LAST LOOKS (2021 American-British movie)

r.: Tim Kirkbi; ul.: Čarli Hanam, Morena Bakarin, Lusi Fraj, Mel Gibson, Sofija Fatu (dete), Rupert Frend, Klensi Braun, Metod Men.

* * *

Pre nego prređem na film, da prijavim: ovaj čika /vidi sliku/ me prati. U nedelju je seo u baštu kafea Deja vu čim sam ja ušao, a sada je išao za mnom u Pioniskom parku i slikao kaobajagi neke zgrade, a u stvari mene. Posle je ušao u Takvud 15-ak minuta pre projekcije ovog filma a nije izašao...

  *  *  *

Mel Gibson ne može više ni second billing da dobije. Ali barem može da snima filmove u kojima uspešno pere biografiju, kao što čini i Mark Valberg. 

Ovaj je film nastao po romanu bivšeg marketinškog gurua, Hauarda Majkla Gulda, koji je konačno napisao besteseler – tačno pre 55. rođendana, kako Bog nalaže. (Posle toga je kasno.) A roman je dopanuo šaka Britancu Kirkbiju, kome je ovo tek drugi fičer uradak, posle relativno neprimećenog filma i primećene otkačene SF serije „Look Around You“, koja uživa u retro luku 1980-ih... 

I Guld kao pisac i Kirkbi kao reditelj vole „Kinesku četvrt“ (jednu scenu ćete sigurno prepoznati, a lik Džejn Vajt (Lusi Fraj) jeste fejdanavejovski lik), i lasno je dodati „sufiks“ na pomenuti klasik – na primer, „Čajna taun s mobilnim telefonima i globalnim zagrevanjem“ – nema greške.  Dobre filmmejkere prepoznajete po tome koliko umešno modernizuju stare obrasce, a da to ne izgleda kao par najk patika na južnosrbijanskoj kaldrmi.

Što se tiče zapleta, koliko god da je zamorno pratiti ono obligatno razjašnjenje na kraju – kada privatni detektiv Voldo (Čarli Hanam) konačno pritegne ubicu (zaista najmanje sumnjiv od svih i hajde da ne spojlujem!) – ne može se mnogo prigovarati u smislu neplauzibilnosti. Jedino što se mora primetiti jeste da je količina batina koje je Čarli Voldo popio tokom filma takva da odgovara ukupnoj sumi premlaćivanja Maniksa u svim sezonama. To ni Robokap ne bi podneo bez višekratnog servisiranja, a Voldo čak ni led ne stavi uvek, već odmah nastavlja potragu. 

Kirkbi i Guld su, znači, dva late starter-a, i scenario to odražava – ovo je film za sredovečne i matorce, za žene koje su se udavale za nasilnike, za repere koji žele iz blata siromaštva. Ovo nije film za tinejdžere kojima roditelji kupuju muzičke instrumente.

Čarli Voldo je krenuo stopama likova koje tako lepo igra Lijam Nison. Znači idealista, koji iznenađujuće stoički prima teške i nezaslužene batine, nikada ne udara na slabije od sebe i ič ne ceni novac. Štaviše, kao vid nekog samoiskupljenja zbog greške u istrazi koja (greška) je stajala života nevino osuđenog, Voldo je batalio karijeru i udobnost i prihvatio ono znamenito pravilo pravih „Krišna ekologa“, naime posedovalnje 100 stvari. (Ipak, među tih 100 stvari su laptop i pretplata za Wi-Fi...) E, da, čita knjige preko Kindla. (A čitač mu je u plastičnoj kesi za zazmrzivač...) On živi u prikolici na obodu Los Anđelesa u nekoj vrsti gandijevštine. (Zašto nije otišao na Haiti?) Vozi bicikl, a samo kad mora uzima jeftini prigradski bus, u odnosu na koji naše BAS linije izgledaju kao luksuzni dabl-dekeri. Tu su matorci koji kašlju usred pandemije, a klinci ti šutiraju naslon od sedišta...

 * * *

Kad to rekoh, iza mene u bioskopu sede jedan bizgovski par. Muška polovina je noge zabila u sedišta ispred i cimala me tako dok posle 40 minuta nisam otišao u I red. Tu sam se smandrljao na zadnjem stepeniku i spadoše mi naočare preko maske. Srećom, pod je u „Takvudu“ plišan. Jedva nađoh očale u mraku. Taj isti par je posle desetak minuta napustio film – valjda im je bilo dosadno. Pre nego što su izašli, muški buzgov je iz inata rukom prodrmao I red u kojem sam sedeo. Koje seronje kozojepske idu u kinematzografe u belom gradu. 

 * * *

Ta ekološka referenca je zaista uspela caka, da se vratim na film. 

Film počinje tako što Lorena (Morena Bakarin) dolazi u goste da nagovara Volda da prihvati posao: glumac Alister Pinč (igra ga Mel Gibson), poznat po sudskoj sapunici u kojoj igra sudiju, optužen je da je ubio ženu. Voldo, naravno, neće posao, štaviše neki tipovi mu dvaput banu u prikolicu, prebiju ga i prete mu da ne prihvati. Nekadašnji kolega Džim Kapi (odrtaveli Klensi Braun, tipičan Srbin na letovanju u Paraliji) dolazi da mu se popiša u jezero... Metod Men igra repera s vezama u, štono kažu, „kriminogenom miljeu“. I, kao u svakom noaru, ima pregršt (jao, kako je ovo jadno napisati, čuj – pregršt!?) ljigavih advokata i tajkuna i korumpiranih pajkana... Među njima izubijni i kaljavi Voldo izgleda kao Isus Hrist.

Gibson igra na britiš inglišu, igra teškog alkosa, ali se publika topi kada ga vidi kakav je taja svojoj Gabi (Sofija Fatu). To uvek razoružava. Jasno je da on ne može biti ubojica. Sudbina njegovog lika pere njegovu „pablik personu“ iz stvarnog života.

Jedna od modernizacija „Kineske četvrti“ je uvid u značaj obrazovanja. Metod Men kao „Sveg Dog“ (sa tri „g“) na kraju svojoj ćerčici želi „good education, pa da ne mora da bude ili policajka ili dilerka“; i tako, dok Čomskija i Bernija optužuju da hoće od Merike da naprave Venecuelu ili Kubu, dotle običan čovek ako hoće dete da upiše u pristojnu školu ili da operiše bolesnu babu – mora da se priključi neformalnim grupama kao što su G17+ ili Ocean's Eleven. Ovaj tač iz dad movies na kraju srozava film u hepiend, ostavljajući uz to čak dva ili tri neušnirana kraja, ali biće nastavak sto posto, jer Nison je mator, Vilis ide u banju, Nikolson „iz pristojnosti više ne izlazi na ulicu“, Bronson je istrunuo, Kruz opet leti, Born se ugojio, Betmen mnogo čita Hegela, a Džoker anarhističku literaturu ili čak Malaparteovu „Tehniku državnog udara“...

