CAPRICORN ONE (1978 American movie)

 

 r.: Piter Hajams; ul.: Sem Voterston, Hal Holbruk, O Džej Simspon, Džejms Brolin, Brenda Vakaro, Karin Blek, Dejvid Hadlston

 SVI NASINI LJUDI

U nekoj hotelskoj sobi pogledah ovaj film na dostupnom filmskom kanalu s arapskim titlovima na ravnom ekranu. Na našim televizijama je prikazan milion puta. Hajams je u jednom dokumentarcu govorio  kako mu se posrećilo s ovim scenarijem koji su mu odbijali dok se nije desio Votergejt. Nije imao živaca da gleda probnu projekciju, a onda je čuo aplauze iz sale, iz koje su počele da izlaze budže iz filmske industrije i sve su ga odreda  potapšale ga po ramenu govoreći: „Uspeo si, momče!“ I tako je zanatliju Hajamsa počeo da šiba glas tankoćutnog režisera sa stavom, maltene agendom na polju liberalizma i renesanse. A snimio je takve ljige kao što su „Ulica Hanover“, „Telefon“, „Vremenski policajac“ i „Uski prolaz“. U pomenutom dokumentarcu Hajams je detaljno opisivao kako nije bilo love za statiste i svašta drugo, pa kako se dovijao za scenu na poligonu, morao je, kaže, da koristi objektive od toliko-i-toliko mm kada je imao ispod 12 statista, a za 13-18 statista je koristio objektive od onoliko-i-onoliko mm. To mi je ličilo na mučenog Grunfa iz grupe TNT, kada je pokušavao da upamti kako da kuckanjem iz ormana obavesti drugare o opasnosti: ako je sve u redu onda će kucnuti 5 tisuća i 326 puta slabo i 250 puta jako, a ako je opasno, onda 3 tisuće i 273 puta slabo te samo 178 puta jako. Broj Jedan je bio zadovoljan.

Znači ovo je priča o lažiranju spuštanja žive posade na Mars, što je očajnička i kvarna zamisao agilnog službenika NASE (agilnog kao direktorka Semka Sokolović Betok u filmu Majstori, majstori) da bi sprečio ukidanje finansiranja svemirskog programa. Ali, kako ubediti astronaute da učestvuju? Možda bi bilo najsigurnije da se oni – eliminišu... Nije prvi put da kolektiv u ime opšteg dobra (= u ime interesa vrhuške koja vlada kolektivom) žrtvuje pokojeg pojedinca pa i gomilu pojedinaca. A posle Votergejta paranoja je postala ne samo opravdano nego i poželjno stanje duha, liberali su prilježno počeli da drmaju čamac, pa se uz Pakjulinu trilogiju pojavila i Kaufmanova Invazija trećih bića. Paranoja je čak izvezena i u pitomu Francusku, u kojoj žderu sira bez obzira i gde je Žak Derej 1980. snimio Trois hommes à abattre s tužnim krajem (ubiše Alana Delona na kraju, jebote!).

Možda ne bih obraćao pažnju, ali kada je režiser već toliko kukao na siromaštvo tokom snimanja, mora da sam potpao pod sugestiju i ona scena na poligonu jeste snimana s maksimalno 8 ljudi u kadru. (Mogli su bar ton da barokno ukrase.) Dovijali su se tako što su epizodisti Hadlstonu dali da igra arogantnog moćnika koji traži da mu potrčko koji deli dvoglede i prospekte titra jajca.

Manjak fokusa na tehničke, kosmonautske, raketne itd. stvari oseća se u potpunom odsustvu komandnih tabli, enterijera rakete, fizičkih priprema kosmonauta, tehničkog opisa puta i boravka na Marsu, nema onih lekarskih pregleda, dijetetskih zavrzlama, ama ničega nema – trojica kosmonauta kao da su na kastingu za kviz „Stigni me ako znaš“. Ali – scena na poligonu s manje od tuceta likova sa sve statistima je sirotilja.

Sem Voterston je neubedljiv kao kosmonaut Piter Vilis. On je intelektualac, nosi svetlosmeđe somotske pantalone, kariranu košulju i sako od tvida sa zakrpama na laktovima ilako se uzbudi braneći socijalističke ideje. On je ovaploćenje levičarskog profe iz Nevjorka. Teško ga je zamisliti kao fizički sposobnog za let u svemir. Njegove kolege, pak, fizički su i te kako spremni, mladi Džejms Brolin (Brubejker) i O Džej Simspon (Voker). 

