r.: Džim Džarmuš; ul.: Tom Vejts, Majim Bjalik, Adam Drajver, Šarlota Rempling, Kejt Blanšet, Viki Krips, Sara Grin, Indija Mur, Luka Sabat
Oni što kasne na predstave i projekcije su stvarno davež. Prolivi od posetilaca. Neka pozorišta su se izborila da se posle zakazanog početka seronjama ne dozvoljava da ulaze. Od takvih sam iskusio da ne samo da traže „svoje“ mesto (a u pozorištu nema više „tvoje“ mesto posle časa na značenog na ulaznici), već bi i da premeštaju one koji su došli na vreme da bi sedeli zajedno s ortacima. Kao da je to kafana pa da se spajaju stolovi. I kada se udruže prolivi s ljubiteljima visoke umetnosti, dobijemo projekciju poslednjeg Džarmušovog prosera. Ekipa u „Bogartu“ se skuplja kao na cigansku svadbu, iako je to vračarsko–dorćolska ekipa, očigledno preživeli od izumrlih ostataka s Festa, gde se svršavalo na Almodovara, Džejn Kempion i njen kastracioni feminizam itd.
Dok sam stajao u hodniku već mi se kosa dizala na glavi od njihovog dogovaranja, „Kasniš? Gde si sada?“, i to je ličilo na okupljanje starih kokâ u pozorištu „Slavija“, te ušla u pogrešan autobus, pa nema busa, pa promašila stanicu, to muka slušati. Elem, projekcija ovog Džarmušovog masturbiranja i štrcanja jalovim semenom („Studirao sam književnsot, pa znam..:“, voli on da kaže, zabole me džordž, i ja sam studirao montažu u Dunav filmu, pa da li to znači da se razumem u montažu? Znači. Njegove bih bolje montirao.) je kasnila i to je obradovalo ove zakasnele.
Koje sranje
Ovaj omnibus belodano otkriva Džarmušovu staračku impotenciju koju niko ne sme ili ne želi da uvidi. Isto kao kod Almodovara koji je odavno prestao da snima normalne filmove, već radi dramatizacije novinskih reportaža Kristijan Amanpur sa CNN-a plus što davi gledaoce svojim zdravstvenim kartonom prepunim stravično teškh boleština kao npr. išijas, stvaralačka blokada, kajanje što se nije raskusurao s kevom dok je bila živa, migrena, anksioznost, gastritis, čukljevi, gorušica, gasovi, osećaj besmisla i slično. A sve to u ukusno opremljenim stančugama sa funkcionalnim osvetljenjem, nevidljivim kućnim pomoćnicama iz Trećeg sveta i sa zaštićenom kirijom.
Džarmuš je odabrao da se pozabavi (ili što bi Dragoslav Andrić u Svaštari rekao podosađuje) porodicom kao takvom, odnosno fragilnim odnosima potomaka s roditeljima. I kao još jedan od prenagrađivanih i precenjenih reditelj – Haneke – Džarmuš uzme tzv. osetljivu temu koja dira gledace jer se tako traži, uvek je to dirljivo, stari tajka, stroga majka, alchajmer, pa kako će se jadni pogovarati, a ako je još reč o pokojniku a dečica siročići, jao, koje emocije. Džarmuš pušta glumce da uzdišu i paradiraju svojom zapranom starošću a gledaoci će sami da se pobrinu da u tome vide umetnost.
Tom Vejts je, kao što reče Hjuston u Kineskoj četvrti, cenjen kao staro vino, kao stare zgrade i droce, i "ujeebote, eno ga Vejts". U tom prvom segmentu, Vejts je otac prevarant, koji pokušava da muze decu na osećaj krivice, sin se daje šišati a ćerka pak ne. Tvist na kraju je homeopatski razblaženo nešto iz „The Tales of Unexpected“, samo bez saspensa, bez snage, bez supstance, bez ideje. To nije ni otvoreni kraj, to je samo banalno. Drugi segment treba da bude učena parodija lažne učtivosti i rituala ispijanja čaja u pet sati uz kolačiće. Koliko se god glumci trudili, Majka (Šarlota Rempling) i ćerke od kojih jedna krije lezbačku vezu, to nema nikakvog značaja, ljudi, oni jedu lepe kolače i srču čaj. Džarmuš je naterao već mumificiranu Remplingovu da pokaže svoje noge i gadna stopala s bapskim prstima i to je bilo samo potresno u vantekstualnom smislu, da se gledalac zapita, kamo odoše sve te godine pa još 2003. se dama skidala gola u Bazenu Fransoe Ozona, a sada je za starački dom. Majka je uspešni pisac, ćerke imaju uspešne karijere i one piju čaj. Baš ga piju. Treći segment je o – što bi rekli Skandinavci – dodsbø, dakle ostavštini sa sve stanom od pokojnika i brat i sestra, dovoljno odrasli da ne plaču i ne očajavaju, evociraju uspomene na osnovu škrtih fotografija i predmeta. Kako je to razvodnjeno, kako je to banalno, ljudi moji, ali – Džarmuš, jebote, mora da je umetnos'.
Srećom u Takvudu mi se potrefilo da sam posle ovog užasa pogledao jedan lep akcioni film, pravi holivuđanski, melem na ranu.