 

WHEELS OF FORTUNE AND FANTASY/偶然と想像 (2021 Japanese film/also aka Gūzen to Sōzō)

r.: Rjusuke Hamaguči; ul.: Kotone Hurukava, Kacuki Mori, Ajumi Nakadžima - Aoba Kavai, Hjun-ri - Fusako Urabe, Šouma Kaj, Kijohiko Šibukava.

 *  *  *

Kada sam seo da pišem ovaj prikaz (rivju, kritiku) znao sam poslednju rečenicu pretposlednjeg pasusa, ali kada sam seo da gledam film u Takvudovoj sali "Lorin Bekol", zapravo nisam znao koji je uradak u pitanju. Odabrao sam da se ufiksam s dva filma danas, od 20.50 je na programu bilo „Ubistvo u Holivudu“, a budući da mi je malo jedan film dnevno, izabrao sam prvo što nije bilo negledljivo a nije crtać. Zbog „hepberna“, koji je zvučao turski, čak sam pomislio da je reč o nekom tuniskom, turskom ili marokanskom filmu. Kad ono, stari poznanik, majkldžeksonsovski Japanac, dragi Hamaguči, s filmom kome je dodeljen Srebrni medved na poslednjem Berlinalu.

Ovo je omnibus, pa čak i podnaslov želi da liči na Murakamija: „Kratke priče Rjusukea Hamagučija“. Prva priča je Erik Romer na japanskom, treća je džarmušovština, a druga, pak, storija vuče na „Tales of the Unexpected“ Roalda Dala, s onom kobnom zabunom prilikom slanja imejla...

Uvek se iznenadim kada vidim da su i putevi u Japanu krpljeni, što je, naravno, rezultat mog nepoznavanje sveta. 

Prvi deo omnibusa ima 3 i po lika (ako sekretaricu koja samo proleti računamo kao pola lika). Dve drugarice (iz njihovog ćaskanja možemo zaključiti da su to naj-naj-najbolje drugarice, to je još jedna potvrda teze seksologa Jovana Peševskog, nekad popularnog a danas totalno nestalog i izbrisanog s interneta, da žene međusobno ogovaraju svoje partnere kao najjača obaveštajna agencija nasvijet) vode dugačak razgovor na zadnjem sedištu taksija vraćajući se sa foto-sešna. Opet: zašto su svi fotografi i stilisti – gej, pa i u Japanu? Ti prvi kadrovi su dugački, snimljeni statičnom kamerom kao u „Mom jutarnjem smehu“, kao u amaterskim „super-osmicama“, ali to je imalo svoje zato: naime, Hamaguči je posle koristio i kontraplan su uglom od 45 stepeni, nema brige. Tokom ovoga dijaloga u taksiju najviše me je mučilo pitanje da li je to snimljeno u studiju, ispred plavog platna gde su namontirali automobil na federima i cimali ga sve vreme. Zaključio sam da je najverovatnije tako učinjeno. U tom razgovoru Meiko (Kotone Furukava) od najbolje drugarice Cugumi (Ajumu Nakadžima) saznaje da je ova srela intrigantnog tipa s kojim je više nego flertovala i sada se maltene oseća zaljubljeno... To ne bi bilo ništa naročito, da Meiko iz svega ispričanog (to je ono obaveštajno ćaskanje koje je pominjao biolog Peševski) ne ukapira da je taj tip – njen bivši (čak dve godine bivši). Tu dolazimo do romerovštine i napetosti. Kada Meiko doprati Cugumi do kuće, ona ne ode svojoj kući, već pravac istim taksijem u kancelariju gde njen bivši – tipično japanski – is burning midnight oil (ili, što reče Jure Kaštelan: „...na stolu druga Tita lojanica gori do duboko u noć... “). On se kliče Kazuaki, taj bivši. Meiko, koja inače izgleda kao mlađa maloletnica i tu me podsetila na Suzanu Lukić, koja i dalje može da igra devojčice iz odbaništa i zavodljive dame, pokazuje izvesnu pritajenu rušilačku narav: ona pasivno-agresivno podbada bivšeg momka, na trenutak u vazduhu visi i nasilje kao u „Prizorima iz bračnog života“, a jadna sekretarica („pola lika“...) možda zaslužuje i spinof, šta ga znaš... Gledaoci su se sada opredelili (a možda i nisu) za koga su, za radišnog direktora marketinga Kazuakija ili foto-model Meiko. Kraj prvog dela se odvija, romerovski, u kafiću gde se sve troje slučajno (?) sretnu. Meiko zamišlja jedan ishod tog susreta i Hamaguči nam tu njenu želju prikaže tako da nas zavara pa da pomislimo da se to odigralo. Naime, Meiko se istrtljala, Cugumi se zaplakala i otrčala, a Kazuaki potrča odmah za njom. Kamera se onda približava šokiranoj Meiko, koja je prvo rukama poklopila oči, pa onda polako sklanja ruke i otvara oči, a za to vreme trkači su se vratili za sto prekoputa nje i vidljivo je da su se zadihali. Kraj koji je tzv. „stvaran“, zapravo je isti kao zamišljen, samo je Meiko ispala bolja osoba... Prema ovom prvom delu omnibusa „stav“ može zauzeti diplomirani psiholog ili kakav psihoterapeut, jer treba proceniti ima li patologije u Meikonom mešanju nakon što je saznala ono što nije njen posao da zna... Mogu da zamislim da tviter danima gori zbog rasprave o tom pitanju, da se hektolitri zero kole i burad loze „13. jul“ i burad „Gorkog lista“ popiju ispred trafikâ i kioskâ. 

Drugi deo sadrži najviše napetosti i najviše je contrived, što bi rekli znalci. Kod Hamagučija – sada je to već signature feature – mladac je vazda herostratski ješan i gazi preko matoraca, a etički je bušan. Ovde je to Sasaki (Šouma Kaj), student koji na ispitu iz francuskog dobija nervni slom i moli strogog profu Segavu (Kijohiko Šibukava) da ga pusti „jer će mu propasti posao, karijera novinara“ i šta sve ne. Profa ne popušta. Sasaki je u vezi s almost milfačom, Nao (Kacuki Mori), „čija je slabost seks i zato voli mlađe“ i koja je udata nastavnica nečega. Njihov je odnos gimnastičke prirode, dok im dijalozi nalikuju partiji ping-ponga.

