Presing Izdavaštvo iz Mladenovca pokreće ediciju proze s prostora nekadašnje Jugoslavije.
Urednik - Predrag Crnković.
U I kolu uskoro izlaze četiri (4) knjige.
YUGO_ЛИТ
Biblioteka proze s prostora nekadašnje Jugoslavije
1.
„Najgori automobil na svetu!“ – utrkuju se da potvrde našijenci u svetu i
oni koji se još nisu iselili. Nikome nije palo na pamet da nije bilo bitno to
da li je YUGO najgori (a nije), već je bilo bitno što je Amerika sredinom
osamdesetih pristala da stane iza jugoslovenskog automobila, pa neka je
i reklamiran kao „fića“ u stripu Alana Ford, kao rezervni auto „da gazda ode da
kupi cigarete“.
Dve stvari su tada promovisale
Jugoslaviju, Jugo i Milorad Pavić s Hazarskim rečnikom, koji je upravo bio preveden
na amerikanski engleski. Tri stvari, u stvari, i osmočlano predsedništvo,
odnosno princip jednogodišnjih mandata. Četiri stvari, zapravo, i restrikcije
struje udružene sa sistemom „par-nepar“ u korišćenju automobila, što je navelo
ponešto senilnog Bilija Vajldera da, posle neugodnog boravka na crnogorskom
primorju, napiše da u Jugoslaviji „čitav
grad ima samo jednu sijalicu“. Bogdan Tirnanić mu je oštro odgovorio u Nin-u.
Ali – YUGO. Ima nečeg autošovinističkog
u vređanju tog automobila – kao da se sámi
Srbi (i ostali Jugosloveni, cirka tuce) utrkuju da nadmaše nadobudne
zapadne predrasude o nama – u stilu „Zamišljanja Balkana“ Marije Todorove,
sladostrasno nabrajajući njegove slabosti a to čine i ljudi koji se inače voze
samo taksijem (i na tuđ račun). Sudbina automobila je postala metafora: tako se
sada govori i o bivšoj državi. A previđa se čudo da su SAD, kolevka automobila
jelte, oberučke prihvatile socijalistički autić i organizovale velelepne
promocije u Uošingtonu i Nevjorku.
„Najbolji auto za tako male
pare!“ U zemlji u kojoj se od početka ozbiljnijeg autohtonog
vinarstva (a to koincidira s osnivanjem NASA, čije su usluge tajno dostavljane
kalifornijskim vinarima kao najtačnija meteorološka prognoza) smatralo da je
sramota da flaša vina košta ispod 100 dolara (danas je to cirka 300 za stono
vino) i da su Meksikanci zapravo Romi koji treba da žive u prikolicama i nikada
ne piju vino, takva reklama nija bila najpametnija, ali nije ona doprinela
krahu Juga.
Jugo Amerika je u SAD ušao
1985. Samo dve godine pre Osme sednice, u vreme kada su nestašice kafe i
čokolade i restrikcije struje polako skuvale stanovništvo da traži lidera s
mudima koga (lidera, ne muda) neće da sapinje jednogodišnji mandat, rusofili
tek što su počeli da se lože na ruskog Dražu, to jest čoveka s mladežom kao
Draža Marković, to jest Gorbačova (da, da, Gorbačev, ali gotovo sad). Nesigurnost se uvukla u tamnicu naroda. Ali,
analitičari Pentagona i CIA to nisu kapirali. Oni još misle da je predsednik
Čekoslovakije „Mr. Lazo Kolishevsky“. A da ne pominjemo eskalaciju iseljavanja
Srba i Crnogoraca iz Socijalističke Autonome Pokrajine Kosovo (koje se tada još
nije zvalo „...i Metohija“). Dodajmo tu i iseljavanje Egipćana (Aškalija),
Roma, Turaka, Cincara i Goranaca, o čemu je CK SKS uz velike otpore govorio,
potpadajući pod napade srpskih kadrova iz BiH i zlovoljnih slovenačkih i
hrvatskih funkcionera. Ništa od toga
nije doprlo tada do Amerike, već ideja da Titova Jugoslavija ima neki fin
automobil. Tadašnji dopisnik JRT-a, Goran Milić, kao beogradski kadar i dalje
je govorio ekavicu i srpski i nije imao tako veliku guzicu kao danas.
