NE IGRAJ NA ENGLEZE (2021 Serbian movie)

 

 (iz pozorišta u auto)

r.: Slobodan D. Pešić; ul.: Danijel Sič, Marko Živić, Ivan Tomić, Isidora Građanin, Irena Mišović, Frano Lasić, Vesna Čipčić...

* * *

Sve Marvel i DC, nemaš šta da gledaš u sinepleksima... Elem, zaobilazim filmove po Marvelu i DC-u, jer ionako preferiram realističke (koliko-toliko) stripove (razočara me maloletni Gaston Lagaf, popularni Gaša pripravnik), a mislim da ima dovoljno eksperata ispred trafikâ na Dorćolu i na Vračaru, koji će do u detalje bistriti razlike između ova dva stripovska tabora, to je ubilačka mržnja, kao Zvezda i Partizan, Ajaks i Fejenord, Rendžersi i Seltik, te nijanse će biti razmotrene podrobnije nego vouk i PK kanselovanje po baltimorima i bostonima, a obaška pičkaranje ona dva kokošarska seljaka s leptir mašnama, što je samo mene u cijelome svijetu koštalo tvićinog naloga, nabijem tviću na kurac.

Otud – Ne igraj na Engleze. Predstavu sam gledao nekoliko puta, odlična je, nije joj bio potreban izgovor „da se mladi edukuju” da bi se to gledalo sa školom (evo juče jedan razred je gledao prvu projekciju). Vladimir je Đurđević napisao komad bez greške, a izvedba se odlikovala odličnom hemijom (ajde i ja da upotrebim taj izraz, koji je, uostalom, dobrano ostareo) između 3 glumca. 

Naravno da je tekst u procesu pravljenja filma prošao kao mesište i nokti i uši i repovi i ko zna šta još u postupku pravljenja hrenovki, kao simbola kolektivnog samoubistva Srbijanaca svih socijalnih klasa. Ime pisca je jedva ostanulo kao koscenariste. Takođe, film je iz zagušljive stančuge jednog papučara izveden na sunce i svježi zrak, od paučinastog noara postao je sunčana reklama za Beograd kao nekoć 1980-ih, za JAT, sa sve stujardesama, menekenkama (Irina Mišović opet glumi), s divnim mostovima i neboderima i s onim poznatim duhom beogradske zezancije kao u "Munjama". 

I još imamo i ekavicu pa uz to beograđansku: šta više poželeti od srpskog filma? 

Nada mi je bila dublja od strepnje, mislio sam-->: ako je samo pola predstave sačuvano u koncentratu, ne može to da bude loše. 

Film je, dakle, izveo ona 3 lika napolje, ali im nije dao da se natrontaju, čak ni da se obuku kao ljudi, lik Danijela Siča je išćeran u roze papučamai isto takvom plišanom šlafroku, Živićev lik je zadržao plavozelenu (tirkiznu, rekla bi Milka Babović) odoru lekara, a Ivan Tomić ne sećam se šta je nosio. Ali, rekao je „...I...taaakooo!”, što je u pozorištu uvek izazivalo smeh na granici krindža. U predstavi je uvek uspevao štos s Milkom Canić i njenim„Dobro veče!”, pa sam se pitao – iz morbidne radoznalosti – da li je to ostalo i, ako jeste, kako je ostalo (iako to, naravno, nije bilo bitno za film).

Predstava i film govore o jednoj strasti, koja je postala bolest, popularna „zavisnost”, jedan hobi se izopačio u kompulzivnu zanimaciju, a onda i u naviku koja treba da se leči, premda je, kao i duvanjenje, socijalno prihvatljiva i čak se podstiče društvenom kampanjom i najvažniji je deo našeg BDP-a, najvećeg na svetu. (Uz teretane, maline, kozmetičke salone, salone za masašu i diskaće sa striptizom.)