Nedostatak love se nadomešta i viškom priče. Film započinje dugačkim monologom pomenutog budže u NASI, Džejmsa Keloveja (Holbruk), takoreći esejem o smislu istraživanja svemira, kako je to više ideja vodilja nego konkretan profit i interes koji traže kratkovide birokrate iz američke vlade. Holbruk izlaže apoteozu finansiranja takvih projekata, nešto u stilu američke vizije povezivanja rada i sredstava, popularnih Samoupravnih interesnih zajednica. Holbruk je ovde odigrao svoj fah – autoritativnog rukovodioca kome moralni skrupuli ne smetaju mnogo, dok se iza miljanićevske retorike kriju cinizam i prezir prema životima podređenih. To što on priča trojici blaženo neobaveštenih astronauta čak nije ni prikrivena ponuda da učestvuju u dilu, već cinična najava da su astronauti ispisani sa spiska živih. Oni, naivni kao novorođenčad, nisu to ukapirali u onoj jeftinoj scenografiji od kancelarije, a znaju da uključe raketu i da urade algoritam za prizemljenje marsovskog samohoda...

Taj monolog, koji bi lepo mogao da se objavi kao esej u Galaksiji 1979, ili kao preambula ZUR-a, ujedno je jasno postavio premise filma i zaobišao problem budžeta.

Astronauti snimaju scene na Marsu u studiju „za potrebe marketinga“, kako im je objašnjeno, a i u svrhu treninga. Holbruk im održi još neke monologe, sve kraće i sve jasnije u pogledu njegovih namera. On je spreman da ide do kraja samo da bi održao finansiranje NASE. Za to su potrebni rezultati. Za good cause on je lake ruke kada treba žrtvovati tuđe živote i on očekuje da će šrafovi u mašineriji to shvatiti. Ha! Kada se astronauti dosete šta im se sprema, već je kasno. Na njih je pokrenut lov, a lovi ih vojska (vojnici samo slušaju naređenja). U cilju uštede, potera se odvija u pustinji. (Koja bi tako lepo poslužila i kao Mars, uz dosta crvene farbe.)

Kraj filma je sladunjavo – srećan. Kamo paranoja kada ti najviše treba? Film se, dakle, završava tako što Kelovej na groblju drži isprazan govor na sahrani dva kosmonauta (koja su u međuvremenu dolijala), a otvorenom grobu se približava jedini preživeli, Piter Vilis, u odrpanom kosmonautskom odelu a ljudi se okreću prema njemu. Lice Hala Holbruka ostaje kameno. 

E sad, kraj je morao biti ovakav: istaknuti oficir Pentagona ode od groba i srdačno se pozdravi s Vilisom, potapše ga po ramenu, zatim se vrati da se konsultuje s Kelovejom i onda mahne nekim gardistima koji s poštovanjem Vilisa utrpaju u vojni džip. Krene džip, Vilis mahne oficiru i prezrivo frkne prema Keloveju, voze se oni tako, voze se i voze a onda Vilis u jednom trenutku pita: „Kuda idemo?“ „U vojnu bolnicu“, kaže vojnik koji sedi do njega. „Zašto?“ „Na medicinske preglede. Da vidimo da niste doneli neku zarazu iz svemira“. „Ali ja nisam bio u svemiru, u tome je stvar!“ „Pregled je svejedno obavezan“, kaže vojnik ledenog izraza lica. I tu je The End.

 

INTERIORS (1978 American film)

 

 

r.: Vudi Alen; ul.: Dajana Kiton, Meri Bet Hart, Sem Voterston, I.Dž. Maršal, Morin Stejplton, Džeraldina Pejdž, Ričard Džordan, Kristin Grifit.

*   *   *

Kupio sam Bus plus karticu i posle 2 i po godine ušao u gradsko prometalo, koje je jednako raspalo kao pre i jednako sićveovski bezveze stalo na Slaviji tako da sam morao da pređem Beogradsku i čekam nastavak. Nije li to pomalo melvinjudalovski, ha? (Mislim, toliko dugo ne koristiti gradski prevoz; ovo drugo je gilijemovsko-brazilski.)

