r.: Dejvid Lič; ul.: Rajan Gosling, Emili Blant, Vinston Djuk, Hana Uadingem, Stefani Hsu, neki trenirani ker, Aron Tejlor-Džonson
MLAKA VODA ZA VELIKE PARE
Prehvaljen je ovaj film na Ebertovom sajtu, ja vidim Miju Farou iz Purpurne ruže Kaira i Stiva Rejlsbeka iz Rašovog Kaskadera. A 'ladno bi mogli ovo bolje odglumiti Ivana Vuković i Nebojša Bakočević. Mislim ja. Film bi trebalo da ima naslov “Padač”, po bilo kom fuzbaleru koji glumi prekršaje u kaznenom prostoru. Ali ono pederče Taleriko s tetkastog i voukovštinom zaraženog sajta u filmu vidi poslednji krik Holivuda, šta li. U stvari, ovo je (i) jedan rip-off filma Last Looks. Ivana bi Vuković ovo lepše i uverljivije odigrala. Ljubavni nesporazum dvoje hemičara je tako sladunjavo napisan da svaki roto ljubić sa žutim koricama za crnogorske plaže izgleda kao delo Margaret Dira ili Simon D’Bovoar. Sve vonja po stripovštini. Producent je bed gaj, rediteljka ima loše saradnike, superstar je ohola budaletina, a vidi se i radničkoklasni momenat kod nesposrednih proizvođača kaskadera koji se spartakovski ujedine u završnoj sceni (ali posle se zadovolje tapšanjem po ramenu i nastave da rmbače za simboličnu nadnicu i bez zdravstvenog osiguranja, kako reče Bata Kameni, “nema socijalno, bato, nego ako slomiš prst, uzmeš štapić od sladoleda i prilepiš selotejpom pa nastavip da radiš!”). Zaplet je noarovski kao kod pomenutog opelješenog filma (iako ovo nije nominalno noar, detektivska potka i stripovština kud god pogledaš stvaraju taj dojam) – jedno ubistvo iz nehata (mensloter) treba da se prišije kaskaderu dobra srca u zaveri zle producentkinje i oholog stara. Kaskader pobeđuje i sportsku povredu kao Nole Džoker, raskrinkava zaveru i ponovo zadobija srce svoje voljene.
Nema kritičara koji nije pomenuo da je reditelj i sâm kaskader, pa da je ovo “dugo spremano ljubavno pismo profesiji” i okej to, svi znamo da iza svakog mađioničara stoji pametniji genije za efekte i da iza svakog stendap komičara stoje siranovski scenaristi koji povremeno štrajkuju a konferansijei i komičari zaneme i isprazne im se stripovski oblačići. Iza svakog demagoga stoje bar dva pisca govora koji su prodali dušu đavolu. Zanimljivo je bilo posmatrati kako se Aron-Tejlor Džonson snašao u ulozi koju je mogao da odigra i hologram, naime ulozi arogantnog i tupavog superstara, krivca za pomenuto ubistvo iz nehata ali koji bi iz keca to prišio nekome drugome i koji je zapravo iz čistog sadizma sjebô opremu svom dubleru na početku filma! Veljko Mandić bi to pod maskom isto tako mogao da odigra.
Odavno sam spoznao da poslednji čin u ovakvim filmovima – sa sve Bondovima – mogu da gledam samo s pola pažnje: meni je to sve dosadno, sve to vešanje o konopce i lance iznad ambisa, prevrtanje automobila, svi ti antiklimaksi i kaobajagi preokreti, sve je jasno, vinovnik je priznao u tipičnoj sceni dok našega junaka drži na nišanu ali mora sve da ispripoveda kao baba alapača dok pije kafu, e, posle te scene meni je sve ravno do granice sa Grčkom.
Srećno Miji Farou i Stivu Rejlsbeku dok ih bude držao rad njihovih plastičnih hirurga.
No comments:
Post a Comment