NO MATARÀS (aka CROSS THE LINE, 2020 Spanish movie)

 

 r: David Viktori; ul.: Mario Kasas, Milena Smit, Elizabet Fernandez Larena, Fernando Valdivijelso.

* * *

E sad, zašto je ovaj film dobar a, recimo, The Loft iz 2015 Erika Van Loja nije, ne bih znao. Ne da obožavam „Potkrovlje“, dapače, ali ovaj film Davida Viktorija je generički aspirin, hispanizovan derivat spota Smack My Bitch Up Prodidžija, Demijeve „Divlje devojke“, Lojovog „Potkrovlja“, kao i „Vrlo loših stvari“ Pitera Berga, s tim da je u poslednjoj trećini toliko neplauzibilan da se sama od sebe nameću pitanja „kako je to moguće?!“ i „zašto tako, protagonisto?“, ali izgleda samo meni, ne i kritičarima, pa je glumac Kasas dobio silne nacionalne nagrade i pohvale na međunarodnim festivalima.

Glavni lik, koga vidimo u 99% scena, premda često i s leđa (dok je sve oko njega namerno zamućeno, a kamera mu se vozi za petama kao da mu je ubačena u ruksak), Dani (Mario Kasas) neguje bolesnog oca a kao kompjuteraš radi od kuće. To nam se „ekonomično“ pokazuje u jednoj videospotovksoj sceni u kojoj kamera, kao što je slućaj u 50% filma, prati glumca s leđa dok ovaj ide u apoteku da kupi tati lek. Dani sve vreme u ušima drži slušalice i sluša indi gitarski pop. Njemu je muzika jedna vrsta dopinga, relaksacije. Vešto je poigravanje i s tonom: muzika iz slušalice je glavna, šumovi su u drugom planu, a kada on izvadi slušalice da razmeni nekoliko reči s apotekarkom (koja ga očigledno poznaje kao stalnu mušteriju) --> pojačava se šum i jasno čujemo te dijaloge, da bi muzika opet prevladala čim Dani vrati slušalice u uši. Kada se vrati kući – ćale je mrtav. On zove devojku za koju se ispostavi da mu je sestra Laura (Elizabet Fernandez Larena): ona je aktivnija, veselija, društvenija, i brine se kako će brat da podnese očevu smrt. I tek posle filma ćemo se zapitati – kako uopšte živi taj mlaidć, zar osim sestre nema ama baš nikoga?! On jeste informatički frik, olrajt, inceli su obično iz te sfere, ali ipak... Ona ga nagovara da otputuje, da se proluftira, na silu mu kupi avionski vaučer koji je zapravo neka vrsta avionske inter-rejl karte... On jedva pristane...

Dalje je sve more and more contrived, on sretne čudnu devojku, koja ga moli da joj plati klopu, pa ga nagovori da usred noći odu u neki butik za tetoviranje od koga ima ključ, i tu ga posle nekoliko tekila nagovori na tetovažu, na kraju ga slika polaroidom i sliku okači na zid prepun tetoviranih ljudi... Ali, između Mile (Milena Smit) i Danija nema one hemije kao između Melani Grifit i Džefa Denijelsa u "Divljoj devojci", i kada se pojavi Milin dečko ili muž bez trunke harizme Reja Liote, ne znam kako se zove (igra ga Fernando Valdivijelso) i ljubomorno napadne Danija, mi već znamo šta će da se desi. Dani, iako polupijan i bez iskustva u tučama, ucmeka siledžiju „poslednjim atomima snage“. Mila poludi i – skoči kroz prozor. Padne na krov automobila. Začuje se sirena policijskih kola.

 I tada Dani, iako pijan, polusvestan jer ga je nasilnik davio pola sata, uspeva za 4 minuta da obriše ceo stan od otisaka, u neku torbu (koja je tako prigodno bila pri ruci!) natrpa polomljene čaše i flaše i telefon umrljan krvlju, u plakaru pronađe finu duskericu, i očas posla se umije na sudoperi i onda ingeniozno u elektronskom telefonskom imeniku nađe broj kopirnice koja je usred noći još otvorena baš na tom visokom spratu i pozove broj te kopirnice i tako odvede komšiju koji čeka policiju ispred vrata, i onda – dok je komšija u kopirnici – Dani se „nečujno“ spusti niz stepenice do prizemlja, pa do garaže, pa natrag do prizemlja i niko ga ne zaustavi, ni policija koja je dotle već stigla ispred zgrade i samo neko 2-3 puta vikne za njim „Hej, ti!“, ali ništa više i Dani u dukserici dođe kući. U kaminu spali odeću... Pa kako to, bre?! Nije on Džon Vik ili Džejson Born, on je samo pijani i premlaćeni incel.

