Ian McEwan: SWEET TOOTH (an excerpt on aging)

As a lover? Well, obviously not as energetic and inexhaustible as Jeremy.

And though Tony was in good shape for his age, I was a little put out first

time to see what fifty -four years could do to a body. He was sitting on the

edge of the bed, bending to remove a sock. His poor naked foot looked like a

worn-out old shoe. I saw folds of flesh in improbable places, even under his

arms. How strange, that in my surprise, quickly suppressed, it didn’t occur to

me that I was looking at my own future. I was twenty-one. What I took to be

the norm – taut, smooth, supple – was the transient special case of youth. To

me, the old were a separate species, like sparrows or foxes. And now, what I

would give to be fifty -four again! The body’s largest organ bears the brunt –

the old no longer fit their skin. It hangs off them, off us, like a room-forgrowth school blazer. 

Or py jamas. And in a certain light, though it may have

been the bedroom curtains, Tony had a yellowish look, like an old paperback,

one in which you could read of various misfortunes – of over-eating, scars

from knee and appendicitis operations, of a dog bite, a rock-climbing accident

and a childhood disaster with a breakfast fry ing pan which had left him bereft

of a patch of pubic hair. There was a white four-inch scar to the right of his

chest reaching towards his neck, whose history he would never explain. But if

he was slightly … foxed, and resembled at times my frayed old teddy back

home in the cathedral close, he was also a worldly, a gentlemanly lover. His

sty le was courtly. I warmed to the way he undressed me, and draped my

clothes over his forearm, like a swimming-pool attendant, and the way he

sometimes wanted me to sit astride his face – as new to me as rugola salad,

that one.

I also had reservations. He could be hasty, impatient to get on to the next

thing – the passions of his life were drinking and talking. Later, I sometimes

thought he was selfish, definitely old school, racing towards his own moment,

which he alway s gained with a wheezy shout. And too obsessed by my

breasts, which were lovely then, I’m sure, but it didn’t feel right to have a

man the Bishop’s age fixated in a near infantile way, virtually nursing there

with a strange whimpering sound. He was one of those Englishmen wrenched

aged seven from Mummy and driven into numbing boarding-school exile.

They never acknowledge the damage, these poor fellows, they just live it.

But these were minor complaints. It was all new, an adventure that proved

my own maturity. A knowing, older man doted on me. I forgave him

every thing. And I loved those soft-cushioned lips. He kissed beautifully.

SULLY: MIRACLE ON THE HUDSON (2016 American movie)

 

r.: Klint Istvud; ul.: Tom Henks, Aron Ekart, Lora Lajni, En Gan, Majk O’Majli, Holt MakKelani, Džejmi Šeridan

 

ISTVUDOV ALTER EGO DŽOGIRA  I TERA DALJE 

Vudi je Alen u tu svrhu (pokazivanja mlađih drugih sebe) nalazio razne komičare (Džejson Bigs, Oven Vilson – i ovim putem želim da se najebem keve neoprane krelcima u Guglu koji  izmisliše i uvedoše one suggestions-e, crkli i raspali se na onkološkom dabogda), a Istvud se podmladio umereno, samo dvadesetak godina. Za to alter-egoisanje je donekle ceh platio sam lik (istinita priča o pilotu koji je izveo prisilno sletanje bez ijednog smrtnog ishoda), koji se zapravo ponaša kao Istvud sada: on traje, daje sve od sebe i ne filozofira, ne kuka zbog prošlosti i ne investira u budućnost, osim što pazi da ne ode u prevremenu penziju, te stoga svoje telo tretira kao hram a ne kao kantu za smeće, nije gurman, redovno džogira i jedini porok mu je da se časti pivom ili dva posle radnog vremena. Aseksualan je ovaj kapetan, kao da su on i njegova supruga zaboravili kad su poslednji put vodili ljubav, taj je kapetan pun mudrih poslovica kao šipak koštica i zapravo je, uprkos dvema ćerkama i drugarskim odnosima na poslu pilota – jedan usamljenik, na molekul od džangrizala Voltera Mataua. On samo želi da traje i da ga puste na miru. Ne loži se na pohvale (uostalom, pretežno kurtoazne i isprazne) niti pada u očajanje zbog opanjkavanja (premda nikome ne ostaje dužan). Kao takav, lik kapetana Sulenberga, popularnog Sulija, mogao bi biti podnošljiv kao vinjeta u „TV Kalendaru“ ili kao gost kod Dobrosava Silobrčića ili Dragana Babića, pa se za film (inače za moj ukus kratki igrani filmač, jedva malo više od 90 minuta) antagonizam morao cediti iz suve drenovine i nacedilo se nekoliko flaša makrobiotičkog gustog đusa u vidu toksičnog (sve više koristim ovu tetkastu reč, koji mi je?) cepidlačenja komisije Odbora za bezbednost i kontrolu leta, ili kako se to već tamo kliče. (Ne znam da li je to umetnička sloboda, nisam preturao po starim člancima da bih stekao utisak o tome, ali znam da filma bez tog antagonizma ne bi bilo. Ili: bio bi dosadan do jaja, kakvi su baš bili neki od poznih Istvudovih filmova, makar povremeno.)