Ta strast, boles', droga – prikazana je na fonu jednog na prvi pogled tipičnog beogradskog prijateljstva, ono, stari drugari iz kraja koji se znaju „čitavu večnost”. Mangupi s asfalta, jedan se dobro udao, drugi završio faks i radi „u struci”, treći je rubiroza. Đurđević je u svojim pozorišnim predstavama uvek mizantrop i ne veruje u dobrotu. U njegovim predstavama ne pobeđuje ljubav, ono malo pozitivaca mora mnogo da šmira u životu da bi se nekako provuklo i on je svu trojicu drugara isflekao pošteno, slabićstvo nije oplemenjeno nekom dobrotom, siledžijstvo nije pozlaćeno ferplejom, imamo na delu 3 narkosa koji bi rođenu babu iskopali iz groba i prodali fabrici koštanog lepka bi mogli da uplate tiket. Preokreti u njihovim životima i u njihovom odnosu su jedan dugačak pad, jedno kotrljanje stepenicama, urnebesni slepstik mangupstva i čekićstva dva frajera + jednog drugara, koga jači usvoje da im bude maskota (naročito ako ima lovu).

Ovo sam napisao pre nego što sam video film, sve misleći na predstavu i trejler. (Posle vidim da Paun nije nosio papuče već kožne cipele, kvalitetne baš.)

*  *  *

I, pogledao sam film u duplom programu, posle „Anplaginga”, imao sam 2 minuta da se premestim iz Lorin Bekol u Ritu Hejvort. Ovog puta mi je nada bila viša od strepnje, jer onako dobar tekst kao što je Đurđevićev samo genije koji je prodao dušu đavolu, samo sinji dušmanin zadojen Ejzenštajnom i Gajom Ričijem može da upropasti. O Pešiću ne znam ništa osim da je režirao „Slučaj Harms” i to je pozirivno. On je očigledno pudovkinista a ne ejzenštajnovac, falim te bože, premda se vidi nekoliko kvadrata iz te proklete „Oklopnjače” i to me je, brate, secnulo, ono... Pešić je očigledno zaljubljen u onaj ružni a lepi (Šijanova koncepcija) Beograd oko Geozavoda, gde je i snimio „Slučaj Harms” (sećamo se Lasića na stepenicama Brankovog mosta) i opet je pozvao Dubrovčanina za jednu, po mom sudu, nepotrebnu epizodu... Ali nije upropastio tekst.

Ne znam šta o filmu misle oni koji predstavu nisu gledali. Da li im ono što je dopisano (a što oni ne znaju da je dopisano) odskače od psihološkog ratovanja trojice drugara Beograđana? Da li oni koji su gledali predstavu misle da to nije deo onog tkiva koje je tako furiozno igrano 15-ak godina, već da je nalepljeno da bi se malo dodvorilo stranim festivalima? Ona gajričijevska čađavodvocevska epizoda s Lasićem upravo mi deluje kao par krznenih papuča na nogama Monike Beluči. Kao tipičan skeč krugodvojkaškog filma sa smešnim mafijašima. Lasić preti preko bakelitnog telefona i puca iz raznog oružja (da „ilustruje i pojača pretnju“!?), puca sebi pored uveta valjda sjebavajući sebi bubnu opnu, a malo i plafon, što me je podsetilo na "Slavicu", naš prvi film u kome mitraljezac puca tik pored uveta nasmejanom glumcu Ljubiši Jovanoviću ("Ivo Marušić"), koji čak tapše (vrelu!!) cev jednom rukom, a drugom, pak, drži pozorišni dvogled tako da mu je mali prs’ podignut kao da drži srebrnu kašičicu.

Lasićeva uloga (Dimitrije) je dopisana da bi se „razradila i ospoljila“ dužnička kriza i muka Piksija (Marko Živić). Uloga nevidljive Paunove žene Suzane (Isidora Građanin), dopisana je, pak, veoma uverljivo i veoma vuče na Pinterove genijalne intervencije u Šaferovom "Njuškalu" Džozefa Mankijevića, koje (intervencije) su omogućile Kenetu Brani da napravi jednu marksističko-piterbrukovski apdejtovanu verziju za naše vreme. E to je bilo odlično, čestitam. I za ostale eksterne dodatke mi se ponekad čini da su veštački nakalemljeni, kao da se htelo nabudžiti vreme za fičer film... Neki su puki skečevi koji valjda odražavaju „beogradski duh”, šta li. Ono s Vesnom Čipčič kao presporom prodavačicom je moglo da se preskoči. A Irina Mišović glumi u vendersovsko-džarmuševskoj nadrealnoj sceni u kojoj nasred mosta menja gumu na autu nesposobnih „Engleza“. Ona kao da je sišla sa stranica Bazara, ima noge poput Geneksove kule pa još na plutanim potpeticama visokim kao bespravna nadgradnja na Vračaru, ali osim nostalgičnog podsećanja na JAT-ove reklame iz Periklovog doba i prikazivanja osunčanog modernog mosta (Belgrade is the World), ne vidim neki štos u tome. Možda da je na biciklu „slučajno“ naišao i Neven Vrgoč sa živopisnom kravatom, pa da je i on malo pripomogao da se promeni svećica?

