THE COOLER (2003 American movie)

 

 

r.: Vejn Karter; ul.: Vilijem Mejsi, Marija Belo, Alek Boldvin, Pol Sorvino, Šon Hatosi, Artur Naskarela

 

Davno, davno, pogledao sam trejler, ne znam da li se film prikazivao u našim bioskopima, u svakom slučaju za to tada nisam imao para... Ali trejler je bio primamljiv, kritike preko svake mere pohvalne a tetka Ebert se baš oduševila. I pogledao sam konačno film na onom ruskom sajtu.

Prvi čin vrlo dobar, drugi malo pada i davi, ali nagoveštava odličan film, maltene remek–delo, a onda je treći čin sve uprskao, to je Halmark herc roman, sve je zabalavljeno dosadnim sloumoušnima, kič dijalozima – na primer: „pusti ogledalo, neka moje oči budu tvoje ogledalo!“, ali i drugim otužno zaslađenim dijalozima i olakim hepiendom.

Nije čudo što se tetka Ebert oduševila.

Odlične uloge svih, ne samo Aleka Boldvina već svih, i taj glumački rad je mnoge omađijao pa su zanemarili sladunjavost poslednje trećine i kič režiju. Vejn Karter je ovim filmom prevario mnoge kritičare, ali se u narednim filmovima pokazao samo kao loš podražavalac Tarantina i braće Koen.

Jeste tema izlizana, noar je to, vlasnik jednog posebnog kazina „Šangri La“ ima dobro srce – Šeli (Alek Boldvin) i on se opire pokušaju modernizacije koju nameće antipatični i karikaturalni Niki Fingers (Naskarela). Šeli u mini-eseju objašnjava metaforu imena, on prepričava siže Kaprinog filma „Izgubljeni horizont“ iz 1937.g. (po istoimenom romanu Džejsma Hiltona) i to je već crvena lampica da će film biti štono kažu overwrought, ali reditelj se folira da neće da je (temu) revolucioniše već samo da je osveži. A to osvežavanje on izvodi tako što Vilijema Mejsija tera da igra Bernija po hiljaditi put. Otud je jedan zlovoljni kritičar s pravom zlobno primetio: „Mejsi svoju facu gubitnika koji pati od konstipacije i pičku nije video sto godina nosi poput odrpanog odela koje odavno nije oprano“. Mislim, nešto slično je napisao, ali to je to. Berni je cooler, što u kockarskom slengu (ili možda je to metasleng u dijegezi scenarija, što bi rekao JB Mita) znači da svoj maler talasima prenosi na onoga ko dobija i ojađuje kazino.

Šeli ga usrećuje tako što plaća Natali (Marija Belo) da se mota oko njega. Što zna se šta znači: posle seksa (= on nespretan, iznenađen, ozaren) mi vidimo njih dvoje do pojasa (ona čak s „bodijem“, jer se zagorelom čiki toliko žurilo da ga nije skinuo) i ona spušta ruku – mi se setimo scene iz filma „Telesna strast“ – i kaže: „You have great cock!“ Berni je iznenađen i kaže: „Pa, fala ti...!“ A kamera se spušta i mi vidimo stisnuta jajca i ruku koja drži dživdžana... Publici je jasno koliko je sati, ali Berniju će morati da se crta...

I to je kraj I čina a pre tofa smo videli sjajnu epizodu Pola Sorvina kao raspalog pevača zavisnog od heroina. Kada on umre od predoziranja, navedeni smo da pomislimo da je otrovan da bi se napravilo mesta za mladog i antipatičnog pop pevača koga je ekipa menadžera dotad neuspešno želela da nametne...

Posle će u III činu Šeli da prizna Berniju kako je on zapravo podmetnuo loš heroin svom starom drugaru „da ga spasi poniženja...!“ i to je jedan od padova u tom činu i jedna od nekoliko ljigâ  u dijalozima...

II čin počinje napeto: Berni sreće zaboravljenog sina koji šeta trudnu curu a istovremeno kao kuler gubi svoju maleroznost jer je toliko srećan u ljubavi! Time postaje ne samo nekoristan Šeliju već mu ugrožava biznis. Ljubav Bernija i Natali je na velikom iskušenju, a sin traži pare pozivajući se na dolazeće unuče. Ćale daje, u euforiji zbog ljubavnog užitka... Sinak se međutim pokazuje kao lažovčina a ispostavlja se da ono unuče uopšte nije unuče. To treba sami da vidite, tu scenu...

I III čin nije uspeo da reši ovu postavku koja je zaista obećavala osveženje noar tropa. Falio je Pol Šreder ili neki drugi reditelj koji kada dođe stani–pani ne ide u stilizaciju i halmarkovsku limunadu. Možda je ovo moglo samo tužnim krajem da se reši. Jer ovako je bez veze. Osim toga Karter pribegava otrcanim sloumoušnovima i samo jedan od viđenih pokojnika gine i ne samo da nije uspeo da nadmaši Kesdenovu „Telesnu strast“, već se srozao na ljubić s magijskim realizmom.

