ELLE (2016 French/Dutch film)

r.: Pol Ferhofen; ul.: Izabel Iper, Loren Lafit, En Konsinji, Virdžinija Efira, Šarl Berlin, Žonas Bloke

U prikazu filma “Benedeta” pomenuo sam da su početkom milenijuma i Ferhofen i Skot bili smatrani penzosima, i usnimljeni su za one vinjete o rediteljima gde se sumiraju karijere i to kasnije služi za popunjavanje rupa između termina na MTV-u i filmskim kanalima..

Evo linka::: Kritika filma "Benedeta"

Pre desetak i više godina, u seriji onih emisija tipa „Veliki režiseri“, ili slično, onih emisijica, koje se snimaju o takoreći živim pokojnicima (kao kod nas, kada se dodeljuju „nagrade za životno delo“, to znači da dobitniku nije mnogo ostalo, jer žiri konsultuje konzilijum lekara, koji inače bolesnika laže da lepo izgleda), znači, u emisijicama o rediteljima za koje niko više ne očekuje da će opet nešto snimati (pa je pored ove dvojice počašćen i Alan Parker, koji je, eto, ubrzo i riknuo), e, u tim, dakle, emisijama i Ridli i Pol su delovali pomireni s time da su svoje odrežirali. Osobito je Pol bio tužan: „Želeo bih da snimam nešto o savremenim ljudima i tome kako se osećaju“. Da, on je morao da snima i dosta bezveznih SF stvari, premda je i u njima davao sve od sebe, ali, rekoh, u vreme snimanja tih emisijica važilo je nepisano pravilo da reditelj posle 70.-te nema šta da traži na setu. A onda je valjda došlo novo vreme, terapija serumom telećih embriona se vratila u modu, infuzija dečije krvi iz internata u Samervilu, vitamini, selenijum, esktratkt tamnog pirinča, leatril, celer, i evo ima nekoliko svetskih državnika na lopati, a koji ipak drmaju sudbinom čovečanstva, a i ova dva matorca su se raspucala sve u šesnaest. Verhofen (Ferhofen?) je snimio "Tricked" i "Elle", a Skot iha-ha filmova. Fala maserkama, žen-šenju i jozi! 

I nikada se ne mogu dovoljno naglasiti tuga, skandal i sramota što je ovaj film, “Ona” — prvi Ferhofenov internacionalni uradak posle deset (10) godina pauze. Hej, deset sušnih godina...! (Ako ne računamo malo poznatu nizozemsku melodramu Steekspel.)

Elle (Ona/njojzi) je napravljen po bestseleru Filipa Dižana, po čijim su romanima snimljeni mnogi filmači, između ostalih i “Beti Blu”. U “Njojzijoj” on temu silovanja prikazuje tzv. kontroverzno, što je u vreme kada se film trebalo da realizuje i kada se napokon snimio i prikazao — išlo na živce "samo" određenim krugovima i Amerima.

Koji nisu mogli da ukapiraju kako to nije jednostavni film osvete, pa se Ferhofen neobavljena posla vratio iz puta po Meriki.— Mnogi popijeni kokteli u restoracijama, on pruža scenario preko stola, čika prelista, pa se namršti, pa priupita ovo pa priupita ono, prelistavaju oni jelovnike, izaberu vino, naruče lemb čops, glazirane špargle, sufle, pojedu, popiju, čućemo se, javićemo vam; mamurna jutra, gledaš u ekran telefona, rastvaraš šumeći kalcijum sa ce vitaminom i aspirin sa ce vitaminom pa popiješ s gorkom kafom; gledaš u nebo Los Anđelesa, čitaš e-knjige, pribeležiš ideje u blokče, ogladniš, odeš na mafine i kafu, razmeniš sms-ove s rodbinom u Holandiji, pa nova večerica, naručite skalopine i sufle od slatkog krompira i lenju pitu od rabarbare i italijansko vino iz 1970, dok oni plaćaju sve je super, novi kokteli i stari skoč, pa nova klopa i novo vino... “Čuj, a kako to ona ne ubije odmah siledžiju kada sazna ko je on?!” I idu dani, vreme za odluku se približava, a ćutanje od urednika, producenta i agenta znači samo jedno: Ne! I vratio se čika Ferhofen da scenario usnimi u Francuskoj.

