Posle godinu dana...

 

Dve ateističke diktature su u psolednje 3 godine sjebale ceo (=normalan) svet, jedna virusom, druga III svetskim ratom. Prethodno je treća – i islamska – diktatura sjebala komfor (normalnom) svetu i praktično uvela paralelno – šerijatsko – zakonodavstvo još od bacanja fatve na Ruždija. Liberalni, normalni svet, onaj koji je ojadio Indijance, Afriku i Crnce, onaj gde ima tekuće vode, struja se uključuje prekidačem, a žene još hodaju u mini suknjama i snimaju se filmovi i pazi se na tzv. modu, onaj svet gde naši seljaci idu da zarade penzije, e taj svet se brine da li će heteroseksualna plavojka da prevodi knjigu gej crnkinje i da li u bajkama treba da postoje debeljuce ili kepeci. Za to vreme im sovjetski spavači dolaze na najvažnije političke funkcije. Srbija se opet opredelila ispravno, njenih 8 Đurđevih stupova su Iran, Turčija, Kina, Rusija, Crvena Zvezda, SANU, Politika i navijači.

POKER FACE (2022 Australian-American movie)

r.: Rasel Krou; ul.: Rasel Krou, Elsa Pataki, Lijam Hemsvort, Lin Džilmartin, Denijel Makfirson, Stiv Bastoni, RZA

Ponovo sam morao da odgledam reklamu za čarape Prebold i pljačkanje banaka:

I u ovom filmu imamo iskupljivanje dobrog bogataša koji se obogatio ili s krvavim prvim milionom, ili mu je biznis prljav sam po sebi. Krou je i scenarista i reditelj i producent i glumac. Prosto da čovek pomisli da on želi nešto važno da saopšti, bože me prosti  ---> poruči, tj. da je ovo testamentarni iskaz?! Nije valjda da je smisao u onom „novac nije važan ako nemaš zdravlje i ljubav porodice“?!

Ali ko može mrzeti Rasela Kroua, Harisona Forda i Breda Pita? Samo težak peder.

Krou je pre svega Australijanac, ili Australac kako bi se reklo u Marinkovoj bari ili u Žarkovu. On to fino rabi u početnoj sceni malih drugara pokeraša u nekoj austral(ij)skoj provinciji, i njemu su ta domovina i njene značajke isto ono što su akcenti Džonu le Kareu u romanima – posipa ih kao susam preko zemički i ne pita se da li će neaustralijanci sve to ukapirati. Ali nije bitno, tako film počinje, drugari do groba, od malena su stekli ljubav prema kocki. Malo čudno, mora se proznati, zar njihovom uzrastu i mestu prebivališta nije više odgovaralo nešto od sledećeg: lov na zvečarke, vožnja bajkom, pljačkanje trafika, lov na kengurove praćkom, gađanje bumeranzima s Aboridžinima, proizvodnja soka od žaba krastača itd.? Ali, dobro, oni su svi manje više ostali ovisnici o kocki, premda su do danas razvili druge biznise i karijere, osim onih koji ostadoše mladići u telu sredovečnog čiče.

Ah, da, zaboravih: ide i telop – 30 godina kasnije! Rasel Krou je uspešan bogataš, pare je namlatio na tehnologiji za nadzor, i on pozove nekadašnje drugare na izazovnu partiju pakera u svoju prelepu, ukusno projektovanu ali  tehnološki monstruoznu kuću na osami. Motiv – nije mu ostalo još mnogo, teška bolest koja ga je spopala neizlečiva je. Pa on želi da svoje pare korisno razdeli, pre svega ćerki, zenici oka njegovog, ali i drugarima – ako zasluže.

