Kirsten Torup: „Do ludila, do smrti“

 

Nastavljam s najavama naslova u ediciji skandinavskih književnosti Severno svetlo u „Presingu“.

Kirsten Torup je doajenka danske literature, za prethodni roman Prisećanja na ljubav dobila je, kao nedavno Solvaj Bale, Književnu nagradu Nordijskog saveta, a ovaj roman – Do ludila, do smrti, proglašen je za jedan od 5 najboljih knjiga danske književnosti u poslednjih 20 godina.

 

Berlingske Tidende dao je romanu 6 zvezdica  * * * * * *.

Još otkako je upoznala ženu koja je zapravo prava „Harijet Bertram“ a zatim pročitala njene dnevnike, ova se knjiga kuvala u Kirsten Torup. Reč je jednoj – kako istorija pokazuje i kako otkriva nekoliko skandinavskih knjiga u ediciji Severno svetlo – ne tako nesvakidašnjoj pojavi da se Dankinje tokom okupacije za vreme II svetskog rata udaju za nemačke vojnike i oficire, pa i da se neki Danci prijavljuju u nemačku armiju. Ovo je priča o nekadašnjem modelu s modnih posta, a sada danskoj ratnoj udovici, Dankinji Harijet Bertram, čiji je muž Gerhard poginuo kao pilot Luftvafea na Istočnom frontu. A prijavio se „da bi branio Finsku od boljševika“ (koji su veće zlo od nacizma, kako je to on formulisao). Harijet je između ideologije i ljubavi izabrala ljubav i bila je najpre verna ljuba, a posle muževljeve pogibije ostala je verna udovica, koja lepo u Kopenhagenu prima nemačku penziju sa sve udovičkim dodatkom. Njena zemljakinja, Gudrun, i njen nemački muž, pilot Klaus – inače Gerhardov ratni drug – pozivaju Harijet da dođe  njima u Minhen na nekoliko meseci, „da se oporavi od gubitka supruga“. I tako kreće ovaj roman toka svesti, koji se čita u jednom dahu iako ima više od 500 stranica a nema pasuse, već samo poneki uvučeni red. Harijet Bertram impulsivno prihvata poziv, privremeno smešta dva mala sina u dečiji dom, obećava im da će se vratiti od Božića i seda u voz za Nemačku u nedoba, u vreme kada se civilima retko izdaju dozvole za putovanje, To je septembar 1942. Vreme do Harijetinog zakasnelog povratka čitaocu će proteći kao tren, jer iako ima pojedinih vremenskih skokova, doživljaj je kao u Hičkokovom filmu Konopac, kao da je sve ispričano u jednom dahu.

Minhen u jesen 1942 odaje Nemačku koja je već izgubila rat, samo to niko ne sme da prizna, Ratna propaganda radi punom parom, ama svi, od najnižih službenika partijske hijerarhije – Blokvartena (domara) – pa do Vođe, postupaju kao da će „Konačna pobeda“ sutra da nastupi. U jednoj perveznoj varijaciji one Titove izreke: „Živimo kao da će 100 godina biti mir, a sklanjamo se u skloništa kada nas bomabrduju i kupujemo namirnice za markice“ (a pritom koristimo „Vitamin B“ /=veze i protekciju/), tako da Harijet doživljava kulturni i svaki drugi šok: njeni domaćini jedno pričaju („jer i zidovi imaju uši“, pobeda na Istočnom frontu je sve bliža u svakodnevnim izveštajima sa fronta što se po naređenju imaju sluašti na tzv. narodnim radio aparatima), a život je nešto sasvim drugo: nemaština, nestašice, sve veće gomile ranjenika koji s fronta pristižu u mnogobrojne lazarete, dok izgleda da ima više radnih logora od stambenih zgrada. A usred svega toga, odvija se i kulturni život, tako da je Harijet s domaćicom Gurdun i Klausom, koji je došao na odsustvo, bila i na premijeri opere „Kapričo“ Riharda Štrausa u Nacionalnom pozorištu...