Elem, tada je to smetalo samo amerikanskim producentima i babama koje gledaju hoće li se silovani lik udati, a danas je prst u oko i #MeToo pokretu i voukovcima svih kilažâ, bojâ, verâ i rasâ.

Film počinje poludomaćom mačketinom koja prede, dok u pozadini čujemo stenjanje u nasilnom seksu. Kamera se pomera i polako otkriva da je reč o silovanju na podu od plemenitog parketa pored razbijenih staklenih vrata što vode u obdelavani patio. Maskirani muškarac završi posao, ustane, zakopča se i ode napolje kroz patio u nepoznatom pravcu. Žrtva bolna tela, Mišel (Izabel Iper), ustane s naporom i – umesto da odmah pozove policiju – raščisti nered po dnevnom boravku i okupa se. (Leži ona u kadi punoj pene, a krv iz odranog međunožja polako se probija do površine i farba belu penu u crveno...)

Žena zatim nastavlja da po svemu sudeći normalno vodi svoj užurbani život razvedene poslovne žene, s otuđenim sinom, s otuđenom i džangrizavom majkom, odlazi na posao kao da se ništa nije dogodilo, i tamo u kancelarijama uspešne firme se bori s muškim potcenjivanjem. Njena reakcija je netipična, ko zna, možda sama sebi cilj.

Da je neko drugi režirao i napisao film, možda bih ga odbacio zbog gomile nebuloza natrpanih tako jedna na drugu: Mišel (Iperova) je direktorka kompanije za video igre (a one su pune nasilja, upravo prema ženama, eto jedne poruke koja bije kurcem u čelo), ćerka je serijskog ubice (!) koji godinama čami u zatvoru, majka joj je, rekoh, gora od svekrve, jedna raspomamljena starka koja dovodi tojbojeve da je karaju maltene pred ćerkom, sin je šonja koji dozvoljava da ga  maltretira i ponižava lajava trudnjača,  bivši muž Rišar u tumačenju Šarla Berlinga (ta zar bi ona mogla u braku biti, hajte molim vas) je, naprotiv, dobrica i na leba da ga mažeš.... Ali nije tu kraj idiosinkrazijama: silovana milostiva se nesmetano kreše s mužem najbolje drugarice s posla i seksualno fantazira o takođe srećno i veoma oženjenom komšiji Patriku (Loren Lafit) . Kako znamo da fantazira? Pa, u dugom kadru gledamo kako ona uzme dvogled i sedne pored prozora da gleda komšiju koji nešto radi u bašti i jednom rukom drži dvogled (ona, ne Patrik) a drugom se dira. Sve vreme s onim zlokobnim izrazom lica kao učiteljica klavira ili u Šabrolovom “Hvala za čokoladu”. Ona je istovremeno krhka i opasna.

I sad, šta onda deli ovaj film deli od transgresivne sapunice za blaziranu višu klasu po kanadskim i evropskim festivalima?  Zlobnici bi rekli – samo stardom Izabel Iper, jer ona ja dodala već gotovo fahovsku zlobu (iz Šabrolovih, pa i – jao! – pomenutog Hanekeovog uratka) u lik s kojim treba da saosetimo.

Ferhofen je, da se razumemo, tačno i precizno pokazao sve posledice koje silovanje ima na žrtvu: nesanica, anksioznost, paranoja, stalno preigravanje scene u glavi, spavaš s upaljenim televizorom, zapustiš sređivanje kuće i ličnu higijenu, samo je sve to stavio u jedan neverovatan kontekst. Silovatelj će da pogine, evo da vam odam, ali u okvirima jedne višeklasne pariske romkom situacije, koja se nudi za psihoanalitičko tumačenje porodičnih trauma na žensku dušu.