Budući da je reč o istinitom i poznatom događaju, napetosti nema, a ipak film ima pace i nije dosadan. Ovu reč, pace, namerno sam upotrebio, jer mnogo je seminarskih radova napisano o čika Klintovim filmovima na američkim koledžima i postignut je konsenzus da mu po pravilu fali taj „pejs“.

Osvrnuo bih se na montažu – Blu Mari (mnogo puta već sarađivao s rediteljem kao pomoćnik montažera i doktor za lošu montažu), ovde je u prve dve trećine radio kao u prvim Klintovim filmovima, na primer „Jeza u noći“ i „Kazna na planini Ajger“, dok je ovaj još bio pod Hičkokovim uticajem. Kasnije je smanjio broj rezova i batalio tzv. subliminalne kadrove, kako ja za svoj groš zovem kadriće od sekundu i po, i žurio je da čim pre završi snimajuće dane. E, ovde je bogami bilo seci-pa-lepi, na primer dok Suli povlači „ručnu“ u kokpitu. Istvud je film dao izmontirati kao da mu je 45. Metuzalemi reditelji, pa i Hjuston u poslednjim filmovima, kada nije više imao Ovena Marksa koji mu je sekao Blago Sijera Madre (a taj je montirao i Kazablanku!), dakle oni na kraju puta snimaju duge kadrove, kao što pisci obimnih romana u smiraju pišu knjižice s kratkim crticama u kojima pohode svoje sfumato detinjstvo. Ali ovo je veoma dinamično sečen film.

Kompozicija filma je imala veoma važnu ulogu kada se već znao kraj i kada je centralni događaj, inače praznik za oči, trajao samo oko tri i po minuta. Naime kada prikazati tu scenu zbog koje je publika i došla u bioskope? Istvud bira da počne kultnom „ikoničkom slikom“ (haha) na kojoj svu putnici stoje na krilima aviona koji tone. Onda sledi košmar iz koga se budi pilot (košmar liči na 11. IX). Zatim se Suli (Tom Henks) ni njegov kopilot Skils (Aron Ekart) čekiraju u hotel, gde treba da ostanu dok traje istraga o uzrozima kvara i postupanju tokom prinudnog sletanja. Kolega iz aviokompanije im donosi kesetine prepune stvari za boravak: odeću, toaletni pribor... Zatim ide isleđivanje na sednici Komisije za ispitivanje uzroka udesa i taj procedural se filuje s pripremama za ukrcavanje, uzletanjem, udarom jata gusaka u motore... Između toga Suli usamljeno džogira kasnovečernjim ulicama Nevjorka. Prinudno sletanje se dešava otprilike na polovini filma, a spasavanje putnika u reci se filuje poslednjim polemikana na sednicama Komisije. Zapravo je ta kompozicija i montaža ono najbolje u filmu i spasilo ga je od dosade.

Dok se Henks kuva na tihoj vatri u hotelskoj sobi,  povremeno telefoniše supruzi Loren (Lora Lajni) i njihovi razgovori liče na odnos baba-unuče. To je opet jedna protraćena ženska uloga, Lora je staramajka koja plete čarape članu familije na frontu, to je takav kič, to su takve frazetine, kako su oni napravil idecu tako?!

I to je cela fabula. Ima i ukrcavanja ali ne kao na Brod ludaka (to jest čekiranje u Grand hotel) i vinjetice putnika su više diskaverijevski ilustrativne. Ne, nema staloženih superheroja u odelima „Kluza“, niti zlobnih seratora, kojima je ovo teodicejska macola kao kazna za kretenizam, putnici se realistično deru i paničare, ali nerealistično su disciplinovani kod izlaska iz aviona i ukrcavanja u spasilačka plovila kao Japanci u tokijskom metrou. Putnici niti seru niti pišaju. U stvari, to je Istvudov pristup ljudskim karakterima: on je vazda non-judgmental bio i takav je i ostao. Ne želi da se meša u tuđe stvari, ne kritikuje on ništa, ni „ovo vreme“ (sa sve otuđenošću, rasapom porodice i potrošačkim mentalitetom), ni mlade ni posrnule, možda malo mrzi kofere sa točkićima i kompjutere i to je sve. 

Možda je on od one fele iskusnih rukovodilaca koji više cene provincijalca koji se „školovao uz rad“ od gradskih fakultetlija. Ko zna šta njega muči. Ima nešto neodoljivo staromodno u dobrodržećem pilotu, kao u stamenom prvoborcu koji drži predavanje nemirnim decama u po osnovnim školama, mada se meni to povremeno čini i kao zadtrtost.

