QUANTUM OF SOLACE (2008 American-British movie)

 

r.: Mark Forster; ul.: Danijel Krejg, Olga Kurilenko, Matje Amalrik, naše gore list Stana Katić, Džudi Denč, Đankarlo Đanini, Džefri Rajt , Džema Arterton

 

KOSTA GAVRAS MEETS PETER HUNT

Neki ruski sajtovi su prave pećine s blagom s gomilama filmova koji nisu nahsinhronizovani na onaj zagrobni poljski način (kao da spiker državne televizije prenosi sahranu Jaruzelskog i istim glasom “prevodi” sve glumce), već ili imaju titlove ili su dibidus angleški. Ovaj je film imao francuske titlove, ålrajt, što je ipak bolje od onih turkmenistanskih koji izgledaju kao grafiti slikara Gileta na lsd-u.

I tako, imam priliku da nadoknadim propušteno. I ovo je bilo prijatno iznenađenje: najkraći film o Bondu (iz doba dok se još nisam navikao na Krejga). Oduvek sam znao šta me nervira kod njih: treći “akt” tj. razrešenje, traje predugo, i dok Bond pomlati milion henčmana, deaktivira atomski projektil i napokon sustigne glavnog nalogodavca, njegovu ćelavu mačku, taštu i ljubavnicu –  po pravilu mi se ogade  briljantnih prvih 45 minuta. Bondove filmove treba gledati kao što debeljuca jede bombonjeru u osam uveče pre omiljene serije: izabereš samo ono što ti se sviđa.

Elem, ovo je najkraći film jer je strukturisan kao neonoar koji se – gavrasovski, evrokomunistički – bavi ekologijom i imperijalističkom ujdurmomu koju organizacija "Kvantum" sprema Boliviji – da toj državi preko kvarnih ugovora između korumpirane vlade (ješnih pučista) i privatnih mračnih kompanija otme svu vodu i to ne samo njoj, već i  svem tem svetu koji ne pripada grupi G8. Dominik Grin u tumačenju Matjea Amalrika jeste taj zlikovac, opasan više zlim umom no fizičkim karakteristikama (liči na umetničkog direktora kakve pariske galerije ili kasting agencije) a i Bondova cura je Francuskinja. Noaroviština se lepo slaže s Kineskom četvrti a taj elemenat trilera obično fali kod Bonda. Neki vele da je problem vode samo još jedan “Mekgafin”, ali mislim da greše; film je komunistički po stavovima, npr.: “CIJI ne smeta još jedan diktator u svetu samo ako mogu da ga kontrolišu”. Pogledajte samo vi ove Bolivijce:

Bolivijci kao "Gruntovčani"

Postoji i redak momenat unutrašnjih mangupa u MI5 (ili 6), dosad su Bonda uvek sumnjičili po službenoj dužnosti jer je nemaran i neukrotiv, ovde pak stvarno žele da ga apisovski srede zauvek. Odnos "Emice" (Džudi Denč) i Bonda liči na odnos Golde Meir sa onim agentom koga je poslala da osveti ubistvo izraelskih rvača: u odnosu ima naznaka erotike, nije to samo majčinski instikt. Javlja mi se brak Ive Pogorelića i Alize Lazeradze, ili možda Emanuela i Brižit (Makron).