Film nudi nekoliko lažnih sumnjivaca – ama baš po ćeifu amerikanskog žanrovskog filma – Mišel dobija anonimne sms poruke, neko na poslu deli fotošopiranu scenu silovanja iz fiktivnog crtanog filma s njenom namontiranom glavom, ali se na kraju ispostavi da je siledžija onaj simpatični i srećno oženjeni Patrik, a ne štreberi iz odeljenja za softver. Ali, čak i kada to sazna, Mišel ne preduzima osvetu smesta, kao u Samrtnoj želji, već izaziva agresora da uđe u sado-mazohističku igru, da bi – namerno ili ne – navela sina šonju da ih zatekne a ovaj, šta će, mlatne toljagom komšiju i prospe mu mozak.

Treba li reći da će veštica staramajka da se šlogira, da će se tajka serijski ubica obesiti u zatvoru kada su mu odbili pomilovanje, da će goropadna snajka da rodi sina tamne boje kože, što izgleda buni sve osim navodnog oca? Nije tu kraj: Mišel zlobno ispoveda neverstvo ženi kolege s posla s kojim se tuca. 

Što više razmišljam o toj fabuli, sve mi više ona izgleda kao odbačena varijanta jedne linije radnje iz serije Nip/Tuck (“Reži me”), ali – Izabel Iper, neodoljiva, iako je “samo” preslikala učiteljicu klavira u ovaj film.

EN ATTENDANT BOJANGLES (2021 French film)

r.: Režis Roansar ul.: Roman Duri, Virdžinija Efira, Gregori Gadeboa

 *  *  *

SOFT PORN AMÉLIE POULAIN, HARD CORE COEHLO

Izmišljanje biografije je omiljena fiskultura uma za pisce, ovo je još jedan writers' movie u kome odzvanja "kliketiklak" pisaće mašine "Andervud" i sve počinje na jednoj retro zabavi s kraja 1950-ih, na koju bane misteriozni, šarmantni, nedoljivi padobranac. Kao i svaki glumac, onižeg je rasta, nosi debele đonove da nabaci koji centimetar, kosa slaba ili proređena, puši i pije, zubi su mu onako, dah mu miriše na mentol bombone s daškom pepeljare i brlje, nije mišićav ali je žilav, guzovi zategnuti, kara mu se po zemlji vuče: Roman Duri ("Žorž"), džepna verzija Vansana Kasela. On sljušti čašu belog vina, pa uzme džin-tonik, zatim iskapi čašu šampanjca, kojom se najpre skroz paorski kucne s nepoznatom ženom što pije martini, kada popije šampanjac, krene i on da cepa martini, kampari, pa aperol, pa opet belo vino, a odavno je krenuo i da puši. Kada je već privukao pažnju blaziranih i priglupih zvanica, počinje da izmišlja priče - te potomak je Drakule, te čukun-unuk je Don Kihota, te ovo, te ono, ali, na tom partiju ima i minhauzen nad minhauzenom, tačnije najminhauzenka, igra je prelepa Virdžinija Efira ("Kamilj"). Zaista luđa od njega. I on se smrtno zaljubi, kao  u reklami za Kampari. Oni se zatim nađu u nekom ludom kabrioletu i završe u crkvici u kojoj vode ljubav, nakon što ututkaju dobrovoljni prilog u glasačku kutiju i zapale sveće najmilijima. On se probudi sam i gologuz na oltaru, nje nema, a bakice iz kraja se krste na belasanje njegovog dupenceta. Kao i svako oblačenje gologuzana na filmu, to se odvija začuđujuće lako (mi znamo da je to u životu veoma, veoma zajebano). On nazuje cipele bez čarapa nakon što je stao na kamepni stepenik i ja sam tada pomislio: "ovaj kamenčić u cipeli će da žulja film do samoga kraja!"