 

FATHER MOTHER BROTHER SISTER (2026 Multi–coproduction)

 

 

r.: Džim Džarmuš; ul.: Tom Vejts, Majim Bjalik, Adam Drajver, Šarlota Rempling, Kejt Blanšet, Viki Krips, Sara Grin, Indija Mur, Luka Sabat

 

Oni što kasne na predstave i projekcije su stvarno davež. Prolivi od posetilaca. Neka pozorišta su se izborila da se posle zakazanog početka seronjama ne dozvoljava da ulaze. Od takvih sam inače iskusio da ne samo da traže „svoje“ mesto (a u pozorištu nema više „tvoje“ mesto posle časa na značenog na ulaznici), već bi i da premeštaju one koji su došli na vreme da bi sedeli zajedno s ortacima. Kao da je to kafana pa da se spajaju stolovi. I kada se udruže prolivi s ljubiteljima visoke umetnosti, dobijemo projekciju poslednjeg Džarmušovog prosera. Ekipa u „Bogartu“ u Takvudu se skuplja kao na cigansku svadbu, iako je to vračarsko–dorćolska ekipa, očigledno preživeli od izumrlih ostataka s Festa, gde se svršavalo na Almodovara, Džejn Kempion i njen kastracioni feminizam itd. 

Dok sam stajao u hodniku već mi se kosa dizala na glavi od njihovog dogovaranja, „Kasniš? Gde si sada?“, i to je ličilo na okupljanje starih kokâ u pozorištu „Slavija“, te ušla u pogrešan autobus, pa nema busa, pa promašila stanicu, to muka slušati. Elem, projekcija ovog Džarmušovog masturbiranja i štrcanja jalovim semenom („Studirao sam književnsot, tako da znam..:!“, voli on da kaže, zabole me džordž šta si studirao, i ja sam studirao montažu u Dunav filmu, pa da li to znači da se razumem u montažu? Znači. Njegove bih bolje montirao.) je kasnila i to je obradovalo ove zakasnele ljubitelje sedme umetnosti.

 Koje sranje

Ovaj omnibus belodano otkriva Džarmušovu staračku impotenciju koju niko ne sme ili ne želi da uvidi. Isto kao kod Almodovara koji je odavno prestao da snima normalne filmove, već radi dramatizacije novinskih reportaža Kristijan Amanpur sa CNN-a plus što davi gledaoce svojim zdravstvenim kartonom prepunim stravično teškh boleština kao npr. išijas, stvaralačka blokada, kajanje što se nije raskusurao s kevom dok je bila živa, migrena, anksioznost, gastritis, čukljevi, gorušica, gasovi, osećaj besmisla i slično. A sve to u ukusno opremljenim stančugama sa funkcionalnim osvetljenjem, nevidljivim kućnim pomoćnicama iz Trećeg sveta i sa zaštićenom kirijom.

Džarmuš je odabrao da se pozabavi (ili što bi Dragoslav Andrić u Svaštari rekao --> podosađuje) porodicom kao takvom, odnosno fragilnim odnosima potomaka s roditeljima. I kao još jedan od prenagrađivanih i precenjenih reditelj – Haneke – Džarmuš uzme tzv. osetljivu temu koja dira gledace jer se tako traži, uvek je to dirljivo, stari tajka, stroga majka, alchajmer, pa kako će se jadni pogovarati, a ako je još reč o pokojniku a dečica siročići, jao, koje emocije. Džarmuš pušta glumce da uzdišu i paradiraju svojom zapranom starošću a gledaoci će sami da se pobrinu da u tome vide umetnost.

Tom Vejts je, kao što reče Hjuston u Kineskoj četvrti, cenjen kao staro vino, kao stare zgrade i droce, i "ujeebote, eno ga Vejts". U tom prvom segmentu, Vejts je otac prevarant, koji pokušava da muze decu na osećaj krivice, sin se daje šišati a ćerka pak ne. Tvist na kraju je homeopatski razblaženo nešto iz „The Tales of Unexpected“, samo bez saspensa, bez snage, bez supstance, bez ideje. To nije ni otvoreni kraj, to je samo banalno. Drugi segment treba da bude učena parodija lažne učtivosti i rituala ispijanja čaja u pet sati uz kolačiće. Koliko se god glumci trudili, Majka (Šarlota Rempling) i ćerke od kojih jedna krije lezbačku vezu, to nema nikakvog značaja, ljudi, oni jedu lepe kolače i srču čaj. Džarmuš je naterao već mumificiranu Remplingovu da pokaže svoje noge i gadna stopala s fuj ruuuuužnim bapskim prstima i to je bilo samo potresno u vantekstualnom smislu, da se gledalac zapita, kamo odoše sve te godine pa još 2003. se dama skidala gola u Bazenu Fransoe Ozona, a sada je za starački dom. Majka je uspešni pisac, ćerke imaju uspešne karijere i one piju čaj. Baš ga piju. Treći segment je o – što bi rekli Skandinavci – dodsbø, dakle ostavštini sa sve stanom od pokojnika i brat i sestra, dovoljno odrasli da ne plaču i ne očajavaju, evociraju uspomene na osnovu škrtih fotografija i predmeta. Kako je to razvodnjeno, kako je to banalno, ljudi moji, ali – Džarmuš, jebote, mora da je umetnos'.

Srećom u Takvudu mi se potrefilo da sam posle ovog užasa pogledao jedan lep akcioni film, pravi holivuđanski, melem na ranu.