Nekoliko meseci posle pada na ispitu Sasaki je morao da nađe neki slabiji posao, a profa Segava je, sasvim neočekivano, dobio veliku književnu nagradu za roman koji je napisao posle dvadeset godina nepisanja. Ta vest podseti ješnog Sasakija na ono što on doživljava kao nepravdu i on uspeva da nagovori Nao da smeste profesoru: da ona ode k njemu u kabinet za autogram u knjizi, da ona snima razgovor i da ga onda optuže sa seks skandal. Kao povod će poslužiti jedan erotski odlomak u romanu... Ovaj deo omnibusa ima ilustrativan naslov „Širom otvorena vrata“, jer profa ima osobinu da vrata kabineta vazda drži otvorena, valjda i iz straha od ovakvih stvari... Nao dobije autogram, zatim zamoli da pročita erotski odlomak, dobije dozvolu i pročita ga (i tu ima jedan kadar kada se publika nasmejala u Berlinu, naime kada se pretpostavlja da se Segava uzbudio), a onda razgovaraju tako da profa očigledno šarmira Nao koja mu prizna da je sve vreme snimala zvuk mobilnim telefonom. Profa, veoma kul tip, čak se i ne naljuti, već je samo zamoli da mu pošalje audio snimak tog odlomka „za uspomenu“. Možemo naslutiti da iza strogoće postoji jedan mnogo tužan i prazan život. („Pod plaštom vrline prezire se život“, kako je to rekao Skot Pek, katolički Noam Čomski psihoterapije!)  

Kada se ona vrati kući i počne da šalje imejl, njen muž se vrati s decom, njoj popusti pažnja, dok kuca po tastaturi ona mora da razgovora s mužem i decom i – pošalje audio zapis na adresu fakulteta umesto profesora. Ode sve u tri majčine...

Pet godina kasnije ona se u busu sreće sa Sasakijem. Iz njihovih reči saznajemo da je Segava moralno i profesionalno uništen i da je dobio otkaz, da se Nao razvela, odselila i sada radi kao lektorka za male pare. Sasaki je postao urednik za romane u nekoj fensi izdavačkoj kući. „Ali ti ne čitaš knjige!“, kaže Nao. „Pa valjda su me zato i postavili!”", kaže cinično Sasaki i dodaje da se uskoro ženi. „Starija je od mene ali žuri joj se da se uda pre tridesete...“

Kraj ovog dela svi pominju kao enigmatičan...

*  *  *

Posle sat i deset minuta dvoje ljudi je napustilo projekciju, bilo im je dosadno; na FEST-u je Drive My Car napustilo četvoro... 

Kadriranje u ovom filmu je vrlo promišljeno. Dugi kadrovi nisu rezultat nemogućnosti da se odšrafi kamera, ili posledica loših uslova u procesu montaže kao kod naših jeftinijih uradaka. Hamaguči vodi gledaoca u radnju (čitaj: dijaloge) kako on želi, tera gledaoca da gleda dvoje ljudi minutima i minutima, a onda, kada sevne napetost u replikama, bez problema pređe na kontra plan. Ili namerno pređe preko rampe kada, na primer, profa Segava otvara vrara kabineta koja (vrata) je Nao smišljeno zatvorila dok je čitala (a hodnikom prolaze studenti, i tu je miks tona izvanredno precizno urađen!). 

Treći deo omnibusa je džarmušovština, a mene je podsetio na jednu pesmu Danca Henrika Nordbranda (objavljenu nedavno u negotinskom časopisu Buktinja): lirski subjekt se vratio u kuću svog detinjstva, seća se mirisa jela u hodnicima, zvukova, prve ljubavi, gomila emocija ga zaspe, samo da bi shvatio da je ušao u pogrešnu zgradu... Ovde je reč o tome da je Moka Nacuko (Fusako Urabe) preko volje otišla na godišnjicu mature, gde se samo podsetila da u školi nije imala prave drugove. S takvom emocijom, ona je pripremljena da narednog dana sretne poznatu facu na pokretnim stepenicama. „Mika Juki!“, uverena je ona da ta poznanica zove. I toj „poznanici“ (Aoba Kavaj) se čini da joj je Nacuko poznata. „Mika Juki“ je Nacukina školska lezbejska ljubav, koja se naglo konvertovala u heteroseksualku pa se Nacuko godinama osećala i još se oseća prevarena i izdana. Ova, pak, žena, za koju se ispostavilo da nije Mika, u Nacuko je videla neku muškaraču koja je živela izolovano i s kojom je u školi svirala klavir. Kada obe žene shvate da zapravo nisu ni išle u istu školu i da je „Mika Juki“ u stvari „Aja Kobajaši“, one ipak odluče da jedna drugoj odigraju uloge one druge. Na taj način biće im lakše, misle one. One se ispovedaju – po  onoj oveštaloj pretpostavci da je lakše ispovedati se nekom strancu koga više nikada nećeš videti, na primer u kupeu voza ili sl. –  otkrivajući da su suštinski nezadovoljne životom, da im nešto fali, osećaju se kao da su u jednom trenutuku sele u pogrešan voz i da putuju u neželjenom pravcu... To je onaj hajdegerovski bruj egzistencije (otkad nisam upotrebio ovu sintagmu!), koji (bruj) upozorava samo na jedno, na ono o čemu ne valja razmišljati...jer o tome samo zaludni razmišljaju...

Kraj ovog trećeg dela sadrži placebo antiklimaks (videćete i sami), ali on ne nudi utehu. Kraj nije otvoren (jer nikada i ne može biti zatvoren), to je jedini kraj, to je drugi kraj Putinovog stola na onoj karikaturi. To je jedna privremena uteha, privid prisnosti, jedno anonimno rame za plakanje, to je samo odlaganje neizbežnog. Taj kraj pokazuje da je jedino važno to da u poslednjem trenu imaš nekoga ko će te držati za ruku. To želi i kućni ljubimac, to želi i čovek. Samo to, i ništa više. 