Ali pronađe on nju u nekoj cvećari nedugo zatim i to je velikolepna ljubav, najromantičnija filmska ljubav koju sam video u životu...

Dobiju i dete, dečaka, koji postaje hroničar svog srećnog i izgubljenog detinjstva, onog koje Ameli Pulen nije imala... To je sve u knjizi, međunarodnom bestseleru u engleskom prevodu. Po knjizi je snimljen film. 

"Ti ne pripadaš nikome osim svetu. A svet je dužan da te dočeka raširenih ruku i sluša tvoje priče. Ako je život banalan i glup, ti izmisli priče i veruj u njih, i laž će biti kao istina!", kaže luda majka (koja misli da ako zapali račune, neće morati da ih plati), a tajka je slab i nedorastao. Koeljo na ludim pečurkama, Amelija Pulen na elektroškovima i silovana u ludari kao Frensis Farmer. (To jest nije, according to the movie, o tome na kraju, u "edipu".) 

Prava je istina - "Nije dovoljno da se lepo ponašaš i budeš dobar, pa da budeš bezbedan u životu. Zli ljudi ti mogu nauditi bez obrzira što ti njih ne diraš i fin si prema njima..." Najpametnije što je rečeno deci u istoriji filma rekao je Džejms Vuds kao detektiv Hopkins u filmu "Pajkan" Džejmsa Harisa iz 1988. On je rođenoj ćerčici od 8 godina rekao: "Ideš ti da se igraš u parkiću, a priđe ti čika da te siluje i ubije i iseče na komade", a njehova žena vrisne. "Jesi li ti lud!?". ali toj istini treba načliti decu, a ne promovisati ovakve nebuloze u stilu "Domovina se brani cvećem", kad svako zna da se bran kalašima i tenkičima. To se, međutim, ne saopštava ni deci ni odraslima u ovom filmu, ovo je sifilitičarsko bulažnjenje & self-indulgent exercise in set decoration style, dok muško oko može da uživa u zreloj, potpuno procvetaloj lepoti guze, pardon, muze Pola Verhofena. Lepa je kao Merilin Monro pred smrt.

Film, možda i nenamerno, raskrinkava patrijarhalnu prirodu Zapada, kratkotrajnost ženske lepote, rodnu segregaciju, kao i to da je čak i liberalni zapadni svet udešen da ugodi samo muškarcu, kome žena treba da bude i majka i ljubavnica i kuvarica i guvernanta i kućna pomoćnica, a od njega se jedino očekuje da platu svakog meseca tresne o sto u kuhinji. A ne mora ni to, dovoljno je da bude zabavan. Ovo je još jedan primer falusocentrične istorije sveta kroz wannabe sentimentalne oči pred-adolescentnog šiljokurana, ovo je zapravo seksizam i mizoginija pod krinkom kvaziretro kiča. I za ovaj film se može postaviti isto pitanje kao u seriji "Prijatelji": odakle im bre pare za onoliku stančugu, za putovanja i dvorac? U ovom filmu, o ludom bračnom paru i potomku njihovom, brinuo se misteriozni Šarl (Gadeboa), koji je ličio na Vladimira Bulatovića Viba koji je prehranivao Momu Kapora i ostale gladne kolege dok su studirali.

Ovo je još jedan izraz - kako je govorio čika Kalajić - kretenizacije evropskog gledateljstva savremenim dotiranim filmom, u kome se pod plaštom "inventivne lirske fantazmagorije" anestetizuju bioskopski posetioci, umorni od šihte ili rastrojeni dosadom posle produženih espresa uz mentol cigarete po kafićima.

Gola Virdžinija Efira, metar i žilet od hohštaplera koji je dopao šaka lošem zubotehničaru i švrća koga kupa Radmila Savićević - svakom svoje posetiocima kojih bejaše čak desetak u Takvudu. 