Počeo ciklus Vudija Alena, i – kao „kompletista“ neki – rešim da pogledam filmove koje sam u ono vreme propustio iz objektivnih razloga nepostojanja ili švrćastosti, pa ih se sećam samo kroz proseve (ju, oklen ova reč...?!) negodovanja iz Tirnanićevh kritikâ, na primer pamtim kako ga je baš nervirao bergmanovski Alen u ovom filmu: „... a onda je posle remek-uradaka tipa ’Povampireni Majls’ i ’Sve što ste hteli da znate...’ odlučio da bude veći Bergman od Bergmana i veći Frojd od Frojda, pa je snimio ’Enterijere’ i...“ (A „Zelig“ mu se dopao, to ću danas da gledam.)

Enterijeri su – to je jasno – nastali na osnovu sledećih uzora – Čehovljevi komadi „Tri sestre“ i „Ujka Vanja“, Bergmanova „Persona“ i O’Nilovi rip off-ovi (kako je kul rabiti ove ingliš izraze, jebote!) Čehova.

Vudi Alen je u toj fazi zaista potpao pod uticaj Bergmana, kao Bobi Fišer kada je potpao pod uticaj Mihaila Talja tokom 1962. (Mnogo ga je pogodio poraz s nulom 4-0 na turniru kandidata u Jugoslaviji 1959, i to se s odloženim delovanjem ispoljilo na olimpijadi u Varni 1962.) Ali, Alen nije Bergman kao što ni Fišer nije Talj. Kada su se vratili sebi, opet su počeli da snimaju dobre filmove odnosno odlično igraju šah.

U „svim“ filmovima Vudija Alena, tačnije u normalnim njegovim filmovima, mogu se uočiti dve stvari: 

1) likovi žive lako, obuzeti su intelektualnim ambicijama i dilemama da li da nahsinhronizuju crtaće i pišu reklamne slogane, ili da „žive kao Gandi“ (kao što u Menhentnu reče Ajsak Dejvis, to jest Vudi) i pišu velike američke romane ili poeziju za pokolenja, i  -

2) fantastično detaljna scenografija, koja se međutim ama nikad i slovima nikad – ne koristi! Scenografija podseća na opise enterijera u radio-dramama Aleksandra Popovića. (Mislim da bi te scenografije postidele i Ikeu i Stenlija Kjubrika.)

Ovo pod 1) se u 99% slučajeva odigrava u Njujorku, a od toga u 98% slučajeva na Menhet(e)nu. I u evropskim filmovima (Barselona, Rim – turneja evropskim gradovima paket aranžman autobusom 10 dana) to je zadržano, pa makar u ćaskanjima ispred fontana i drugih znamenitosti, pa makar i iz usta fasciniranih evropskih glumaca, mesni turistički odbori nisu marili, samo dok se slikaju turističke destinacije.

„Enterijeri“ su ozbiljan film i to se ne može dovoljno naglasiti. Sve ove značajke (haha) Alenovih filmova time su samo istaknutije, i, možda, stavljene na pravu kušnju, rekli bi optimsiti, ili, pak, razotkrivene kao truć, rekli bi pesimisti. Štaviše, enterijer je ovde tenesivilijemovski i čehovljevski simbol pokušaja da se jedna sumorna, uboga duša (majka, Džeraldina Pejdž) ogradi od sveta. (S tim da Alen nije hteo da grdi svoju materu ili očeta, kao većina američkih psihoanalitičkih narkomanskih pisaca, već da sebi matorom unapred potitra jajca.)