Kada je reč o toj izdaji mangupa u vlastitim redovima, što je po legendi totalno antibritanski, u ovom slučaju izdaji “Gaja Hejnsa” (Pol Riter), koji je poslat kao izaslanik premijera ali se navukao na poklone i povlastice kao američki veleposlanici na Balkanu, on je upadljivo – neupadljiv. Anglosaksonce ne možeš lako da navedeš da se izdaju, oni se uglavnom kupuju medenim zamkama (m ili ž, zavisno od preferencije), lagodnim životom i, u nekim slučajevima, lasno postaju korisni idioti (jer veruju da “sistem nije efikasan"). Retko će se posle Filbija naći pravi marksista-lenjinista tamo... Kod nas i dalje vlada fazon Alekse Žunjića. Kagebeovci ponosno pokazuju svoje članske knjižice, javno se po kafanama sastaju s podsekretarima ruske embahade i razmenjuju fascikle i pres klipinge, obilaze povremeno debeljucu Kuljiša na Rebru; Emajsiksovci (ili petaci, ko će to popamtiti?) se odaju sakoima od tvida, košuljama “Erou” rozikaste boje, flanelskim pantalonama i svi puše lule, Mosadovci su posle Piroćančeve smrti spali na njegovog lošeg šegrta, CIA ima profesora Jokića, francuska tajna služba i dalje ima saradnike među romanistima, a naša BIA tu pokušava da se udene nekako, npr. Slobodan Vuletić, lepi profa (šteta što je pustio pivski stomak u poslednje vreme, jebiga), nosi pulovere tipa Marko Marković iz "Indirekta" i pokušava da  staloženo dadne glasa tzv.  srpskom interesu. Ima tu tušta i tma agenata koji se odlikuju ožiljcima od akni, razdrljenim košuljama i labavo vezanin kravatama, oni često gostuju mortus pijani na Sputnjiku i na televizijama, često menjaju strane, jer pokušavaju biti  dvostruki agenti, ali providni su kao kagebeovci: kao da pokazuju legitimaciju: ”Aleksa Žunjić okružni preletač" “M” je u filmovima uvek pošten i ima milosti kao Kliford, Meklaudov šef, dok su političari umereno karijeristički krelci Ovde je Emica samo još popustljivija. (Hajns je inače platio životom svoju izdaju.)

Đankarlo je Đanini zračio dobrom energijom u ovom nastavku. Holivudski prodor je ostvario filmom Ridlija Skota “Hanibal” i otad je u orbiti, istina kao epizodista za koga se zna da je Italijan. Kao što se Mikele Plaćido ovajdio serijom “Hobotnica” i preselio se u Ameriku na pečalbu, da zrači svojim mediteranskim šarmom, onako kako engleske bradate književnice i Džeki Kolins to zamišljaju u svojim holivudskim vlažnim melodramama u kojima se ostavljene supruge svete bogatim muževima... Amerikance i dalje fascinira "spora gluma", kako je to opisao Erland Jozefson: "Amerikancima se čini da smo mi bolji glumci samo zato što umemo da sačekamo momenat za emociju, dok su Amerikanci, valjda zbog prečestog rada na televiziji, naučeni da odmah odglume sve što imaju. Ali ja zaista ne verujem da smo ja ili Fernando Rej nešto bolji od glumaca koji igraju u kriminalističkoj seriji..." Dodao bih u tu grupu nabeđenih umetničara/ki i Mišel Jeo, od koje danas ne može da se živi u filmovima A+ produkcije. Takođe, i Plaćido i Đanini i ostali ponosno nose svoj akcent&svoju sedinu i stare kao vino, a žene (Greta Skaki, Lena Olin, Beatris Dal...) --> kako reče Faržova u "Supstanci" --> jesu potrošna roba: tako je Đanini ovde uparen s duplo mlađom Džemom Arterton.

Đanini igra pozitivca; u sceni ponovnog bondinga njega i Bonda opisuje se pravi (revizionistički?) sastav legendarnog koktela: 

tri merice džina,

jedna merica votke, 

pola merice likera “Kina Lilet”, gorkog likera s kininom. 

Eto, poručiću gajbu čim se oporavim finansijski. Popiju Rene Matis (Đanini) i Bond nekoliko tih koktela i narednog jutra mamurni piju belo vino. Matisova žena gleda Bonda s požudom.