Kirsten Torup je dosledno primenjivala kratke rečenice da bi nam predočila Harijetin tok svesti. Nju je književnica poslala u Minhen 1942. kao neku vrstu drona u izviđanje. Harijet je blago rečeno neurotična (a verovatno i nešto jače od toga). Muče je nesanica, depresija i suicidalne misli, i ona je u neprestanom zavaravanju i poricanju, koje njenu savest dovodi do ruba snaga... Naime, ubrzo postaje jasno da od istine vajde nema, da se ona našla u pozorištu u kome zaboravljeni tekst može da znači smrtnu presudu. Tragikomičan je nesklad između Harijetinog često licemernog i sumanutog ponašanja i njenog gotovo megalomanskog mišljenja o sebi. Ona je, na primer, loša majka, ali to uopšte ne shvata...

 

Minhen 1942. je pozornica na kojoj se odvija ples smrti. Retke prilike za zabavu i opuštanje koriste se za opijanje od besvesti i seks s onima koji su na raspolaganju. A sve vreme – zidovi slušaju, pa se umesto normalnih rečenica rafalno ispaljuju floskule. Ponekad samo, pojedinim likovima u romanu od muke spadnu maske, ali to ih skupo košta. Kirsten Torup je pročitala brdo literature i ponekad taj riserč izbija u vidu monologa dugih kao čaršav, kao da se u nekim scenama vidi scenografija od stiropora. Ima i u svoj toj tragici i komičnih scena koje će zasmejati čitaoce. Izgleda da nijedan lik nije ono što se predsatvlja. Kućnih pomoćnica je ukupno bilo 4 (četiri) a sve imaju isto ime – Ljudmila, sve su iz Ukrajine, a imaju oznaku „Ruskinja“. Da se domaćini ne bi mučili. Svašta su doživele te Ljudmile, jedna je silovana i umrla, duga je poslata u koncentracioni logor, jedna je nestala. Mislim da je poslednja možda gestapovski provokator... Centralni deo romana je zabava priređena u čast Klausovog dolaska na odsustvo. Gomila likova, koji će se kasnije pojaviti i na pomenutoj premijeri Štrausove opere, reprezentuju – možda i previše contrived – sve ono šti je autorka pomno istražila. Čitaocima su podastrti hintovi da nisu svi ti likovi ono za što se predstavljaju, što naročito važi za bračni par Šulcovih. Harijet je u dijalozima s domaćinima svih klasa u neprestanoj opasnosti da zglajza. Koliko sam samo puta tokom prevođenja uzviknuo: „Ćuti, bre, uhapsiće te Gestapo!“ Harijet Bertram nije baš psihički najzdravija osoba. Obrazovana za nastavnicu gimnastike, iz porodice u kojoj je otac počinio samoubistvo a majka Šveđanka imala svoje bubice, obeležena „nezdravom garavošću“, otresita i pravodljubiva, ona je čudan svat. Kirsten Torup je, rekoh, podastrla neke tragove, a na čitaocu je da zaključi da li je Harijet Bertram licemerka, skroz ćaknuta, kolaborantkinja iz ljubavi, ili samo jedan zbunjeni vrabac na vetrometini istorije.

Peter H. Fogtdal: „Mango plesač“

 

Za sada poslednji naslov u ediciji „Severno svetlo“ – „Mango plesač“ Petera Fogtdala.

Knjiga je prevedena s engleskog, ali za to postoji nekoliko dobrih razloga: autor je danski original, koji je izašao pre desatak godina, lično preveo na američki engleski. On i inače ima dvojno državljanstvo, još od tinejdžerskih dana živi „na relaciji“ Oregon – Danska. Tako da je bilingvalan, jelte. Na koncu, on sâm kaže da je ovaj njegov prevod samog sebe – bolja i kompaktnija verzija prvobitnog dela. I tako...

Autor se pozabavio (zašto se nije dosađivao, pitao se Dragoslav Andrić u Svaštari) sopstvenim iskustvom, kada je u svojim dvadesetim potražio smisao života u jednom ašramu u najjoginskijoj od indijskih država, Utar Pradešu. Ispostavilo se da je njegov guru – pedofil, prevarant kako duhovni tako i finansijski. „Srećom nisam to toliko ozbiljno shvatao“, kasnije je govorio Peter Fogtdal, „pa sam tu prevaru preživeo bez teških posledica. Zato sam i mogao da o njoj pišem tako lagano, s toliko vedrine“.