Intelektualni reditelji uglavnom mnogo razmišljaju o smrti, a budući da su reditelji po pravilu muškarci, to rade iz muškog ugla, njih brine prekretnica (čitaj: kriza srednjih godina), šta kada se završi vrhunac, koji je kod njih obično oko pedeset pete (pre nego što počnu da igraju podgrejane dede mrtvace kao Henri Fonda u „Letnjikovcu na Zlatnom jezeru“). Neki reditelji to rade unapred i dok su još u naponu snage, na primer Bertoluči i ovde Alen, neki sačekaju svoj labuđi pjev, kao na primer Robert Dival u Assassination Tango-u, neki, pak, režiraju već mrtvi, kao Hjuston u filmu Mrtvi. A neki, koje je smrt zaboravila, sami sebe našminkaju za sa’ranu, pa se usnimavaju, kao čika Istvud. (Ček, ček, a žene, bato, šta s njima? Pa, njima je dat vaginalni film, koji je uvela Ketrin Breja i posle nastavile učenice, pa filmovi Džejn Kempion, a kada biologija učini svoje, onda dokumentarci tipa „Anjes Varda se seća svoje karijere“. Nisam ništa zaboravio, ta, pisao sam o vaginalnim filmovima, čitajte blog, ljudi,)

U ovom je filmu Alen o istom trošku pohodio ne samo Bergmana već i svoj strah od starenja i smrti. Kada Renata (Dajana Kiton) svom šrinku kaže „Ne mogu da podnesem misao o izvesnosti smrti i nestanku svega ovoga“, to je citat iz Bergmanovog filma. (Otud naši đedovi vele: „Čim ti, sinovac, razmišljaš o smrti, znači da si lud, treba da kosiš travu, ralicom obrađuješ njivu pa da te bog vidi!“ Pa zamotaju 'ercegovački duhan s kravljom balegom da bude jači, ućute se i zagledaju u daljinu.) Tri sestre (oh, Čehov!), letnjikovac... Svoj strah od starenja i smrti Alen je podario Dajani Kiton, a lek za muku podario je liku oca, Arturu, to jest I. DŽ. Maršalu, čoveku rođenom da igra admirale u američkim ratnim filmovima i zastavnike u našim posleratnim radovima. On na početku filma za ručkom obznanjuje da želi da se malo pobrine i za sebe, „iškolovao sam vas, bio sam dobar taja, ništa vam nije falilo, od ptice mleko sam vam dao a ja nisam imao ništa, hoću brate, dok još mrdam, hoću da se proveselim i ja!“ Tri sestre zabezekmute, a supruga Eva (Džeraldina Pejdž) najviše, ona se brecne na ćerku Džoj (Meri Bet Hart). „Moraš li tako glasno da dišeš?!“ Džeraldina je ovde ponovila ulogu iz Zigelovog filma Začaran i ozbiljnih predstava na Brodveju. Dobar deo filma ode na napore ćeraka da nekako teše i okuražiraju materu, koja je u najboljem slučaju kontrolfrikinja i određuje im način odevanja i uređenja stanova, a u najgorem slučaju pokušava da se ubije. U stvari, taj teret preuzima samo najzemaljskija od svih ćeraka (ženski Vudi Alen!), Džoj, dok Renata pati što nije još bolja pesnikinja (iako je već priznata), a treća sestra, lepa Flin (Kristin Grifit), inače jedan preslikani ženski lik iz „Ujka Vanje“, kao glumica mnogo putuje. I ona je nesrećna što glumi u „lošim stvarima“ a Ofelija joj izmiče. Muke pregoleme. (Šta može biti teže od toga? Možda biti gej frizer u palanci ili Srbin u titoističkoj SFRJ pa da ne smeš da slaviš slavu?)

Džeraldina Pejdž drži dugačke čehovljevske i onilovske monologe o vazama i sofama i antikvarnm nameštaju, e da bi gledaoci bolje ukapirali da je to njoj zamena za život, da je to signal beživotnosti i učaurenosti. Kao da to nije dovoljno, jedan lik će to i naglas da kaže. Kao i kod Bergmana, film ima problem s početkom, pa koristi "trik Hamletovog oca", u vidu raznih monologa.