Mlada Džema i odležali Đankarlo

Ali, od prvog romana vlada pravilo – ko god pomogne Bondu, ima da izgine. Tako i Matis umre izrešetan svom drugaru na rukama, a ovaj ga posle baci u kontejner. Doslovno je završio na smetlištu istorije. “Zar tako s prijateljem?”, pita Olga Kurilenko, "Kamije" (devojački Kamile), a Bond će: “Bilo bi mu svejedno...” I “Stroberi Filds” (Džema Arterton, daktilografkinja Em-Aj-siksa avanzovana u terenku) gine i to premazana petrolejom, što je namig filmu “Goldfinger”.  

 

Rene Matis (Đanini) na smetlištu istorije

Mirno spavaj, druže (buzum-badi) moj

Kritikuju montažu filma. Odmah sam se setio Pitera Hanta i “U službi njenog veličanstva”; e tako je Forster dao izmontirati film. Meni se montaža sviđa. Setio sam i Eberta koji je sa simpatijama opisao Istvudov Sudden Impact (za naše bioskope bezlično preveden kao “Iznenadni udar”): “Kao da je režiser rešio da izbaci sve dosadne delove i film sastavi sam od akcionih scenâ, tabanjâ i pucačinâ”. E, tako je Forster ovaj film lišio prekomplikovane zavere, džepnog filozofiranja i tog razvučenog trećeg čina, i pustio Krejga u punoj formi da bije, upucava i kolje sve koji mu nalete. Tek treba da pogledam “Kazino rojal”, čiji je ovo nategnuti nastavak.

Mogući razlog za kratkoću i konciznost filma jeste štrajk scenarista. U ono vreme su se mnogo jedili zbog toga, meni se sada čini da je od toga bilo vajde u ovom filmu. Ko bi inače mogao da štrajkuje osim liberalnih tekstopisaca, onih koji su pisali konferanse drugu Titu 1963. I 1978., ili pak Kastru dok mu je na noge odlazio korisni idiot Ted Tarner sa još prezentabilnom Džejn Fonda... Otkrilo se posle da su scenario zato dobrim delom pisali reditelj i sam Krejg na sâm dan snimanja scena. Pa pošto se nisu mogli opsetiti nečega novog, pozivali su se na prethodni film i na silu pravili sikvel.

Vrlo pitak, zabavan film s porukom koju bi potpisali i Berni Sanders i Janus Varufakis. 

THE BATMAN (2022 American movie)

 

r.:Mat Rivs; u.: Robert Patinson kao Betmen, Zoe Kravic kao Ketvumen, Pol Deno, Džefri Rajt, Džon Torturo, Peter /Piter/ Sarsgor, Kolin Farel kao Pingvin. 

 

ELIOT NES U BETMENOVOM OGRTAČU

Nolan je od Betmena napravio šaolinsko siroče, Brusa Lija koji vrska (zahvaljujući Bejlu), a Rivs je od Betmena napravio Eliota Nesa. Supermen kao lik može samo u budućnost, on je komunistički Sajens Fikšn, Betmen je liberalno-kapitalistički krimić i može kud hoće, a zasad se dobro reinventuje u prošlosti. 

Porodična mu situacija pogoduje da se vazda iznova (ovo je već treći put) sagledava ta trauma, ubistvo kamelotski divnih mladih roditelja a obilno profilisani nemezisi pružaju priliku da se s lakoćom sklopi zaplet s efektnom ugrozom. Nolan je u prvom delu trilogije porodičnu tragediju pokazao doslovno, dečko vidi ubistvo mame i tate, pa se samobičuje i samokažnjava tako što ode u severnokorejski ili putinovski zatvor, da se čeliči i diplomira na Fakultetu života, odsek Mortal kombat... Samo što su vrskajućem Bejlu veliki ekran oteli Hit Ledžer i Majkl Kejn. 

