r.: Dragan Bjelogrlić; ul.: Radivoje Bukvić, Aleksis Manenti, Lionel Abelanski, Žeremi Lahert, Olivije Bartelemi, Ane Sara, Ognjen Mićović, Jovan Jovanović, Alisa Radaković,
KO NAS BRE ZAVADI
Bjela je dosegao nivo Šimunec-Stanković-Tajna manastirskerakije(Rik Hardman) i više ne može, a za ispod ne mora – produkcija je naučila zanat; znači: udba-naša-sudba, dosta doušnika, mnogo borosana i Fruktala v sodelovanju z naravo, a često i z napakami narave.
U ovom filmu nije bilo borosana, premda sam dobar deo filma proveo u očekivanju da kamera uslika i noge francuskih bolničarki, međutim, ne: one su imale zumbane florensnajtingelke.
Obrazac Š-S-TMR(Rik Hardman) iz Montevideâ i Tome primenjen je i ovde (fala tečajevima kreativnog scenarija, pa se i u Istočnoj Europi snimaju krimići a da se već u naslovu ne kaže ko je ubojica): znači nakrca se ekran prodakt plesjmentsima onoga doba (Dvojni C, Fructal Alco, Књаз Милош, баклаве, ali kamo cigaretle 57 ili Drina brez filtera??), enterijeri postanu panoi za „Noć reklamoždera“ u Sava centru, samo sada ne beše borosanâ jebo ih bog, pa udri replike u kojima podjebavaš Leku, Tileta i Lazu Koliševskog. Muzika – sitnica. SOKOJ će sve to pozlatiti.
Negativno
Dijalozi na početku filma, kada kul profa Dragoslav Popović (Radivoje Bukvić) donosi svojim mladim pomoćnicima valjda Titov viskač (ne videh etiketu), uz pumenute panoe s Dvojnim C, očajni su. Mladi glumci koji su igrali te pomoćnike previše su urbani, brate. Glasovi su im toliko savremeni, da je trebalo postupiti kao s Milutinom Miloševićem u Svetom Georgiju... Sinhronizacija, bato. I izgled njihov, sa sve frizurom poseduje, ako ne urban, onda žarkovački šmek.
To i tri štosa su srozala temu: 1) ono kada Leka (Bjela koji se zeza) traži od Dragoslava da mu napravi dum-dum metak pa da prejebe Tita „kome nameštaju pijane verprove da prvi obori zver“, a Dragoslav mrtav ozbiljan veli: „Ima da metnem nikal u patronu!“ 2) kada ozračeni momci leže bok uz bok s donatorima krvi, pa komentarišu svoje možda-spasioce; onaj mučeni automehaničar mladom Radojku (Jojavn Jovanović) liči na – bizona. Publika se smeje. Ako je to tzv. autentično, praštajte, ali ako je samo dnevnopolitički vic zbog popularno nepopularnog jastreba vlasti, onda zajebite 3) kada Radojko (Života Vranić) muva neku bolničarku pa posle kaže: „Što ne rekoh ’da li osećaš neko zračenje?!’“ – to je kaplarski humor, inače neprimetan u „Tomi“, a ovde je kao kada zagrizeš kamenčić umesto grožđice u kuglofu.
/* * */
Ali tako je izgleda bilo samo meni nadrndanom, jer publika u gotovo punoj Takvudovoj dvorani „Merilin Monro“ odlično je reagovala i smejala se. Da li je plakala, kada su tri mlada ozračena ljudska bića pevala i igrala na „Čamac na Tisi“ Darka Kraljića u izvođenju Dušana Jakšića i Olivere Marković – e, to ne znam: sedeo sam u I redu, fala bogu sâm, i nisam se okrenuo da pogledam. Numeru su ulovili na tranzistoru na dugim talasima... Pomenuta tri ekscesa su verovatno prošla neprimećeno, kao kada tri pacovska brabonjka ne mogu da se osete u ukusnom čobancu koji se poslužuje pijanoj publici na pikniku. Bjela je balkanski populista: zeza se i važno mu je da on uživa i poturi tajne sastojke, ali publici je sve dobro. Ume da joj pogodi žicu.