Tom Henks je za ovu ulogu potpuno sed. (Možda je i Ričard Drajfus mogao da posluži.) Elem, on kao da je Ken ispod struka. Voli da džogira, što je zdravo i daje mu nadu da će što kasnije i penziju. Pilot Suli je zapravo Istvud dok je imao 65-75 godina. Nešto slično kao za skandinavsku biografiju Knuta Hamsuna („mi ne gledamo Hamsuna, mi gledamo Maksa fon Sidova kako glumi Hamsuna“), ovde se može reći da mi ne gledamo pilota Sulija, mi gledamo Istvudovog mlađeg bedela kako glumi – Istvuda. Istvud tako živi danas, disciplinovano negujući telo uz pomoć 7 sati neprekinutog sna, telovežbi prilagođene godinama i smeđem pirinču, prokelju i celeru. Jedini je porok – pivo posle 17.00. Ili dva. I to je sve. I svja. Svaki dan u kom može da hoda uspravno (koliko je to moguće) jeste blagoslov i dar koji se prima s beskrajnom zahvalnošću. Henks je kao Suli nameran da traje i da daje sve od sebe na svom poslu uprkos novom dobu koje mu nameće tehnološku pasku dostojnu androida, a ne čoveka koji pamti prve Fordove automobile i čitanje uz špiritus lampe. Suli nema prijatelja. Odnos s kopilotom Džefrijem Skilsom je uzdržan, na distanci. Skils se divi starijem kolegi, ali nema tu ni trunke onoga „očinski, drugarski“ i slično. Aron Ekart ovde liči na Šljivančanina koji se divi Mladiću. 

Suli ne dozvoljava ni da ga pokolebaju izlivi divljenja i podrške kod tzv. običnog naroda. On jedva čeka da se vrati u kolotečinu i da leti dalje. Da traje. Komisija, međutim, na osnovu kompjuterskih simulacija, tvrdi da je sletanje na aerodrom „Lagvardija“ ipak bilo moguće! Taj sukob stvara iskru tenzije koja opravdava 90-ak minuta filma. Pilot se tvrdoglavo brani: „Niko nikada nije vežbao kako da spusti avion kada oba motora otkažu!“ Mi treba da navijamo za pilota i da mrzimo ona dva matorca koja na čelu Komisije vode istragu. Čak se dovodi u pitanje pilotova tvrdnja da su baš oba motora kalirala. To ni kontrolor nije odmah poverovao, već je višekratno dodavao „kaže on“. Kada su izvučeni ostaci motora, pilotova verzija je potvrđena...

Treći čin je dosadnjikav. Mislim da se Suli dotle već svima popeo na kurac. Ne da smo verovali sumnjičavoj Komisiji, već smo ukapirali da s pilotom ne bismo ni tablića mogli da igramo.

Ovo je zapravo Istvudov autobiografski film o predpenzionerskim danima, jedna varijacija na "Starac i more". Istvud je izvršio svoju sudbinu, a za tako nešto je previše razmišljanja samo smetnja. Mi, zaglibljeni u infostane, kredite, egzistencijalne strahove, racionalizovanja sopstvenog nedelanja, mi, umorni od višedecenijskog ponižavanja i cvikanja, možemo samo da zavidimo Suliju, odnosno Istvudu u tim godinama, da mu/im zavidimo na tome kako pravim i stabilnim korakom hodaju ka ništavilu, a sve vreme su u sadašnjosti.

Pesma leta 1973.

 

Star sam kad ujutru (?) otvorim oči,

ali ipak odem na plažu,

plivam, radim staračku jogu.

Smanjuju se moje moći.

Zvona zvone, za vreme ne lažu,

a za ostalo ko se moli bogu.

Vrelina sunca. 

Tvrdoglavost junca.

Korisni efekti plivanja

i joge za metuzaleme

ovamo se treba preseliti

uživati u hladu

vini piti, polako piti

grdne pare dati za sunčane kreme

daleko od našeg sranja

reči zbogom našem jadu

već u hladu vino piti, piti

 

SPIDER-MAN 1 (2002 American movie)

 

r.: Sem Rejmi; Tobi Megvajer, Vilijem Defo, Klif Robertson, Kirsten Danst,  Džejms Franko, Džo Manganijelo, Džej-Kej Simons, Elizabet Benks

 

OD MUVE NE SLON NO ČOVEK-PAUK

Ovaj film i čitavu franšizu sam zdušno izbegavao jer mi je Tobi Megvajer intenzivno išao na živce, još od filma Wonder Boys veterana Kertisa Hansona iz 2000, jedne bostonski overwrought priče Majkla Šejbona o kampus bablu, gde je osim toga igrao još jedan meni iritantan lik, Majkl Daglas. Gledao sam to u rahmetli „Jadranu“ kad je bilo. Megvajer ima taj manirizam duhovnog vampira, ješnog autsajdera, on je talentovani Ripli za istočnu obalu. A posle plaže i napornog treninga i rehidracije i kafe, meni se zadrema, i vidim da na 2 opaka grčka kablovska kanala prikazuju ovaj film, a onda Đanga a onda i poslednjeg Ostina Pauersa. A klima radi. A u frižideru pola velike lubenice. Pa ko bi odoleo da malo planduje kada je ionako na letovanju?