U tekstu o Zigelovom filmu "Presuda" (1946) pisaću nešto o tome kako je relativno teško razlučiti London od Nevjorka u filmovima iz perioda 1930-te do 1950-te. Tada su Ameri i Angli bili jedan jezik, jedna nacija, jedna sekularna nevera, a onda je došlo do Deklaracije o samostalnosti američanskog angleškog i danas je potreban prevodilac na sastanku američkih i britanskih diplomata. Gotam ili Nevjork, Brisel ili Dablin, svejedno je, grad je Dubrovnik na Hadsonu, i u njemu se ič ne reflektuje politički i privredni život okolne Amerike (ili sa zakašnjenjem od "par" decenija, znači dvije). 

Ovaj "Betmen", Rivsov "Betmen" dakle, ponovo pohodi nadanja, stremljenja, snove i tragediju junakovih roditelja, zaglibljujući ih u korupciju, prljavu politiku, mafiju i kanda tvrdeći: "Nije samo Džokerova majka ludaja, već i Betmenova!" Ovo je napokon film samo o Betmenu, jer je zagonetač toliko nov lik, i pojavom i metodom i motivima, više je neki smotani Hanibal iz Jaganjaca, takoreći svetovan jedan nemezis a ne stripovski, oseća se kao nakalamljen na franšizu, dok se "pravi" Džoker pojavljuje tek na kraju, više kao dosetka (i to kvari naorovski-socrealistički ugođaj uratka /kao da je Andžej Vajda uzeo da imitira Stouna). 

Robert Patinson s maskom donjim delom lica neodoljivo podseća na Afleka, a i ponaša se tako (tako - kao Aflek u liberalno-komunistčkim filmovima s početka milenijuma, onim filmovima koje je tako voleo tetka Ebert) kada je u kostimu, i to zbunjuje. Kada skine masku i kostim, međutim, onda liči na Kurta Kobejna pre nego što mu je palo na pamet da se ubije, i kada sam čuo Nirvaninu stvar "Something in the Way",  skolila me je tuga, brate! 

Film toliko meša epohe da se više ništa ne oseća kao anahronizam: setting je film noar iz 1950-ih, u rezidenciji Brusa Vejna zvone bakelitni telefoni, Gotam je beznadežno u devedesetima, ali Betmen koristi supermodernu tehnologiju XXI veka, kompjutere, Guglova meka kontaktna sočiva s ugrađenom kamerom, ima četovanja ali kao nekada na MIRC-u, ali, ali... Vejn i Alfred koriste penkalo i hemijsku olovku, pišu ispisanim rukopisom pisana slova, a ne štampana latinična, kao naši neonacisti i seljaci na pijacama. 

                                                      (s početka filma, mutan prozor)
Medijski i tehnološki, film je u eri CNN-a u vreme intervencije Buša starijeg u Iraku ("oslobađanje Kuvajta"), kasnije na ulicama vidimo džinovske BIM ekrane, u disko klubu gruvaju rejv i nemački tehno. Ali, s druge strane, pišu se pisma rukom, crtaju se spomenari, isecaju se slova iz novina, policija ima odore iz ere Edgara Džej Huvera...

Eliot Nes s tabletom i internetom.

Život Gotama obeležen je korupcijom, ispostavlja se da je gradska vlast u rukama mafije, nagoveštava se da ni Brusov otac nije cvećka. "Ali, on je imao časne motive!", zdušno ga pravda Alfred u zapravo nenamerno smešnoj sceni, kada se probudi iz kome i, umesto da zavapi: "Vode, vode!", i umesto da Brus Vejn, koji sedi pored njega, hitno dozove negovateljicu, koja bi dotrčala i odmah pozvala primarijusa itd., umesto svega toga, dakle, Vejn besno isleđuje svog drugog oca i učitelja, a ovaj čilo i spremno i pribrano sve priznaje. A sigurno mu je strašno smrdelo iz usta posle višednevne kome... Inače ta priča s Alfredom, kao kod princa Valijanta i njegovog učitelja, otelovljuje aristoratske vlažne snove (i stripaždija i čitalaca) o guvernantama što podučavaju francuski i učiteljima mačevanja s kojima se posle učenici tuširaju goli.