Ne znam, možda sam ja jednostavno proklet činjenicom da sam voleo tu predstavu. 

Ne igraj na Engleze je psihološki triler. To je veoma redak žanr u jugosovenskom filmu. Ovako iz rukava mogu da navedem samo uratke Zvonimira Berkovića „Rondo” i „Ljubavna pisma s predumišljajem". Ti filmovi se bave više ljubavnim pitanjima na liniji „o, slabosti, ime ti je žena”, dok je Đurđevićev komad buddy buddy priča u kojoj ima i te ženske slabosti. Ima u ovom komadu i nečeg pinterovskog u preokretima u odnosima između likova, kao i u „Savršenom kroju“ koji se dugo igrao u Zvezdara teatru. Rekoh da je Đurđević, kao i Romčević uostalom, mizantrop i da ne voli svoje likove, ali za razliku od Romčevića, Đurđević politiku i satiru stavlja u bekgraund, on govori da su likovi padu skloni bili i pre nego što se upleli u političke okolnosti kao pile u kučine. „Ne igraj na Engleze“  uostalom nije politička satira, a ovo za muljanje u glasanju na Eurosongu ne znam kada je ubačeno, možda mesec dana pred puštanje u distribuciju?

Znači, psihološki triler je u pitanju. Dopisano u ovom slučaju pokušava da slèdi najnovije istorijske tokove i duh vremena sa sve izbeglicama. Ipak to vonja po gajričijevštini i onim ofucanim skečevima u beogradskoj noći, od čega je krugodvojkaški film decenijama 'leba jeo. Interna caka s onom hitmenkom koja koka po nalogu Dimitrija (Frano Lasić), pa ulazi u zgradu na kojoj je tabla Filmskog centra Srbije – zaista je uspela. Ta ulica koja se nekada zvala Zagrebačka, sada je data na upravljanje Koči Popoviću, jugoslovenskom autošovinisti... Očekujem da se ulica Blagoja Jovovića posle povratka žute ljige na vlas’ dodeli ubojici Stjepana Đurekovića...

Pored ove oznake – psihološki triler – razmišljao sam i tome a šta bi bilo da se film ipak zasnivao samo na pozorišnom tekstu? (Ono, jeste da je reditelj skoro sav dijalog trojice drugara smestio u auto, čime je – lukavo – zadržao kamernost iz teatra.) Hičkok je povodom „Nazovi M radi umorstva” rekao: „"Meni se ne sviđa ovo uobičajeno filmatizovanje pozorišta pri čemu se sve ono što je 'napolju' na silu usnimava i prikazuje. Ja sam hteo dibidus pozorište, baš kamerni ugođaj!” To se vidi čak i u odsustvu – inače za Hičkokoka tipičnih – rezova koji prate pogled protagonista. Kada Mark Halidej (Robert Kamings)  gleda kroz prozor šta radi Toni Vendis (Rej Milend), koji se ispred zgrade predomišlja da li da se vrati i potraži onaj zaboravljeni ključ, on (Mark) to opisuje, skroz aristotelovski. Da li bi Ne igraj na Engleze mogao biti  uspešno realizovan šaferovski, pinterovski, berkovićevski itd. u stilu „Njuškala” i „ Rondoa”? Mislim da da. 

