EMILIA PÉREZ (2024 French film)

  

r.: Žak Odijar; ul.: Zoe Saldanja, Karla Sofija Gaskon, Selena Gomez, Adrijana Paz, Mark Ivanir, Edgar Ramirez,

Još jedna filmčina ili “samo” sugestivna ingenioznost u poigravanju formom (s tri frtalja suštine)? Moj prvi impuls je bio ono prvo, jer volim Odijara, ali onda krene sumnja.

Odijar je late bloomer što se tiče režije, debitovao je u četrdeset drugoj, daleke 1994, filmom “Pogledaj kako padaju” ni s kim drugim do Trentinjanom i Kasovicem u glavnim ulogama. Ali dotle je postao iskusan montažer i scenaristički vuk (crnac, rekô bi Bergman), ili pak svaštar, kako se uzme, a odande je posle snimao malo ali dobro, kako veli reklama za Vinjak. Rimejkovao je moj omiljeni Tobakov film, i tu me je kupio. (Premda je francuski Fingers mnogo mlad... Mene je američki original oduševio upravo sredovečnim batrganjem – čiče koji u četrdesetoj još mašta o karijeri pijaniste i uzima časove dok se trudi da održi mačo imidž mafijaškog inkasanta, ali to je bila moja zabluda koju sam tek posle otkrio. Naime, i u američkom scenariju “Fingers” ima 28, a to što ga glumi četrdesetogodišnji Kajtel druga je stvar.  Svih ovih godina sam živeo u zabludi. Ko zna, možda i Gaša pripravnik zaista nije matori hipik, već srednjoškolac koji radi preko oml. zadruge!)

Odijar snima svaki put drugačiji film, pada mi na pamet Kjubrik (ili Miloš Radović francuskog filma, ali s milijardu puta manjim budžetom i milion puta manje prilika da radi) – on uzme temu koja ga opseda kao DePalmu, na primer, trandže dok se još nisu politički organizovale već su bile samo smatrane tetkama na seoskim vašarima, pa je (temu) izjebe i izraubuje i posle više niko neće da se oženi njome. Tako je Odijar uzeo "Seks i Grad" kao temu svog prethodnog filma “Pariz distrikt koji beše". Filmom “Prorok” (“Sivim domom” zapadnog obreda) stekao je ime, to je mučan uradak za gledati, zatvorska saga o usponu sitnog kriminalca koji da bi preživeo mora da postane jedan od bosova.)

Odijar je pre koju godinu napisao libreto za nikad nerealizovanu operu po bestseleru Borisa Razona i tu se napalio dosetkom: da je šef najjačeg meksikanskog kartela u zrelim godinama rešio da promeni pol. To je zaista efektna dosetka. Dolazim u iskušenje da postavim retoričko pitanje vredi li zbog toga praviti čitavu operu, useravati se u mehikanski milje, praviti bazlurmanovsku viziju zatvora/Mehiko Sitija/života operisane trandže – ali odgovor je: naravno da da, ako si genije. A Odijar je autentični filmski genije. Sve žanrove je ispipao i natrtio (od krimića, preko romantične komedije, do revizionističkog vesterna čak), on ume s transgresivnim sadržajima (tipa jednonoga trenerka kitova ubica) a uvek dominira svojim stilom. Džangrizavo sam posle poslednje omnibusne priče o Parizu pomislio da se umorio i da se odao bleji i prevrtanju mladih muzâ tj. guzâ, kad evo: čika je našao dovoljno sponzora da za Netfliks snimi svoj pet prodžekt. Šef meksikanskog kartela menja pol. Za filmčinu koja očarava trebalo je para, oko 27 miliončića, otud spisak svih producenata i donatora traje koliko srpski studentski kratki igrani film.

Očaravajuća je to filmčina, iako je mjuzikl, a ja nikada nisam ljubio to s pevanjem i igranjem, pa naravno da sam se zapitao: a šta da je snimljeno to sve “normalno” – da li bi bilo bolje ili barem isto? Mislim da da. Muzičkih numera ipak nema mnogo i one služe više kao Tarantinov narator ili postmoderni telop s komentarima...

Film sam pogledao na jednom ruskom sajtu i – sa još svežim utiscima od kvadrofonskog drmusanja prilikom Supstance – pokušavao sam da se uživim u veliko platno na kome se bolje vide svi ti uloženi dolari, minuciozna scenografija što imitira sirotilju Mehika.