Vudi Alen je, možda i lažno samokritično, a možda i pecajući komplimente, u autobiografiji napisao: „Pogrešio sam što odmah nisam uveo lik Arturove ljubavnice Perl (Morin Stejplton)!“ Mene Morin Stejplton uvek podseća na Dastina Hofmana, a vas? Mislim da je Dastin nju skinuo (božemeoprsti) za Tutsi. Gde sam stao, da, napisa Alen u autobiografiji: „Da sam nju pustio u prvi kadar, sve bi posle išlo kao po loju!“ U stvari lik Perl („She is a Vulgarian!“, vrisne Džoj pred venčanje) je daleki predak onog američkog shvatanja tzv. prirodnog života, najdalje što američki film može da dobaci u tom pravcu (ili smeru?, opet će Jovica Aćin da me ispravi), naime, ono: "zajebi karijeru i novac, hodaj bos po travi!" Alen je kasnije revidirao to gledište u filmu u kome se karakter koga je igrao Sidni Polak žestoko zajebao ulazeći u vezu s nekom seljankom. Alen je tada ukapirao da ne moraš da se družiš s hipicima za dobar seks, možeš kao Hju Grant da platiš nekoj sisatoj c... pardon Hispanoamerikanki da ti popuši, čak je umetnuo i video tečaj za pušenje pomoću banane. Alen je kasno otkrio oralac, kao Pako de Lusija što je kasno otkrio improvizaciju na gitari.

Tek, Perl emanira radost života, prirodnost, više voli grčke plaže od kulturno-istorijskih ruševina, ona se ne udubljuje u tumačenja dobra i zla kada gleda predstavu u pozorištu, za nju je negativac u drami samo negativac, ona svog budućeg mužića nutka da pojede još jedno parče kolača od sira da uzme još malo „jakog“ sosa... Dva zeta gotive buduću taštu, jedan od zetova je lepi Ričard Džordan (doduše pakosno zamaskiran hauardhjuzovskom bradom; Alen je valjda kao Bergman ljubomoran na lepe glumce) kao Frederik, suprug uspešnije Renate. Njegov bes što nije priznat kao pisac jako vuče na Ujka Vanju, a drugi zet, u stvari samo potencijalni zet, jeste Sem Voterstoun kao Majk, profesor književnosti valjda. On sprema neku knjigu o marksizmu i uticaju Mao  Cedunga. Sem Voterstoun je pravi američki levičar, on bi mogao da igra partizana u našim filmovima, vidim ga pored Miroljuba Leša kako zajedno ustaju iz šanca i viču uglas: „Pucajte, fašisti!“

Glumci su svesrdno (konačno da upotrebim ovu reč!) zalegli za film, verovali su reditelju, izgleda više nego što on verovao u sebe.

Možda je sve ovo trebalo da ostane na kauču njegovog šrinka?

Ima nešto drugo (a nagging feeling, jelte), što mi je palo na pamet tokom projekcije. Inače, dođem ja u 16.55 pred blagajnu i zamolim za po jednu ulaznicu za 6 i pola devet, kad, vidiš ti, blagajnica uzdahne, podigne obrve, nastane muk, nastane duuuga tišina i ona zatim oklevajući kaže: 

„Smem  li nešto da vas zamolim...?“ Ja se prepadnem, očekujem da me spopadne ekipa specijalne policije i uhapsi zbiog nekog krivičnog dela. Što reče Danojlić: "Čim neko digne obrvu, ja se osetim krivim". Ali nije to. Blagajnica nastavi: „Da li biste mogli da dođete pred film, dobičete dve karte, ali sada mi je kompjuter na jednom poslu koji mi je veoma važan, dok se prebacim na program na izdavanje karata potrajaće, morala bih ovo moje da ugasim?“ 

Pa dobro, odem ja da se prošetam, gle, „Ferdinand“ sa gombocama radi, imao sam ruksak, htedoh da kupim knedle sa šljivama, ali njih nemadoše. Ma dobro, sirotinjo, i bogu si teška, prošetam se ja dalje, stigao sam prerano, brz ovaj novi stari gradski prevoz, kad, evo me ispred kioska pored „Buhe“. Piroške. Makar je ime sačuvano. Ubedim sam sebe da je to neki dašak bolje prošlosti... Pa kupim 3 komada, da imam za posle Alena, od intelektualnog rada čovek ogladni. (Kod kuće me čekaju peršun i abc sir "Belje".) 

