READY OR NOT: HERE I COME 1 (2019 American movie) & READY OR NOT: HERE I COME 2 (2026 American movie)

 

READY OR NOT: HERE I COME 1 (2019 American movie)

r.: Met Betineli–Olpin & Tajler Gilet; ul.: Samara Uiving, Adam Brodi, Henri Černi, Endi Mekdauel

 

READY OR NOT: HERE I COME 2  (2026 American movie)

 r.: Met Betineli–Olpin & Tajler Gilet; ul.: Samara Uiving, Ketrin Njuton, Dejvid Korenenberg kao kameo Bata Paskaljević 

 

Trip Vinson, Bredli Fišer i Rejdio Sajlens Prodakšns, stoje parama iza pet prodžekta Meta & Tajlera, koji projekat je kao dvogodišnjak realizovan već fiskalne 2019. (i u njemu Endi Mekdauel igrala svekrvu, alo!) a evo pre manje od mesec dana i doživeo nastavak i to počastvovan kameom Dejvida Kronenberga lično.  Oba filmača sam pogledao na onom ruskom sajtu, nastavak pak s bugarskim titlovima, što je samo uvećalo urnebesijadu.

Premisa je na prvi posluš više za Tales of Unexpected ili tako neki antolodži horor serijal nego za fičer film, ali uspelo je. Neka otkačena familija u timbartonovskom zamku „testira“ friške snajke i uopšte one koji bi da se učlane u bogatu obitelj a nemaju pedigre – tako što ih lovi sa ciljem da ih ubije, i iz zabave a i zbog obaveze, jer nije to tek tako, već je osnivač imperije, fabrikant karata za Tarot, Tonč i remi, do imetka došao sklopivši pakt s Dijablom, prodao je dušu i obavezao se da će da umlati siromahe koji bi da štrpnu od nasledstva, i to prve bračne noći do zore, a ako siromašak/inja preživi, cela familija ima da se kombustuje, iliti eksplodira kao u Kronenbergovom filmu „Kontrolori“. (To je kanda jedno od objašnjenja za rediteljevo gostovanje u nastavku.) Premisa se nikako ne može sagledavati izvan #metoo pokreta i kvazimarksističke omraze na bogatune u talasu liberalnih filmača poslednjih godina, a osim toga crna komedija daje prilike za razna šegačenja koja vuku na dozlaboga politički nekorektni crtać za odrasle Family Guy.

Ima i te kako lufta za III deo, pitam se šta se i u ovom II delu čekalo s Epstinom, Džoom Bezosom i putom u svemir, sa napumpanim ženama bogataša, s promenama polova u đece supermilijardera, s Putinom i Trampom, a evo Iran se i sam nudi. (Ili je to sasečeno u korenu?!)

Prvi deo je čist i ima Henrija Černija kao igzekjutiv glavu porodice, svekra srebrne kose i Endi MekDauel kao svekrvu, koja lično licem potvrđuje da ona kozmetička linija čiji je zaštitni znak godinama bila – i te kako deluje. Prodakt plejsments – cigarete.

Samara Viving, friška snajka po imenu Grejs, prihvata izazov – da izvuče kartu koja će da odredi tip igre, jer joj muž ništa nije rekao, iz niskih pobuda i koristoljublja. Igra je žmurke. Grejs se samo dobro zabavlja, misli ona. Tek kada nastrada prva od tri služavke – a sve odevene kao u legendarnom spotu Addicted To Love Roberta Palmera – Grejs (dakle: Samara Viving) ukapira da je stvar smrtno ozbiljna. Tokom potere nadrljaju i ostale dve služavke, na sve grozomornije načine, a odnos bogataša prema tom ljudskom mesu je krajnje realističan. Lako je prisetiti se scena iz filmova o Ostinu Pauersu i Grešne zajednice – u povodu nesrećne sudbe pomenutih služavaka. 

Sikvel se, kao i Osmeh 2, nastavlja odmah na kraj prvog dela. Grejs uhapse i vežu za bolnički krevet ali joj u pomoć priskače mlađa sestra po imenu Fejt (simbolika  imenâ lupa gledaoce kurcem u čelo) i one se zajedno spasavaju od ne jedne već nekoliko suparničkih familija: naime, posle kombustovanja šefovskg klana La Doma, po bogataškom ustavu, ostale familije imaju pravo da se takmiče za vodeće mesto; pobednik je onaj ko prvi ucmeka sestre.

To takmičenje će da vodi Savet Federacije.

Tu na početku se pojavljuje Dejvid Kronenberg u ulozi Pantelije Čestera La Dome i on, kao pravi legalista, prihvata poraz i traži od potomaka da ga uguše jastukom na jedan kulturan lapotovski način.