Jedina vrednost filma – osim Kroua kao takvog, on je vrednost po sebi u svakom filmu – jeste razgovor Džejka Folkija (Krou) sa šamanom Bilom (Džek Tompson) na početku. Džejk je došao da pokuša da nađe lek svojoj boljci, a šaman mu kaže istinu. „Meni dolaze tri tipa ljudi; 1) narkosi koji misle da će ovde da dobiju najdrogu koju još nisu probali, 2) jadnici kojima treba rame za plakanje i večni živote i 3) oni koji žele mirno da umru. Vidim da ste vi broj 3), pa evo vam droga!“ – on mu pruži lep kožni etui (koji košta jamačno kao kofer Karpisa), u koju hitmeni obično stave omiljenu pucu. Ali, unutra su bočica i špric; „Ovo je serum istine... U malim dozama, dakako. Veća količina donosi smrt, i to vam preporučujem kada više ne budete mogli da izdržite bol...“ Šaman je rekao istinu o "večnom životu". Ovaj uvid je, mora biti, skupo plaćen u fazi riserča, tako rade današnji zapadnjački pisci, omi dobro plate detektivima, agencijama i profajlerima za obimne izveštaje, koji posle deluju kao vrhunska džepna filozofija i začin u njihovim debelim filozofskim romanima ovenčanim Bukerima.

Ovaj ukusni kožni etui će opaliti na kraju filma, a i u sredini će kapi seruma biti iskorišćeni kao serum istine, jer Džejk je pripremio iskušenje svojim nekadašnjim drugarima. Svako od njih ima neku laž, koju će da izlane. Jedna – a tiče se osiguranja i trgovanja akcijama – takođe je skupo plaćena nekom profajleru (nju je izrekao advokat, Džejkov savetnik)...

Na kraju, Džejk je, naravno umro, verovatno bezbolno, jer to je privilegija bogataša. On deli i šakom i kapom svoje pare, pedeset (50) miliona najmanje po glavi prijatelja, Ćerki, ipak, najviše. I svi uzimaju.

 

DA LI STE VIDELI OVU ŽENU (2022 Serbian film)

 

r.: Dušan Zorić & Matija Gluščević; ul.: Ksenija Marinković, Isidora Simijonović, Boris Isaković, Vlasta Velisavljević, Jasna Đuričić, Goran Bogdan, Milica Mihailović

 *  *  *

Zašto se film ne reklamira kao „poslednji film Vlaste Velisavljevića“? 

Teško je odoleti ovom delu, snimanom nekoliko godina i – verovatno – završenom na mišiće. Jer kada se glavna glumica kao beskućnica u jednoj sceni greje na vatri iz bureta okružena gomilom klošara, muških i ženskih droca, pa se snimanje prekine ma više godina, a većina glumaca i naturščika iz one te scene ode, metaforički ili doslovno, onda je najbolje scenu dovršiti „nadrealno“ i/ili „nepouzdano“, pa neka glavna glumica sada bude sama, a ono pre joj se samo pričinjavalo. Teško je, velim, odoleti filmu, koji je verovatno prethodio nizu uspešnih hrvatskih filmova – a zbog Ksenije Marinković psihološki sam doživeo film kao hrvatski – pa ipak, zbog tog nenamernog kašnjenja, verovatno prouzrokovanog producentskim mukama tipičnim za taj „skup sport“, meni je to sve delovalo kao derivativno iskorišćavanje (čitaj: mažnjavanje) uspešnog obrasca. Taj moj nadrkani dojam je sto posto pogrešan, ali ne mogu da mu se otmem. Četiri priče o jednoj (istoj, ili dvojnici, ili šizofreničarskoj slici u njenoj glavi, ko će ga znati?) ženi u četiri konteksta, čemu zgodno pomaže  magijsko-realistički susret s dvojnicom, date su jednim delom kvazidokumentaristički kao u Terezi37, a delom bunjuelovski fantazmagorično. Sredovečna glumica da je glavni lik sa svojim problemima i da se može skinuti gola i takva trčati Takovskom ulicom (čini mi se), opet je veliki plus kako za žensko pismo tako i za socijalizam. Ali ja sam zlovoljan i džangrizav. Nešto mi tu fali. Vonja po naučenom obrascu koji pali kod festivalskih žirija.

