SUNSET (1988 American movie)

 

r.: Blejk Edvards; ul.: Brus Vilis. Džejms Garner, Malkolm Mekdauel, Meriel (devojačko Mjuriel) Hemingvej, Patriša (devojačko Patricija) Hodž, mladi Dermot Malruni, negativci: M. Emet Uolš i Ričard Bradford, nema Grejema (devojačko Graham) Starka, nema Andrea Maranea, nema Herbetta Loma, nema montažera Ralfa Vintersa; scenario po neobjavljenom romanu Roda Amatoa

 

KINESKA ČETVRT SREĆE DARLING LILI

*  *  *

Ovo je jedan od skrivenih dragulja koji mi je neko preporučio pa sam pogledao uradak na jednom od tri ruska sajta.

Ja volim Blejka Edvardsa i nema šanse da ga sahranjujem, a nema ni potrebe.

Pun mi je kufer kritičara koji znaju bolje a sami nisu nikada ništa snimili, kritičara koji su uništili takve majstore scenarisanja i režiranja kao što su Ćimino, Esterhazi, ili Edvards koji je 1980-ih bio u punoj snazi i kad god mu producenti ne bi oduzeli final cut i išćerali ga pomoću ćacija – snimao je remek–delo.

Eto i ovom filmu su našli mali milion mana, Edvardsu su čak dali „Zlatnu malinu“ a Meriel su nominovali.

Vudi Alen je posle filma „Enterijeri“, u fazi dok je još bio zaluđem Dostojevskim na onaj nedokuvani, imbecilni  način, kao mlađi Henri Miler i mlađi Bukovski - lepo rekao: „Ne mogu da pobegnem od sebe, krenem kao Dostojevski, ali završim kao Mel Bruks!“ Edvards je sto posto mislio: „Krenem ja kao Polanski, ali završim kao Pink Panter“, ali to su za mene minorne zamerke.

On je depresivac, patio je od hroničnog umora celog života i više vremena je proveo sa svojim psihijatrom (koji mu je često pisao scenarije i čak se jednom pojavio kao kameo psihić u filmu o inspektoru Kluzou) nego sa suprugom Džuli Endrjus, što je valjda i razumljivo, jer, ako je suditit po autofikcionalnim filmovima „Desetka“ i „Takav je život!“, ona je bila pomalo frigidna i mnogo je zvocala, čistunica prava (a ipak ju je naterao da pokaže sise u „Pasjim sinovima“!). Pisao sam o tom reditelju na sada pokojnim sajtovima Petra Lukovića...

Ovo je film koji je autofikcionalan utoliko što potkazuje holivudske producentske smećare. Kako je Edvards preživeo toliko razbucavanja svojih omiljenih projekata, ja evo ne znam. Ali je ipak snimio 5 remek–uradaka u toj odvratnoj deceniji.

Početak je – pravi vestern. Ko ne zna o čemu se radi, zdravo će se iznenaditi kada se posle pucnjave u Filmskom gradu ispostavi da je to – „samo“ snimanje filma. I to štaviše nemog filma. Radnja se naime događa 1920-ih u Los Anđelesu, Brus Vilis igra Toma Miksa, pravu zvezdu iz tadašnjeg Holivuda, a Garner igra Erpa kao konsultanta. Erp je zaista to bio pri kraju života, a Garner je lika igrao još 1967. u biografskom filmu Hour of the Gun Džona Stardžiza i može se reći da je reprizirao sebe u dvostrukom smislu. Taj aspekt filma (buddy–buddy) je vrlo uspeo. Producent, nekadašnji slepstik komičar, Alfi Alperin dat je u tumačenju zlice Mekdauela. On je to odigrao tako da ga mrzite. Ime producenta je višestruko simbolično, Alfi je iz poznate filmske pesme Berta Bakaraka, a Alperin je aškenazijevsko prezime vrlo zloslutne simbolike (Turlakov bi prste oblizivao).

U filmu taj producent tera Toma Miksa da igra Erpa i nameće mu mentora u vidu pravog Erpa, ali u čendlerovskom obrtu se između njih dvojice događa „mejl bonding“ i oni udruženim snagama rešavaju zaveru koju su smislili i pokušali da sprovedu producent i korumpirani političar i korumpirani ljudi zakona. Kako to samo poznato zvuči, je l' da?