Ali, pre toga, potreban je i određeni životni standard, tek u okvirima takve jedne situiranosti koja nam se prikazuje u japanskim filmovima može se priuštiti i žvaka o neostvarenosti. Hamaguči se ovde izdigao nad hanekeovštinom i filmovanjem opštemestaških truizama, on je osnažio romerovsku urbanu flanerističku kafeterijsku terapeutsku  raspričanost, u bezbednom je plićaku surfovao na talasima ne previše opasne psihopatologije a pod namrčenim nebom sredovečne egzistencijalne krize, uspešno je zarobio pažnju gledalaca (dobro, osim nekih beogradskih posetilaca...) sklonih refleksiji. Oni neskloni mogu da izađu kao ovi pomenuti nestrpljivci...

Japan je, osim što je zemlja zakrpljenog asfalta, odlične drvenarije i stolarije, itisona i ušuškanih kuhinja i - zemlja bagremova. U parku na Tašmajdanu videoh i ja bagremove, malo pre Poslednje šanse. A posle projekcije ovog filma, još je bio dan::::

Srećan Dan borca!

 

Spasiba dorogije druzja. A kad smo već čez togo::: --->

Čestitam sebi i svim drugosrbijancima Independennt Day, popularni Dan borca July, 4th. 

Nama, što prodadosmo veru za koka-kolu i rokenrol.

Patike

 

Godine 2007, mislim, dobio sam nagradu za pripovetku na konkursu časopisa Ulaznica. Od tih para kupio sam jednu kožnu jaknu (koja se posle nekoliko godina pokazala kao nekožna) i dva para patika. Jaknu još nosim (u njoj sam gledao Pati Smit i Blondi, na primer), jedne patike su se raspale, ali ove, nekakve rođake starki, još se drže. Čarobne su patike, čarape u njima ne menjam po 8 godina. U njima sam gledao Pistolse. Sada služe za mediteranska letovanja, za plaže.

Dean Kotiga i odličan posao u italiji!

 Bravo Kotiga! 

– To je Valberg igrao. Mark Valberg.

– Umesto Kejna?

– Da. Kaži Valberg.

– Dobar posao u Italiji.

😂

THE MAN WHO SOLD HIS SKIN (2020 co-production)

 

r.: Kauter Ben Hanija; ul.: Jahija Mahajni, Dea Lijan, Kun de Bau, Monika Beluči, Vim Delvoj (kameo).

 *  *  *

Još jedan film koji je zadocnio zbog pandemije, a sada, kada se prešlo na majmune i rat usred Evrope, ostala je tek jedna plava maska u sceni tetoviranja. Pre nego što sam pogledao uradak, video sam trejler u mraku "Takvuda" i prelistao nadrndane kritike, jednoglasne u tome da je autorka ove multikoprodukcije (Tunis, Kipar, Katar, Francuska, Belgija, Nemačka, Švedska!) „pomalo neukusno“ [sic!] pomešala dve daleke teme, licemerje Evrope prema izbeglicama i foliranje visoke umetnosti sa sve art-dilerima. Vala jeste posao filmskog kritičara pogan – džabe leba jedeš i džabe u bioskop ideš, da bi posle kenjao po delima u koja su ljudi uložili viziju, napor, um, pare, znoj i živce... 

Ja, eto, mislim da je film odličan a da je rediteljka Ben Hanija dobro ispekla zanat. Kao Soja Jovanović. Ona očigledno ume da vodi priču, pudovkinistkinja je do koske, unela je muške količine cinizma i u temu visoke umetnosti i u tretman nepopularne sorte izbeglica (onih koje se ne isplati primati, ili koje su već dosadile blaziranim medijima i istim takvim javnostima). 

Na samom početku, dok je glavni lik filma u zatvoru, vidimo jedini flešbek u filmu, dat tako ubavo i bez šavova da i ne primetimo da je flešbek i on velemajstorski postavlja početnu poziciju na šahovskoj tabli filma, to je tako dobro, da bi trebalo prikazivati na balkanskim katedrama filmske režije. To je scena u vozu i, kao u filmovima Soje Jovanović, taj sirijski voz klopara sporo po uskoj šarganskoj pruzi i tu se upoznamo s atomskim jezgrom filma: velikom ljubavi između Sama Alija (Jahija Mahajn) i zelenooke Aber (Dela Lijan). Avaj, on je sirot, a njena bogata familija hoće da je uda za drugog, za (naravno, antiapatičnog) diplomatu... Sam Ali u kupeu voza pokušava da improvizuje venčanje, takoreći veridbu.  Ljubav pobeđuje...na nekoliko minuta samo.

Ben Hanija je tu šeherezadinsku ljubav prenela u Evropu naših dana, transkribovavši je u art triler s hepiendom, u stilu holivudskih filmova „Gambit“ i sličnih uradaka koji uključuju prevare s umetninama. 

Pre prve projekcije (danas dupli program u Takvudu), posvršavao sam nekoliko poslova za predstojeći put (kupio gaće, čarape i pantalone na pijaci, uzeo sertifikat u pošti, otišao kod frizerke, kupio jeftine avio karte /koje su me koštale kao svetog Petra kajgana, šta bi bilo da su skupe/, uplatio kotizaciju u zlotima u banci, u kopirnici odštampao ugovor za II izdanje Kirkegorovih Dela ljubavi, u apoteci kupio alkohol, vitamine, maske i vatirane paličice, u asmoposluzi kupio deset vrećica sode bikarbone, u Maji kesice polena i bočicee s propolisom u alkoholu ---) i onda sam u Pionirskom parku danuo i gledao samozatajne mrave, a jednog sam uslikao:::  

 

 

Ako taj ubavi flešbek u vozu liči na Soju Jovanović, onda prvi dani Sama Alija u Belgiji (a tu je nekako pobegao, jer je porodični prijatelj u tajnoj policiji ostavio otvoren prozor...) podsećaju na Momčilovićevih "Sedam i po" – na onaj deo s Jezdićem i prežderavanjem. Pogledajte film, pa ćete ukapirati.

Sam Ali je, znači, pobegao iz sirijskog zatvora i našao se u Evropi, ali -> njegova Aber je u međuvremenu ipak morala da se uda za diplomatu, koji je ženu odveo u Brisel, gde ona sada radi kao ovlašćeni prevodilac za sirijski jezik. Sam se nada da će je nagovoriti da ostavi bogatstvo i izabere ljubav. Ali ako bi se to dogodilo odmah, onda ne bi bilo filma. Ljubomorni muž otkrije njihovo domunđavanje preko skajpa i ubaci se u jedan razgovor, odlučno stajući u odbranu bračne svetinje. A Sam Ali, iz očaja, pristane da za velike pare proda svoja leđa na kojima će umetnik Džefri Godfroj (Kun de Boa) da napravi tetovažu u obliku šengenske vize.