 

 

LEONORA ADDIO (2022 Italian film)

 

r.: Paolo Tavijani; ul.: Fabricio Ferakane, Mateo Pitiruti, Danija Marino, Dora Beker

 *  *  *

Film brata Tavijanija. Kako to tužno zvuči! Kao „Snežana i 3 patuljka“ (ostali pomrli od kovida i malih boginja), ili kao „Četvorica veličanstvenih“, ili, pak, kao „Talični Tom i jedan brat Dalton“. Umreo drugi brat, Vitorio, ama tuga. Preostali braca je snimio dvobus, prvi, duži i (uglavnom) crno-beli deo o Pirandelovim poslednjim godinama posle prijema Nobelove nagrade i poslednjim danima, kada je njegov testament pomrsio konce Musolinijevim planovima da ga posthumno iskoristi za svoju propagandu i drugi, kraći i po svemu silom nakalamljeni deo, snimljen po priči „Ekser“, poslednjem literarnom uratku velikog pisca. Naprosto je teško uspostaviti neku vezu između ta dva dela, bez obzira što ih „povezuje“ Pirandelovo ime. Taj drugi, kraći deo, mogao je da ide kao kratki igrani film, jer ovako služi kao loš čil-aut posle dosledno sprovedene istorijske rekonstrukcije u prvom. Ali, onaj prvi deo je izvanredan primer montaže u kojoj se mešaju snimci iz „Filmskih novosti“ i friško snimljenih scena, Paolo Tavijani pokušava da uđe u um Luiđija Pirandela tako što počinje dokumentarnim snimcima s dodele Nobelove nagrade što je praćeno čitanjem piščevog dnevnika. Kada pisac umre – Tavijani smelo rekonstruiše piščeve poslednje, predsmrtne misli (halucinacije?) – i ingeniozno ih podupire citatima iz piščevih dnevnika i proze. Zatim je tu efektan „kameo“ Musolinija, koji besni zbog Pirandelovog testamenta (ali mu ne pada na pamet da ga prekrši!), a pravi je dragulj sizifovsko putešestvije „predstavnika opštine“ (Fabricio Ferakane) s pepelom Nobelovca. Sujeverni putnici ne žele da lete u avionu američke vojske s mrtvacem. Taj postratni period je Paolo Tavijani oslikao u duhu filma „Koža“ Lilijane Kavani, a njen metod surove poruge kao protivteže patetici koristio je u drugom delu prvog dela, snimljenog u koloru, koji opisuje konačno podizanje spomenika Pirandelu (naime, to se oteglo na više godina). Ta sahrana, sa sve procesijom, nije protekla glatko, jer bogami nije baš katolički sahranjivati pepeo, pa su urnu na kraju metnuli u – dečiji kovčeg (drugi nisu imali) uz jedno nategnuto sholastičko objašnjenje i amin lokalnog popa.  Taj prvi deo naravno da se može razumeti veoma lično, kao oproštaj brata od brata. Onaj drugi deo, pak,  blage veze nema s prvim i utoliko razočarava. A ima neke bresonovske tragike u njemu. 

Tužno je bratu samome.

 

VIOLENT NIGHT (2022 American movie)

 

r.: Tomi Virkola; ul.: Dejvid Harbur, Beverli D’Anđelo, Džon Leguzijamo, Aleks Hasel, Aleksis Lauder, Li Brejdi (dete Trudi)

 

Pre tri filma u Takvudu najeo sam se u obližnjem kineskom restoranu u Kneza Miloša:::

„Zli Santa“ Boba Torntona je jamačno bio u glavi mnogom gledaocu koji se zaputio da gleda ovaj film, ali ovo je nešto drugo. Ovo je „Umri muški“ + SF/magijski realizam, ali s ciljem da se spinuje surovi kapitalizam i osnaži ideja da treba praktikovati verske i paganske obrede u amerikanskim školama. Ovo je zbilja jedna kapitalistička propaganda trampovskog tipa, s vrećicom kikirikija bačenom hispanoameričkom delu biračkog tela, koga uostalom demokrate stalno izneveravaju, Nensi Pelozi i izlapeli pedofil ne žele, ne mogu i neće ni studentske kredite da reše, ni minimalac da podignu, ni policijsko nasilje da reše, samo svoje holivudske bazene gledaju. Obamo, Obamo, pederu govnarski, zajebo si Bernija, pa crkô dabogda.

Jedan od ovih pet filmova odgledah sâm u sali, evo one simpatične cepačice karata kako me ošacava jedinoga usred sale, nešto više ne želi da priča sa mnom, mislim da sam je uvredio mišljenjem o Džuliji Roberts, ali ne sećam se više. Što nisam ćutao?! 