Početak je fascinantan, vokalni interpretatori u meksikanoj narodnoj nošnji sa sve sombrerima pevaju neky ljigu na fonu panorame Mehiko sitija i eto kako se ekonomično saopštava gde se radnja odigrava. Pretapanje i slike i zvuka na --> jedan očukani zvučnik, razglas na šklopociji od kamioneta koji skuplja stare kišobrane i akumulatore, a onda rez na radnu sobu advokatice (kako znamo?; pa, vidimo diplomu) koja piše završnu reč o teškom i delikatnom slučaju u kome brani moćnog bogataša (kako znamo?; pa vidimo fotografije s mesta zločina i čitamo tekst na ekranu kompjutera; ekonomija uvodne scene  bato!). Advokatica je Rita (Zoe Saldanja) i ona vazda izgleda aseksualno namučeni, tužno i strogo, kao prosvetna radnica, kao Viola Dejvis u Makvinovim Udovicama, ili Keri Uošington u seriji "Skandal" Šonde Rajms. Njene godine su po izgledu – nesrećno sredovečje, i normalno je da se gledalac zapita ima li ona porodicu i zašto je posle pristala na sve “tek tako”.

A ona ubrzo pristaje na više od svega plauzibilnog kada dobija poziv Manitasa, najvećeg narko bosa u Mehiku da se nađu jednim poslom. Tek kada je izašla na ulice tog Buenos Ajresa za sirotilju (uostalom sve je snimljeno u Franciji, u studijima) ukapirao sam da je to mjuzikl. Uh, ala sam se štrecnuo. Ali nije bilo mnogo strašno.

Odijar je koristio karnevalizaciju kao pristup, u ovom filmu se pozabavio onim postmodernim šaljenjem od koga su karijere napravili Almodovar, de la Iglesijas i slični. Mora da Almodovar škrguće zubima: “Koji sam klinac ja krvario šupak tolike godine, da bi ti, Odijare, sada držao predavanja o trandžama i to za neviđene pare?!” Postmoderna hispano kinematografija sada je dobila svoju “Odiseju 2001. u svemiru”. Naredni će takav film snimati na licu mesta, dakle u Deridinoj bulji.

I kidnapuju Ritu, ture joj crnu vreću na glavu i odvezu u “nepoznatom pravcu”. Tamo je u dispečerskoj sobi telekomunikacionog kombija dočeka lično Manitas: gurne joj ček od 12 miliona dolara za protivuslugu: da posreduje između njega i najboljih urologa nasvijet i utanači operaciju promene pola. Podrazumeva se da ona za te pare napušta slabo plaćenu advokaturu i postaje njegova konsiljerka i da se kasnije seli s decom iz njegovog braka u Pariz.

Do četrdesetog minuta filma, Manitas je postao Emilija, koja u zavojima kao u filmu “Stanar” Romana Polanskog uz jauke ogledalcetom gleda svoju novu pičku... Dotle je ispričana bajka fastendfjuriouz, ali iskusan gledalac zna da sledi peripetija i kvarenje idile. I Manitasa i Emiliju igra operisani Božo Vreća, s ručerdama kao ona Sajnfeldova momak-devojka, Karla Sofija Gaskon. Malo podseća na Dafinu Milanović... 

Telop: 4 godine kasnije. Emilija i Rita se sreću na nekoj večerici u elitnom pariskom restoranu; svakom gledaocu je jasno ko je Emilija, samo Riti treba crtati. Nostalgija i čežnja za decom.

GOSPOĐA DAUTFAJER SREĆE LICE S OŽILJKOM

Može i ovo, jer je Odijar film uvrstio u žanr komedije. Ne znam čemu to, meni ništa nije smešno, a ne mogu da zamislim da je reditelju sáma činjenica promene pola smehotresna. Rita uz malo roptanja prihvata da se, iako se baš lepo skrasila u Parizu, vrati u Mehiko i ostavljenoj supruzi Džesi (Selena Gomez) i sinovima predstavi Emiliju kao tetku iz daleka sveta.

Mafijaški bos pičku menja, ali ćud nikada.

Ne prođe dugo dok u bišvem mužu ne proradi balkanska razarajuća osvetnička ljubomora: on ne može da podnese što će žena da se preuda za mlađeg Gustava (Edgar Ramirez). A isprva se dobro adaptirao.