Peter Fogtdal je u Indiju stigao tek u trećem talasu guruizma i ašraizma, da tako kažem, krajem 1980-ih, kada se polaznicima „tečajeva“ tražilo da pokažu kredtinu akrticu, kada su ašrami imali naoružane stražare i pre su ličili na logore za vojnu obuku, dakle u vreme kada je potraga za smislom imala sve elemente biznisa, s reklamom, PR-ovima, prodavnicama suvenira i s takmičenjem između raznih gurua i „školâ samospoznaje“. Potpuno drugačije od 1960-ih, kada su Anglosaksonci dolazili za svoj groš, s rančevima i u sandalama...

Da je guru iz knjige lažan, čitalac je već mogao i da očekuje. Roman je imao sve uslove da bude još jedan iz žanra begbedovštine, znači vodopadi cinizma i ispovesti bivšeg marketinškog gurua koji samo hini katarzu. Mogla je ovo da bude još jedna ispovest osobe koja uživa da se razotkriva kao folirant, još jedan hvalospev simpatičnom negativcu kao što se inače snimaju filmovi o gadovima s Vol strita ili se štancuju romani o lažovima iz marketinške branše.

Ali ovo ipak nije takav roman. Fogtdal ne odustaje od toga da pruži šansu duhovnom. Jeste ovaj guru pedofil i jeste korumpiran, ali „ima dokazanih slučajeva izlečenja“. Mogao je roman da bude bujica efektnih ciničnih opaski o industriji prosjačenja u Indiji, o kupovanju smisla kreditnim karticama, ima urnebesnih scena, kao kada se ispred ašrama polaznici izuju, pa jedan posle ne može da pronađe svoje skupe cipele („To su cipele Guči, ljudi!“, viče on očajno), i bio bi i takav dobar, ali Fogtdal je odlučio da ne završi u totalnoj praznini i očaju koji ostaju posle svake begbedovštine. Jer, može se raskrinkati milion lažnih popova, papâ sifilitičara, lažnih gurua, vođâ sekti, protojereja i arhiđakona i lajf koučâ i marketinških gurua, ali – još ostaje onaj drugi kraj, drugi kraj Putinovog stola u onoj karikaturi, ono što je upravo i motivisalo glavninu ljudi da „potraže smisao“, pa i Fogtdalov alter ego: pitanje smrti. Lik iz knjige se na putu u Indiju otisnuo posle smrti majke, koja (smrt)  mu je izmakla ćilimče ispod nogu iako je tada imao uspešnu karijeru u sferi marketinga. Dok sam prevodio ovaj roman, u Kinoteci je išao ciklus filmova Vudija Alena, i potrefilo se da sam pogledao i onaj film u kom Alen pokušava da reši strah od smrti tako što bira najbolju veru. Hare Krišna, katolicizam, i sve tako redom... Znam kako je. Kada sam pročitao šta sve religije, vere, svi ti budizmi i teozofije nude, zaključio sam da tu nema ’leba. Jedino neka zapadnjačka gotička teozofija (kolege Alistera Kroulija) nudi da ćemo posle smrti da se pretvorimo u neke lutke visoke pola metra i u kojima ćemo nastaviti da živimo kao u lutkarskom pozorištu, ostalo je sve samo duševno hologramsko društvo, kod Anglikanaca pop zavarava skrhane ljude oko rake onim sofizmom, a ni „Tibetanska knjiga mrtvih“ ne garantuje reinkarnaciju, već apeluje na građanstvo da se ne rainkarniraju jer 1) koji će im to kurac, bolje nemojte, zatim 2) šta ako se reinkarniraju u magarca, dalje, 3) čak i ako se budu stalno reinkarnirali, pre ili kasnije će im se duša toliko pročistiti, pa više neće biti razloga za daljim reinkarnacijama i, na kraju, 4) smisao je da se ne reinkarniraš, već da postaneš Ništa. Eto, toliko o želji da žurka traje večito.