Elem, Dejvid Kep je iskoristio jednu pljačkicu Džejmsa Kamerona, a koji je očigledno maznuo od Kronenbergove Muve (scenario: reditelj i Č. E. Pog mlajši) sledeće: atmosferu i – ljubavnu priču. Jer, Tirnanić je dobro uočio još tada: „Muva je suštinski ljubavni film. Što Džef Goldblum više postaje muva, tim više postaje čovek“; zaljubljeni čovek, to jest, premda zloćudni insekt. Tako da je ovaj prvi Spajdermen prišao stripskom junaku maltene realistički, znanstveno. Mladi je Piter Parker stidljivi autsajsder u Nevjorku, pod starateljstvom ujke i ujne (Klif Robertson u svom smiraju i Rozmeri Heris koja izgleda kao loše nafrakana dragana popa Ričarda Čemberlena u seriji Ptice umiru pevajući, iako ima 75 godina u trenutku snimanja). I ovo je film o zaljubljenom omladincu, zatelebanom u Meri Džejn Votson (Kirsten Danst) a čitava socijalna struktura (iako oplemenjena naučničkim kampus miljeom plus vojno finansiranje itd.) u stvari je preslika američke srednjoškolske palanke, kao da je reč o omladinskom hororu ili Plavom somotu. Sve bi to moglo da se dešava i na selu s ubavim kućicama i drvenim tarabama. Borba protiv lokalnog siledžije, koji merka i pipka buduću vernu ljubu, zatim odsustvo roditelja i uspon autsajdera društvenom lestvicom, formulaični su štosovi iz bajke. To je tako lepo leglo na horor naučno-fantastični zaplet u kome sarađuju zlikovci, armija i slave i para pohlepna nauka. Gotamska atmosfera potuljene korupcije i zla ispod prividno sunčane fasade i zlokobno pretvaranje Parkera u pauka odličan je premaz preko arhetipskih dilema: „šta učiniti da se stekne ljubav“, a onda, „šta kada dođe dilema: ljubav ili svetski spas?“ Parker je muška Pepeljuga u velikoj meri. Film emanira atmosferu 1980-ih, to je pre svega tinejdžerska romantična komedija s dodirom Kronenberga. Viljem Defo kao glavni negativac meni se učinio idealnim, iako posle vidim da su producentske muke bile pregoleme i dugotrajne i da niko iz podele nije bio prvi izbor... Ovo je zapravo anahron film, koji pokušava da revitalizuje jedan cajtgejst koji je već počeo da nestaje i koji je zauvek nestao 2008. Više od nostalgije za dobom u kome se taj strip čitao, ovo je nostalgija za dobom u kome je film zamišljan i spreman i klan pa nedoklan, za dobom u kome je višak blagostanja tražio da se od amerikanske palanačke kolotečine pravi horor zarad blagajne. Džej Kej Simons je nosio periku i nalepljene brkove i glumio je neurotičnog urednika kao da ga je Ves Anderson učio. Nisu mi jasne tolike pohvale toj njegovoj ulozi a ni glasno prećutkivanje napora Kirsten Danst. U svakom slučaju, ovo je – kasnije se ispostavilo – bio poslednji trenutak da se ovakav Spajdermen realizuje.

3:10 TO YUMA (2007 American movie)

 

 r.: Džejms Mengold; ul.: Kristijan Bejl, Rasel Krou, Ben Foster, Piter Fonda, Grečen Mol, Dalas Roberts, Logan Lerman,

 JOB NA DIVLJEM ZAPADU

Kada ste poslednju put (ako ikada) u nekom domaćem (pa i evropskom) filmu videli etično ponašanje, ljudsku dobrotu, vrlinu i čestitost? Dok vi razmišljate, ja idem dalje.

*  *  *

Ovo je rimejk staroga vesterna u kome je Glen Ford pokušao da igra negativca meka srca, nešto čemu je Sinatra težio čitavog svog glumačkog života. Jednonogi Den Evans (Kristijan Bejl) ubogi je rančer (ostao bez noge u ratu, a narod nije pozlatio) koga neće ni u stočarstvu pa je zapao u dugove sticajem nesrećnih okolnosti i zlih postupaka korumpiranog zemljodavca. On stoički trpi prezir rođenog sina Vilijama (Logan Lerman) i hlađenje lepe i verne žene (Grečen Mol), jer je em kljast em dobar, pa okreće i drugi obraz na paljenje ranča i uvrede. Sin je zaluđen stripovima o živom hajduku Benu Vejdu (Rasel Krou) koji ore divljezapadske drumove ali ne daje ni bogatima ni siromašnima, već sve zadrži za sebe i bandu. Kako Evans ćutke trpi te muke, to samo Job je mogao tako. A i Vejd voli da zamajava ortake citatima iz Biblije. I tako imamo antagonizam, jedan čova živi hrišćansku veru, drugi živi kao bandit a citate iz Svetog pisma koristi kao glazuru.