 *  *  *

Edip: pitaše me neki što su gledali film. "Ej, a onaj deo u ludari, zar to nije element realizma, štaviše otrežnjujućeg realizma?" Pa, nije. Jeste deo u ludari dat realistički, ali samo delimično. Soft-pedaling je upotrebljen. Jamačno je bila podvrgnuta elektrošokovima, a u ono vreme i lobotomija ne bi bila isključena. Da ne govorim o silovanju pacijentkinja. Onaj lik, pak, onaj što voli da crta, sam oje varijanta "magičnog crnca" iz romana Stivena Kinga, znači dobrotvora koji kao neočekivana sila rešava stvar. Taj deo u ludnici je imao potencijal, to je bila šansa za film da u kontrapunktu izvede sam sebe na pravi kolosek i možda upozori da mašta i ljubav ne pobeđuju uvek, već i da Infostan i zlo imaju da kažu svoje.

Benedetta (2021 French-Dutch movie)

 r.: Pol Verhofen (devojačko Verhoven); ul.: Virdžinija Efira, Lambert Vilson, Šarlota Rempling, Olivije Raburden, Dafne Patakija, Klotilda Kuro 

* * *

Počeću s nekolikim stvarima, koje ću, nadam se, ušnirati do kraja ovog teksta. 

Pre desetak i više godina, u seriji onih emisija tipa „Veliki režiseri“, ili slično, onih emisijica koje se snimaju o takoreći živim pokojnicima (kao kod nas, kada se dodeljuju „nagrade za životno delo“, to znači da dobitniku nije mnogo ostalo, jer žiri konsultuje konzilijum lekara, koji inače bolesnika laže da lepo izgleda), znači, u emisijicama o rediteljima za koje niko više ne očekuje da će opet nešto snimati (pa je pored ove dvojice počašćen i Alan Parker, koji je, eto, ubrzo i riknuo), e, u tim, dakle, emisijama i Ridli i Pol su delovali pomireni s time da su svoje odrežirali. Osobito je Pol bio tužan: „Želeo bih da snimam nešto o savremenim ljudima i tome kako se osećaju!“. Da, on je morao da snima i dosta bezveznih SF stvari, premda je i u njima davao sve od sebe, ali, rekoh, u vreme snimanja tih emisijica važilo je nepisano pravilo da reditelj posle 70.-te nema šta da traži na setu. A onda je valjda došlo novo vreme, terapija serumom telećih embriona se vratila u modu, infuzija dečije krvi iz internata u Samervilu, vitamini, selenijum, esktratkt tamnog pirinča, leatril, celer itd. i evo ima nekoliko svetskih državnika na lopati, a koji ipak drmaju sudbinom čovečanstva, a i ova dva matorca su se raspucala sve u šesnaest. Verhofen (Ferhofen?) je snimio "Tricked" i "Elle", a Skot iha-ha filmova. Fala maserkama, žen-šenju i jozi! 

Verhofen spada u one katolike koji su morali krvavo da se izbore za svoj ateizam (u tome mu je pomogla, takođe bivša katolkinja, Silvija Kristel). Bunjuel je isto takav jedan, a on je, Bunjuel, pred smrt, napisao u dnevnik: „A šta ako zatražim da me sa’rane po katolički, da se našalim s ortacima poslednji put?!“ A šta ako se on utronjao? Bivši katolici umeju da budu opasni ateisti, ali i opaki propovednici, kao Česterton i Mor... Želim da kažem da je ovaj film i jedan mogući religiozni traktat, koji se može iščitati iz jednog, samo nominalno epizodnog lika, naime „Feličite“, upravnice samostana, u tumačenju Šarlote Rempling. I o tome ću kasnije. 

Čisto filmofilski, i na brzu brzinu, rekao bih da je „Benedeta“ – „Demoni“ Kena Rasela s tarantinovskim šmekom, znači sa srećnim krajem. Reference na „Demone“ frcaju na sve strane, kao i na barok (ples smrti onih cirkuzanata na početku, s prdenjem u baklje), ali pre svega na Raselov film. 