Elem, do 40. minuta filma je bajka, do 50. minuta je Emilija već gospođa Dautfajer i čak rešava da se iskupi za mračnu prošlost i osniva Fondaciju za pronalaženje nestalih žrtava mafije, zakopanih u masovnim grobnicama. Taj deo filma (II čin) pretenduje da, kao, propituje sâm fenomen reinvencije, da li je ona moguća  s već spremnim odgovorom da nije, jer mafijaški bos će možda da postane zmijanac spolja, ali u duši će da ostane kabadahija arkan i ne dâ ceci da je drugi dirka.

Sve žene su dosledno i smišljeno predstavljene kao izraubovane fufice iz naših rijalitija i grand paradâ, neisturpijanih petâ, na neopranu kožu debelo našminkane, blajhane i “prirodno slama boje”, s noktima poput Makazorukog i kao da im je zubotehničar obrazovan u kasarni JNA radio fasadu. Ali, bogatstvo mehikanske majke se preliva, mala četa sluškinja opslužuje familiju, dečija soba je opremljena laserskim visuljcima, stančuga u penthausu, vozni park kao u druga Tite.

Film, kao i Supstanca, obiluje draguljima, na primer, kada se sluškinje sjate oko džinovskog plej-stejšna da igraju igru virtuelnog smučanja.

Emilijina vučja nasilna priroda probija kroz sav onaj navodno filantropski rad kada vidi zaljubljene golubove, Džesi i njenog planiranog supruga Gustava kako pevaju u baru “Karađorđe”, na stihove poznatog šlagera.

Gustavo pljunuti Dragan Jovanović

Emiliji nije dovoljna reinvencija i kao bonus srećna lezbejska veza s jednom od majaka kojoj je pomogla da nađe kosti i trulo meso sina u otkopanoj kesi za đubre. Ona hoće i jare i pare, hoće da uništi sreću bivše žene, pa dohvati za gušu jadnu Džesi i krene da reži onim istim hrapavim glasom s početka filma, dok je još bio Manitas.

Posle 100 minuta gotov je i drugi “čin”, po teoriji holivuđanskog filmskog scenarija, tačno po 50 minuta svaki. Preostalo je oko pola sata za razrešenje. Tu se sve ubrzava, ginu i Emilija i Džesi i Gustav, i strini Riti ostaje da deci saopšti tužnu vest i ponudi se da im bude staratelj do daljeg. Zbilja je taj lik Rite nedovršen. Ima li ona neki svoj svet?! Zar ona ne treba da živi? Ima li makar nepokretnu majku da joj nosi lekove?

Lik Emilije je poleteo u svoje snove, ali je završio kao Kluzo u liku grbavog zvonara u filmu “Pink Panter ponovo napada”, ipak je to bio samo kostim, telo je htelo, ali duša je klokotala.

Odijar je udovoljio sebi i ispričao priču koja ga je opsedala već nekoliko godina i ujedno se posrao u usta Amoldovaru (Almodovaru? Nikada neću upamtiti.), a bogme i de la Iglesiji: “Vidi, sine, mogu levom rukom isto to!”

Odijar ima 72 godine. Znamo koliko ima Istvud a upravo mu prikazuju odličan film. Ko zna šta će čika Odijar sledeće dohvatiti da režira (i time iscrpeti još jedan žanr, zakovati ga kao Velimir Zajec svojim pasom prvu dostupnu polutku, udaljenu samo pola metra). Ratni film? Stravu i užas? Mokumentari?

Mehiko je ovde zloupotrebljen, onako kako Zapadnjak zamišlja karneval u Brazilu i mehikansku vladavinu kartela, onako kako je Kusta koristio cigose. Otud se voukovske tetke možda i opravdano bune: “Kada će Mehikanac da dobije toliku lovu da snima film o svojoj deželi?!” Nepravda. Može se i tako posmatrati: veliki reditelj je realizovao svoju opsesiju i bila mu je potrebna pozadina. Španski jezik tu funkcioniše kao aramejski u Gibsonovoj viziji Hristovog stradanja. Čuju se još i francuski i sasvim malo engleski. Odijar je primenio bazlurmanovski pristup: ako se moja vizija ne slaže sa stvarnošću, tim gore po stvarnost. Postmodernisti – ubijte se.