Godfroj ima akcenat koji na prvi poslu blago podseća na Terensa Stempa, kao da je samo jedan i po molekul daleko od savršenog britiš ingliša, na koji mi drugosrbijanci, kao što je poznato – svršavamo, ali na drugi posluh to je ipak samo internešenel ingliš, onaj koji se dobro utvrdi u švajcarskim privatnim koledžima za bogataške debilčiće svih rasa i vera i različitih nivoa talentovanosti. Taj Godfroj tokom čitavog filma ispaljuje opštemestaške (ali tačne, jebiga sad) cinične opservacije za ispred trafike, na primer: „Danas je slobodniji protok robe nego ljudi... Moj medij, Sam Ali, do šengenskke vize ne bi mogao običnim putem ni u ludilu da stigne, ali ako mi dopusti da mu na leđima istetoviram moju umetničku viziju te vize, onda će kao umetnička roba lako da prođe sve granice. To je pomalo paradoskalno, zar ne?! Oh, nisam duhovit, samo sam mnogo pametan, praštajte...!“ . I tako on stalno. Iritantan tip.

Sam Ali je tako prodao telo (sa sve dušom) i zaradio pare, ali još ne može da vrati Aber, bajka je tek na pola puta. Majka ga preko skajpa pita "Šta ti je taj čika umetnik radio? [čitaj: "Je l' te jebao u dupe, crni sine?!"] Svi nam se smeju ovde zbog tebe!", a i predstavnici neke sirijske organizacije za odbranu prava i dostojanstva sirijskih izbeglica u Evropi pokucaju na vrata njegovog skupog apratmana (i to sekundu pošto je naručio kavijar rum servisom), a on im odbrusi: "Ja imam pravo i dupe da prodam ako hoću, to je moja stvar, a kao što vidite - živim kao car i nisam eskploatisan!" i zalupi im vrata pred nosem. Ali, on oseća da jeste eksploatisan, nipodaštavanje se oseća na svakom koraku, od njega se očekuje da bude eksponat i da kušuje.  

Monika Beluči igra PR umetničkog projekta, po imenu Soraja (no pun intended s rediteljkine strane, valjda). Ona Sama Alija tretira kao usvojenog džukca koga hrane samo da se udovolji besnom rasplakanom unučetu.

Priča, koliko god delovala šašavo, zapravo je inspirisana istinitim događajem, a umetnik iz života, Vim Delvoj,  koji je tako nešto u životu uradio (naime prodao tetovažu sa sve tetoviranom osobom), odigrao je pravi dragulj, kameo epizodu pravnika iz resora osiguranja. Delvoj sada liči na Radoslava Zelenovića i kakav je to cinizam kada on objašnjava probleme osiguranja živog umetničkog dela kakav je Sam Ali. „Šta ako umre od raka?“, pita reporter. A pravnik, to jest Delvoj, odgovara: „A, rak je super, nema problema. Nego, frka će da nastane ako pogine u terorističkom bombaškom napadu!“ 

Kauter Ben Hanija vodi priču bez greške, i u scenama u muzeju gde se raskrinkava dorćolska naduvenost istoričara umetnosti i robovlasnički odnos prema objektu umetnosti, i u pravničkim scenama kada se brutalno raskriva EU-ovska kurcobolja za izbeglice koje nisu u modi. 

Završetak je bajkovit, kako je i započeto, a obaška je holivudski, u stilu heist filmova i to je malo naživciralo kritičare. A bili su gadljivi i na onu bubuljicu na leđima. Valjda od te bubuljice nisu primetili šamarčinu u onoj sudskoj presudi na kraju filma... 

Samo veliki narativni talenat kao što je Ban Hanija može starostavni ljubavni zaplet (voleli se sirot i bogata) da reciklira u suvereno i furiozno vođenu postmodernu priču koja jebe evropsko umetničarstvo i izbegličarstvo, i ne vadi. Jedva čekam da vidim njen sledeći film!

 

Posle ovog filma imao sam pola sata da se proluftiram u Pionirskom parku. Dani su sve duži, i desetak minuta pre Šrederovog Kockara još se videlo.

THE CARD COUNTER (2021 American movie)

r.: Pol Šreder; ul.: Oskar Ajzak, Taj Šeridan, Tifani Hadiš, Vilijem Defo. 

 *  *  *

Filmovi Pola Šredera, Sema Pekinpa, Džona Milijusa, Voltera Hila, Majkla Ćimina... – jesu muški filmovi. Žene su u njima ili marije končite alonse, verne ljube za šporetom (pa makar i prepičke bile) ili pored lavorta gde pre krvave košulje svoga čovjeka, ili, pak, zabrađene staramajke, koje menjaju vodu u vazama na groblju. Muškarci ne filozofiraju, već muku nose u sebi. Sve suprotno od filmova… Pitera Bogdanovića, na primer. Oven Vilson nema šta da traži u filmovima Pola Šredera. Likovi u njegovim filmovima su omirisali zatvor, nalaze se u kriminalističkim dosijeima, imaju robijaške tetovaže i nose golootočku frizuru (kao Oskar Ajzak ovde).

Šreder je u ovaj film ubacio posvetu svom omiljenom reditelju –   Bresonu – i omiljenom filmu omiljenog reditelja „Dnevniku jednog paroha“. I glavni lik ovog filma Viljem Tel (Vil Tel, rekoh Oskar Ajzak) vodi dnevnik. Francuski pop ga piše uz karaf rujnog vina, a Tel, pak, uz polulitarsku flašu brendija. To je posveta i narativni obrazac: tako se izražava unutrašnja muka glavnog lika i način na koji je on drži pod kontrolom.Viljem Tel (nadimak Vil Tel) ima frizuru kao informbirovac, oblači se kao penzionisani mupovac zaposlen u obezbeđenju, opsesivan je čistunac kao Hauard Hjuz na početku psihoze, i drži se životne rutine kao lečeni alkos koji namerava dugo da živi.