Razne familije koje se bore koja će pre da ucmeka naše seje Grejs i Fejt (koje bi nogle biti maskote u novoj kampanji Srpskog Pokreta Obnove) predstavljaju, kao u reprezentaciji pod Miljanom Miljanićem, sve narode i narodnosti, ima Indusa, Italijana, Slovena u vidu Bugara koji psuju makedonski i srpski, ima svačega.

To što je Indijac ubiven u mašini za pranje veša, to jest prokuvan na 90 °C može da se protumači kao rasističko mišljenje o indijskoj kujni. A scena u kojoj se glava familije Indusa odriče žene Bugarke (Maša Lizdek) i koja onda besno  psuje na srpskom – samo je urnebesnija bila zbog bugarskih titlova na ovom ruskom sajtu.

Evo pogledajte:

Elem, sikvel nije oslabio u ritmu, krvoliptanju i crnom komedijašenju, a manjak upečatljivih kameâ (Dejvid je jedan i rano ubiven) nadoknađen je brojem likova i etničkim štosovima koje bi poneki zaludni voukovac mogao smatrati uvredljivim.

Ako naprave i treći deo, moraće – kako rekoh – da potkače redom sve stvarne bogataše i moćnike koji nas, mekše ili tvrđe, jure na isti način na koji su Grejs i Fejt jurene u II delu, putem raznih tehničkih izuma nadgledaju naše teške živote – evo i u srpskim poštama možete da završite posô SAMO SA SLIKOM a bez lične karte ili pasoša: staviše nam slike u megaračunar, CIA snajka CIA ili kineska CIA, svejedno a mi – ćutimo i trpimo. Niko da upita čemu ono »Pogledajte u kameru!« posle pasoške kontrole na odlasku s aerodroma »Nikola Tesla«. Slikaju nas kineskom i ruskom tehnologijom, EU nam uzima otiske, u bankama nam anonimne službenice traže ime majke i znaju naš JMBG, državne energetske institucije nam dostavljaju nerazumljive račune, a mi pitomo pristajemo na čipovanje zarad letaovanja u Grčkoj.

Od Gaja Bjuzika i Metineli–Olpina i Tajlera Gileta očekujem da, ako preživimo ovaj Trampov mandat, osvetlaju obraz.

 

 

EENIE MEANIE (2025 American movie)

 

r:. Šon Simons; ul.: Samara Viving, Džermejn Fauler, Maršon Linč, Endi Garsija, Stiv Zan, Karl Glusman, Rendal Park

 

TARANTINO I CRVENI MUNDIRI

 

Na nečiju preporuku pogledao sam ovaj friški uradak na jednom ruskom sajtu (čak bez uzbekistanskih titlova i bez pucanja strima).

True Romance meets Ritchie’s and Tarantino’s Serbian admirerers from Belgrade Film School. Otprilike pa tačno tako.

Autori amerikanskog crnog talasa su po pravilu gabori pa mrze lepe glumce. (Na našim društvenim mrežama lep čovek koji pere noge je neopozivo proglašen gejem. Ne mora čak ni opere da gleda. Ne spasava ga ni nedavanje svetinja.) Tako je i ovde Šon s još ciničnijim producentima tražio affordable Feniksa ili kakvog drugog sa zečjom usnom, krivim nosem, ali da mu se po zemljici vuče. I na buvljaku u Bavarskoj, iz jednog šatora gde je balkanska Ciganka prorircala sudbinu, izađe Karl Glusman. Žena s jakim beogradskim (kaluđeričkim, pijaca cvetkovskim) akcentom mu je prorekla da će da putuje preko bare i da se obogati. (Ne reče mu da će sve da spiska na kocku, drogu i psihoterapeute.) Ostalo je istorija, koju živimo.

Elem, Istinska romansa pa čak i Psi iz slivnika imaju nekakav antagonizam s predstavnicima zakona, makar preko ubačenog popicajca u civilki. I Riči ima antagonizam s predstavnicima medija i „publicistima opšte prakse“. Ovde toga nema, Šon Simons je – kao debeljuca koja iz bobmonjerčine vadi samo omiljene praline a ostalo ostavlja za posle – uzeo samo (a) tarantinovske dijaloge (b) ludu jurnjavu kolima i (3) ludu kasnotinejdžersku ljubav. Izbacio je makar nagoveštaj tzv. legalnog života, makar iluziju postojanja srećnog malograđanskog otaljavanja egzistencije iza taraba kroz koje se provide revno obdelavane okućnice, izbacio je i informativne telope i naratora (super!) i sve veze s normalnim svetom. Muke glavnih likova se gledaociam daju na znanje kroz edukativne i plačne ispovesti, kratke ali ipak daviteljske.