Šta sam ono ’teo? Da, ono što može da bocne sadašnjeg gledaoca (osim toga što je kopija dobila boju pečene sijene, kao "Filmske Novosti" iz, npr., fiskalne 1958.g.) jeste upravo ova Sadašnjost. U ovo apokaliptično vreme, u ovom teškom društveno-istorijskom trenutku, u kojem se Srbijica opet nalazi na vetrometini i raskršću puteva kojima tutnje stampeda slonova, u kojem se Srbijica povija pod teškim pritiscima i sa Istoka i sa Zapada, dok nas obične ljude brine povećanje cena čeri paradajza sa Krita i čvaraka od vojvođanskih dobavljača, porast cena grčkog apartmanskog i hotelskog smeštaja, dok se pitamo hoćemo li stići da okupiramo ligeštul i suncobran na vreme u Paraliji, e, u ovaj nevakat, dakle, dok u TV dnevniku gledamo ruševine iz Ukrajine, kao nekoć iz Vijetnama, Sarajeva, Avganistana, Kambdože, Vukovara (šta ono onomad reče Ljubomir Simović u nakratko oslobođenoj Politici: „poturaju nam slike Vukovara gde kamen na kamenu nije ostao a naslov je 'Oslobođenje za 3 dana', pa koga oni to zezaju?“; Mislim da na novim izborima neiskusnom Vladeti treba pridružiti Simovića, Mićuna i Latinku Perović!), dok u TV dnevniku gledamo slike bombardovanja Beograda (oh, wait! Beograda?!), dakle u ovo vreme kada je stravično poskupeo benzin i tamo ima neki rat u Evropi, da li nekoga može da zanima čehovljevska žvaka o cenama antikvarnih vaza kao simbolu kontroflrikovštine u ponašanju opsesivne majke? Ili pijanstvo neostvarenih pisaca koji reže na loše kritike svojih knjiga? Ili to što je neka žena netalentovan fotograf ali „voli da fotografiše“, pa kako joj to saopštiti?

Pitanje je lebdelo nada mnom poput ličnog oblaka koji prati samo mene u nekom crtaću, nagrađenog na Animaviziji. Imao sam 45 minuta do „Menhet(e)na“, vreme je bilo lepo, kiša je padala ceo dan ali prestala je taman da ja mogu lepo u bioskop. 

Čemu to beskonačno ispijanje šolja čaja? Mislim da to pitanje mučilo i Alena, jer je u kasnijim filmovima počeo da ubacuje štosove o mlaćenju neonacista bejbzol palicama. A ipak je Menhet(e)n usnimio tako da omiljeni mu Nevjork liči na ekspresionsistički naci grad kojim bauljaju siluete što će završiti u masovnim grobnicama. I opet intelektualci koji prokrastiniraju doktorate, žive od prikaza knjiga o drugim piscima, razmišljaju da li da se razvedu ili ožene/udaju... Zato je valjda Svetozar Vlajković rekao da ćoškarenje nema nikakvog smisla i da je utočište za sitne umove: „Nevjork Bukovskog je grad pun duše, a Nevjork Vudija Alena mesto večitog kretenskog baljezganja o praznini!“ Ali, polako, o Menhetnu u sledećem postu.

Gde sam ono stao? Da, koliko mene kao čoveka i građanina koji kupuje med i lešnike i tablete joda zbog možebitnog nuklearnog rata treba i može da tangira žvaka o antikvarnim vazama i ćaletu koji je u 63. godini našao drugu ljubav a majka hoće da se ubije? (Samo da dodam da u filmu ima scena seksa između matoraca /I Dž. Maršala i Morin Stejplton/: Alal vera, Alene!) I šetam se ja gradom ove lepe, šućmuraste, aprilske predvečeri i – setim se kako su korifeji našeg kulturnog života uspeli da imaju otvaranje izložaba 9. marta 1991. pa su u jeku sankcija i sve do 2000. snimali po grčkama i putovali po evropama, i u vreme viza se naputovali i naodmarali i naradili, upravo kao likovi iz Alenovih uradaka. I ništa im nije falilo (osim ako u međuvremenu nisu umrli od raka, šloga, rikošeta i pečuraka). Čega se ja to stidim, jebote? Neću valjda da glumatam Milutina Uskokovića i Virdžiniju Vulf i preuzimam krivicu za tektonske istorijske poremećaje?! Ne, brate. Živele antikvarne vaze Vudija Alena. A o detaljnijim scenografijama koje se ama baš nikad ne koriste i još koječemu (opet reč koju sam prvi put upotrebio!) – u prikazu Menhet(e)na.