Tu seriju od tri (3) filma pogledao sam u istoj sali, i pre drugog ili trećeg filma (onog koji sam pogledao samcat), devojka je razmenila „par reči“ s koleginicom, i mislim da je starija koleginica iznela ne baš laskavo mišljenje o mom političkom opredeljenju. Ali nisam siguran da li sam dobro razumeo.

 

Uglavnom, ovaj film počinje brutalnim cinizmom: Dejvid Harbur je Deda Mraz, ali teška depresivna pijandura i smučio mu se svet u kome niko ne želi normalne igračke već samo neka elektronska sokoćala, roditelji ne vole decu, sve otišlo u kurac, kamo tradicionalne vrjednote, pa da mater niti sere niti piša već da kuva i rodi desetoro dece (bez jebanja), a svi da idu u crkvu i veruju u Boga i paganske vikinge i njihovog đeda Mraza i sve to, i dok on tako lamentuje nad gubitkom morala i rasapom porodice, svejednako loče i podriguje i ispaljuje kaustične opaske o svemu oko sebe. Čak ni njegove „kolege“ ne veruju u Mraza, zamislite vi to. 

Kada se naš Harbur popne u taljige prepune poklona i poleti, nakon što na pasja kola izgrdi irvase zato što mnogo seru, on se ispovraća pravo u lice sredovečne krčmarice. Mi tada znamo da je on pravi Deda Mraz, to moramo da prihvatimo, to je meksikanski magijski realizam, bato, ali i brutalizam, nije to neka beskonačna filozofska halmarkovska matine rasprava o tome treba li verovati ili ne, pa s „otvorenim krajem“ i nekim zvezdanim prahom i simpatičnim dekicom (Atenborou!), koji iz rukava izbacuje bombone kao Sai Baba, ne, drugovi, ovo je brutalizam, ovaj đed Studen i sere i piša i krv lije, ali se obnavlja kao Terminator.

E sad, to je tehnički deo. Poruka filma je, međutim i kao što rekoh, republikanski trampovska, i nije za tankoćutne liberalne europske glavice. Ovakav Mraz se zadesi u kući bogatašice Getrude (Beverli D’ Anđelo) koja sadistički zajebava potomke, a koji zbog para žele da joj ližu dupe i ostale organe, đonove i tabane, sve po redu. Nisam pogledao kast pre filma, nisam prepoznao ženu, mislio sam najpre da je to oporavljena i reformisana Melani Grifit, pa onda Mardž Helgenberger, a tek na odjavnoj špici ukapiram ko je. Raspored figura na šahovskoj tabli ove porodice i kasniji epilog jesu spinovanje bogatstva kao takvog a da se ne pita za prvi milion. Bogataš se za ama baš sve može iskupiti, a cena je nešto skuplja od leta u svemir, dakle 50 (pedeset) miliončića po glavi rođaka ili (dobrog, mnooogo dobrog) prijatelja/ice. Svaki sadizam i svako zlo u početku biznisa se dâ okajati, ako bogataš na kraju odreši kesu. Jedini pravi negativci u ovom filmu su siromasi, koji su nastavili da džangrizaju zbog tog siromaštva i da neguju svoje traume zbog dečačkih nestašica, umesto da, brate, jure svoj amerikanski san i zarade taj usrani prvi milion, kao svi normalni bogataši. Jedini je negativac -> Džimi Martinez (Džon Leguizamo), Hispanoamerikanac koji se prozlio od siromaštva pa ide sada u revoluciju i, uz sve to, NE VERUJE U MRAZA! Time je zapravo ateista, komunista, gremlin koji bi da poždere bogataške dolare, znači treba ga ubiti. Bogataši su po pravilu fini, imaju loše saradnike i to je sve. Daj Bože da imaš bogatog tatka. Ili kevu. Ili babu. Getruda trpi hispanameričku snajku (Aleksis Lauder) koja je mnogo više muško od metiljavog sina Džejsona (Aleks Hasel, dušu dao za neki sitkom).