Kada bi posle svega ovoga dalje sledilo nešto makar mrvicu plauzibilnije, pa hajde, ali Kasas ne menja izraz lica od početka, osim što se ponaša sve blesavije i osim što mu je šminka sve krvavija i --> što više batina dobija i što više tekile popije, on je sve sposobniji mentalno i fizički i to ne može biti!

Dani se odlučuje da ode na ono putovanje. Ali zaustavlja ga policija, koja pretpostavi samo to da je on pijan, što i jeste ustalom i zapleni mu auto. U autu mu ostaju pasoš i lična karta i ključ i sve...

On se obraća sestri za pomoć. Nema kome drugom. Ona ga smiruje i obećava da će pitati prijatelja u policiji za informacije, pa da vide šta će i kako će. Za sada se iz vesti na internetu zna to da je ubijeni nasilnik poznat po tome da je već mnogo puta tukao Milu, da su oboje mrtvi i da za sada niko ne zna ko je ta „treća osoba“; za sada je štaviše osumnjičen ubijeni siledžija! Ubistvo i samoubistvo. Dani se odjednom seti one polaroidne fotke na zidu – ona ga može sjebati... Sestra ga savetuje da to ostave do sutra, „jutro je pametnije od večeri“, dotle će joj drugar iz policije reći dokle je došla istraga.

Muzika u filmu je već u sceni tuče prešla sa gitarske indi brit pop glazbe na rejv. I taj rejv je sve glasniji i luđi kako se film približava kraju.

Tu je film mogao opet da nastavi u pametnijem pravcu, ali tada Dani odlučuje da ode do one radnje za tetoviranje. Uspeva mu da provali unutra i da mazne fotku. Radnja nije prazna. Kako je Dani uspeo tek tako da pronađe radnju, neka kaže scenarista. Kao i kako je uspeo da uđe unutra pored alarma i šifre. Radnja kako rekoh nije prazna, iz utrobe prostorije pojavi se društvo, Dani se sakrije na stepenicama koje vode u podrum i  tu ga stigne SMS od sestre: „Slučaj je zaključen, misle da je siledžiju ubila Mila pa se posle ubila! Nije više važna fotografija!“ On pokušava da izađe i rizikuje s pogrešnom šifrom, uključi se alarm i gomila ljudi u radnji za tetoviranje krene za njim i opet se postavlja pitanje šta rade oni u to vreme u radnji za tetoviranje. Oni ga stignu i tako izgaze tako da je neverovatno da on posle toga može da hoda, razgovara telefonom i zadržava lični opis... Ali ipak se to događa, on uspeva onako polumrtav i slep (bez naočara) da se iskobelja i baulja ulicama, uspeva da izmoli telefon od nekih klinki u provodu i pozove sestru.

Ona mu saopštava da je „ima neke ozbiljne vesti“: naime, devojka Mila je ipak živa, premda u komi. „Ali, u svakom trenutku može da se probudi!“ Pa šta, pitam se ja, onda će da posvedoči da je bila samoodbrana, zar ne? I tada film srlja u samo još grđu neplauzibilnost: Dani, onako krvav, pijan, premlaćen, polusvestan, sluđen, kao od šale pronađe Urgentni centar, uspeva da uđe u zgradu i da se probije hodnicima maltene sve do operacione sale a da ga niko ne zaustavi. I on stoji pored kreveta u kome leži Mila na aparatima, kamera se vrti oko njih i to je kaobajagi „otvoren kraj“.

Ali to je debilan kraj.

Da li je moguće da je film fascinirao ljude samim tim što je na španskom, što je anglosaksonski kič hispanizovan?! Ja ne znam, posle očeve smrti u filmu je sve samo razvučeni onaj pomenuti spot od „Prodidžija“, s tim da je kamera, umesto da pravi pogled klabera, najčešće zašrafljena za Danijev „ruksak“.