Na početku filma imamo fantastičnu akcionu scenu pljačke diližanse koja prevozi lovu. Kočija je oboružana mitraljezom iz Divlje horde, a banda je nabavila snajper od NATO pakta valjda. Veoma je uspešan lik kočijaša i agenta poštanske službe, ne mogu da se setim glumčevog imena (liči na nekog iz grupe S vremena na vreme). Čiča je zaista sempekinpovski primio metke u stomak i izdržao operaciju in vivo kao posle Igmanskog marša. E, posle te pljačke agent Pinkertona (ili neki takav agent, nije bitno) Baterfild (Dalas Robets) i veteran lovac na ucenjene glave Bajron (Piter Fonda) sakupe ekipu koja će dolijalog Vejda da dopremi na voz za Jumu u narečeni sat, a tamo u Jumi mu sleduje suđenje i vešanje. Evansu je dotle svako preduzeće propanulo, a verna ljuba Alisa (Grečen u modernom izdanju, kao Ejmi iz filma Kevina Smita) kao da diže ruke od muža. On čak primećuje kako Vejd uspeva da isflertuje nešto kod nje...! Mislim da je to bilo presudno što je volontirao da se za 200 dolara kao depjuti priključi ekipi koja treba čuvenog hajduka da privede licu pravde... Iskupljenje, stara američka priča. „Zasluži ženu“, reče jednom Tirnanić, valjda, a povodom ko zna kog filma Voltera Hila. Banda Bena Vejda je živopisna. Povremeno se ponaša kao ekipa koju je predvodio Tom Henks u Spasavanju redova Rajana. Ali, to su krimosi, nemojte to da smetnene s uma. Glavni u toj bandi je Čarli (Ben Foster) i on je anahronog ponašanja i govora, pre liči na člana rok benda Black Crows, ima feminizirano ponašanje, vrcka kukićima, veran je kao pas Benu Vejdu.

Eto to je zaplet, reklo bi se ama ništa posebno, ali ovi likovi imaju karakter, to su ljudi od krvi i mesa, imaju strahove, dileme, kukavičluke, odlučnosti, kolebanja i gledalac tačno vidi kako i zašto se to dešava a da nije nacrtano i napisano na transparentu. I na tom putu („a put je važan kao i cilj“) dolazi do mejl bondinga između Joba Evansa i hajduka Vejda. Ovome iz nekog razloga imponuje biblijska čestitost jednonogog Joba, to što ovaj život daje da obezbedi ženu i sina. Kada se ekipa s Vejdom nađe opkoljena u jednom hotelu u centru grada i nemaju kuda, a inteligentni Čarli, koji je dotle pristigao,  krene da deli šakom i kapom: „A za narod po 200 dolara ko se priključi da oslobodimo kvalitetnu osobu, oklevetanog Bena Vejda!“ i kada se, dakle, ta ekipa nađe opkoljena, svi odustanu, čak i zamenik Maršala, predaju se (da bi odmah bili ubijeni kao psi, naravno), samo Job Evans ostane uz uslov da mu finansijski osiguraju ženu i obezbede da mu ranč ne propadne a sin ide u školu. Vejd, koji se dotle već jamačno zaljubiška u Evansovu ženu, doživljava nekakvu promenu. Versku, šta li. To je neverovatno. Da ne zaboravim agenta iz Pinkertonove agencije (ili iz transportnog obezbeđenja, stvarno nije bitno, jebo ga bog) Baterfilda: odlična uloga Dalasa Robertsa: isprva upeglan agent s Istoka i u polucilindru i s ufitiljenim brkovima, a onda, kako se ekspedicija odvija, sve neobrijaniji i uplašeniji, ali častan i uporan da izvrši zadatak. Zapravo je to bezbožna zemlja u kojoj žive ovi likovi, ali ipak ne potpuno stateless, deluje tu pravna država kako-tako, zakon je ono za šta se ljudi hvataju, osim onda kada popuste goloj sili i tada bivaju surovo kažnjeni. Čitav film je jedna poruka i poduka našim vajnim "vikend borcima" za demokraciju.

U našim filmovima se ceni silovanje ili seks bez spuštenih pantalona, o moralu pričaju „mangupi s asfalta“, u evropskom, pak, filmu izopačenost se maskira arthausovštinom, anglosaksonski festivali su inspirisani azijskom egzotikom, a ovde čista luteranska etika – pomozi drugome pa će se i tebi pomoći; ne kukaj na svoju muku, drugima je još teže. Hrišćanska transformacija Bena Vejda na kraju je nešto što je nepojamno ovdašnjem jajaru, secikesi i raznosaču alajbegove slame. Tako je Amerika Divljeg zapada iz delimično stateless i potpuno godless zemlje postala ono što jeste. Istočne i zaprane šonje u polucilindrima i s dilindžerima (tehničari) prevladali su neoprane kauboje sa smitovima&vesonovima (masne kurčine 2x) i zaživela je pravna država, simbolički ubivena jednog novemabrskog dana 1963. u Dalasu. Ali, Job Kristijana Bejla iz Biblije je izašao.

 

DEATH WISH (2018 American movie)

 

r.: Eli Rot; ul.: Brus Vilis, Vinsent D’Onofrio, Elizabet Šu, Din Noris, Kirbi Blis Betani, Kimberli Eliz, Kamila Morone

I OSVETA NAŠA KRVAVA ĆE BITI...