Posebno ogavan deo republikanske neotradicionalističke puritanske propagande jeste ljigava upotreba tzv. FAMILY VALUES, kada dete glumica Li Brejdi kao „Trudi“ kaže – a đed Mraz je čuje preko dečijeg voki-tokija: „Meni ne treba ništa od igračaka, jebeš materijalizam, samo da se mama i tata pomire!“ Koja ljiga, jebote! Da se ispovraćaš kao Harbur od bezalkoholnog piva na početku filma.

Obračun na kraju je pozajmio logiku i tehnologiju od prva dva nastavka „Gorštaka“. Hispanoameri, glasujte za tatka Trampa, poručuje vam ovaj uradak. Ponekad ćete se dobro udati i dobijaćete redovno koske iz kasapnice i komplet termo čarapa uz trinaestu platu.

TRIANGLE OF SADNESS (2022 Co-production)

 

r.: Ruben Estlund; ul.: Haris Dikinson, Šarlbi Din Krik, Vudi Harelson, Karolina Gining, Doli de Leon, Zlatko Burić, Viki Berlin

*  *  *

Pre polaska na tronedeljni boravak i božićno (oba Božiča!) plivanje i sunčanje na Malti, pogledao sam za dva (2) dana pet (5) filmova, ali su me putna groznica i uninija sprečile da o njima napišem friške utiske. Otud sada bleda vatra onih decembarskih impresijâ koje sam pozaboravljao (jer – za razliku od onog stvarača mnjenja koji i iz groba pomoću svojih politički korektnih i slaboumnih heruvima kenja po filmovima – ne pravim beleške koje cepkam i bacam oko sebe kao ljuske od bundevinih semenki, no kao Bronštajn kartoteku u glavi držim...i zaboravljam).

Elem,

E, OVO JE PARAZIT!

Da, jedan normalni parazit, čak s azijskom glumicom (rediteljev pun intended?) koja prstom u oko to kazuje, ali valjda previše belih glumaca sreću kvari, šta li? Posle čitanja nadrkanih kritikâ („samozadovoljstvo u ismejavanju već poznatog, zeeev“) došao sam u bioskop spreman na standardnu begbedeovštinu, koja kenja po tekovinama liberalne demokratije i otuđenosti. Ali, ne, drugovi, ovo je odličan film, a to što je vama egzotičnije da Korejac pljucka truli kapitalizam ili da vam Kurosava prepričava Šekspira ili neki Japanac Čehova, to je odraz vaše beznadežne blaziranosti. Otud toliki degenerisani filmači haraju Kanom, Berlinom itd.

Klasne razlike i maltene vojno-logoraška hijerarhija u jednom libekovskom bablu – kruzeru, naime, čija ekipa ima da titra jajca bogatim putnicima – nesmiljeno su predočene, ali manje groteskno nego u korejskom svepobedniku, pa ipak kritičarima je nešto smetalo.

Zlatko Burić, nagrađen za ovu ulogu, ponosno je pokazivao svoj naglasak, masnu kosu „frizura kerumovka“, samo neofarbana, trbušinu, loše zube i bahatost libekovca a bivšeg roba, a nema većeg tirjanina od bivšega roba, reče Njegoš, i Burić je jamačno razgalio mnogog našijenca u belom svetu u tamošnjim kinematografima. Imao je i rašta. Znači, kruzer se otisnuo da putnici uživaju (dopremanje Nutele helikopterom je genijalno!), ali oluja a zatim i napad pirata (terorista?; nije bitno) dovode do brodoloma, gde odabrani stratum na robinzonovskoj muci ima da pokaže koliko je ko junak od tih pripadnika više i srednje klase koja je mogla da priušti luksuz. To je malo contrived, ta selekcija mislim, miljanićevski ključ u sastavljanju reporezentacije, ali ima li neki film a da nije contrived, pitam ja vas? Među preživelima su dva starija bračna para, u jednom se muž obogatio pravljenjem bombi i oružja (koje se ispod žita izvozi onome ko plati i gledaocima je u oko bačena poruka kada upravo bomba te marke potopi brod) [edit!! Ne, ovaj par NIJE preživeo, pardon, u tome je i štos, da poginu od svoje bombe!], a u drugom, pak, muž neguje ušlagiranu suprugu koja ume da izgovori samo jednu rečenicu In Den Wolken, što je jedna samodovoljna začudnost, pristala više miteleuropskom teatru apsurda, ali koja stvara neprolazni komički efekat, zatim je tu mladi par koji je na lutriji dobio ovo krstarenje, tu je Burić u ulozi biznismena koji „prodaje govna“, doslovno ih prodaje, nije preživeo kapetan Vudi Harelson, koji je od bede ponovio svoju ulogu iz života – ono kada je bio na Đokovićevom finalu Vimbldona, pa se napio od belog vina i čika „Bobi“ mu nije dao da se vrati u ložu posle piškiriškija „jer je bio pijan“ – ali preživela je Viki Berlin, ona je ukrala film ulogom šefa osoblja, Paule, jedne takoreći verne sluge libekovske mašinerije, rođene upravnice konc-lagera, ali inteligentne osobe, koju će pre ili kasnije stići savest zbog krematorijuma. 

