GONE BABY GONE (2007 American movie)

 

r.: Ben Aflek; ul.: Kejsi Aflek, Ejmi Rajan, Mišel Monahen, Morgan Frimen, Ed Heris, Džon Ešton, Madlen O'Brajen (dete), Mark Margolis, Ejmi Madigan  

 BOSTON BURNING

Ovaj film bi mogao biti prikazan u „Kino Oku“ 2123. godine s temom: pravda ili pravičnost? O toj dilemi smo svi ponekad mozgali, po mogućstvu nezainteresovano (jer nismo lično pogođeni), i liberali bi govorili „ko smo mi da sudimo, bolje 100 krivih na slobodi nego jedan prav u zatvoru“, a seljaci bi vikali: „konjima za repove, pa će da nauče“. Film ima dobar kraj (vidi sliku!), koji će većinu gledalaca navesti da se odluče u toj večitoj dilemi, taj kraj u kojem Patrik Kenzi (Kejsi Aflek) sedi na trosedu pored Amande (Medlin O'Brajen, dete) i gleda s njom crtać, glumi bejbisitera jer je majka – koja je u ranije u filmu kroz plač obećala da će da se promeni i da neće da se provodi i zeza već samo da pazi dete – otišla na sudar pošto se nafrakala i popila pivo-dva iz flaše. Gledalac tada (u srcu) zna da li je Patrik doneo pravu odluku kada je prijavio nekadašnjeg šefa odjela za nestalu decu i moralnu gromadu Džeka Dojla (Frimen, od svih) za kidnapovanje. A kada smo saznali da je mala Amanda ipak živa i da se nalazi upravo kod (polu)nečasno penzionisanog komesara, sve se sklopilo: zar on nije ranije u filmu objasnio da mu je 12-godišnja ćerka oteta i ubijena? Zar nije normalno da želi da to nadoknadi? Onda je jasna i žvaka detektuva Remija Bresana (Ed Heris) da valja i podmetnuti dokaze ako nema druge, najvažnije je dete. Dijalog Dojla i Kenzija je nadmudrivanje kao u debatnom klubu Cross Fire na CNN-u, zamoran je i meni je bio patetičan. I pomalo neverovatan (iz više razloga). Ali onaj kraj je sve izvadio. On je rekao sve.

Film ste sigurno gledali, davno je to bilo, a ne kao ja pre neki dan na Korzici u rajter rezidensiju, tako da neću da brinem zbog spojlera. Ja sam tek pre neki dan saznao da je Amanda ipak ostala živa.

Mistična reka, na taj film mora da se pomisli jer i ovde je roman Denisa Lehejna osnova, iako se meni javlja i Mississippi Burning u režiji Alana Parkera. Boston naime u ovom filmu izgleda kao najgori vilajet i palanka i tu su voljom scenarija bačeni nerdovi, detektivi i momak i devojka,  Patrik Kenzi (Kejsi Aflek)  Endži Đenaro (Mišel Monahan), koji bi najviše pristajali stupidnom sitkomu Rules of Attraction, ali na volšeban način uspevaju da prežive zmijsko gnezdo, leglo lavova, gladijatorsku arenu, balkansku krčmu, lude Irce, nadrkane crnce dilere i prezrive, okorele policajce. U stvari, jedna doza neuverljivosti jeste i previše i olako dobar odnos koji klinci imaju s glavnim detektivima, Bresanom (rekosmo, Heris) i vernim mu posilnim, Nikom Pulom (Džon Ešton, specijalizovan za ovakve uloge detektiva s večitom papirmom čašom kafe u ruci). Prosto je nemoguće da su ta dva nežna cveta preživela neokaljana i čitava. Ono jeste da je „objašnjeno“ da je Patrik odavde, znači družio se nekada u kraju sa svim i svakim, ispostavlja se sve krimos do krimosa, ali kako, bre?! Da nije posle proveo nekoliko godina na Tibetu i u nekom manastiru se čistio od pljačaka trafika i droze?