Korumpirane ljude igraju M. Emet Uolš kao truli odvjetnik i Ričard Bradford kao korumpirano uniformisano lice. Ovaj drugi je to posle reprizirao u de Palminim Nesalomivima i kladim se da je to bilo zbog ovog filma. Uolš je svojim licem radio čuda kao truli pravnik. Ona tetka Iber reče jednom: No movie featuring either Harry Dean Stanton or M. Emmet Walsh in a supporting role can be altogether bad.

Ali to je izgleda zaboravila pri sahranjivanju ovog filma.

Znači, film počinje kao „Bioskop za groš“ Pitera Bogdanoviča, zabavna kvazinostalgična sfumato bajka o tome kako je film nekada bio strava, ali Edvards ima druge stvari na umu, on se sveti Holivudu i odmah na početku ubacuje ubistvo jedne od skupih prostitutki iz bordela pod kodnim imenom „Candy Store“ a optužen biva mlađahni Dermot Malroni, to jest lik njegov Majkl Alperin – inače pastorak zlog producenta.

Ima nekoliko obrta u stilu „Kineske četvrti“. Niko nije otac kome treba da bude, ima sestara rođenih u incestu, mržnja u familiji, korupcija na sve strane.

Ali, Edvards je iz vodviljske familije, on ne može a da u svaki film ne ubaci makar po jednu numeru. Tako ovde imamo meksikansku kafančinu i pevačicu Liz Tores, koja je pljunuta Majkl Robinson kao transvestit iz „Pink Panter opet udara“.

Ima takođe i nekoliko slepstik tučâ, karambola i replika koje pristaju filmovima „Viktor Viktorija“ i „Darling Lili“. U svojim ranijim tekstovima o reditelju na sajtovima Pere Lukovića rekao sam da je to verovatno autoterapija: slepstik i neuništivost glavnih likova kao lek protiv depresije i straha od smrti.

E sada, ta žanrovska mešavina – mračnjaštvo tipa „Kineska četvrt“ (nesavladivost lokalne korupcije) i razigranost slepstika nemog filma – razočarala je mnoge kritičare lenja duha, neostvarene reditelje. Mene nije. To je Edvards. Čak je i Henri Mencini komponovao muziku kao Džeri Filding za Pekinpoa i da mi je neko rekao da je Filding komponovao – poverao bih.

Koliko su kritičari zakerala, vidi se po tome što im kod Patriše Hodž smeta, zamislite – „što suviše podseća na Džuli Endrjus“?! Pa jebote bog. Smeta im i „metikulozna“ rekonstrukcija epohe. Smeta im Meriel Hemingvej. Ja sam se tako ložio na nju, čoveče, meni je ona uvek bila dobra. Ne vidim čemu nominacija za Zlatnu malinu. Ovo je jedan od srednjeligaških Edvardsovih filmova, i krah na blagajni objašnjavam duhom vremena: osamdesete su bila ružna decenija, sa frizurama tipa Vlado Čapljić, čak je i Stalone imao frizuru kao Era Ojdanić (s rukama kao Popaj) i narod je hrlio u bioskope da se zabavlja, pa je film „Umri muški“; koji je pušten istovremeno (!) em popravio Vilisov imidž em upropastio Edvardsov arty uradak.

 (Era Ojdanić posle teretane)

Film ima emotivan značaj – Vilis je još imao kosu, bio je u punoj snazi. On je takav – ne može ni bolje ni gore, „Slučajni partneri“, „Hadson Hok“, „Sanset“, „Umri muški I-XXXII“, isto je to, a kritičarima da podmetnete Rubinov vinjak u flaši s etiketom Balantajna, nahvalili bi napoj na pasja kola. Garneru, inače, Vilis nije legao pa ga je iskritikovao kao što je Bora Kostić sasekao mlade fuzbalere.

 Garner je pokazao autoritet:

Edvards je u „Zalasku sunca“ izrazio svoje gađenje prema Holivudu, svoju najcrnju depresiju, sudbina žena u ovom noaru je sudbina njegovih filmova, koji su oteti, unakaženi i prodati u belo roblje ili u javne kuće. Njegova vodviljska, komedijaška žica, međutim, takođe je došla do izražaja, ali to je samo žanrovska nečistoća, ništa više. Ovo je koktel „negroni“, sladak koktel za odrasle (sweet cocktail for grown-ups) uz dodatak apsinta, angostura i možda „Gran Marnijea“, a ne bućkuriš, ali kritičari navikli na jeftinu brlju, vinjak i unučiće ispred trafike nisu imali živaca za to. Biser je bio bačen pred svinje. Mislim da je film zadocnio deceniju što se tiče afiniteta publike, ali Edvards sedamdesetih još nije bio toliko ogorčen...

Priča se da Polanski obožava ovaj film...