I original iz 1974. je jedva ostao živ kada su kolmovane tetke zadigle suknjetine i dočekale ga pletaćim iglama, ah taj Majkl Viner, snimio je Čatovu zemlju, koje besmisleno nasilje, juu!, bio je to krik političke korektnosti pre političke korektnosti. Ali ni tada nisu smeli da beknu na ono što ih je najviše pogodilo, na ono kada kijavičavi Vinsent Gardenija u ulozi detektiva kaže: „Pošto se viđilante pojavio, stopa kriminala se u našem Nevjorku smanjila za 78%, ali to ne smemo da kažemo javnosti, inače bi nastao građanski rat!“ 

E, ovaj rimejk meće prst u oko današnjim tetkama na drugi način, ali ni one ne smeju da guknu šta ih muči: tekuće rasno obojeno nasilje na ulicama i večiti problem oružja. Ono što je za nas Kosovo, to je za Amerikance oružje, tu nadrlja svaka opozicija. Otud su kritike filma komično zaobilazile tu muku i zvocale ovako: „Dobro, ’Posmrtna želja 1974’ đene-đene, tada je stopa kriminala bila stvarno visoka, ali onda je Džek Mejpl (pogledati seriju District) u tumačenju Krega T. Nelsona ’smanjio kiminal’, to jest stopu kriminala, pa zašto onda ovaj film diže paniku bez veze?!“

Neko je davno rekao, ne znam da li lično pisac romana, da bi bilo bolje da je ulogu Pola Kersija igrao tihi čova bez mišića a ne Bronson, koji je dotle poubijao negativaca kao Bata Živojinović Nemaca. Kao u stripu o grupi TNT, kada je Grunt promenio ime u Grunf da bi zabašurio germansko podrijetlo, tako su ovde umesto bronzanog ubojice metnuli – Brusa Vilisa. Ličio je na Milana St. Protića, znači bez kose i melanholičan s povremenim izlivima besa, i stavili su nam do znanja da je on samo krotak i pitom hirurg, kome je porodica sve i svja. Njegova pitomost nam je podcrtana početnom scenom na utakmici ženskog fuzbala u kome novi Kersi istrpi nadrkanog oca devojke iz protivničke momčadi. (Neki bivši agent ili istraumirana zelena beretka ili heroj sa Klošara ili nervozni žandarm iz Niš bi postupili drugačije.) Ali čika Vilisu je dosta što mu šćer uskoro polazi na koledž, što mu je žena (Elizabet Šu, prilično nadrndana sve vreme, gledalac stiče utisak da će sutra da podnese zahtev za brakorazvodnu parnicu) dobro kuva, od te ušećerene porodične idile gledalac maltene dobije dijabetes, te on kasnije gledaocima u lice baca poruku filma: „Plaćao sam porez, celog života sam radio samo dobre stvari, nikoga nisam dirao, nadao sam se unucima i mirnoj starosti, a ovo mi je hvala – ubiju mi ženu i ukomiraju ćerku, a policija ništa!?“ Da, ne treba učiti decu da je dovoljno da ona budu dobra pa im se ništa loše neće desiti...

Rimejk filma ima smisla. Drugo je pitanje što bi nekim multikulturalistima danas bolje legao neki crni viđilante. Ili im ne bi legao nikakav viđilante u vreme koje daje osećaj bureta baruta, već možda da se ostaci porodice žrtve dokusure?! Ali šta je to modernizovano i promenjeno u odnosu na tu daleku 1974? Fali šarmantni Gardenija, koji zaslužuje jedan spin-off u vidu serije. Njega je zamenio Deni Noris, koji donjom polovinom lica liči na Džejmsa Kana i veoma je dosadan. Pomoćnica mu je crnkinja s facom stroge učiteljice i to je jedina rasna promena. Ali ima društvenih mreža i interneta. Promenjeno je zanimanje Pola Kersija, on je sada hirurg a ne arhitekta. U početnoj sceni nasilja izostavljeno je silovanje i ćerka je preživela i nalazi se u komi. Dodat je neuspeli imitator viđilantea, on je ubijen i to je usnimljeno mobilnim telefonom. Zahvaljujći mobaču je i Kersi momentalno postao junak i već koliko sutra na radiju se glasalo Hero or Zero, kao nekada kod Kanjevca u emisiji Radio Begrada 2 petkom u 9 "To je samo rokenrol", npr.: „Ko je bolji::: ribolovci ili lovci?“. Kersi u akcijama nosi duksericu sa kapuljačom, tako da nije prepoznat... I brat je dodat, Frenk u izvedbi neurotičnog Visenta D’Onofria, on je lošiji braca koji se često grebe o starijeg, a u filmu služi kao glasnogovornik tzv. glasa razuma u stilu "ne budimo isti kao 'oni'"...

Tokom jedne hitne intervencije kada su dovezli ranjenog krimosa, ovome ispadne pištolj, hirurg Kersi ga samo šutne pod operacioni sto i posle gleda šta da radi. Međumrežje ima svoju ulogu: on na Jutjubu nađe uputstvo kako da ga rasklopi i sklopi. Internet daje savete i kako što sigurnije uništiti hard disk i druge nosače podataka – bušilicom, gde nabaviti metkove, dark veb je keva. 