Ali, kada se ispucaju prigovori tog tipa – upitajmo se da li je sve ovo bilo vredno zbog jedne dosetke i autorskog svraba i opsesije da se stvori frenetični univerzum praktično ni iz čega, da se opišu gradske kule koje opasane zidinama daju utočište privilegovanoj manjini dok raja pleše poput statista u nepreglednom ansamblu nekog mjuzikla? Odgovor je: da, zbog veličanstvenog doživljaja u bioskopu. Hej, zar to nije na Netfliksu? Pa, jeste. Ali ta vizija, ta filmska naracija, koja zvukom muzikom slikom rečju — omađija gledaoca, vodi ga za ruku i ne dâ mu da misli na nešto drugo — to je neprocenjivo. Ovo je latino Supstanca, “Supstanca za sirotilju”, ipak dakle filmčina, i sva pitanja o verovatnosti i svrsi tu padaju u vodu. Autentični filmski genije je isterao svoje i alal mu vera na tome.

  

A RAINY DAY IN NEW YORK (2019 American movie)

 r.: Vudi Alen; ul.: Timoti Šalamei, Džad Lou, Liv Šrajber, Selena Gomez, Ele Faning, Dijego Luna. Čeri Džouns

 

★ ★ ★ ★ ★

 

Evo, nikada ne dajem zvezdice i/ili neke ocene filmačima, a sada ću da dodelim pet (5) zvezdica ovom filmu iz inata usranim kritičarima.

 

Treba da dovršim roman, a mislim da ne valja ništa, jebe me prokrastinacija a dolazi i prenos Đokovićevog meča. I onda uporedo pogledam ovaj film na RTS Planeti (nemam para za bioskop, nemam ni za sir, samo hleb i jogurt jedem), uporedo s prenosom glatke pobede protiv Danca Holgera Glagoljice, devojačko runska azbuka. A treba da pišem. Još sam potresen jednim prošlonedeljnim neuspehom. Preko drugarice sa studija dobijem ponudu da prevedem nešto na danski, odlomke iz 8 epizoda neke serije, cena 10 evra po strani. Prihvatim oberučke i završim posao za 3 dana. Četrdeset (40) stranica. Scenario. Ono, enterijer, dan, sada, "dve godine pre kidnapovanja". Mešavina meke naučne fantastike i socijalne drame imigranata u Danskoj. Neki čip se ugrađuje u mozak i ljudi mogu da biraju gene iz svoje rodbine. Ima i neka beba a ne zna se ko je otac. Jezik je hercegovački, piše "cigar" i "fleška" i to sam preveo kao smøg odnosno USB-stikket, respektivno. Mislim da je to u redu. Unapred sam se radovao lovi, jer sam totalno švorc. Platio sam upisnine za šahovske turnire, i čekam da mi izdavači kažu da li je uopšte još nešto ostalo kada se podmire štampari... Presing Izdavaštvo me jebe za poslednju knjigu, nije objavio tu norvešku knjigu i poslao im iako sam Milojevića još iz Haga molio 3x da to uradi jer mi je to jedini ovogodišnji prihod... Neću da molim više. Taj honorar je sada u opasnosti da propadne. A jedini mi bio prihod. I znači radovao sam se ovoj lovici za ad hok prevod, kad - javi mi drugarica: "Reklamiraju da 'oni tamo ništa ne razumeju' i traže ili ispravku ili da vratim ovo što sam za tebe primila". A ja se vratio s pijace i kupio pola kile kajsije umesto kilo. Odgovorio sam: "Vrati im pare. Ja bolje ne mogu." 

Posle sam poslao datoteke jednom danskom slavisti, s kojim nisam više prijatelj kao nekada, samo da pogleda i kaže da li su prevodi zbilja tako loši. Napisao je: "morfološki i u pogledu tipfelera nije toliko loše, ali predloške sintagme su često pogrešne i izbor reči nije prirodan..." I dalje je bio sve kritičniji i na kraju mislim da je preterao. Krivim same autore "scenarija", da ne znaju svoj CBS jezik i da nemaju iskustva u pičingu i pisanju sinopsisa. A mogao sam sporije i pažljivije...

Kako god (ili kakogod), ostao sam bez lovice koju sam u mislima već sladostrasno trošio. 