Šon Simons krije godine i karijeru je započeo nošenjem bureka producentima, kuvao je filter kafu, ribao kuhinje, donosio/odnosio manila koverte s friško isprintanim scenarijima i memorandumia, brisao bulje i otresao kite, ima onaj karakter Majkla Ćimina da mistifikuje sve što radi i onda je jednom pomogao producentu da se ispovraća posle 12 negronija i 4 burita i ovaj je pristao da pročita sinopisis za seriju Uejn, što bi u prevodu bilo Mirko i Slavko se igraju prljavog Harija. S tim da Mirko nema Slavka, već curu, tinejdžeri oboje, ali nema veze, poznato je da su se Mirko i Slavko u predasima između bitaka malo karali. Mirko – pljunuti Čarli Šin, Slavko, pak, Kristijan Slejter. Jasno je ko je bio tobdžija. Nemojte da se frapirate tako, bili su usamljeni a opasnost velika. Nije bilo mnogo partizanki; one, kojima se kosa izazovno vijorila a guza videla ispod grubih hlača od sukna – e one su dovođene Ivi Loli Ribaru i Je–Be Titi. Ostalo – personaliti, ali ni toga nije bilo dosta za sve. Dalje, glad. Samo kora od drveća. A ni to se često nije smelo jesti u slast, jer kora je krta, pa kada se rska kora od breze ili smrče, to je bučno, a Nijemci u okruženju. Ne treba ni govoriti da je i duvanjenje bilo zbog toga zabranjeno. Uvijanje duhana, naročito hercegovačkog – koga je Serž Gensbur mešao sa kravljom balegom jer mu ni on nije bio dovoljno jak – što je 1990-ih postala navika 98 postotaka dotiranih alternativnih umetnika u Europi, eto ni to nije moglo utešiti borce kojima je glava bila u torbi.

Uh, kamo ja odoh. Elem, serija Uejn je postigla uspeh pa je time Simons zaradio priliku da se okuša i na velikom platnu. (Premda su i serija i ovaj film strimovani, ali ako ste korumpirani i imate nezakonito podignutu kuću, telkač kao bioskop, kućnu pomoćnicu iz Venecuele, sin vam je u dužničkom ropstvu a i vi imate „Dobro jutro“ na glavi, pa morate da se politički kurvate – e onda možete pogledati film kao nekad.)

I tako dođosmo do filma. Tarantino i Riči minus dosadni delovi. Ali zato ima dosade u II činu, što je genuina zasluga Šona Simonsa. Jer, hteo je da u zabavu ubaci i malo Sartra, Lakana i Badjua.

Glumica mora da bude seksi – poslednjih godina je popularan tip riđa lujka, Širli Menson – izmučena kao posle skidanja s heroina, možda koji abortus pride, iskusna, ali očuvana, idealna prilika za trećerazrednog gojaznog biznismena koji je predugo živeo pod malignim uticajem keve. I takvu je Šon Simons mogao da priušti. Samara Viving. Za njenog ukletog dragana, međutim, morao je da ide po buvljacima i na baterijsku lampicu na modernijem upaljaču iz naših trafika ga je našao u vidu Karla Glusmana, koji očajnički želi da bude biseksualni Pedro Paskal: guzom da vrcka, a suzama da se pravda. I to je to. 

(Trenutni templejt za negativke.)

Ini Mini je tinejdžerska drajverka (kako bi rekli prevodoci Hilovog remek–dela s Rajanom O’Nilom), to jest šoferka i to je samo nastavak Šonove opsesije iz Uejna. To je teško zamisliti, kamo npr. tajka propali vozač Indikara ili Naskara, pa nevino optužen ili čak incestuozni manijak, naučio ćerku, ubio majku i sve tako, ali ne rekoh li da je čika Simons izbacio sve nepotrebne opise? I tako mi ima da verujemo da Širli Menson vozi kao Dragan Nikolić. Jaz verjamem.

I čin i III čin su zbilja zabavni, drže pažnju, JB Tarantinu su suze pošle na oke kada je gledao. Kažu da je izjavio: „Filmska industrija koja ima ovakvu omladinu ne treba da brine za svoju budućnost!“ 

Znači, uverio nas je Simons da je cura šoferka (mlađu Ini igra El Grejem, to je bilo jeftinije od kompjuterski generisane imaginacije), a onda 7 godina posle – jedini telop, falim te bože! – i ona se skinula sa sviju drozâ, ima posao od 9 do 5, radna etika na visini, a još je zgodna, prilika za trećerazredne biznismene ili državne službenike. 

[Spoiler!]