Ali osim tog francuskog dnevnika, sve drugo je amerikansko da amerikanskije ne može biti. Vilijem Tel (kao narator, to jest glas koji čita taj dnevnik koji ćemo uskoro videti u vidu rokovnika na linije koji protagonista ispunjava kosim pisanim slovima) proveo je dosta godina u zatvoru. Tamo je naučio da broji (i pamti) karte, što je od presudnog značaja za dobitak u kockarnicama... Znači, ovo je kockarski film. Ili – nije? Pa, nije, to je Šrederov film. Kockanje je za Vila Tela i spas (da ima nečim da okupira mozak) i askeza, kao kod francuskog popa. Jer, on ne ide na maksimalni dobitak. On, kako kaže, najviše voli anonimno kockanje i da bude „ispod radara“ vlasnika kockarnica...Može se reći da je privid pokeraškog filma kao klin u onoj čuvenoj Andersenovoj čorbi.

Tel u dnevniku piše o tome zašto je bio u zatvoru. Radio je kao mučtelj u onoj čuvenoj vojnoj bazi osnovanoj posle najn ilevena. Kada su neke stvari izašle na videlo, robijale su samo sitne ribe, a instruktori i šefovi, naravno, ne. Jednog od šefova glumi Šrederov omiljeni glumac Defo. 

U prvoj četvrtini filma, znači, saznajemo sledeće: 1) Tel ima noćne more; te more su prikazane fish eye objektivom – to je mučenje u logoru za ispitivanje osumnjičenih terorista, 2) Tel je frikovski pedantan i čist, on sav nameštaj u inače neuglednim motelima uvija u neke čaršave; dalje, 3) on živi usamljeničkim i oskudnim životom, što je neka vrsta iskupljenja za grehe. 

Tada mora nešto da se desi, da ne bismo gledali Eraserhead i uzdisali, pa na Tela naleću druga dva lika, koji ga potpuno izbace iz koloseka, to jest, nagovore ga da pređe na drugu prugu i uzme luskuzniju klasu u vozu: La Linda (Tifani Hadiš), skautkinja koja mu u ime sponzora ponudi finansiranje turnira uz procenat, a mladi Kirk (Taj Šeridan), koji mu tutne ceduljicu s brojem telefona nakon što se uveri u Telov identitet. Naime mladić je sin Telovog kolege iz onog logora za mučenje, taj kolega  je takođe bio u zatvoru i posle izvršio samoubistvo. Susret se dešava na godišnjoj kockarskoj konvenciji policajaca, gde nekadašnji instruktor Gordo (naglo ostareli Defo) drži predavanje o poligrafima. (Pamtim Telovu opasku: "Pajkani su lake mušterije; posle dva-tri pića počnu da se kurče i misle da im niko ništa ne može"; ta konvencija je groteskno prikazana, čitava cop culture je na izvol'te, na štandovima se prodaju biber sprejevi, lisice, elektrošokeri, džinovska klešta za provaljivanje u kuće, vintidž uniforme... U okolnim salama drže se predavanja iz oblasti bezbednosti. Oseća se duh zlatnih devedesetih, duh arkanovštine, FK "Obilić" i FK "Milicionar"...)

Vil Tel menja rutinu, koja bi i gledaocima valjda dosadila, pa prihvata Lindinu ponudu, ubeđujući – više sebe nego nju – da to čini samo da prikupi "penzioni fond" i da bi klincu pomogao da vrati dug za studije pa da se vrati na faks i da bi ga odgovorio od osvete na koju ga dečko poziva: „Hej, hajde da kidnapujemo Gorda, da ga vežemo i malo njega mučimo i ubijemo!“ Tel bi radije da nagovori klinca da se pomiri s majkom s kojom godinama nije u kontaktu...

Šrederovi junaci, kao Milijusovi i Hilovi, uostalom, pravi su ćutolozi, stoici, koji gutaju krivicu i muke prošlosti uz pomoć brendija. A Šrederovi likovi su u poslednjih nekoliko decenija i -> prezbiterijanci. Ovaj film me je podsetio i na Hard Eight, Pola Tomasa Andersona, katolika do jaja, i odnos Sidnija (Filip Bejker Hil) i Džona (Džon Si Rajli). Tema drugarstva starijeg muškarca i mladića u nevolji, problem milosrđa, odnosa prema bližnjem svom, stav prema smrti kada je čovek suočen s neugodnim izborom...  

Da je neki drugi reditelj u pitanju, tačno bih očekivao hepiend i dovršetak pokeraškog filma, sa sve srećnom ljubavnom vezom Linde i Tela i diplomom mladog Kirka, ali ništa od toga: jer, okajavanje greha, kao tema koja je vazda okupirala Šredera, tera likove da se ponašaju totalno neistočnovropski, tera te likove da čine jovankaorlanske stvari, da se žrtvuju za ono što liči na „zdravlje nečije babe“ ovom našem ojađenom neiseljenom građaninu posle socijalizma i okrutne tranzicije i sada u apokaliptičnoj posttranziciji.

Skrenuo bih pažnju na detalj, koji nijedan kritičar nije uočio (niti je sam reditelj poželeo da ga objasni ili mistifikuje), naime da je nameštaj u Gordovoj (Defo) kući takođe obmotan čaršavima, kao kod Tela u njegovim motelskim sobama. To je ili zato što je sam Tel obmotao taj nameštaj belim plahtama (jer vidimo da je provalio u kuću i čekao svog nekadašnjeg instruktora), ili, što je manje verovatno, Gordo pati od iste opsesije... Ne bi bilo isto! Taj detalj sa čaršavima se može uočiti tek pri kraju jednog dugog, mučnog (tvinpikovskog takoreći) kadra, u kome se kamera polako udaljava, a mi ne vidimo već samo čujemo poslednji obračun Defoa i Ajzaka u dnevnoj sobi (krici, jauci, stenjanje)...

E sad, zašto je Tel provalio u Gordovu kuću i zašto je misteriozno ustao od stola u poslednjoj rundi velikog pokerskog takmičenja (taman kada smo očekivali da onaj Ukrajinac/Rus/Belorus, šta li, u trenerci i iritantnim navijanjem dobije po pičci) – to vam neću spojlovati, pogledajte film. Nema hepienda, osim ako to nije ovaj dodir Linde i Tela kažiprstima kroz zatvorsko staklo... 

 

Veliki je Šreder reditelj, ali i mislilac, čudo je zašto je omiljen u Srbalja, jer ovde nema ko da ga kapira, to mora da je dorćolska moda. Jer, narod koji svetosavsku teodiceju kapira kroz čađavodvocevske skečeve a na crkveni šou i dalje odlazi da bi imao priliku da se uslika za „Beogradsku hroniku“, ama ne može ni mrtav da se uživi u postupke Šrederovih likova, koji osećaju istinsku krivicu, ne okrivljuju druge za svoje postupke, i – čak i kada su u nevolji – pružaju ruku onima koji su u još gorem stanju. To može biti samo kao kikotavo divljenje Sopranosu.