Nisam više u Presingu, nisam više nigde. Ispušena muštikla. A kad rekoh muštikla, odnosno cigaršpic,  da pređem na film...

Elem, mislim da sam skužio o čemu se radi: ovo je mešavina Bergmanovih Divljih jagoda (u smislu da glavni lik kao starac sâm sebe ponovo posećuje kao mladog, razume svoje postupke i nalazi smirenje) i glasovitog filma Vilijema Diterlea “Portret tajanstvene devojke” (vidi sliku gore: Portrait of Jennie), u smislu posvete Nevjorku i onom čuvenom satu koji zadobija svoj puni smisao na koncu filma. Taj je Diterleov film inače prikazivan u MoMi više puta, poslednji put 2017. A i MoMa se u ovom filmu pominje (i posećuje) mnogo puta.

 

Kišni dan u Nevjorku označava Vudijev povratak kući. Iako je dočekan kao bivši osuđenik koji je obrukao familiju pa su mu dali da knjava u štali i jedva čekaju da ode. I nisu mu pošteno distribuirali film (a u Koreji bio najgledaniji i zaradio trista milijardi vona odosno 333 'iljade dolara u prvoj sedmici prikazivanja). I iskasapili su mu film, od Gardijana preko tetka Eber(t)ovog sajta pa do Holivudskog reportera, kao “isprano, izanđalo, prerađeno, reciklirano, žali bože glumaca” itd, ali neka svi jedu govna.

 

Treba li reći da kiša nije prava, to je sve iz creva, vidim ja u pozadini da sija sunce i da ne pada iza glumaca. Ono jeste da su navlažili trotoare, znaju oni znanje, ali znam i ja. I takva kiša i treba  da bude na filmu. To je uostalom tehnička voda, đubretari su je čiste savesti prosipali, a mi nikada nećemo ukapirati pojam tehničke vode. Jer kod nas se puši u kafanama, babe vode unuke na porniće i horore, i nije kažnjivo jesti kajmak preko pljeskavice.

 

Kad rekoh duvan – ovo je prvi nikotinski Vudijev film.

Moralo je tako. Jer, iako se on bajagi vratio, niko mu nije hteo producirati, pa su prišle čike u trenčkotima, u šeširima s uskim obodom kao inspektori kluzoi i ponudili dil: "ovaj, mislimo, dajemo love koliko treba, i više od minimalca, ali da se purnja i da se vidi Marlboro!" Vudi je kurvinski pristao iako je strastveni nepušač, ubaciće on da je lik pušač i ubaciće u scenario da mladi Šalamei kupuje cigaršpic dug kao baget od pola metra na početku, ali pod uslovom da ubaci i zdravstveno upozorenje, koje je glasilo ne “Pušenje ili zdravlje – odlučite sami”, već glavni lik iz off-a kaže: “Pušim mnogo, verovatno ću pre 40-te da umrem od emfizema ili raka pluća”. Znači jebao se Vudi ali da mu ne uđe. Ipak se nekoliko puta upadljivo vide kutije Marlboroa. Kao na primer:

 

Prigovori ovom filmu se sastoje u tome da je Šalamei kao mladi Alen prepametan i da previše citira literaturu i političke cake koje su iz 1970-ih, na primer, "Miševi i ljudi" i ono o Arafatu, i da je stoga jasno da je to stari scenario izvađen iz fioke, a trebalo je da snima epohu... Eto, zato kritičari džaba leba jedu.

 

Vudi je postupio kao Bergman u Divljim jagodama, i svog je matorog Isaka vratio i u detinjstvo i mladost, da sebe i druge posmatra sa strane i tek tada mu je sinulo o čemu se radilo. 

Tako je u ovom filmu sebe podelio na tri (3) glumca: mladoga sebe, prenatalnog takoreći, koga igra Timoti Šalamei (bez dlaka, gladak i seksi kao Mekali Kalkin, verovatno onakav kakav je reditelj želeo da bude u drugom životu), sredovečnog sebe je podario Džadu Louu (koji je izgledao kao Piter Fonda posle upada u aparat za skupljanje i sušenje veša), a skeptičnog polumatorog sebe je dodelio Livu Šrajberu (bolesno rumene i podbule face, kao da mu preti šlagiranje od visokog pritiska). Tako je odigrao jednu psiho-dramu o trošku nikotinske mafije.