Radi u banci. I tu se desi pljačka banke (epizoda s ribicom u kesi, koja /ribica/ se posle davi kao riba na suvom lepa je vinjetica, koja odražava antivegarijanstvo i antiekološki bekgraund čitave te bulumente losanđeleških film–mejkera, to je prs' u oko Greti Tunberj i Zelenom miru) u kojoj Ini želi da otme revolver zadenut u guzni kanjon neopreznog pljačkaša, sledi udarac i zamračenje i ona se probudi u bolnici i usput sazna da je – trudna. Ta trudnoća, posle, kao datum 5. IV 1941. u nekom našem filmu, sve vreme stvara tenziju i svakom događaju daje na težini, jelte. Jer, ono – dete, buci buci. I ona ode do bivšeg (Džon=Glusman), да му каже дека ќе стане татко, e, ali dečko je skinut do gola i upravo ga mlate neki besni momci. Ona se predomišlja da li da se umeša il ida s detetom ode, i na kraju se – inače ne bi bilo filmača – vrati i spasi ga. Sledi jurnjava, on usput nađe gaće, patike na bose noge i neku perjanu jaknu koju nose cigomani na buvljacima. Tipičan tarantinovski junak, niti jede niti sere niti piša, niti se kupa, mlate ga stalno, a on sve čistiji i u sve boljoj formi, kao da vežba Tai Chi i Wall Yoga za matorce i krka antiejdžing suplemente. Na njega pivo deluje kao lavlja griva na dede i babe. Elem I čin se završava kada ona njega doveze do bivšeg njenog a dečkovog sadašnjeg šefa u žalosnom tumačenju Endija Garsije.

[end of spoiler] 

II čin je sranje totalno, kao neki nastavak Balkan Ekspresa II u staračkom domu, gde se raspali likovi nešto prisećaju i plaču, to je na nivou dijaloga Zorana Radmilovića i Ružice Sokić u „Ceo život za godinu dana“ iz pera Aleksandra Popovića. Mislim na one ispovesti Ini i Džona pe nego što je konačno krenuo III čin. Ali Niko, u tumačenju Endija Garsije... 

 

(Šta se napravi od čoveka?!)

Šteta što nije živ Milinković pa da vidi kako su Garsiju metnuli kao on Dragana Nikolića u „Potrazi za srećkom“, Garsija kao Miodrag Zdravković bez noge (ha), sedi, sparušen i glasom koji poziva na savet: „Idi doktoru, čoveče!“, izgleda kao tužni trener cigosa, Grof, lažno dobroćudan, ispošćen i asteničan. I on ima svoga ađutanta koji mu titra jajca i sve povlađuje (valjda Kris Bauer kao „Geri“). Niko drži Džonova mudau procepu, pa Ini odlučuje da preduzme „poslednju akciju“ u ime stare ljubavi. A tu je i dete, hej. Jer, kada trudna maloletna kriminalka poubija tuđu decu iza kičastih taraba koje jedva skrivaju ubave, obdelavane okućnice, gledaocu seva paja. Dosadan je taj II čin, mnogo se blebeće i objašnjava. Simons je želeo da pokaže da čita knjige.  

III čin je opet akcija i svarljivo je. Da li će se Džon – kada sazna da će da postana tatko – reformisati, smiriti, naći pristojan posao...? To neću da vam otkrijem.

Kritika je film sasekla, ali ne nožem za buter, što se pominje u prologu filma, već solingen nožem sa doživotnom garancijom: „imitacija, vreća citata, a nigde svoga stava“. Ne znam za to, ali primećujem, ponavljam se s početka: nema antagonizma i naš boni/klajdovski par šiša u autačima kao da bega od crvenih mundira. Ljudi zakona čak nisu ni isflekani korumpirani gadovi, oni su kao androidi koji progone ugroženi par do poslednjeg daha, smeta im topla ljudska priča. Generički su to dijalozi, kojih se – retko – ne bi postideli Tarantino i Riči, ko zna, možda je i AI pomogla?

Eh, da, setio sam se još nečega: diversity, bato. Nekada se Hil jedio što mu scenarije obogaćuju crnim likovima (a on napisao za belca), ali ovde je Simons išao niz dlaku diversifikacionistima i udenuo tri (3) važna crna lika, od kojih je jedna kvinlatifovska opajdara ---> Inina najbolja drugarica Bejbi Gerl (Kijana Simone), a druga dva bivši ragbista Maršon Linč i stendap komičar Džermejn Fauler igraju krimose dobra srca.

Edit u pogledu dajverzitija: ima i jedan žutać, potrošna epizoda, on je najpre izmlaćen, izvređan i popljuvan zbog vegetarijanstva i onda zbog toga pregažen kamionom.