Legendarno je njegovo snishodljivo pitanje amerikanskom funkcioneru na prijemu:
„Could you tell us what Yugoslavian
economy misses?“, a razdragani Amer je, držeći čašu pića u ruci, ovako spustio
našeg dopisnika: „Why using such attitude
’what do you miss’, why not emphasize things that are good?!“
Jugoslavija se dobrano
potrudila da se predstavi Americi. Brda suvih šljiva, sira, kajmaka, čvaraka i
pršute doneta su u specijalnim kontejnerima u Ameriku; poneto je vojvođansko
brašno (obično, T-500) i PKB-ov kvasac da se umesi maslena pogača, poslužena uz
tuzlansku so. Donete su monografije Ficroja Maklejna o Titu i još neke, o pokretu
nesvrstanih. To što su se Dragan Babić i Liv Ulman u to vreme već rastali i
odselili iz Amerike, bio je zloslutan predznak. Milić nije imao s kim da pije. Možda
je zato i bio indisponiran na toj prezentaciji (Mada je kasnije antidatirano zlobno primetio da je
Liv bila pritegla našeg Dragana i nije mu davala da svako veče ostaje do kasno
po barovima krcatim našim dopisnicama i poslovnim predstavnicima.) Ali prava
katastrofa je bio „kulturno-umetnički deo“. Naime, našim KUD-ovima „Ladi“ i
„Kolu“, kao i kvartetima „Veseli Zagorci“ i „4M“ (velika je nepravda učinjena
Predragu Ivanoviću što i njega nisu izvukli iz naftalina) nestao je prtljag. U
Ameriku je stigla samo hrana i odeća&instrumenti za „Sedmoricu mladih“! Folkloristi su očajavali i sve vreme plakali, dok su Zagorci i Krajačeva ekipa,
buduči nadrkani naspram jugoslovenske ideje, zapravo likovali i to iskoristili
da procunjaju Uošingtonom za svoj groš. Sve je ostalo na plećima „Sedmorice
mladih“, kojih je tada bilo šestorica originala plus muž voditeljke izvlačenja
lotoa. E tu se video tragični nesporazum: „How
come they have name ’Seven Youngters’ and they all are about 45?!“ upitao
je konferansije i to nije bila šala koju obično napiše scenarista, kako je
običaj u SAD (pa i Tito je koristio usluge liberalnih scenarista još 1963: „You ask me how I look so young and good for
my age: now you see – others work for me!“ i svi ustaše i zapljeskaše, i Džon
Kenedi i cela ekipa. Ma kakve ustaše, i četnike su tada terali FBI i DB u
saradnji. Pokušaji da zabibere Titovu posetu završavali su se kao pokušaji
Koste kojota da uhvati Pticu trkačicu.) E, ali ova primedba na omatorelost
starih mladića – a svi su purnjali po dve kutije cigareta dnevno minimum, osim
voditeljkinog muža (a njegova mladost se iza kompleta bubnjeva tada nije uočila)
– nije izazvala ništa osim kiselih osmeha izvođača i iskrene zabrinutosti
zvanica na prijemu. To što su svirali diksilend umesto jugo-folklora dodatno je
razočaralo prisutne.
To je bilo to:
gerontrokratija koja je pobedila 1972. kada je osamdesetogodišnji Tito
raščistio i sa srpskim „liberalima“ i
odlikovao isto toliko matorog Krležu povodom dovršenja Enciklopedije
Jugoslavije u okruženju sve samih matoraca, od kojih je najlošije izgledao Veljko
Vlahović – potvrđena je na najneočkivanijem mestu, usred Amerike usred
promocije jednog simpatičnog automobila. Tita nije više bilo, ali zemljom su vladali matorci duhom. Tako mladi, a tako stari! Uopšte nije pomagalo to što je Regan
tada imao 74 godine. Prijem je završen u stilu početka romana „Smrt u
Veneciji“, starac se prikazivao kao mladić, SFRJ je tada u svetu nastupala još
gore od tog Manovog zabavljača, nastupala je kao našminkani leš.
Jugoslovenske književnosti je
postepeno zadesila ista sudbina kao najgori automobil na svetu. Kleveću ih i
često i sami pisci, koji za sebe misle da su Fanđo ili Sena (ili barem uspešni
kaskaderi na četiri točka), premda ne odbijaju nijednu priliku da plaknu guzicu
na nekom rezidensiju ili u kakvom refjudžiju. Umiru i poslednji pravi slavisti,
oni što su se nekad dali impresionirati Jugoslavijom i kakvim „naprednim
idejama“ (a pogledajte na šta danas liči „progresivno i liberalno“!), pa su
znanja sticali u aulama filološkog fakulteta u Beogradu i Zagrebu ili odlazili
na neku ORA ili letovali na Jadranu ili pohodili ovdašnje književne susrete. Štafetu
preuzimaju oni koji su uspeli da s magarca skoče na konja, plemeniti gastosi. I neka im je sa
srećom.
Biblioteka YUGO_ЛИT je za sve
dobre pisce s prostora nekadašnje Jugoslavije, možda majdan za neku novu
generaciju slavista, a zasigurno uživanje jugoslovenskim čitaocima, domaćim i
izmeštenim bez razlike.
2.