Ženske uloge su samo pogonsko gorivo u cilju olajavanja filmske industrije i psihoanalize, Ele Faning je zbilja imala “nezahvalnu” ulogu (haha) u kojoj samo uzdiše i šiparički je frapirana susretima sa slavnim facama iz sveta filma (koji srećom nisu bili govnari kao košarkaš Bulatović), matora koka Čeri Čening je kao starom Almodovaru filmska majka oprostila sinu Vudiju što ga je tukla (i tu mislim da je pomogao i LSD, kontrolisano uzimanje kod šrinka, pa je i Keri Grant posle terapije izjavio sledeće: “ne mrzim više roditelje kao nekada, više ih razumem i sve to sada doživljavam kao priliku za rast i da nešto naučim”; ili je Vudi uzeo samo ajahuašku?), a film je ukrala Selena Gomez koja kao da je jedina umela i želela da glumi.

 

Vudi je čak i godine svojih glumica dokumentovao njihovim vozačkim dozvolama. Namig namig Kventinu.

 

Pomenuo sam na početku onaj fantazi/nadrealistički film Vilijema Diterlea, i ovo jeste omaž "Dženinom portretu" (plus ime glavnog lika, Getsbi i ime njegove nesuđene devojke (Ešli) – naime ovo je potraga za nedostižnom muzom, uzorom i ljubavi, koja postoji samo dok sat nema kazaljke.  (Svaka mi čast, još jedared!)

O ovome bi Lakan i Derida napisali knjige od po petsto stranica.  A sve to revisited, ponovo posećeno i gledano sa strane. Šalamei je starmali u sako i kravatu odeveni štreber koji je majstor pokera (Vil Hanting) i prezrivo troši porodičnu lovu (a inače bi jelte u slast kusao repu u Severnoj Koreji), puši producentske cigarete na cigaršpicu i samoubilačku dosadu leči večerama po skupim restoranima i posetama muzejima. Voli literaturu iz prošlih stolećâ, živi u zamku s početka XX veka, u Nevjorku u kome se još parla holandeški. Bogataš je koji se ponaša kao siroti slikar Džozef Koten u Diterleovom filmu. On predstavlja ulepšane zablude i boemiju mladog Vudija, kao u sentimentalnim uspomenama Lisjena Levena. Ovo je privatna psihoterapija starca koji oseća da rapidno stari i gubi kognitivnu moć.

 

Volim Vudija i rado bih ga usvojio, da živi kod mene, usvojio bih kao žapca Kermita, Bubišu Simića, Gruča Marksa ili Karla Bulića. (Jedino bi mi Gručo smetao svojim divanjenjem.) Vudi je maskota i nikad neimani ujkica umetnik s kojim možete da pričate o filmovima i knjigama, o čemu s ostalom rodbinom i žiteljima planete uglavnom ne možete. On je dospeo do faze u kojoj mu se obistinila beogradska poslovica (“u njegovim godinama stari ljudi iz pristojnosti ne izlaze na ulicu”) i svoje zatočnike (bedele, delegate) u vidu lepih glumaca šalje u bitku umesto sebe, da mu opet preigravaju životne odluke u raznim fazama života. Svaki je film (još) jedan život, još jedna prilika da se ponovo proživi i popravi (ne)učinjeno. Svaki je film čist ćar pod zvezdanim nebom. Blagoslov nezavisnosti i mogućnosti da sam odeš na ono mesto gde i car ide peške. Vreme je dragoceno. Sve više je potrebna pomoć južnokorejske asistentkinje. Treba popamtiti kada se koja pilula uzima. Ritam spavanja je kao kod kosmonauta, odnosno – veli Histori čenel – kao u Srednjem veku. Skedžuel je pretrpan i isplaniran za godine i godine unapred. Time se vrši čaranje, vreme se bezecuje, kao čičak trakom se lepi za jedno telo koje vene, sprčuje se, koje se sve brže umara. Higijena, pažljivo kretanje po klizavom podu kupatila, promišljena ishrana u kojoj je zdravlje važnije od gurmanluka. Smeđi pirinač i prokelj, bato! Čašćavanje čašom šardonea posle 17.00. Parenje očiju na dobrim pičkama. To nikada ne škodi. E, Vudi, Vudi, dobar i živ mi budi.