Posle filma u Lazarevićevoj jedan duh se prepao moje senke: 

 

 

A SELF-EFFACING CRAFTSMAN::: ALAN J. PAKULA (1928-1998)

 

 SAMOZATAJNI ZANATLIJA ALAN DŽEJ PAKJULA (1928-1998)

devojačko Pakula

 

Ili je to pleonazam?

Kada je za jubilej prikazan dokumentarac o „Svim predsednikovim ljudima“, Pakjula je već bio mrtav. Još se pitam da li je vozač kamiona s koga je gvozdena šipka polećela i probila šoferšajbnu i na licu mesta usmrtila reditelja pozvan na odgovornost. Kao da je čovek umoren namerno u Predskazanju. Znači, bio je mrtav i u tom dokumentarcu kao da nije ni postojao (kao Fergal Šarki iz „Andertounsa“ što nije postojao u "konačnom" dokumentarcu o tom bendu), već su Hofman i Redford naširoko i nadugačko hvalili film kao da su oni radli scenografiju, montažu i ton, a osobito je Redford svojatao završetak: „Kao što možete da primetite, na početku te završne scene, čuju se vesti s televizora uz blago kuckanje pisaće mašine, a onda svi zvukovi odlaze u fejdaut, a pisaća mašina postaje sve jača...“ (što ilustruje moć novinske reči, jelte). Da li to beše Redford kome je smetala i režija Džordža Roja Hila u Buču Kasidiju i Sandensu Kidu: „Potera na konjima nam jaše iznad glave!“ Ili je to ipak bio Njumen. Umesto hvala da kažu čoveku. Eto, to je sudba samozatajnih zanatlija. Pakjula je u životu više voleo da čini dobra dela, pa su neki filmovi ostali nesnimljeni (kako bi to rekao Dušan Kovačević).

 

PRESUMED INNOCENT (1990)

 

ul.: Harison Ford, Greta Skaki, Brajan Denehi, Boni Bedelja, Raul Džulija, Džon Spenser, Džo Grifasi, Pol Vinfild. 

 „Nedokazana krivica“ se to kliče kod naših distributera. Loša frizura Harisona Forda, koji ne ume da plače - te utiske pamtim iz gledanja u Jadranu 1990-ih. (Tada sam s majkom pogledao nekoliko filmova u Beogradu koji je prvi put počeo da slavi Uskrs: "Radna devojka", "Glengeri Glen Ros", "Niske strasti", "Mizeri".) Raul Džulija je mogao tečno da govori engleski samo ako parla sporije nego uobičajeno i s akcentom koji je parao uši amerikanskim producentima. Kao Hektor Elizondo, na primer. Ovo mu je uloga života. Đavolski pogled Havijera Bardema, opaki osmeh Džona Kasavetisa. Najvažnije alatke amerikanskih odvjetnika su grafitna olovka, beležnice na kocke, ukoričeni tomovi sudskih presuda s naglaskom na presedanima.

Greta Skaki, kao i Lena Olin, kao i Beatris Dal – dugačak je niz – tužan je primer kako je kratkoveka karijera žene u Holivudu. Svim pobrojanima su vrata A produkcije zatvorena čim su malkice omatorile i sada mogu da snimaju samo u Evropi/Australiji (odakle su uglavnom došle). 

Pakjuli su često prebacivali „e ovo bi Sidni Lumet bolje uradio“, bio je uglađen i fin, više mu je priličila ležaljka u Veneciji u vreme kuge nego diskać „54“.

G. Skaki je igrala fatalnu sociopatkinju, više telom no umom, takav je bio scenario. Denehi i Ford su imali odličnu „hemiju“, u kojoj se pokazalo da su ambicija i generacijska zavist jače od etike. Ford se spasao onom frizurom, koja je bila toliko loša – kao Keriju Grantu u fazi majmunske mladosti u Hoksovom filmu – da je skretala pažnju od njegove glume, još drvenastije nego obično. 

Film ima mudar scenario, to jest dobra je knjiga po kojoj je on napisan: otud je ovo jedan od pametnijih sudskih filmova, koji se može gledati ponovo, i kada saznamo "da li su se udali". Publici u Jadranu 1990-ih je iz nekog razloga imponovalo prezime glavnog junaka na -ić. 

U to se vreme, +- koja godina, u kinematografima prikazivalo prilično sudskih filmova (ili barem s opsežnim sudskim delovima): „Vašar taštine“, „Moj rođak Vini“, „Maskirani ubica /Jagged Edge/“, a proces je na ovom filmu najrealističniji, te zato i najdosadniji.

 

ALL THE PRESIDENT'S MEN (1976)

 

 ul.: Robert Redford, Dastin Hofman, Džejson Robards, Džek Vorden, Hal Holbruk.

„Ja sam najbolji hitmen. A zašto sam najbolji hitmen? Zato što ljudi misle da jesam. Jednom da zaribam, ode ugled u propast i ljudi više neće misliti da sam najbolji hitmen. I samim tim neću biti najbolji hitmen“, rekao je neko, ne mogu da se setim ko u nekom filmu, ne mogu sad da se setim kom. 

Nekad su ljudi mislili da postoji profesionalizam u novinarstvu, da je uloga novinara da budu kritični prema svakoj vladi i da tako predstavljaju  „kontrolni faktor vlasti“. Nekad se mislilo da je knjiga svetinja i verovalo se u snagu pisane reči, pa je delegacija sovjetske ambasade odlazila u Zagreb da preti da se slučajno ne objavi Solženjicinov „Arhipelag Gulag“, a Zlatko je Crnković u svojim memoarima to, bez trunke taštine i želje da prepravlja biografiju, opisao ovako: „Oni tako potcjenjuju našu sposobnost samocenzure...! Ali, beskrajno nas je zabavljala činjenica da jedan čovjek jednom knjigom može zajebavati čitav imperij...!“ 

E, tako je bilo nekoć. Danas bi novičok i hitmeni, samo za nijansu pušteniji s lanca, završili posô, kakve, bre, pisaće mašine i kakvi arhipelazi i slični bakrači! 

Ovo što se dogodilo čika Niksonu je propust dežurnog i to se više neće ponoviti. Ali, onda, u doba nevinosti, dok je čika za IBM električnom pisaćom mašinom bio dasa, eto šta je sve moglo da ispadne kada se mala grupa mangupa ne reguliše na vreme. 