Fogtdal, međutim, ne odustaje. Jeste njegov guru prevarant, ali nije ni pripovedač naivan. Ima nekoliko mesta u knjizi koja mogu da upućuju na to da je čitava radnja samo deo halucinacije ili deo nekog sna. Sam završetak knjige može simbolizovati smrt ako se setimo grčke mitologije. Takođe, ima pola tuceta obrta koji apsolutno izneveravaju očekivanja. Onaj taksista, Sik, po imenu Hardžit, pa novinarka Šamila, pa misteriozna staramajka koja se predstavlja kao majka gurua Šri Baktija – to su sve likovi čije se namere ne mogu jednoznačno protumačiti. Fogtdal je svom alter egu dodelio parče krivice, ali mu je ostavio i malo duše, isto kao i sa Šri Baktijem, guruom negativcem. U stvari, mi ipak želimo da neki guru bude onaj pravi, i raskrinkavanje lažnih proroka daje samo privremeno uživanje u slasti sujete. Razum nije dovoljan.

Solvaj Bale: „O izračunavanju zapremine", Književna nagrada Nordijskog saveta 2022!

 

Ovo je nekakav iz suve drenovine isceđen esej o romanu koji uskoro izlazi u ediciji Severno svetlo.

Uskoro u ediciji Severno svetlo u „Presingu“ tri nordijske knjige: dve danske i jedna norveška. Kirsten Torup „Do ludila, do smrti“, ratna epopeja iz Minhena 1942, Solvaj Bale „O izračunavanju zapremine“, spekulativna fikcija o jednom osamnaestom novembru koji se večito ponavlja  (ovenčan Književnom nagradom Nordijskog saveta za 2022) i – Norvežanin Terje Holtet Larsen „Dom je tamo gde umreš, kaže gospodin Sonders“, na prvi pogled oda Borhesu i jedna erudicijska etida, pravo „пишувањето на книжвеностот“, da bi poslednje stranice ipak otkrile da je i ovde reč čak ne toliko o autofikciji, koliko o autobiografiji.

A s tih knjiga se neće ni osušiti štamparska boja (koja floskula, ha?!), a već idu nove knjige: Dan Turel: „Slike rodnog Vangedea“, Hans Oto Jorgensen. „Konji osuđeni na smrt“, pa Paul Martin Meler: „Avanture jednog danskog studenta“, Marija Bregendal: „Jedna noć smrti“. I tako sve do leta, kada ja krećem da pišem najbolji roman u istoriji srpske književnosti, A dotle, batlerišem i valetišem, peglam tuđe pertle i kačim tuđe frakove na ofingere.

Ove godine ne idem na FEST, iznervirala me zadocnela najava filmova, onda sam se olenjio, pa me stiglo razočaranje što sam propustio neke fimove u redovnom repertoaru i – eto, svi se odbojkotovali, samo ja radim nešto drugo. Kao da sam posle prelaska u četnike krajem 1944, odabrao ljotićevce u martu 1945. Ali zato ću se više posvetiti književnosti.

Elem, imamo „O izračunavanju zapremine“, septalogiju Solvaj Bale, spekulativnu fikciju o jednom novembarskom danu koji se ponavlja, evo 366 puta na kraju I dela... A nije „Dan mrmota“.

Na početku bih izdvojio dva osećanja za koja verujem da će ih čitalac duboko osetiti: 1) dirljiv vapaj protagonistkinje –  „Moraš da mi pomogneš!“, kaže ona svom vereniku, a zatim 2)  jeza, jer vreme, koje je ispalo iz zgloba, opasan je neprijatelj, kao u filmu „Zabranjena planeta“ Freda Vilkoksa, to je „nepoznata sila“, nevidljiva, nepredvidljiva nemilosrdna, ponekad i cinična.