Čika Božidar Zečević se oduševio ovim filmom, na pasja je kola nahvalio montažu i poznavanje „rampe”. E, zna i čika Crnković šta je rampa, to sam naučio na prvom času montaže u jednoj filmskoj školi. Popartovsko poigravanje s montažnim stolom me je podsetilo na taj prvi čas, kada nas je, ponešto rastreseni i odsutni profa, uveo u sobu gde je stajao stari montažni sto prekriven prašinom. „Eto, to se nekad koristilo, žao mi je, duša me boli što nećete moći na njemu da radite...”, rekao nam je tronuto. Onda je ponovo zaključao tu sobu i odveo nas u „nastavni kabinet“, gde nam je na blokčetu, na listu na kocke, nacrtao A i B i objasnio rampu, a onda smo radili linearnu montažu s iskrzanim restlovima filmova iz I svetskog rata... Naša filmska nastava se zasniva na Ejzenštajnovoj „Oklopnjači Potemkin” („Ka-ka-ka-kkkako ga mmm...montira!”) i na futidžu iz I svetskog rata.

Video sam Franu Lasića u bašti SKC-a sredinom 1980-ih posle koncerta nekog našeg domaćeg benda. (Ili je to bio džabe koncert Velikog džez orkestra s Naftom kao bubnjarem?) Očajnički je pokušavao da zavede jednu prepičku u gotskoj odeždi. Tada su devojke u gotskim odeždama sa crnim noktima i sa šminkom „nalik paukovoj mreži” (reče jedna norveška spisateljica čiji roman uskoro izlazi u Presingu) volele da nalaze frajere u SKC-u.

(Palo mi je na pamet, iako nije bilo nikakvog određenog razloga za to, da su neke uloge možda dopisane da bi se vratile ranije usluge. Kao, na primer, nekada Dragani Šarić, popularnoj Bebi Dol, koja je doslovno spasila film "Život je lep" i - kako glasi legenda - za jednu noć otpevala sve one pesme na koje je Sonja Savić otvarala usta  Zahar se nešto naljutio na pevačicu koja je bila prvobitni izbor i da peva i da glumi, pa ju je otpustio i  posle olajavao da nije umela ni da stoji pred kamerama, ali ne verujem u to. Da bi se vratila usluga, Žika je Mitrović godinu dana kasnije snimio /svoj poslednji/ film u kome je Bebi Dol imala ulogu, bio je to najrokerskiji film u istoriji SFRJ /rokerskiji i od "Crnog bombardera" koji je zapravo bio krugodvojkaška kritika Osme sednice s pozicija Zlatnog papagaja/, naime film Protestni album u kome su glumili najveći poznavaoci rokenrola kao što su Milan Srdoč, Miloš Žutić, Ljubiša Samardžić, Mirko Babić, Ljiljana Sedlar... Bebi Dol je naravno ukrala film.)

Glumci su odlični kao i u predstavi, zar je moglo biti drugačije? Štos sa Milkom Canić, koji (štos) je dezavuisala sama Smrt, zamenjen je štosom s Amal i Džordžom Klunijem u izbegličkom centru, koji (centar) je takođe dopisan, ali šteta što se s tim izbeglicama nije išlo na realizam, već je to opet izvedeno posprdno, gajričijevski, to jest. Srećom pa smrt nije uspela da dezavuiše film, ali mnogo mi nedostaje Marko Živić. 

Kada ga vidim u kadru s Ivanom Tomićem, pomislim: „Eh, kako bih rado opet pogledao '"Sviraj to ponovo, Sem!. Danijela Siča sam gledao u „Sve o mojoj majci” nekoliko puta a i u poslednjem izvođenju, posle koje mu je dodeljena jedna glumačka nagrada, mislim čak „Ljubinka Bobić”. Bio je razdragan i malo previše se pravdao kako on nije Agrado. Video sam Paju Minčića, tada u bajdenovskom zalasku, kako je viknuo blagajnici :„Minčić, Pavle: 2 ulaznice!“, uzeo koverat koji ga je čekao i posle se stalno okretao za sobom kao Akiba Rubinštajn koji je pre odlaska u ludnicu mislio da za njim u stopu ide Aljehin da ga uhodi. U publici sam, pak, video opet Frana Lasića. Pravdao se nekom ko je sedeo do mene kako se nije javio jer mu je telefon „bio u hlačama”... 

Dobar je film, vrlo dobar, ja bih ga lajkovao i da je snimljen na pozorišni način, kao „Nazovi M radi umorstva”.