Treba reći da je scenario nastao po neobjavljenom romanu Edvardsovog bliskog prijatelja Rodnija Roda Ametoa. Taj je čika samo godinu dana pre „Zalaska sunca“ napisao & snimio jedan film koji je ušao među „deset najgorih u istoriji“...

Blejk Edvards (1922-2010)

 (15. decembra 2010. umro je Blejk Edvards /Blake Edward/. Niko se nije setio u ovom pandemijskom nevakatu. Ovaj tekst je objavljen krajem 2010. g. u "Knjigomatu", a ove godine će se pojaviti u Crnkovićevoj zbirci filmskih eseja i kritika kod Presinga u ediciji Nон-фикшн. Tekst će biti preveden na srpski.) 

                                                           (Džuli i Blejk na dodeli počasnog Oskara)

  Blake Edwards (1922-2010)

 

Voleo je žene, slapstick, crni humor. Uz pomoć svog psihoanalitičara napisao barem dva scenarija. Iza svake njegove komedije mogao se osjetiti veliki, crni strah – od ništavila. I djed mu je bio redatelj. U njegovim filmovima se piškilo i kakilo i bljuvalo, uvijek je bio neki striptease i glazbena numera, uvijek barem jedan pokop i gotovo uvijek neki simpatični gay. U Hollywoodu su oduvijek nalazili načina da probiju onaj „kod“ koji je svašta zabranjivao, ali Edwards je možda jedini mainstream gay redatelj. Oženio je Julie Andrews za koju je govorio da je tak fina da ima ljubičice namjesto pice, a onda ju je natjerao da pokaže cike u filmu „Pasji sinovi“. Njegov je slapstick dio shvaćanja filma kao pokretne trake i borbe protiv smrti, nije dječije naivan kao kod Pitera Bogdanovića.

U karijeri je imao više vrhunaca. Kada je oko svoje šezdesete godine završio crnohumornu trilogiju „Desetka“, „Pasji sinovi“ i „Victor/Victoria“, to ipak nije bio kraj.  Jest da je na valu ova tri remek-uratka snimio nekoliko slabih filmova, ali je onda postigao novi, zadnji vrhunac – komediju „Switch“ s Ellen Barkin, 1991.

Blake je znao da je trash–serijal (pleonazam; svaki je serijal trash) zapravo psihološka obrana od ništavila; otud je njegov trud da cijedi suhu drenovinu Pink Panthera motiviran egzistencijalističkom zebnjom, a ne manjkom nadahnuća ili željom da namlati lovu na franšizi. Ipak, posljednja tri pantherovska filma vonjala su po tamjanu.

Gotovo svaka Blakeova komedija ima elemente crtića; on je volio studio i kulise, umjetni snijeg i plastične borove i jelke, volio je praviti luna park od dvokatne scenografije i uživao je kako mu glumci lete niz stube kao niz tobogane.

Većina njegovih glavnih likova su ženskaroši kojima komadi izmiču pred nosom, ili su već propali zavodnici. I u pravilu (s malo iznimaka) rade u show-bizu, gladni kruha, čokolade i žena.

Edwards je počeo kao glumac, pa je zatim zanat pekao kao pisac detektivskih radio–serijala koje je sponzorirao Camel, a glavnu ulogu je igrao Dick Powell.

S prvim visokobudžetnim filmom (iz 1959. i usnimljenim uz pomoć ministarstva obrane),  u kojemu su glumili Cary Grant i Tony Curtis o američkoj ružičastoj podmornici napučenu i seksi curama i jednom kozom (!), zaradio je grdne novce svom studiju, što je u Hollywoodu bilo najvažnije. Tako dobija odriješene ruke u narednih deset godina.

Slijedili su uspjesi: „Doručak kod Tiffanyja“, filmovi o inspektoru Clouseauu, kao i film „Zabava“, da bi onda deset godina poslije redateljskog uspjeha došlo do prve katastrofe u kinima – komedija o I svjetskom ratu „Darling Lili“, u kojoj je svoju frišku i lijepu ženu Julie Andrews bacio u naručaj Rocka Hudsona (za koga još nitko nije znao da je gay) tako je loše prošla, da je studio umalo bankrotirao.