Denis Lehejn je Irac. I reditelj i brat mu, kao i većina glumaca (i imena likova). Ovde se irska mafija i crnački karteli mrze kao pas i mačka, kao da je film iz 1970-ih, nema tu ni P od političke korektnosti i miljanićevskog ključa (u rodnom, queer i svakom drugom pogledu). Denis Lehejn piše mušku prozu, u Mističnoj reci jedna likica kaže mužu „ti si pravo muško“, kaže to Šonu Penu, normalno, i jasno je da za šonje nema mesta u Bostonu, barem u ovim arealima koji su narkomanske džungle u pabovima i oko njih. Postoje beli i crni pabovi... samo na filmu i u knjizi lik Denijela Defoa i lik Patrika Kenzija mogu da izvedu ove podvige koje su izveli. U Mističnoj reci jedna žena kaže „ti si pravo muško“, u ovom, pak, Helen Makridi (Ejmi Rajan, nominacija za epizodu) na početku kaže: „tukô me je malo, bio je neodgovoran, ali imao je veliku karu, pa šta onda... “ Ženski likovi u Lehejnovim romanima su kao u filmovima Majkla Ćimina – slabosti, ime ti je žena. Oni rezonuju kao supruga Reja Liote u Dobrim momcima, ili su zabrađene babe i staramajke.

Book Depository je ugušen kesom i bačen s betonskim ortopedskim cipelama u Hadson, inače bih tačno poručio primerak ove knjige da vidim kako je scenario rezao pa lepio.

„Imate li vi decu?“ Nemojte nikada nastavljati razgovor kada vas neko to pita. To je toksičnija (počeo sam previše da rabim tu reč, kao da sam neka tetka, jebote) verzija onoga „ja sam pravnik pa znam“, a na nivou „krv sam lio na frontu a ti nosiš maskirne hlače s samo slušaš Ramonse“. Tu rečenicu je izgovorio Friman i lepo ju je obrazložio, ali kraj će pokazati da je bio kvaran kao mućak.

Mala Amanda je nestala a ujak i ujna nemaju poverenja u policiju pa angažuju pomenute nerdove. Familija smrdi, doslovno i metaforički, žive kao u svinjcu, a tek je niži društveni talog još ružniji, da bi ga u cirkusu teško razlikovali od kaveza s orangutanima i šimpanzama. Epizodisti Mark Margulis i Žil Kig igraju naročito odvratan bračni par matoraca ovisnika i pedofila. Margulis je u fahu matorog mafijaša odavno, a rekoh za Eštona da je rođen s futrolom oko ramena i s plastičnom čašom loše kafe. 

Film je u departmentu pravno/filozofske/etičke poruke odličan. Kada se otkup završi pucnjavom u kojoj negativci ginu a Amanda je verovatno pala s visine u vodu i ostala samo lutkica, sat pokazuje da je prošao samo sat filma. Znači onaj epilog s naratorom i rezimeom ne može biti kraj. I nije bio, evo nestalo je još neko dete – previše zgodno, ali idealno za roman i film – i Patrik sasvim slučajno, dok pomaže starom ortaku da proda kokain (što se toleriše, važnija su teža kriminalna dela jelte) spazi na ruci jednog degenerika u kući matorih ovisnika – ogrlicu Sv. Kristofera inače pokazanu u opisu na TV Vestima. Patrik to dojavi gde treba i u raciji pogine simpatični Pul, a Kenzi uđe sam u kuću, pronađe mrtvo i mučeno dete i napadu konsternacije ubije počinica.

 Posle se kaje, posle mu se Bresan ispoveda (kao fol, zbog viskija, jer svi detektivi i novinari i glumci piju), i to je opet zgodno, jer ne bismo imali rešenje zločina.

Što više vremena prolazi, sve mi više bode oči ta zgodnoća, ali film ima srce na pravom mestu: zapamtite onu scenu kada se Helen (Ajmi Rajan) zaplače i obeća da će se „popraviti“ i iznudi obećanje od dirnutog Kenzija da će naći Amandu. Pa je onda zamislite dok gledate završnu scenu: Kenzi i Amanda gledaju crtać u ofucanom stanu. Odlučite sami. A ionako biste pre izabrali Miljakovac kada prodate Titov stan pod stare dane umesto Bostona ovakvog, jer propala je Merika...

HIDDEN ASSASIN/aka THE SHOOTER (1995 American movie)

 

r.: Ted Kočev; ul.: Dolf Lundgren, Maruška Detmers, Džon Ešton, Gejven O’Herlihi.