Kao što je naš vajni marketing&dizajn s kraja sedamdesetih na kraju raskrinkan kao surovo mažnjavanje, i od toga se nikada nije odvikao – reklama za PKB kravicu je maznuta od reklame za ingliš bater Džona Lajdona, čak i reklama za dobrovoljni kovid lokdaun je maznuta od spota s Melom Bruksom i Dikom fan Dajkom, a da ne pominjemo one pljosnate telefone i likuper likuper s Franom Lasićem i sedanjem oble guze na tortu – tako naši najmoderniji najrokerskiji reditelji duguju sve, hm, kreativnim pozajmicama (hahaha). Tȁ, čitava nam je kultura (i visoka, državna) epigonska – srećom zapadno epigonska, te se boršč, mozak pijanog majmuna i duvan čvarci od skakavaca još nisu zapatili, jer Holivud, brate, tri karte za Holivud, nikad Bolivud – tako je Đoko Vještica putovao u Pariz i video fontanu pa doneo fontanu u Beograd, Bojan je Stupica u Beču našao na najbolje pozorišno osvetljenje, naši su funkcioneri i javni poslenici kopirali sa Zapada, falim te bože, ako, ako.
Elem, filmu smeta i preglasna muzika, koja previše ilustruje ono što ne treba da ilustruje. Na primer one scene vađenja koštane srži, koje su nekada bile tortura španske inkvizicije (plus ondašnje igle koje se danas ni u veterinarstvu ne koriste) date su u slou moušnu i s tom preglasnom muzikom, a da je sve išlo normalnom brzinom i da su se čuli samo bolni krici – publika je mogla i tu da kapne koju suzu, i to opravdano.
Pozitivno, veoma pozitivno
S druge strane, dobra je dosetka ono pretapanje sećanja i popularnih šlagera s tekućom bolničkom situacijom (uz dojke itd.). Zaista dobra dosetka. To je dvaput primenjeno i svaka čast na tome. Takođe, scenario je – kao celina, kao kompozicija vremenskih planova – izvanredan, jer to prebiranje po klavijaturi uspomena (štono reče Nabokov) teče glatko i ne umara gledaoca i, ako se ne varam, samo jednom je upotrebljen telop s oznakom godine i lokacije. Dalje ide sve kao po loju zahvaljujući poetskim, čak lirskim (fala francuskom filmu: Godaru, Pežou, Renou i Renoaru) pretapanjima iz jedne vremenske ravni u drugu. Protok vremena je inače jedna od nepreležanih boljki našeg filma (od toga pate čak i strani filmovi, npr. „Papin egzorcista“!), ali ovde to ide kao svetski a naše.
/* * */
Bio sam siguran da je onaj bolnički hauzmajstor – naš špijun poslat da i iz te vizure pazi na to šta naši rade u belom svetu, kad ono jok, i on je jedan od davalaca.
Lik Vere (Maja Čampar), kao moguće (izvesne čak) medene
zamke nestao je onda kada ju je Dragoslav izsikterisao s pokusa, a šteta. Teskoba sveopšte paranoje je lepo započeta na početku kada je reč "napet" pomenuta uzastopce nekoliko puta, ali i to je takođe ostalo neiskorišćeno. Pribeglo
se – prepričavanjima, umesto da se to ili ostavi ambigvitetno ili da se udene u
trilerski kraj (trilerski kraj je ono otkriće dfa je Dragoslav sam isključio
alarm!; odlična dosetka) Paralelizam između doktora Matea (Aleksis Manenti) i
Dragoslava je previše klišetiran. Fali razrada tog Manea, jeste da mi vidimo da
ga muči naučnička nestrpljivost, kao što i Dragoslava nervira što reaktor neće
da proradi, ali dajte malo onoga što stoji iza, neki rouz bad, kada se već
toliko kreativno izmišljalo... Mateova se žena porađa i on propušta taj događaj
zbog akutne situacije s našima: zašto to nije iskorišćeno kasnije, mi posle
više nijednom ne vidimo Mateovu suprugu! Ima li Dragoslav kuče ili mače? Ako i
nije imao, trebalo je to domisliti (kad se već šalilo sa svačim).edit::: Au, setio sam se: njemu sve izginulo u bombardovanju. I tačno sam znao da će da se ispostavi da je to bilo --> savezničko bombardovanje. Da se mahne i onima koji se napiju kad god se sete da su Tile i Koča pocrkali.