Tara Selter se bavi nabavkom i prodajom antikvarnih knjiga, pretežno iz barokne umetnosti. S verenikom je osnovala firmu kojoj dobro ide. Onima koji ne čitaju mnogo ili ne čitaju uopšte, teško da nešto može da dosadnije od svakodnevice ovih ljudi. Za sada, strpljivi čitalac se može nadati da će i ta puška na kraju septalogije da opali. Vreme ispada iz zgloba jednog pariskog jutra, kada se umesto očekivanog 19. novembra ponovi 18. novembar i tako nastavi još 366 puta. Kada bi Tara Selter u tom danu ostajala ona ista, sve bi još moglo da krene u nekim šaljivim smerovima, na primer smeru komedije s "porukom o smislu života". Ali, Tara Selter posle nekoliko nedelja – odnosno posle tridesetak osamnaestih novembara koji kumulativno čine nekakve sedmice – otkriva da ona stari, kosa i nokti joj rastu, oseća umor, dok svi ljudi oko nje ostaju isti. Jedan od nekoliko paradoksa premise ovog romana sastoji se u tome da je ljudima koje Tara Selter sreće – taj osamnaesti novembar prvi i jedini, i ne sećaju se svih onih nijanski koje je ona doživela i zapamtila u njegovim ponavljanjima. Na taj način je Tara Selter praktično sama u svetu, kao Pale, jer je od svih ostalih sooba deli nevidljivi zid vremena koje je ispalo iz zgloba. Solvaj Bale čak unosi i elemente  tvrde naučne fantastike, u onoj fazi kada Tara Selter pomoću teleskopa i zvezdanih mapâ pokušava da doaka, na primer Mesecu i kretanju oblaka... Kolebanje njene psihe, od početnog čuđenja, naivnog šaljenja, preko benigne zbunjenosti, pa preko kratkog perioda depresije, pa buđenja lažne nade – spadaju u meku naučnu fantastiku, koja zgusnutim tokom svesti zaobilazi sva ona jeftina rešenja iz nekih epizoda „Zone sumraka“ i Tales of the Dark Side. Tara Selter je ipak prepuštena sama sebi, Čak ni ljubav ne pobeđuje sve, tako da njen verenik Tomas, iako na ’leba da ga mažeš, ipak cvika kada ga ona pozove u pomoć. Ona pre podseća na lik iz Egziperijevog „Malog princa“, onog jedinog žitelja planete, nego na srećnog tipa iz „Dana mrmota“ koji naprosto ne može da umre. Ovo je Pale sam na svetu, ali bez srećnog kraja. Nekada sam sasvim ozbiljno analizirao kako bi to bilo biti Pale. Zaista sâm na planeti. Uopšte ne bi bilo zabavno kao u tim slikovnicama. Jer, ko bi upravljao hidrocentralama, elektranama, ko bi se brinuo da ima struje i tekuće vode, ko bi obrađivao njive, ko bi pekao hleb? Ja ne bih onako sam mogao da uđem u velike zgrade, elektrane,  brodove... Mislim da ni tramvaj ne bih mogao da vozim kao danski Pale, jer ko bi mi otvorio vrata?! Najverovatnije bih morao da razbijem izlog neke prodavnice baštenske opreme, uzmem sekirče i pijuk i ašov, i postanem neki Robinzon na obodu grada, i pitanje bi bilo da li bih preživeo napade divljih pasa, vukova, i koga sve ne... Još jedan slučaj iz SF književnosti se javlja tu, ona Poslednja noć sveta, Reja Bredberija, ali tu je svet nepokretan. Sovjetski nuklearni projektil je zaleđen na nebu, ali i ljudi dole su zaleđeni, tu nema čak ni večite petlje. Znači, mrka kapa. Ovaj roman uopšte ne ide u pravcu takve SF horor priče a kamoli lake komedije, već daje naslutiti prazninu i hladnoću kosmosa, u kome je Tara Selter, kao jedan koordinatni Robinzon, prepuštena svojim manuelnim rešenjima, kao kosmonaut koji u svemirskom brodu čiji su kompjuteru otkazali, mora ručno da izračunava šta treba i sâm da opravlja kvarove. Solvaj Bale tu ubedljivo ide rubom tvrde naučne fantastike i čitalac bi imao šta da zapita prijatelja ili rođaka upućenog u teorijsku fiziku. Osećaj kosmičke jeze ubrzo postaje dominantan čim Tara Selter savlada period potištenosti i baci se u ispitivanje tog osamnaestog novembra. Solvaj Bale je odličan posmatrač pejzaža, tla, meteoroloških uslova. To je bila karakteristika njenih knjiga kojima se i etablirala kao pesnikinja i minimalistička autorka 1990-ih. (Sada se sve te zbirke prozaida  ne smatraju pesničkim knjigama, već kratkom prozom, i – kao u nekoj epizodi „Zone sumraka“ – kao da je neko u međuvremenu prepravio istorije danske književnosti!) Te kratke proze, kao i opisi tla i vremena, vazduha i zvukova iz ovog romana, asociraju na nekoliko autora. Pre svega na „Trologiju o Marlonu“ Kristine Heselhold, pre svega na knjigu „Kuhinja, grobnica i pejzaž“, u kojoj, na primer, zlokobna šiljata senka jednog zabata na pejzažu postaje ravnopravan lik. U prvom svom delu, Solvaj Bale piše o robinzonovskom liku, jedinom preostalom posle kataklizme, koji vaspostavlja svet ispočetka. Tara Selter u ovom romanu isprobava sve što može da bi otkrila mehaniku vremena. Njena teza je da će, ako otkrije razliku u tom dugom nizu 18. novembara, uspeti da ponovo uskoči u voz vremena koje ide unapred. 