Jedini pravi Betmenov prijatelj u celoj policiji je Gordon, sada u verziji Džefrija Rajta, i pri kraju filma sam pomislio da će Gordon biti onaj "golub", odnosno "soko", kako se ispostavilo da je tačan prevod zagonetke na španskom. Ali to bi onda značilo totalni trijumf paranoje. A film je ionako završio u paranoji, naime, korupciji nikada kraja, i kada je na kraju nekako uhvaćen Falkone (posle nekoliko tvistova), on ne stigne da svedoči već s lisicama na rukama biva ubijen, kao u slučaju braće Kenedi, tako da postaje jasno da je reč o sveprisutnoj hobotnici. Reditelj se dobro čuvao nedoličnog hepienda. 

Lik Ketvumen, kao i Gordona, rekoh, dati su na upotrebu i dalju obradu hispanoameričkoj zajednici i Liz Kravic se bez problema uvukla u tesan kostim. Torturo (Fakone) je "igrao svedeno": mnogo je ostario i prepolovio se, iz nekog razloga me je podsetio na Pola Njumena potkraj života... Kolin Farel, kao Pingvin, ukrao je sve svoje scene (kao Peši u "Smrtonosnom oružju"), ovo je bio svetovni Pingvin, jedan sasvim mogući mafiozo, koji čini usluge političarima i sudijama pod plaštom dozvoljenog biznisa. Ako se Deni Devito doslovno sakrio iza kostima pingvina u Bartonovoj verziji, ako se Geri Oldmen sakrio iza Brusa Derna u Skotovom Hanibalu, Kolin se Farel u ovom filmu prerušio u - Džoa Pešija koji prca Šeron Stoun. 

Kao i u "Džokeru" i Aflekovim Betmenima (Kiton je još ostavljao nadu da će dobro da pobedi, Kilmer se zezao kao na MTV-u...), prisutan je jak osećaj apokalipse i pesimizma: za svaku odsečenu glavu Mafije, iznikne tuce novih. Na kraju filma, možemo konstatovati da nijedan od glavnih likova - Betmen, Džoker, Zagonetač - niie rođen od umno zdrave matere, jedino je Betmen imao ujka Alfreda da ga vaspitava, iškoluje i izvede na pravi put. 

Lako je zamisliti ovaj film kao punkorvni i veličanstveni noar (minus betmenovština). 

Betmen kao franšiza ima još lufta za reinventovanje i kvazisikvelisanje, ovakav Patinsonov odnosno Rivsov slepi miš ima jače razloge od Nolanovog miša da postane trilogija ili barem dobije jedan sikvelčić, tim pre što je pokazana spremna armija nemezisa (koji samo čekaju da klisnu iz zatvora), a pomoćni likovi su se pokazali žilavim i živopisnim. Betmen će predvoditi omladinske radne akcije kojima će se obnoviti grad (u ovom filmu nastradao u poplavi posle rušenja brane), eto nove prilike za zloupotrebu dobrotvornih fondova, a kriminal, koliko smo videli na kraju filma, uopšte nije iskorenjen.

The French Dispatch (2021 American anthology comedy)

 

r.: Ves Anderson; ul.: Bil Mari, Tilda Svinton, Benisio del Toro, Edrijen Brodi, Lea Sedu, Frensis Mekdorman(d), Timoti Šaleme, Lina Kudri, Liv Šrajber, Džefri Rajt...

 *  *  * 

Blaženo neupoznat s rediteljevim opusom, mogu samo da konstatujem da je ovo primer post-postmodernizma i amelijapulenizma, i dolazim u iskušenje da upotrebim reč koju tako mrzim kod nadobudnih kritičara – self-indulgent. Jer ovo je zabava za reditelja o tuđem trošku.