Film je vredan pre svega zbog toga što je based on a true story. Inače je zapanjujuće ravan, klišetiran, a često i dosadan. Sve klišee je izvozao: rivalstvo dva novinara koji na kraju počnu da se druže (a rivalstvo je nategnuto kao u današnjim kulinarskim šouima, kada se ortacima pišu scenariji kako da se kaobajagi svađaju dok kuvaju), zatim očinska uloga "dobrog urednika" Bena Bredlija (Robards), tipski bad guy u upravi Rozenfeld (Džek Vorden). 

Hal Holbruk kao „Duboko grlo“ glumi glasom i frizurom u silueti, kao da je Saša Zalepugin. Scenario je čak natuknuo ko bi mogao da bude to duboko grlo, naime u razgovoru u redakciji Robardsov lik pominje "nekog nezadovoljnika koji je u FBI očekivao da će da nasledi pokojnog Huvera". Moguća opasnost kojoj su novinari možda bili izloženi prikazana je samo jednom Redfordom paranojom, koja je rezultovala bezrazložnim noćnim džogingom. U stvari, jedino što je ostalo od filma je dosetka: „Follow the money!“  Sve drugo je praznjikavo, takoreći nevidljivo: gledamo mi film, ali vidimo stiropor; osim nostalgije za bakelitnim telefonima i IBM pisaćim mašinama i isprobanih glumačkih sredstava Redforda i Hofmana, nema tu supstance: u nama radi predznanje, sve ono što smo saznali od ubistva Kenedija pa nadalje. 

 

PELICAN BRIEF (1993)

ul.: Džulija Roberts, Denzel Uošington, Sem Šepard, Hjum Kronjin, Džon Herd, Džon Litgou.

Još jedan bajkoviti špijunski film koji nas uverava da naivni pojedinci, bez treninga kao komandosi ili ubilački agenti, mogu da srede čitave tajne službe i skrše dalekosežne zavereničke planove. Ali, to je po romanu Džona Grišama, šta čovek drugo i da očekuje? Džon Herd je vazda igrao ljude koje tanka linija deli od heroja, ali on uvek mora pređe na tamnu stranu. Kameo Hjuma Kronjina trebalo je da podari nekakvu mistiku...

Sem Šepard, koga su gledaoci kanda zamišljali da će tokom čitavog filma pratiti Džuliju Roberts (Darbi Šo), kao što je incestuozno pratio Džuli Delpi u „Putniku/aka Homo Faberu“ dve godine ranije - gine, međutim, na samom početku u eksploziji bombe podmetnute pod automobil. Tako da je Robertsova prepuštena Denzelu Uošingtonu (novinar Grej Grantam). 

U stvari, ovo je nastavak paranoične trologije, ovo je već serija soft-pedaling paranojâ  (množina), u kojima nejaki pojedinac trijumfuje, a loši saradnici nagrabuse. Ali, tada su svi bili zaljubljeni u Džuliju Roberts, pa je film prošao s dobronamernim ćuškama u vidu „jes’ da je nemoguče, ali lepo je usnimljeno, slatkica je Džulija, a čika Pakjula nas nije zapljuskivao krvavijem scenama, lepo od njega“. 

Iako zvučim zlobno, ja sam u stvari nostalgičan i volim ove filmove, jer njihove mane govore mnogo više od vrlina današnjih filmova. Filmovi Alana Džeja Pakjule nisu zamišljeni kao naivne koske bačene lakovernoj publici, već odraz istinske vere liberalne Amerike u pravni sistem i hrabrog pojedinca. Nisu njegovi filmovi zastareli, već je svet postao previše ciničan i truo, pa nam se neprestano stavlja do znanja da su sve priče o profesionalizmu, vladavini prava i istinoljublju i „pretpostavci nevinosti“ samo tlapnje, jer – viša sila, brate. I mi ovde, u ovoj našoj antiergonomskoj, divljačkoj, libekovskoj tranziciji kusamo istu tu poruku u formi čađavodvocevskih komedija na nivou kaplarskog humora. „Ne može šut s rogatim“, uče decu ovde već decenijama, a mi sanjamo o najmanje gadljivom poslu preko granice, jer nade više nema. 

Zajebale nas patke, ali nije fensi da se to prizna

Evo, Dijasporov Паће napokon napiše nešto kako valja - a povodom jedne zviždačice koja ima velike izglede da dobije na sudu, ako već nije dobila - o jednom od Svetih Pisama današnjice, naime bócama zbog kojih su mnoge bakute stampedima u palačinke pretvorene (što je garijevo bućkalo na koje su se na'vatali politički korektni tipovi bez duha), elem napisa on nešto pametno, kad - ka' vuci skočiše na njega politički korektni komentatori ispred trafike uz pelinkovec i liker od mandarine. Pa i sam je pfffffKajzer priznao da je golišav, morao je da prizna muljanja i ranije i posle...

Ako se nešto ponaša kao patka, hoda kao patka, kva-kvače kao patka - onda je patka. Ako je pandemija proizvela tolike miljardere (a antiteoretičari zavere se ubiše dokazujući da su vakcine neprofitabilne stvari i pitanje pankosmičkog humanizma), ako ni posle duple vakcine i bustera em nisi pušten u sve krajeve sveta em još možeš da imaš čak i produženi kovid, ako su maske i dalje preporučene, ako je sada majmunski virus pobegao iz neke nigerijske laboratorije u rukama Amerikanaca ("opet otišli na marendu i zaboravili da zaključaju vrata laboratorije, Džordž Kosmatos je mala maca s "Kasandrinim mostom"), ako je pandemija korišćena da se neprimećeno proture mnogi loši, tačerovski&reganovski zakoni iz oblasti zapošljavanja i obrazovanja i svih drugih oblasti, ako su vakcine proizvele kompanije koje (kao i sve druge, uostalom) imaju dugu istoriju varanja na testovima i podmićivanja medicisnkih komiteta i organizacija, zašto je onda greh i politički nekorektno ako se kaže - zajebale su nas patke. A gusan Putin nas dokusurio. A ćuran iz nigerijske laboratorije zabio poslednji čavao u lijes. Zašto? Zato što se neki panično plaše da ne ispadnu teoretičari zavere, jer to je tako seljački.

Znači  i car priznao, a paće ga samo citira, a svi u horu: "Kuš, konspiracionisto!"