I pre nego što krenem u kritiku filma, još nešto: nema nijedne bezrezervne pohvale među kritičarima u Kanu i po većim časopisima. Ti jadnici, koji su nahvalili Memoriju, u kojoj ama baš ništa nije jasno, ovde zameraju Verhofenu što je režirao jasnu priču u kojoj tek na kraju nije baš sve sažvakao i dao na pladnju, smeta im ta jedna stvar nejasna, njegovo veličanstvo ambigvitet, a totalnu brljotinu su proglasili za remek-delo. Takođe, kritičari su zinuli na dve čupave pičke i masturbaciju hristolikim dildom, kao da su seljaci koji idu na Biftek i FEST, kao da su jadni Egipćani koji hrle na kairski filmski festival da bi videli Sabinu Geršak, Marinu Nemet, Tanju Bošković i Miru Furlan, tako da u stampedu poubijaju stotine ljudi (još se donosi cveće na grobove ljubitelja filma u Egiptu Anvara el Sadata i Hosnija Mubaraka, koje /ljubitelje/ ubile su Sabina, Mira, Tanja, Marina itd.!), oči su im ispale na gole žene, a ič nisu ukapirali film kao takav. 

I sada, dakle, imamo „Benedetu“. Još je Ken Rasel u „Demonima“ konstatovao da nametnuta seksualna apstinencija dovodi do poremećenosti, i u Raselovom filmu se masturbiralo svećama i sl. a cinični „funkcioneri crkve“ su pumpali klinke i žene sve u šesnaest i posle ih odbacivali kao isceđene limunove. Ovde imamo hommage tome u kabinetu Nuncija (Lambert Vilson), koji je uposlio trudnu „saradnicu“ da mu kuva ručak. Takođe se „ekstraordinarno ispitivanje“, koristi i u „Demonima“ i u „Benedeti“, samo ovde malo lakše i s dozom humora, i, uostalom, s tarantinovskim preokretom da negativac Nuncio nadrlja u (opravdanom, premda slepom) linču gomile. Znači, apstinencija i zakon samostana: „telo je tvoj neprijatelj“, dovode do ludila. To isto naravno da važi i za muške samostane. Muškarcima je mnogo lakše da izigraju ta ograničenja, lako im je kao regrutima da pobegnu iz kasarne na rok koncert (ili pre će biti na Poselo 202), a ima i važniji razlog što film nije sniman s njima: ko bi želeo da gleda ružne, bubuljičave monahe s rutavim dupetima?! Jamačno ne bi ni one muške rodžerbertovske kolmovane tetke, koje su umereno sasekle ovaj film, iako im se digao na polulezbejski seks.