Film sam početkom januara pogledao u tripple feature-u, kao broj 3, posle Kovačevićevog “Nije loše biti čovek” i još jednog, ne sećam se kog filma, pa mi je ulickanost scenografije i larpurlartistička masturbacija hinjenim apsurdom delovala još sumanutije. Nisam odmah napisao “reviews”, pa sada gledam beleške načinjene neposredno nakon izlaska iz Takvuda: 1) golotinja mladih glumica: još jedno podsećanje zašto glumci ne žele da im ćerke budu glumice; one se uglavnom skidaju gole, a posle četrdesete im ostaju uloge baba-đevojaka s cigaršpicevima; 2) “Francuska depeša” je writers’ movie, samozadovoljavanje scenariste za pisaćom mašinom, jedan elefantistički primer amaleijepulenizma, nešto što znači samo autoru scenarija&reditelju, njegovim fanovima glumcima, koji ulažu kolosalan napor u nešto što je blef u teatru apsurda, nešto što drugima ne znači ništa, ovaj film je kao modna revija za visoku klasu: ono što vidite na pisti niko normalan neće da obuče, to je obrtanje para i pokazivanje glamuroznih živih lešina u uskom krugu američko-francuskog “Kruga dvojke”.

Sada se naknadno prisećam da je Bil Marej ovde dao samo svoje ime, on je skoro sve što je imao odglumio u trejleru. U onome što je ostalo od trejlera, bio je pogruženi lektor i korektor meka srca.

Prisečam se i još jedne opaske, da je film začuđujuće lišen bilo čega ovovremenog, pandemijskog,  voukovskog, rasnog, rodnog itd., da je skoro stopostotno beo, osim pisca koga u III delu igra Džefri Rajt. Čudo je kako je ovako nesavremen film, koji se ič ne očituje sproću Političke Korektnosti, uspeo da začara sve one kritičarske zamlate na festivalima.

Elem, film je writers’ film (kao i ”Kiss Kis Bang Bang” scenariste i reditelja Šejna Bleka), zaronjen u mudrovanje nad korektorskim špaltama, u ismevanje svakodnevne nepismenosti običnog pûka, zasnovan na ideji o duhovnoj aristokratiji inače sirotog amerikanskog pisca, koji će se kad-tad obogatiti, kupiti kuću na obali i preći s brlje na skupa francuska vina...  Pisac koga igra Džefri Rajt, usamljeni melanholik što puši jednu cigaretu za drugom, i koji daje intervju beskrvnom Livu Šrajberu, sklon je predugim, taaaaako knjiiiiškim rečenicama, da gledalac mora u glavi da prelistava raskupusane tezauruse, a dve rečenice, efektne ali u suštini ukrasne budističkie fraze, ovlažile su suzama njegov vintage typewriter: 1) ”...slabo se snalazim s mapama, što je slabost gejeva...” i 2) ”...volim dobro da jedem a beskućnik sam, pa kada vidim nameštene stolove s kockastim stolnjacima i plehanim pepeljaram u restoranima i one konobarice u borosanama, osećam se kao da samo mene čekaju i to je moj dom, moji domovi su svuda po tim birtijama...” To su rečenice koje samo profesionalni amerikanski pisac može da napiše, čovek koji je srećan što je postao spisateljski obrtnik, neki ovovremski Skot Ficdžerald ili Tenesi Vilijems, koji se sjebava duvanom i alkoholom u hinjenoj melanholiji...

I u tim proplamsajima spisateljskog obrtništva se film i završava, dok ona fejkovana nostalgija za starim Parizom u I delu, na primer, ostavlja hladnim, ono mudrovanje o marketingu u umetnosti s nekim ”autentičnim” slikarima u zatvoru (bačena uloga frenetičnog Edrijana Brodija, koji se zevzeči da bi udovoljio drugaru reditelju, a uloga mu je apsolutno nevažna u svemiru) ič ne tangira, pojava ugojenog Benisija del Tora (ako je to bio on a ne frontmen jednog našeg glamur rok benda), i nepotrebno svlačenje dve pokazive glumice, sve je to blef za BIFTEK festival, to je post-postmodernistička masturbacija.