Pomenuh klasne razlike i "nema goreg tirjanina..." Pa da, Doli De Leon, Filipinka s međunarodnom karijerom, igra Ebigejl, sobaricu, koja na pustom (?; većim delom filma tako misle brodolomnici a i mi, neobavešteni gledaoci) ostrvu, delom sticajem okolnosti a delom svojim znanjem omogućava ostatku poplavom izbačenih da prežive i – primenjuje pravila kapitalizma; ja doprinosim – ja zaslužujem nagradu i bonus, a ne „raspodela po potrebama“ kao u socijalizmu... Ona zaista postaje vlast u tom periodu boravka na ostrvu, ucenjuje ostale brodolomnike, koji pitomo pristaju da za koricu hleba prihvate da je ona gazda, direktor, menadžer, njihov Bezos u liku bivše sobarice. Jer, sada važe druga pravila, „na brodu sam bila sobarica a ti si bila šef osoblja, ali sada mojim zaslugama ostajete siti i napiti, ja sam sada šef!“, kaže Ebigejl, a Paula prihvata novo stanje stvari, uostalom, svi prihvataju. Čak i mladić iz pomenutog para, Karl (Haris Dikinson) pristaje da bude seksualni rob za višak čokoladica i grisina „Bobi“.

Sve je to dato bez previše likovanja i izdrkavanja i hinjene metaforičnsoti kao u korejskom svepobedniku, Estlund je s merom svoje pridike uneo u pijani dijalog kapetana Harelsona i „kralja  govana“ Burića, a libekovski način na koji je Ebigejl pokorila dojučerašnje gospodare deluje više dokumentarno nego farsično, ali toliki kritičari koji se inače busaju Godarom, nisu prepoznali godarovštinu, već više gotive murakamijevsko prežvakano pa ispljunuto čitanje Evrope. Šta ćete...

Film ima izvandredno finale, tzv. otvoreni kraj, ne zato što reditelja mrzi da završi film, već da i gledaocu dâ neki zadatak. Naime, ispostavi se da ostrvo uopšte nije pusto. Ironijom scenarističke sudbine, pokazuje se da je veoma blizu brodolomničkog tabora jedan super luksuzni spa centar „u nedirnutoj divljini“. To je briljantno nagovešteno nekim crncem koji prodaje jeftine satove i tašne (!; fenomenalno) i koji naleti na onu šlogiranu ženu koja samo viče In Den Wolken... Taj otvoreni kraj se sastoji u tome da devojka iz lutrijskog para (Jaja, Šarlbi Din Krik) i friška kapitalistkinja Ebigejl treba da pokucaju na vrata tog spa centra. Ali spas ujedno znači i vraćanje na fabrička podešavanja što se tiče društvene hijerarhije, jelte. Jaja „velikodušno“ nudi Ebigejl neko lepo zasposlenje, da joj bude pomoćnica, ali ovoj se kanda osladio kapitalizam i renta, zašto bi pristala da se vrati u ropstvo? Ona s kamenčugom u rukama sleđa prilazi Jaji, kojoj kao da drhti glas, kao da je i sáma svesna koliko je njen predlog krnjav, nedostojan u nekom smislu, samo kikiriki bačen nižoj klasi i rasi... Ebigejl plače i približava se Jaji koja sedi na šljunku...