Film je snimljen po istinitom događaju, štaviše po non-fikšn knjizi (scenario je uradio stari Verhofevenov scenarista Birk), kao i „Poslednji dvoboj“, i to mu daje onu danas tako potrebnu težinu, kada sve mora da bude Based On True Story. (Inače bi valjda sledila tužba, šta li?) Benedeta (Virdžinija Efira, rediteljeva muza iz prethodnog filma) stvarno je bila „čudotvorka“, imala je vizije, bila je isceliteljka i zaista je njeno selo bilo pošteđeno opšte kuge. Kao i u nekim slučajevima čudesnih isceljenja, veri se mora ostaviti barem placebo efekat kao mogućnost. Verhofen tačno i sarkastično opisuje sve slojeve crkvene hijerarhije, „poslušnog vojnika partije“ u vidu Feličite, upravnice samostana (Ramplingova), relativno bezopasnog cinika Alfonsa Kečija (Raburden), surovog i besramnog „Krcuna crkve“, Nuncija (pomenuti Lambert Vilson). Iz žablje perspektive veri prilaze „obični ljudi“, među njima glavni lik Benedeta, koja je za skupe pare dobila mesto u ovom „cenjenom koledžu za vernice“. Cenjkanje na početku filma između Benedetinog oca i Feličite je u svakom bioskopu, izgleda, dovelo do spontanog smeha... Benedeta je primljena kao mala, i već tada je imala magnetizam sposoban da čini čuda, ali u vreme kada se film  zahuktao, ona je već zagorela tridesetogodišnjakinja i tu je Ferhofen jasno stavio do znanja da je njen „problem“ – seksualna požuda, koja se morala utažiti po svaku cenu. Ona to čini nesvesno, a potiskivanje te seksualne energije izbija u vidu "vizija". Kada u samostan dođe mlađa seljančica Bartolomea (Dafne Patakia, nova Silvija Kristel), očigledno seksualno iskorišćavana od oca kozojeba ali začudo ne previše istraumirana (možda pomaže manjak filozofiranja?!) --> Benedet puca, jer dovoljan je samo dodir telesno i seksualno lukave, ali verski naivne i nesvesne Bartolomee, da zagorela tridesetogodišnjakinja pukne. Sve njene vizije su ili psihološki objašnjene potrebom za seksom, ili su fizički, hudinijevski trikovi uz pomoć seče vena, dok se jedino to što joj glas povremeno poprima muške tonove ne može objasniti do kraja. Ne slažem se s idejom da je to parodija ili komedija, a ni rediteljeva aljkavost. Zna on zašto je to uradio! I tu je zapravo kraj Benedete kao uloge, ona je suštinski epizodna uloga, jer se na kraju filma, kada se gole Bartolomea i ona probude u nekoj napuštenoj, srušenoj kući, ispostavlja da je seljančica iskrenija vernica i veći potencijal da zaista poveruje, bez obzira da li On postoji ili ne, dok Benedeta ostaje samo opsednuta seksom, do daljeg... 

Film je snimljen 2019. umontiran je i poslat u festivalski život tek 2021, ali ipak ona kuga i ponašanje vlasti i meštana sela deluje toliko povezano s ovom našom pandemijom da je to neverovatno. To se zove preobilnost umetničkog dela, i – bez obzira što film, dakle, nije mogao znati za ovo sranje s kovidom – on je lepo cinično opisao odnos svih vlasti i svih kriznih štabova i ponašanje jadne pučine u uslovima pandemije... Reakcija na Benedetine vizije i tvrdnje da je stigmata ista je kao u „Demonima“, crkveni cinici su "izneverovali" i  to je bio samo poziv crkvenoj krcunovskoj udbi da stvar „ispita“ tako što se monahinjama u pičku turaju razna sredstva za mučenje. Do toga ne bi došlo da Feličita nije bila ljubomorna na gubitak upravnikog mesta. Naime Benedeta je "u stanju vizije" samu sebe predložila za upravnicu i samostan ju je izglasao na demokratskim izborima uz pomoć bugarskih autobusa. To je pomalo ličilo na komediju “Žandarm se ženi“ u kojoj je Krušo (Luj de Fines), greškom zbog pomešanih ispitnih formulara, proglašen najboljim policajcem i preuzeo funkciju šefa stanice. Feličita je prve noći nakon što je, "poštujući odluku svoje partije", napustila svoj kabinet, kroz rupu u zidu videla da se Benedeta i Bartoloma zadovoljavaju ne samo prstima već i hristolikim dildom. 