Pored Kristine Heselhold, kao srodni pisci javljaju se Norvežann Tur Ulven i srpski pisac Vladan Radovanović. Roman Tura Ulvena Zagrobni darovi izašao je pre desetak godina u izdanju „Albatros plusa“, a nedavno je časopis Bdenje objavio jednu njegovu pripovetku istog žanra, naime geološkog, predmetnog žanra. Ulven opisuje pejzaž i predmete tako da čitalac stiče utisak da to neki vanzemaljci osmatraju i beleže iz svog svemirskog broda. Kada Ulven opisuje ram neke slike, njegovu rasklimatanost, iskošeni položaj slike, odsjaj svetlosti na staklu, pozadinu slike, položaj prekidača za svetlo u odnosu na iskošenu sliku, čitalac kao da gleda kroz lupu ili mikroskop. Dalje, roman „Pustolina“ Vladana Radovanovića, pokušao je da bude roman bez ljudi, roman čiji su likovi trava, šljunak, tlo, pejzaž pre (ili posle) ljudi. Terens Malik je u filmu Voyage of Time pokušao da doslovno uvede gledaoca u trajanje bez svedoka, da mu pokaže „ličnim primerom“ kako je Zemlja trajala milionima godina pre čoveka, te je onda sva pisana istorija sa sve „Filmskim novostima“ samo beznačajna vremenska čestica u nekom širem kontekstu. Eto, te naslove prizivam u pomoć sada, kada tek što sam završio pretposlednje redigovanje prevoda, pa sledi još korektura i da se autorka oporavi od kovida da bi mogla da mi odgovori na dva-tri važna pitanja. 

 

Ali, mogao bi neko da upita, neka tetka duha i tela, na primer: „Da li je spekulativna fikcija nešto bitno u današnjoj svetskoj situaciji?“ Ko bi mogao da se oseti dirnut – a o jezi da i ne govorimo – u ovaj nevakat, u ovo vreme pandemije, pa rata u Ukrajini, u vreme pretnji nuklearnim oružjem, u vreme pretnji Turske da će da okupira grčka ostrva, u vreme zemljotresa, a evo i u vreme vanzemaljaca, a čujte, sad se i kovid povampiruje, inflacija je tu, zapustili smo tretiranje globalnog otopljavanja kao važnog problema, dajte nam, ljudi, autofikciju based on a true story, kakav, bre, dan koji se večito ponavlja? U redu, zaista je za uživanje (ili, preciznije, za horor plašenje) u ovom romanu neophodno da je čitalac preživeo kovid, da ima para da plaća infostan i da kupi hleb i jogurt, da je pošteno sahranio i ožalio matorane pomrle od kovida, da je kupio zalihe tableta joda i konzervi koje dugo mogu da stoje i da je već regulisao kod gazdarice letovanje u Grčkoj i da je savladao veštine susreta s intergalaktičkim civilizacijama – sve je to, dakle, neophodno, pa tek onda može jeza zbog Tare Selter kojoj se ponavlja 18. novembar. Ali, koliko vidim, i dalje se prodaju stomak eliminator, kordiofit kapi, pilule za potenciju i aranžmani za Pataju, tako da verujem da ipak postoji dovoljno veliko čitalačko telo za ovaj privlačan roman, uostalom nagrađen Književnom nagradom Nordijskog saveta za 2022.