Fotografija je dosledna, sve oko glavnog lika je najčešće zamućeno, okej, ukapirao sam šta se sugeriše, ton takođe dosledno prati muke protagoniste, shvatam, ali sve je so contrived, man!

MADRES PARALELAS (2021 Spanish film)

r.: Pedro Almodovar; ul.: Penelopa Kruz, Milena Smit, Altana Sančez-Hihon, Izrael Elehalde, Rosi de Palma, Žulijeta Serano.

VUDI ALEN ZA LGBT i ŽENE NA RUBU NERVNOG SLOMA OPET PRONAŠAO MODŽO

*      *      *

Godinama nisam išao na FEST.  Dvedestih nisam išao ič, do bombardovanja sam gledao "Hronike Festa", kao da sam gledao prenos sletanja na Mars, odnosno Sava Centar. Samo su buržuji putovali u to vreme viza i time se hvalili na B92-oijci. U zemlji ostade, kako je to rekla naša Latinka, samo ljudski krš, negativna selekcija, brate. Početkom 2000-ih, od jednog švedskog honorara kupio sam opet martinke, ali odvajao sam od usta za ulaznice. Morao sam da se odreknem markice za prevoz i pešice sam išao, ishrana samo jogurt i hleb, u DKC sam samo išao, jer FEST najlepše pamtim iz "Kozare", "Jadrana" i DKC-a... Po snegu sam se probijao, jednom za ponoćnu projekciju umalo da zakasnim, semafor crven, preko puta policija, a ja pretrčavam - sve zbog filma. Tada sam verovao da je to toliko važno... Strpljivo i krotko smo stajali u redu da kupimo ulaznice u pretprodaji, one narandžasto-zelenkaste za DKC, mi, ljubimci kulture s dna kace, držeći u rukama otcepljeni list iz Politike, na kome smo hemijskom olovkom na programu zaokružili šta ćemo da gledamo. Kao što reče kompozitor Božić, jesmo mi bili odrpani i zakrpljeni, ali čisti. U kaputima iz 1970-ih i s ofucanim srebrnim lisicama, naše su vizantijske face odavale tisućljetnu kulturu, a ne ispraznost Zapadnjaka. Upamtio sam face filmofila, starijih i sredovečnih ljudi uglavnom, koji su, sudeći po odeći i obući, takođe od usta odvajali za ulaznice. Desetak dana smo mogli da gledamo "Šok koridor" "Nove tendencije" i slično. I uvek aplauz na kraju projekcije, stari dobri običaj, koristan kao i pljeskanje pilotu posle uspešnog sletanja. I onda sam prestao, ima 15 i više godina.

Ove godine sam iznenada odlučio da pogledam nešto, kao Krleža što je za vreme II svetskog rata prepisao celu medicinsku enciklopediju "radi smirenja živaca", e, tako sam ja rešio da se na nedelju dana preselim u DKC, moju omiljenu dvoranu. I počelo je 27. februara.

Na blagajni je stajao natpis 17:00 rasrprodato, jedva se setih da je to Almodovar, damn!, kasno sam na Kosovo stigao, šta sad, kad - evo srećnog ishoda,  jedna simpatična ženica, odnekle mi poznata, upita me da li mi trebaju ulaznice za ovaj film. "Samo jedna", rekoh, ali i to joj je činilo vajdu, zamolio sam je da sačeka da kupim druge ulaznice i tako usitnim dvehiljadarku i onda sam, dakle, kupio od nje jednu za Madres paralelas, a dok sam žurio prema sali, preko ramena uočih  da je posle mene još jedna dama kupila i drugu ulaznicu i eto opšteg zadovoljstva. 

*    *    *

Sala je bila već gotovo popunjena kada sam ušao, pa da, Beograđani (ona negativna elita) vole Almodovara još od 1990-ih, Španac je farbao naše devedesete u žive boje, Nebojša Popović i ekipa su u "Metropolisu" i "Hronikama Festa" za njega imali samo hvalospeve, a ja sam tada živeo na proklijalom krompiru. Tek mnogo kasnije, dok mi je televizor još radio, nabindžovao sam Almodovara na jednom inferiornom filmskom TV kanalu u osnovnoj kablovskoj ponudi. Za ovaj film su uneli i dodatne stolice, tolika je bila gužva (publika ni pet para nije davala na one bele trake kojima su neka sedišta obeležena kao "razmak"). 