Feličita se iskrade iz samostana i ode kod Nuncija da tužaka. Ona to radi iz nekoliko razloga. Ne samo zato što želi svoju funkciju nazad, uveren sam u to, već i iz želje da pobedi istina, Ona jeste „poslušni vojnik partije“ i budžet samostana joj je važan koliko i pitanja skolastike, ali ona je ipak vernica. Nije toliki cinik kao Alfons a još manje kao Nuncije. Ona samo želi da potvrdi veru, kojoj prilazi ipak pre svega tehnički i rutinski a manje dušom, kao njene štićenice. Ipak, kada se nađe u kabinetu Nuncija, gde on za radnim stolom krka mas'an gulaš u posno vreme i zaliva ga rujnim vinom, a njegova "sekretarica", sa stomakom do zuba, besramno izvadi dojku, kaže: "Već imam mleka, vidite!", pa štrcne mleko tako da ono poprska Feličitu pravo u lice - ona zažmuri i shvati, ali prekasno: "Ala sam se zajebala! Kud sam ovde došla da tražim istinu?!" Ali kasno, sada je morala da dovrši to što je započela a što će je, videće se ubrzo, stajati glave. Feličita je vrlo kompleksan lik i Remplingova je odlična. Da je bolje razmislila, ne bi odlazila kod Nuncija u vreme najvećeg talasa kuge. Nuncije i ona se zajedno vraćaju u selo i isprva neće da ih puste na kapiju, jer Benedeta je naredila da se kapije zatvore zbog kuge. Da, kao danas što nam ne daju da putujemo ni sa busterom ni sa testom, ama ni sa čim. Nuncije ipak silom uđe, jer njegov autoritet je jači. Dok su putovali, komično je bilo kako oboleli, ošišani do glave i u ritama očajni, prognani ljudi mole barem za pričest, a Nuncije odbrusi jednom čoveku: „Idi svome parohu!“, a ovaj odgovori: „Pa ja sam paroh, a oteraše me!“ i to je doslovan opis kako svetske države reaguju na pandemiju. Ali Nuncije je srca kamenoga, tačnije sebičnoga, on samo stavi maramicu na usta i kaže kočijašu: „Teraj dalje!“. 

U samostanu se ispostavi da je Feličita – takođe bolesna od kuge. Ona povraća krv. 

Tada dolazi do scene koja traži od gledaoca da je sam odgonetne. U međuvremenu, inkvizitorskim metodima ispitivana, Bartolomea priznaje gde je hristoliki dildo i krunski dokaz je nađen. Na suđenju se Feličiti ne uzme za zlo što to je virila kroz rupu u zidu, premda je profa Alfonso to hteo da uzme u obzir, ali njegov rang nije bio dovoljno visok i Nuncije ga je poklopio. Benedeta pre spaljivanja na lomači želi da porazgovara s Feličitom, a Nuncije, pizda jedna, iako je saznao da je ona smrtno bolesna od kuge, dozvoljava posetu. (Valjda misli: "Za svaki slučaj neka se zarazi, ako lomača pođe po zlu..." Govno od čoveka!) Benedeta dolazi kod Feličite, ova leži na samrtnoj postelji. Feličita pita: „Šta ima posle smrti, kaži, imala si vizije...?!“ Benedeta joj nešto šapne. Feličita posivi, ako je to ikako moguće kada je već jednom nogom u gobu. „Pa šta da radim?!“, zavapi  Feličita slabim glasom. Benedeta se ponovo nagne i šapne joj još nešto. Ovo drugo šaptanje se otkrije na kraju filma. 

Naime, u sceni lomače, Feličita pristaje da glumi smrt i svedoči protiv Nuncija, dok se Benedete delićima polomljenog krčaga iseče i (ponovo) hudinijevski odglumi Hristove rane. To dovodi do toga da gomila linčuje Nuncija, ionako već obolelog od kuge a u međuvremenu. Bartolomea oslobodi Benedetu s lomače u poslednjem trenutku. 

A onda, Feličita, koja je za samo nekoliko minuta, iz očaja i gneva (smrtni gresi!), lažno svedočila (premda je rekla istinu!?) i ubila Nuncija poljupcem (premda je ovaj već bio zaražen) i koja je posumnjala u veru – koja je dakle počinila sve najsmrtnije grehove u roku od 5 minuta -> e, ona svojevoljno ulazi u lomaču, koja još gori! E taj potez, kao i ono prvi šaputanje, čine od filma veličanstvenu teološku, štaviše versku raspravu. Šta je Ferhofen hteo da kaže?! 

Da nije poželeo katoličku sahranu?!