*  *  *

Kladio bih se da glumci koji igraju dvoje protagonista (isprva antagonisti, ali se udruže protiv „većeg zla“) stoje iza ovog filma, u želji da dokažu da umeju i da glume, a ne samo da budu seksualni objekti (Maruška), odnosno akcioni bodibilderi (Dolf). Maruška, Silvija Kristel naših dana, slavu je stekla žbunom i „eksplicitnim“ seksom, a Dolf je Lundgren vazda bio Dok Sevidž, Gart, rmpalija koji malo zbori i filozofira, a mnogo klada valja. (Opet kvrc – bio sam uveren da je Lundgren igrao Sevidža na filmu, ali ne, film je bio iz 1975. i tog bledunjavog heroja, čija je ekipa bila mnogo interesantnija {najviše sam voleo hemičara građenog kao rvač}, igrao je Ron Ilaj: kako sam to pomešao?!)

Elem, u postkomunističku Češkoj s raznih strana poslata su dva atentatora, maršal Dejn (Lundgren) u ime CIA i Simon Fozet (Maruška) u ime neke nepoznate organizacije... Znači s različitim zadacima, Dejn da štiti, a Simon da ukoka. Koga? Pa, u posetu Češkoj dolazi kubanski ambasador. Valja ga sačuvati, kažu šefovi Dejnu, ali veleposlanika ipak neko ucmeka snajperom. Sumnjiva je samo Simon, i Dejnu je naloženo da to ispita (čitaj: da ukoka koleginicu na koju je sve to već svaljeno).

Dejn ima vernog pomoćnika Aleksa Rida (Džon Ešton u ulozi života), koji je isprva oličenje vere u amerikansku demokratiju i pravednost CIA. On u jednom trenutku pije kafu iz plastične čaše usred noći na ulicama Praga (CIA može da isporuči kaficu u svaki deo sveta, kao što je za vreme II svetskog rata amerikanska vlada isporučivala "laki strajk", prezervative i amfetamine i saveznicima i svojim soldatima) i kaže nakon slatkog srka : „Oh, God, I love this job!“ A Dejn, razbacani amerikanski maršal, koji je – saopšteno nam je – dotle već na kamare likvidirao ko zna koliko neprijatelja američkih interesa i to van teritorije SAD (jer, SAD su tako u mogućnosti), pokazuje začuđujući skepticizam i samo nešto zanoveta i ništa mu nije jasno. Juri on Simon (s kojom je kanda nekoć bio u „emotivnoj vezi“), ali, brate, hoće da mu se sve objasni...

Gledamo kako se zavaruju poklopci na šahtovima na ulicama Praga. Gledamo akcione scene u onim češkim tramvajima, koji se još voze našim ulicama. Slušamo divne invektive na račun amerikanskog intervencionizma i mislimo: „blago Dejnu kada mu je Aleks Rid drugar i saradnik na terenu..."

Tokom razmena prepametnih eseja između Maruške i Dolfa na temu demokratije i opravdanosti atentata gledaoca može da uhvati krindž, ali onda neka se samo seti velikana Pekinpoa i njegove „Elita ubica“ i kako su tamo pod kišom metaka Robert Duval i Džejms Kan mudrovali o smislu cijovanja i kako cija snajka cija iscedi agente kao limunove pa ih baci.

Ispostavlja se da je kubanski ambasador ubijen s predumišljajem i u saradnji s trulim Amerikancima, a da su Dejn i Simon trebalo da budu žrtvena jagnjad. To je bilo tako očigledno, a moglo se predvideti i ko je mangup u redovima časnih asasina na terenu – upravo onaj pouzdani i simpatični Aleks Rid, koji je ponudio klasičnu priču „zar za 2000 dolara mesečno bez poreza da krvarim gaće kad mogu da obezbedim egzistenciju kao jugoslovenski fuzbaler koji s 28 godina odlazi u pečalbu?!“.

Prosto da čovek ne poveruje da je Ted Kočev režirao ovakav film, prepun opštih mesta i s tako predvidljivim krajem i s tako školskopriredbastom glumom dvoje telesnih zvezda, koji su odlučili da na kupe diplomu iz Šekspira. Opšti je utisak nekog televizijskog filma koji se prikazuje najkasnije posle podne, taman posla uveče i koji se nikako ne sme gledati u noćnim satima, u trenucima nesanice. Onda su sve njegove slabosti samo još uočljivije.