Nije, znači, trebalo da me čudi što su ljudi navalili na ovaj film, čiji me je sadržaj zaintereseovao, jer je obećavao nešto bolje od prethodnog filma, obećavao je "starog" Almodovara tipa "Sve o mojoj majci" i slično, onog Španca iz devedesetih, jer one je ionako u prethodnom filmu opisao kako se izlečio od gorušice, fluksa, bolova u kičmi, hroničnog umora i stvaralačke blokade, što su sve boleštine koje su odnele više života od španske groznice, kuge, I svetskog rata i gladi zajedno.

A hteo sam da vidim i Almodorvarov set dekorejšn, taj dizajn, u kome bi se lepo osećali Holi Džonson i Endi Bel i Liberači, čak i štipaljke za veš su živahnih boja. Kobalt plavi sto na terasi, na stolu crvena saksija, trenerke i dukserice i džemperi golubije plavi, žabozeleni i tirkizni... Pa one sofe, a na njima precizno poređani jastuci u jarkim bojama, pa funkcionalno osvetljenje, gde god u sobi da sedneš, možeš udobno da čitaš knjigu, boja čijih korica je usaglašena s bojom tapacirunga na savremeno dizajniranom stolu s točkićima. 

Kada se na filmu pojavila Rozi de Palma, salom se proneo žamor odobravanja i smeha, kao kada  se sretne stari poznanik, "đe si, nosata, kućo stara!", obradovala se publika kao Tramp kada je video Putina. 

 

*   *   *

A film, kakav je inače? Pa, Almodovar je postao političan. Setio se Frankove ere, kao naši antikomunisti što su se setili Tita 30 godina posle njegove smsrti, setio se Pedro neotkopanih grobnica, što je povezao s majkama na rubu nervnog sloma. Fotografkinja kojoj otkucava biološki sat, Janis (Penelopa Kruz), upoznaje na setu forenzičkog antropologa s dobrim vezama u fondaciji koja stručno i po propisu otkopava grobnice u kojima leže ljudi pobijeni u Frankovo vreme vlast. To je muka koja godinama muči Janis i ona hoće da inkasira to što ga slika, pa zamoli čoveka za uslugu i on prihvata. Oni vode ljubav uz hičkokovsku muziku dok se zavesa vijori na vetru, a onda duhovitim rezom - na koji se publika s razumevanjem i  slatko nasmejala - u sledećem kadru evo već Penelope trudne ("stomak do zuba"), a do nje i jedno trudno devojče, mršavo kao narkomanče, Ana Manso (Milena Smit), obe pod spavaćicom drže loptu za pilates. Janis je srećna jer je uhvatila poslednji voz da zatrudni, a mlada Ana je skoro očajna. Njih dve se sprijatelje. 

 

Svi Almodovarovi filmovi počinju kao epizode "Simpsonovih" ili "Saut parka" - počeci su potpuno nevezani za glavni tok radnje, ta proizvoljnost navodi na pomisao da njemu početak služi samo kao povod za brejnstorming kod pisanja scenarija...

 

U posetu mlađoj trudnici dođe majka, glumica i ne više mlada kao rosa, toliko opsednuta karijerom da nema vremena za majčinsku brigu, što stvara komički odušak: dođe keva u na postporođajno, i prvo sve ispriča kako je dobila ulogu, a tek posle pita. "Inače, kako ste vi?" (smeh)

Kada obe donesu svoje ćerke kući, ispostavi se da je Janisino dete malo "neobično", naime izgleda kao da je ćale Toširo Mifune. To izaziva smeh u publici ali i čuđenje kod oca, koji se posle godinu dana nakanio da dođe da vidi dete. On je ionako oženjen, žena mu je bolesna, i prihvatio je da bude isključen iz očinstva... Tek kada otac kaže: "To nije moje dete!", Janisi dođe iz dupeta u glavu da je u porodilištu možda došlo do zabune i ona preko interneta kupi komplet za utvrđivanje DNK putem vatiranih paličica i rezultat pokaže da ona - nije majka svoje ćerke. 