Za razliku od korejskog veterana Bronsona, Vilis mora da uči from the scratch. Ali dobro mu ide. Kao kod kišnih glista, geni Džona Maklejna i tolikih B-akcionih filmova deluju i on je u stanju da strelicom za pikado pribode negativčevu šaku za šank i posle ga upuca iz keca. Ta scena je zanimljiva: posle napornog radnog dana u Urgentnom centu, Kersi na zadnjem izlazu pretura po kantama za đubre i nađe – duskericu. Obuče je i krene u akciju. U baru čiju adresu je na kvarno iskopao i gde dolaze osumnjičeni on uspostavlja kontakt s barmenom posle početne sumnjičavosti. Barmen se nešto šetka i spazi etiketu na dukserici (hirurg zaboravio da skine): tu piše ime preminulog pacijenta! Barmen se vrati za šank i spusti ruku da dohvati „dugu cev“. Kersi to vidi u odrazu činije za led. I onda sledi to sa strelicom za pikado. Kasnije kugla za kuglanje prospe mozak drugom kriminalcu. Ima još „grafičkog“ nasilja, što bi rekli loši prevodioci, prave se palačinke od mozgova i vratovi krckaju uz krvoliptanje. Vilis biva višestruko ranjavan i ispretucan. Detektiv Rejns (Din Noris, kako rekoh) s pomoćnicom tokom filma više progoni hirurga oko koga se „steže mreža dokaza i indikacija“ nego što traži bandu sileždija. Taj Rejns stalno nešto uzdiše. Ne sećam se da li krka krofne kao svi detektivi. 

U prvom filmu je i gradska vlast imala zanimljivu, gotovo komičnu ulogu. U ovom filmu se taj – sada se može reći, jer reč je dobila još jednu konotaciju – „džokerovski momenat“, odvija na društvenim mrežama. Sve ono što je u vidu poučnih dijaloga bilo izgovoreno u gradonačelnikovoj kancelariji, sada je totalno izopačeno u svako-ima-svoje-mišljenje blebetanje i kakofoniju  po internetu i „forumskim grupama“.

Urnebesno je koliko film smeta navodnoj levici i voukovcima i čistuncima i tetkama, ali ako bi progovorili o tome, razotkrili bi prave probleme koje guraju pod tepih. Tako da reže škrgućući zubima.

Kraj filma je doteran. Kada se ćerka oporavi iz kome, to deluje kao antiklimaks. Ali onda se u bolničkom liftu dešava ovo. U dizalo uskoči zlokobni dasa koji ošacuje oca i ćerku u kolicima, zapodene razgovor i iz čista boga mira pozdravi Kersija po imenu koje nikako nije mogao da zna. U sledećem kadru Kersi ode u prodavnicu oružja koju je obišao na početku: Čehov radi kao sat – ima da opali ta prodavnica na kraju, jer sada je kupio arsenal koji bi i Ukraj(i)ni značio. I onda konfekcijski kraj.

Viđilante je večita tema, to tinja u demokratskim društvima koja počivaju na narativu o sreći i pravdi i moćnom pojedincu. U nekoj istočnoevropskoj zemlji, koja nema pravni osnov da štiti privatnu imovinu i gde je kolektiv važniji od svakog pojedinca, to je nezamisliv koncept; tamo je Štazi i viđilante i kadija i veliki vezir, a pojedinac ima da sluša. Viđilante tako predstavlja samo dubiozno drmusanje liberalnog čamca, ništa više, nešto jezovito (kako bi rekli današnji imbecilni novinari), s onu stranu Gvozdene zavese. Daj ti viđilantea u Iranu, DDR-u, Rusiji, Kini, bato, ako smeš.

Jezovito, apokaliptično, kataklizmično

 NOVINARE, NOVINARE

Ne budimo stipse

kad su u pitanju apokalipse.

Kad je zločin, nek je jezovito;

kad se traži krivac za propast naroda,

neka bude Josip Broz Tito.

Pusti proveru navoda,

važno da se klika.

Dodaj tome recept, horoskop, lek za rak

i golu curu, ili makar u toplesu,

stavi da su krivi Đido i Šolak

za poginule u zemljotresu

iz šezdeset sedme; i biće kô da jesu.

(od 20. jula u 1 ujutro; FB)

S davnog Fejsbuka

 

Predrag Crnković

dproSsoten0J32u2g81622u3iaf0l0h  4f011g046l1c,mu6i2lt8ggfyia  · 

Shared with Public

Koja je bolja?

Ruska vojna

ili od Gejtsovih Vindouza?

Za Kosovo kurcobolja,

ali maska višeslojna,

neprobojna bluza

to mora da se ima.

Boc-boc, narode

po sili zakona.

Kada dođe zima,

fikariće se slobode,

da se savlada korona.

"Zbog ekonomije",

reći će nam posle sodomije.

