A HAUNTING IN VENICE (2023 American movie)

 

r.: Kenet Brana; ul.: Kenet Brana, Mišel Jeo, Kajl Alen, Keli Rajli, Džejmi Dornan, Tina Fej, Džad Hil (dete), Rikardo Skamarćio,

Ne znam zašto sam mislio da je ovo neki noviji roman, napisan po narudžbini i uz odobrenje Agatine zadužbine. Ispostavilo se da je to neki Agatin pozni rad iz 1968. ili 1969, ali ionako je temeljito prepravljen.

Mišel Jeo je ženski Erland Jozefson, anglosaksonski seljaci misle da je to kod nje nekakva duboka gluma koju operisane Amerikanke ne umeju da isporuče. Srećom pa je rano ubivena u filmu.

Poaro – opet Brana sa spljeskanom lastavicom ispod nosa – meri visinu jaja metrom na isukavanje, kupuje pecivo 2x dnevno kod licenciranog pekara i živi život penzosa, ujutru samo čita čitulje u Politici, u podne sasluša Dragu Jonaš koja pročita Izveštaj o vodostaju na Radio Veneciji – on, znate, sada stanuje tamo – i posle: bleja, dremka i pasijans i liker od oraha i anisa. Život dostojan nosioca vojne penzije. Da bi se odbranio od klijenata koji ga spopadaju kao Romi Tita ispred kuće na Dedinju, najmio je telohranitelja Vitala (Rikardo Skamarćio, s pogledom ubojice), bivšeg policajca.

Ali u kuću mu bane spisateljica krimića Arijadna (Tina Fej, liči na Kejt Midlton) i natera ga da ode na spiritističku seansu gde čuvena dozivačica duhova Misiz Rejnolds (Mišel Jeo) treba da popriča s ćerkom Rovene Drejk (Keli Rajli), koja se utopila u mutnim kanalima Venecije (ćerka se utopila, ne majka). Poaro ne veruje u te gluposti. On otkriva prevaru, da, ali kada posle neuspele seanse neko pokuša da ga ubije, a Mišel Jeo opravdano biva nabijena na šiljak, Poaro pobesni, zamandali vrata zamka i počne da isleđuje.

Likovi su živopisni: nesuđeni zet Rovene Drejk, Maksim (Kajl Alen), koji jeste najsumnjiviji i prvi osumnjičeni, tu je smotani doca Ferner (Džejmi Dornan), zatim i njegov sinak, vunderkind za nauku, u tumačenju Džada Hila, a i telohranitelj Vitalo se pokaže kao varalica. Sumnjiva je i sama Arijadna – imala je motiv: da ponovo napiše dobru knjigu!

Na kraju je ubojica najmanje sumnjiv lik.

Da li u Veneciji može da se snimi loš film?! Kada je dosadno, gledate zgrade, mutne kanale, pitate se da li bi vredelo skućiti se tamo, evo ja, na primer, u ovoj mojoj situaciji s komšijama.

Scenarisra Majkl Grin je ovog puta onaj svoj već čuveni uvod smestio na kraj filma, onaj mini-slučaj, naime, kada Poaro odlučuje da se reaktivira pa primi onog molioca s početka filma, onog jadnika koji ga je jurio i završio u vodi kada ga je telohranitelj Vitale gurnuo s mosta. Klijentu je saopšteno da doktor hoće da ga ubije zbog testamenta. Radnja opet radi. To me podsetilo na jedan oglas pre dvadesetak godina, kada se čuveni gerontolog Jovan Korolija oporavio od moždanog udara i ponovo otvorio ordinaciju, njegov oglas u Politici je glasio ovako:

Gerontolog Jovan Korolija

radi

 I ništa više.   

 

 

 

 

BELFAST (2021 British movie)

 

  r.: Kenet Brana; ul.: Džud Hil (dete), Katrina Balf, Džejmi Dornan, Kiran Hajnds, Džudi Denč.

*    *    *

"Preko hleba pogače", uvek pomislim kada neko posegne za crno-belom fotografijom: a  zašto su "Ben Hur" ili "Deset Božijih zapovesti" snimljeni u koloru? Zato što tada još nije bilo "Filmskih novosti"! Osim ničim neopravdane crno-bele slike, film se odlikuje i soft pedaling-om traumatičnog perioda u Severnoj Irskoj, tako da su neki engleski kritičari lepo primetili. "Ovo je film o 'Nevoljama' u kome ič nema tih 'Nevolja'". To što je film, navodno, veoma intiman i bavi se uspomenama samog reditelja, ne bi trebalo mnogo da znači ikome osim njemu, ali mnogi su se primili na simpatičnost Džuda Hila ("Badi"), deteta, osobito kritičarka Ebertovog sajta. Njojzi mogu da poručim: "Idi, bre, leči se!" Žena se raspilavila i najradije bi bombonama tovila tog člana dečije dramske sekcije dok ovaj ne crkne.