 

Ne treba izostaviti prikaz porođaja u filmu: Almodovar, kao prava tetka, mogao je jedino da pokaže solidarnost i da taj božanski čin davanja života prikaže onakvim kakav jeste: kao urlik i bol u znoju porodilje čije je lice izobličeno od bola, doduše bez zelene tečnosti i baš svih detalja kao u filmu "Romansa" (režija Katrin Breja s Kerolin Dusi u gl. ulozi). Bebe su usnimljene ipak oprane i sa štrumpovskim kapicama. Ali dizajn kreveca, ali dizajn bejbi monitora, pa to je životni standard, bre!  

Kada Janis posle nekog vremena slučajno sretne Anu Manso, ova je sada konobarica, promenila je frizuru i pobegla je od majke, koja ionako više misli na glumačku karijeru. 

Sada smo svi očekivali da će da dođe do napetosti u vezi ćeraka, kako da isprave očiglednu zamenu u porodilištu, hoće li biti sporazumne zamene, ali onda ne bi ni bilo filma. Scenario otud nudi šok: Anina ćerka je umrla. "Sindrom iznenadne smrti" kliče se to u doktorskom žargonu. Janis zatim uradi isti DNK test i za Anu, i ispostavi se da je ona majka one male Toširo Mifunke, debele kao da je sumo rvačica. 

 

Janis to ne kaže svojoj drugarici odmah, već se najpre se njih dve smuvaju. Tada i ona linija radnje s otkopavanjem grobnica dobija na zamahu, fondacija je prihvatila obrazloženje potomaka oštećenih žrtava, i na nekim ledinama se iskopaju kosti rođaka, sa sve, na primer, zvečkom igračkom, kako je posvedičila umiruća baka, stalna Almodovarova glumica: "neću dugo, samo da pronađem brata pa da nas zajedno sahrane". Ima i kostura s detaljno opisanim prstenjem i tako dalje, dobro da nisu u pitanju neke njive ili povrtnjaci, ili garaže, bila bi šteta golema. Janis se u poučnom dijalogu posvađa s Anom, istrese se na nju bez razloga i tom prilikom se Almodovar i eksplicitno očituje o Frankovim zločinima, a onda Janisi dođe žao je frknula na drugaricu i ljubavnicu, koja je sada na rubu plača, pa joj napokon kaže joj istinu o DNK testu. Em u nedoba em s popriličnim zakašnjenjem, što Anu, naravno, dovede do ludila, ona pokupi stvari i to dete, za koje je saznala da je njeno i odlazi... (Pitao sam se, kako bre tako, zar ne mora neka papirologija prvo da se uradi?!) 

 

Uostalom, stiže i objašnjenje zašto je dete "neobičnog" izgleda  (komentari kućne pomoćnice u tom pravcu su nekoliko puta zasmejavali publiku, eh što je festivalska publika, reaguje kao nekada!). Anu je naime grupa školskih drugova ucenom primorala na seks, a među njima je bio i nekakav Latinoamerikanac. 

Film se završava uspelim iskopavanjem tuceta kostura boraca za Republiku, i pomirenjem Janis i Ane. 

Almodovar je izgleda ponovo pronašao svoj "modžo". On je opet Vudi Alen za lgbt i žene na rubu nervnog sloma, dve žene u ukusno dekorisanom stanu jedu špansku tortilju, a na zidu je fotografija onog čuvenog fotografa koga zamalo nisu uhapsili zbog pornografije u Bostonu 1990-ih, fotka crnca koji u pozi Ofelije ili Venere sedi izazovno, a oko struka ima samo venac cveća... Jedan od producenata filma je i Epl, kad porazmislim svi kompjuteri u filmovima na Festu su mekovi, jadni Uindouzi...

Publika je srdačno aplaudirala na kraju. Pored fenomenalnog unutrašnjeg enterijera i dizajna escajga, morao sam da primetim da Španci gotovo ne jedu hleb. Zapad misli da su nuklearke, kemtrejlsi, 5G mreža i stišnjena šunka zdraviji od hleba makar i ražanog.