Pozitivno
Dragoslav vodi dnevnik kao zalog svog života i bezbednosti. (Verovatno maznuto od onog Tiletovog doktora u njegovom poslednjem lečenju...). Taj dnevnik opali na kraju. Mate i Dragoslav u jednom su slični – obojica žrtvuju svoja ideološka uverenja zarad uspeha (u Dragoslavovom slučaju i zarad pukog preživljavanja): Mate pomaže komunisti koji pravi atomsku bombu, a Dragoslav, iako očigledno i posluško i komunjara, daje mu dnevnik zbog naučničke sujete („Uspeo sam da ostvarim kontrolisanu lančanu reakciju!“) i, kao što je rečeno, da bi preživeo, jer prpa od smrti, bato. Kada Mate na kraju filma pozove (bakelitni telefon, hej!) nekog i kaže „Pristajem!“, to znači da je pristao da dâ francuskoj tajnoj službi na uvid rezultate postignute u Vinči. Tada Dragoslav dobija i pasoš i dnevnik. Dotle je bio jedini od preživelih kome nije bio vraćen pasoš. Na kraju filma Ranković (Bjela više liči na Tileta u samrtnoj postelji nego na Rankovića; Rankovića bi najbolje otelotvorio Ante Gotovina, spitinf imidž, bre) dočekuje oporavljene naučnike i sretne mu se pogled s Dragoslavljevim: to je dobra scena – iz Dragoslavljevih očiju Leka vidi da je ovaj izdao. I sledi se.
Treba pohvaliti i prodakšn dizajn i art direkšn: nije bilo borosana, ali nameštaj, stone i stajaće lampe, komode, servisi za čaj, odeća, enterijeri 1950-ih – sve savršeno. I bolnička scenografija takođe, premda zlobnici iz opozicije kažu da za to nije moralo da se troši, samo da seslikaju naše današnje bolnice, koje – vele oni – nisu makle dalje od 1950-i-neke, sa sve gvozdenim krevetima, rasklimatanim federima i posteljinom koju je Vulin ponosno pokazivao u prostoru Sajma: neka je i zakrpljeno, samo da je čisto. Možda zato i žele da sruše taj Sajam. Frojd je znao svoje...
/* * */
Naših 60 je američkih i britanskih 85 u rediteljskim godinama. Bjela je snimio svoj vrhunac; što se naučilo i maznulo, naučilo se i maznulo. U povoljnijoj političkoj konstelaciji, pala bi i nominacija za Oskara. Ali ni ova konstelacija mu ne može nauditi, jer – čajanka. Štono reče Krleža, u košutnjačkom nokturnu, stoji naš reditelj i osjeća zadah sredovječnog zakašnjenja. On duboko prezire intelektualce a obaška pisce, naročito postmodernističke (valjda su ga nervirali kao loši saradnici), za detalje nema strpljenja, već poput Ridlija i Šabrola (iliti Lole Đukića) žuri i ne osvrće se za leševima. Ne traži najbolji potez i fišerovski (stopostotni) rezultat, već prolaz u narednu rundu. Jer, snimanje filma je samo po sebi sreća (правењето филм е среќа сама по себе), taj žar pisanja scenarija, potpisivanja ugovora s milion izvršnih producenata i sponzora, jebavanja scenaristâ u stilu Marka Rajlandsa kao Džeja u filmu Patrisa Šeroa, Intimnost – jao što mrzim konobare s fakultetom ili pri kraju studija, pričaju o svojim scenarijima i modnim pistama, a ne umeju džin&tonik da smućkaju – a kao šlag na torti: sisići™ (Tirketov izraz iz 1999, kada je zbog bomardmana propustio festival u Kanu a zvali ga), stotine sisića, hiljade sisića na izvol’te.
Inače sam pre gledanja pročitao tolike prikaze i imam utisak da niko od prikazivača nije gledao film, ni oni koji su pali u nesvest od oduševljenja ni oni koji du još nadrndaniji od mene. Naši nisu igrali uz narodnjak već uz šlager, između Matea i Dragoslava ne postoji toliko kulturološki jaz (mi ćevape i kolce, oni vince i opera) koliko – ideološki. I tako dalje.