Majke iz Ribnikara

Majke iz Ribnikara. Moralna panika, ali ne samo to, ne zaboravimo da su to žene sa Dedinja, sada imaju moć veću od Amfilohija, litijaša i demonstranata s Kosova s jogurtom, oni su savet veterana kineske KP ili bord imama i mulâ koji bajagi ratifikuje Ajatolahove odluke. One mogu da narede rušenje školske zgrade. Mogle bi i da zabrane rijalitije, ama stvarno i izistinski da ih zabrane, mogle bi i slučaj Jovanjica da reše, mogle bi da traže prikazivanje snimka sa rampe, mogle bi da sruše spomenik žiru i naherenom ruskom glumcu. Ali ne verujem da će to učiniti. Pre će zabraniti Pink Pantera i poslati ga u pakao s Pepeom le Tvorom i Češkom i Svrabišom. Pre će zabraniti neku pozorišnu predstavu i tražiti da još neki četniković dobije ulicu. Studenti 1996. mogli su da sanjaju o takvoj moći. Mogle bi da narede da se izuvamo u pojedinim ulicama ili da se spale sve kopije filmova sa Džonom Vejnom u Kinoteci. Mislim da su u sada u stanju nervozne i depresivne zle vile koja ne zna gde udara. Kao Leonora u ilmu Luisa Bunjuela (igrala ju je Liv Ulman), povampirenaa supruga koja se promenila posle vaskrsa. A kralj gleda da joj udovolji kako god zna, jer mu je to najbolje za presto.

Kreta pre smaka sveta

Ta sunčana Kreta, 

neću reči postojbina

fuj, fuj, kliše je to, fuj.

Šta li će opet smisliti Rusija i Kina?

Slušam cvrčaka i skakavaca bruj

Kreta je Kalifornija turizma.

Beskrajno plavetnilo neba,

u očekivanju smaka sveta...

Da li je kucnuo poslednji čas? 

Pod crepom sakrila se senica.

Mažem se kremom kano japanska glumica,

eto meni opet malograđanskog manirizma.

Koliko oružja Ukrajini treba?

Za svetske lidere, ovo je letovanje kučina i trica.

A za mene sve i svja, ono je meni spas.

. 

Milan Kundera

Ko je još ostao da umre? Ako umru Vudi Alen i Mik Džeger moram da se besim. Kundera nije smeo da umre. Pre 15-ak godina sam prevodio deo "Besmrtnosti", u kome je jetko razotkrio taštinu samozatajnog pisca u odnosu na vodoinstalatera. (Tekst je bio deo nekog danskog eseja, ne sećam se, mislim da je Ugrešićeva tu bila umešana.)

Kundera je bio sve samo ne suva politika i anti-ovo ili anti-ono. U njemu je radila radost života, on nije odvajao telo od duše; otud tako mnogo seksa u njegovim romanima. A duša podnosi svašta, što je pravo tumačenje onog naslova koji se pogrešno shvatao. Njegovi likovi žive život "kao takav, pa u celini", u svojim za totalitarnu državu nevažnim zanimanjima. Zapadnim čitaocima, mislim, kao da je uvek nešto falilo, jer su kanda očekivali cepanice antikomunizma a ne životodajni humor pre svega.

Obožavam njegov prvi roman na francuskom. "Usporavanje" ili "Usporenost", pročitao sam najpre hrvatski prevod u jednom broju "Europskog glasnika", a onda srpski prevod. Ali pre toga sam naleteo na Danojlićevu kritiku u "Politici", potcenjivačku, pokapajuću, zajedljivu, po Milovanu to je roman koji promoviše ispraznost zapadnjačkog društva, zveket čaša za koktel i beznačajne dileme. Danojlić je skroz pogrešno pročitao roman. To je primer revitalizacije srednjovekovnog romana u kome je pisac obavezno i lik i sveznajući pripovedač, Kundera se udvostručio u tom romanu, jer postoji i jedan "visoki Čeh", a Bernar-Anri Levi je u dekonstruisan (iako nespomenut) kao moralista u belom odelu na iznajmljivanje.

Levi mu se nekoliko godina kasnije osvetio (osveta je bila hladna kao pihtije u "Brankovini"!) fabrikacijom "arhivskih podataka" da je Kundera bio doušnik u ČSSR. Đubre.

Kunderu su ovde trpeli kao i Solženjicina pre nego što se vratio majčici Rusiji. (Solženjicin, koji za 100 godina emigracije nije umeo da nauči reč engleskog i kome je KGB prodao kilometre bodljikave žice i time uzeo lovu od američkih honorara...) Ovde vole Miloša jer "patriota" i vole poznog Solženjicina a "Arhipelag gulag" prećutkuju.

A on nije želeo kišobran naciona. To što je počeo da piše na francuskom dočekano je s negodovanjem i zavišću kod liliputanaca duha i tela.

Kao i za Ruždija prošle godine, mogu da poručim ono što je moto moje druge zbirke pesama: "Švedska akademijo, puši kurac!"

Kundera je znao (složio se s Brokom) da je roman žanr nad žanrovima, jedini sposoban da ulovi duh vremena.

(s mog FB profila na dan piščeve smrti)