Yugo Floridu je – tri godine posle američke promocije Jugo Amerike – na
srpskoj promociji predstavio dr Rodoljub Micić, poznat po tome što je reč „program“
izgovarao kao Milka Planinc: proGRAm. Ime koje je do poslednjeg trenutka imalo
najviše šansi da bude izabrano bilo je „Sonata“, ali je služba otkrila da su ga
već bezecovali u korejskom Hjundaiju, koji je već uveliko sklapao još jeftinije
automobile u – Čehoslovakiji. I u čemu je inače ležao prozaičan uzrok „propasti
poslednjeg velikog jugoslovenskog projekta“. Florida nije stigla da zaživi...
1985. je pak počela prodaja
Jugo Amerike i pedantni statističari su izbrojali (kako ovo dobro zvuči, „pedantni statističari su izbrojali“, nikako izračunali,
jer šta ima tu da se računa, tu se beleži) da je u SAD prodato 141.511 komada, a ukupno u celom svetu 256.691 komad.
Slovenac „naše gore list“ (uh, što volim ove fraze) Miro Kefurt se opsetio da američkom tržištu fali mali i
ekonomičan auto. Procenio je da če četvorotočkaš koji slabo dihtuje najbolje da
paše na drumovima sunčane Kalifornije i prva provizorna promocija je bila u Los
Anđelesu, gde je mašina zapala za oko Malkolmu Briklinu i ostalo je istorija:
preduzimljivi Briklin se, dok se sajam još nije ni završio, avionom obreo u
Beogradu s fiks idejom da jeftini jugoslovenski auto uvali Amerikancima, kojima
su – i zbog cene nafte, pada standarda kao i sve većeg kapitalističkog otuđenja
– postepeno dosadile auomobilčine koje smo mi ovde godinama gledali u
kriminalističkim serijama 1970-ih: „Kenon“,
„Meklaud“, „Kodžak“, „Maniks“ i sl. Cena je trebalo da bude „na 9“, što naši
marketinški stručnjaci ni do dan-danas još nisu usvojili: 3.990 dolara, ali da se obavezno vrati kusur. Koliko naši
ljudi ne razumeju pojam vraćanja kusura, vidi se po tome što i dan-danji svi
govore da je automobil koštao 4000 dolara. Ne, ne i ne: koštao je 3.990 dolara.
E, ali do samog početka postojao
je i uzrok propasti čitave ideje – ne loš YUGO kao takav, ne zavera protiv
SFRJ, ne masoni i trilateralci i hajdelbergovci (šta li je tada radio Džordž
Šoroš: o da, mlatio je pare u fondaciji „Kvantum“!) – uzrok, koji je svim
marketinškim stručnjacima promakao: u Čehoslovakiji se već proizvodio auto još
jeftiniji i samo malčice kvalitetniji, pomenuti korejski Hjundai. Ono što
za jugoslovenske vozače bio „benefit“,
jeste opšte podizanje nivoa kvaliteta u raznim sitnicama (kao kada se pronalasci
NASA koriste u svakodnevnom životu, ono, teflon, naočari za sunce, samolepljivi
retrovizor; tako je, na primer, prekinuta saradnja s fabrikama nekvalitetnih
akumulatora i amortizera s Kosova, što je nakratko dovelo do toga da parola
„Trepča radi, Beograd se gradi“ utihne; zbog ovog projekta je u SFRJ počelo da
se razmišla o bezolovnom benzinu, što se dotle smatrao pederskim idejom).
Najveći uzrok sveopšteg
prezira prema Jugu Americi bila je – ne loš kvalitet kao što svi ponavljaju kao
papagaji, jer Jugo je bio vrlo dobar auto – već pomenuta preniska cena. Američki snobizam u pogledu vina i automobila – da nešto
jeftino ne može biti dobro – pobedio je ekonomsku krizu i Kalifornijanci
naprosto nisu mogli da se pridržavaju Dugoročnog programa ekonomske
stabilizacije. Eksperti (posle ove korone, reč je zaista izgubila na ugledu,
ali šta ćemo: „prodavci zmijske masti“, „sekularni sveštenici“, „kvaziateističke droce s
doktorskim titulama“? ) kažu da se Jugo
dobro držao i da je mogao da se samozapali tek posle cirka 95.000 km, nikako pre.
Izvozna avantura Juga je zvanično propala manje od dva meseca pre nego što je
Ante Marković postao poslednji predsednik SIV-a zamenivši Branka Mikulića.
Propast Juga se potrefila s
pogrešnom odlukom našeg najslavnijeg pisca da izjavi da su „Gorbačov i
Milošević danas jedini branioci pravoslavlja u svetu“. Konkurencija i
politička korektnost su došli glave i svetske slave jednom nelošem autu odnosno
jednom od naših najvećih pisaca, respektivno.
Bem ti sunac! Pa nije to u
redu! Otud ova biblioteka, da sačuva čast i obraz jugoslovenskih književnosti.