Trebalo je da prođe 5 godina da se dogodi povratak, kako Pinka Panthera tako i Blakea Edwardsa...  Bio je to spas za obojicu, dakle i za Sellersa, koji se upropastio filmom „Casino Royal“ iz 1966. „Povratak Pink Panthera“ iz 1974 zaradio je mnogo novaca, a ni nastavak „Pink Panther uzvraća udarac“ iz 1976. nije propao u kinima. U tom filmu Edwards se razobručeno poigrao s predsjednikom Fordom i tajnikom Kissingerom (prišivši im gay odnos), i sa svim mogućim seksualnim i gerontofobijskim i rasnim predrasudama. Inspektor Clouseau je za Sellersa bio labuđi pijev, i zbog narušena zdravlja i zbog ćamilovskog ludila; a za Edwardsa je karijera potrajala još desetak godina .

Ali, tada nastupa sindrom kroničnoga umora i on par godina paralizira Edwardsa, i zagorčava mu život i onda kada se praktički umirovio.

Godine 1979. snima prvi remek–uradak iz genijalne trilogije :: „Desetku“. Sredovječna muška kriza, čežnja za ljepotom u vidu vrućeg komada, strah od raspadanja, bola i smrti, zar to ne zvuči poznato? Dudley Moore je neurotik u najgorim godinama, Bo Derek mu je nedostižni san, a Julie Andrews igra ženu. A tu je i psihijatar koga baš briga. Do kraja karijere svaki će mu film imati taj siže, mada neće svi biti podjednako uspješni. U „Pasjim sinovima“ iz 1981., pokopao je Hollywood kako nitko nije, te natjerao supružnicu da pokaže cike. Pokop iz tog filma, kao i iz filma „Čovjek koji je volio žene“, bili su za Edwardsa trening za ovo što mu dr dogodilo prije nekoliko dana. 1982. snimio je film „Victor Victoria“. Estetizirana i stilizirana crna komedija, s veličanstvenom tučnjavom u studiju, s mnogo umjetnog snijega i kadrova snimljenih u višekatnom studiju s kamerama na kranovima. Edwards je kao i Hitchcock volio da mu film bude lijep, nacrtan kao strip. Uostalom, do smrti se bavio slikanjem i to uspješno. „Victor/Victoria“ je inače remake njemačkog filma „Viktor und Viktoria“ iz 1933. s Renate Müller, koja za razliku od od Marlene Dietrich nije uspjela pobjeći u SAD, već su je nacisti ucmekali 1937.  

Blake sada već ima 60 godina; i njegova dob i urođena opsesija smrću i sindrom kroničnog umora oduzimaju mu i previše energije; dolazi vrijeme hipeprodukcije, ali – kao iz inata – fali nadahnuća. Ni šrink ne pomaže; od staračke depre nema spasa. On gubi i novce i samopouzdanje i povjerenje producenata. (Srećom, nije uspio sam samcat otjerati čitavu jednu filmsku kompaniju u propast kao što je to uspio Michael Cimino s „Kapijama raja“.)  Paradoksalno, ali kao da ga je spašavala fama da je lak i zabavan redatelj; takvima se lakše opraštaju katastrofe na blagajnama; a on je bio majstor da ezopovski usnimi taj „barokni razigrani ples smrti“...

Pa ipak je u šezdeset devetoj snimio još jedan remek uradak: „Switch“ (1991), koji na danskom ima naslov koji sve objašnjava: „Hjælp, jeg er en kvinde“, „Pomagajte, probudih se kao žensko“ Film o ženskarošu koga ucmekaju tri bijesne ljubavnice, a striček Bog u čistilištu mu daje šansu da se iskupi tako što će uvidjeti muke života:: vraća ga na ovaj svijet u vidu žene... Odlična Ellen Barkin.

I onda slijedi borba s umorom i nakanjivanje da se snimi „još nešto“, ali ako je bilo novaca,  snage više nije bilo. Zadnja režija bila je televizijski remake Viktora i Viktorije sa supružnicom Julie.

Kada je 2004. iz ruku Jima Carreyja primio Oscara za životno djelo, još je vjerovao da će režirati slijedeći film. Na toj je dodjeli inscenirao slapstick show. Na pozornici se pojavio kobajagi s nogom u gipsu, i u kolicima; tada je kliknuo na gumb i kolica su luđački projurila pored „iznenađenoga“ Carreyja i probila zid od papira. Sve je bilo namješteno. Edwards se pojavio „pobrašnjen“, živ i zdrav. Ipak, njegov govor kojim se zahvalio na priznanju pokazivao je rasijanost umorna i stara čovjeka. Nije se uspio sjetiti cijelog teksta, a oči su mu bile mutne.

Iz publike, Julie ga je s ljubavlju gledala. I njoj su oči bile mutne, od suza. 

                                                  (Džuli i Blejk, dok im još nije bilo ništa.)