Film ima još šećerlemskih karakteristika. Korišćenje muzičkih i filmskih referenci kao ilustracija, kojima reditelj tarantinovski gađa gledaoce u glavu. Posle svakih nekoliko minuta začuje se hit iz tog doba, najčešće s ilustrativnim tekstom. Lajt motiv u filmu je vestern "Tačno u podne", koji se gleda na televiziji (popularnom malom ekranu), i kojim se dijabetičarski ušećereno ilustruje dilema oca i majke glavnog lika: otići u Englesku (otac ima dobru poslovnu ponudu), ili ostati u roden kraj, gde ima deka baka i drugovi i, naravno, gde ima ljubav iz školske klupe... 

Nije moguće dovoljno naglasiti softpedalisanje Nevolja, jer od onolikih bombi, žrtava, osakaćenih itd., u filmu ima samo jedan nokaut (u slou moušnu) i jedna smrt deke prirodnom smrću u bolnici. Koja tragedija. Mislim da su gledaoci FEST-a bili zapanjeni tom trgedijom, jer ja ne znam nikog kome je umreo deda a kamoli baba. Svi mi imamo žive dedove, pradedove i čukundedove, od aksurđela smo se naučili guslanju, a od ožmikura naslušasmo se priča o vojevanju protivu Bugara, Austrougara i Japanaca,  dok od surđupa i kurajbera dobismo vesti s fronta na Kosovu polju iz prve ruke, bolje od CNN-a. Od bele pčele, pak, saznadosmo kako funkcionisaše harem kod turskijeh sultana.

Sukus sukoba se objašnjava ili metodom "ko nas bre zavadi", ili pojednostavljenim okrivljavanjem religije (tu je jedan antipatični pop karikiran do granica imbecilnosti). Kusturica i Paskaljević mogu da tuže Branu za plagijat, jer tih priča o simpatičnim brkatim dekama koji poučavaju smotane zaljubljene unuke o pčelama i tučku i prašniku smo gledali bezbroj puta. 

Jedna je scena osobiti atak na inteligenciju: ono pljačkanje samoposluge zbog patika, pardon, zbog proterivanja katolika. Glavni lik, ultrasimpatično dete Badi, na nagovor drugara, a zapravo silom se priključi gomili i uzme s police porodično pakovanje praška za veš. "Biološki!", kaže on majci i to je jamačno bio komički odušak u dvoranama širom sveta, pa evo i u DKC-u se publika smejala. A majka ga uhvati za uši i s njim ode natrag u samoposlugu da vrati prašak. Ne, nije neverovatno to što je ona htela da se prašak vrati, naučili smo dotle da je ona izuzetno pravedna osoba, već to što je povela sa sobom sina u tu gungulu u kojoj je glava mogla da se izgubi i u kojoj se u stvarnom životu poneka glava zaista i izgubila. 

Kenet Brana je roditelje prikazao kao u omladinskom filmu, kao u našoj realističkoj pripoveci, idealistički dakle, u stilu "majka ima muda i temelj je kuće", a otac je na službenom putu, on je na 'leba da ga mažeš, ponekad se napije i spiska nešto u pabu ili kladionici, ali ono što zaradi uglavnom stavi na sto... Deka i baka razmenjuju sećanja kao Ružica Sokić i Zoran Radmilović u "Ceo život za godinu dana". Ovakav prikaz majke i oca, otkriva ambivalentnu seksualnost Keneta Brane. Majka je izrazito seksualna, erotična sve vreme, mini suknja & noge do minđuša, hodaljke izazovne, frizura uvek šik, slobodnog ponašanja prema muškarcima ("uh, što volim muškarce u uniformi!"), nije baš najjasnije kako je majka rešila problem prijave za krađu kada im je u kuću banuo lep i zgodan "bobi"... Otac je, kao što rekoh, gotovo plavušanski mek i dozvoljava da ga žena mesi kao testo za uštipke. 

Pored hvalospeva irskom nacionu (kao da su Irci neka narodnost u reklami za "Radensku 3 srca") i pomenutog pristupa "ko nas bre zavadi, krivi su popovi", u predvidljivim dijalozima koji tako liče na Smojino "Malo..." i "Veliko misto", preovlađuje palanačka pohvala sokaka kao takvog, ćoškarstva an ženeral, "ostajte ovdje, sunce tuđeg neba...", ima toliko aforističarskih mudrovanja u stilu "pola Iraca uvek ode, da bi ona druga polovina, koja je ostala, imala za kim da čezne,,,", i tih fora, koje zvuče samo još ubedljivije posle dva-tri litra mlakog piva.

Čudom se čudim kako je ovo reciklirano sentimentalno vaspitanje tipa "đed me met'o na koleno pa mi uz gusle prič'o sve po redu" tako omađijalo kritičare širom sveta.