SULLY: MIRACLE ON THE HUDSON (2016 American movie)

 

r.: Klint Istvud; ul.: Tom Henks, Aron Ekart, Lora Lajni, En Gan, Majk O’Majli, Holt MakKelani, Džejmi Šeridan

 

ISTVUDOV ALTER EGO DŽOGIRA  I TERA DALJE 

Vudi je Alen u tu svrhu (pokazivanja mlađih drugih sebe) nalazio razne komičare (Džejson Bigs, Oven Vilson – i ovim putem želim da se najebem keve neoprane krelcima u Guglu koji  izmisliše i uvedoše one suggestions-e, crkli i raspali se na onkološkom dabogda), a Istvud se podmladio umereno, samo dvadesetak godina. Za to alter-egoisanje je donekle ceh platio sam lik (istinita priča o pilotu koji je izveo prisilno sletanje bez ijednog smrtnog ishoda), koji se zapravo ponaša kao Istvud sada: on traje, daje sve od sebe i ne filozofira, ne kuka zbog prošlosti i ne investira u budućnost, osim što pazi da ne ode u prevremenu penziju, te stoga svoje telo tretira kao hram a ne kao kantu za smeće, nije gurman, redovno džogira i jedini porok mu je da se časti pivom ili dva posle radnog vremena. Aseksualan je ovaj kapetan, kao da su on i njegova supruga zaboravili kad su poslednji put vodili ljubav, taj je kapetan pun mudrih poslovica kao šipak koštica i zapravo je, uprkos dvema ćerkama i drugarskim odnosima na poslu pilota – jedan usamljenik, na molekul od džangrizala Voltera Mataua. On samo želi da traje i da ga puste na miru. Ne loži se na pohvale (uostalom, pretežno kurtoazne i isprazne) niti pada u očajanje zbog opanjkavanja (premda nikome ne ostaje dužan). Kao takav, lik kapetana Sulenberga, popularnog Sulija, mogao bi biti podnošljiv kao vinjeta u „TV Kalendaru“ ili kao gost kod Dobrosava Silobrčića ili Dragana Babića, pa se za film (inače za moj ukus kratki igrani filmač, jedva malo više od 90 minuta) antagonizam morao cediti iz suve drenovine i nacedilo se nekoliko flaša makrobiotičkog gustog đusa u vidu toksičnog (sve više koristim ovu tetkastu reč, koji mi je?) cepidlačenja komisije Odbora za bezbednost i kontrolu leta, ili kako se to već tamo kliče. (Ne znam da li je to umetnička sloboda, nisam preturao po starim člancima da bih stekao utisak o tome, ali znam da filma bez tog antagonizma ne bi bilo. Ili: bio bi dosadan do jaja, kakvi su baš bili neki od poznih Istvudovih filmova, makar povremeno.)

Budući da je reč o istinitom i poznatom događaju, napetosti nema, a ipak film ima pace i nije dosadan. Ovu reč, pace, namerno sam upotrebio, jer mnogo je seminarskih radova napisano o čika Klintovim filmovima na američkim koledžima i postignut je konsenzus da mu po pravilu fali taj „pejs“.

Osvrnuo bih se na montažu – Blu Mari (mnogo puta već sarađivao s rediteljem kao pomoćnik montažera i doktor za lošu montažu), ovde je u prve dve trećine radio kao u prvim Klintovim filmovima, na primer „Jeza u noći“ i „Kazna na planini Ajger“, dok je ovaj još bio pod Hičkokovim uticajem. Kasnije je smanjio broj rezova i batalio tzv. subliminalne kadrove, kako ja za svoj groš zovem kadriće od sekundu i po, i žurio je da čim pre završi snimajuće dane. E, ovde je bogami bilo seci-pa-lepi, na primer dok Suli povlači „ručnu“ u kokpitu. Istvud je film dao izmontirati kao da mu je 45. Metuzalemi reditelji, pa i Hjuston u poslednjim filmovima, kada nije više imao Ovena Marksa koji mu je sekao Blago Sijera Madre (a taj je montirao i Kazablanku!), dakle oni na kraju puta snimaju duge kadrove, kao što pisci obimnih romana u smiraju pišu knjižice s kratkim crticama u kojima pohode svoje sfumato detinjstvo. Ali ovo je veoma dinamično sečen film.

Kompozicija filma je imala veoma važnu ulogu kada se već znao kraj i kada je centralni događaj, inače praznik za oči, trajao samo oko tri i po minuta. Naime kada prikazati tu scenu zbog koje je publika i došla u bioskope? Istvud bira da počne kultnom „ikoničkom slikom“ (haha) na kojoj svu putnici stoje na krilima aviona koji tone. Onda sledi košmar iz koga se budi pilot (košmar liči na 11. IX). Zatim se Suli (Tom Henks) ni njegov kopilot Skils (Aron Ekart) čekiraju u hotel, gde treba da ostanu dok traje istraga o uzrozima kvara i postupanju tokom prinudnog sletanja. Kolega iz aviokompanije im donosi kesetine prepune stvari za boravak: odeću, toaletni pribor... Zatim ide isleđivanje na sednici Komisije za ispitivanje uzroka udesa i taj procedural se filuje s pripremama za ukrcavanje, uzletanjem, udarom jata gusaka u motore... Između toga Suli usamljeno džogira kasnovečernjim ulicama Nevjorka. Prinudno sletanje se dešava otprilike na polovini filma, a spasavanje putnika u reci se filuje poslednjim polemikana na sednicama Komisije. Zapravo je ta kompozicija i montaža ono najbolje u filmu i spasilo ga je od dosade.

Dok se Henks kuva na tihoj vatri u hotelskoj sobi,  povremeno telefoniše supruzi Loren (Lora Lajni) i njihovi razgovori liče na odnos baba-unuče. To je opet jedna protraćena ženska uloga, Lora je staramajka koja plete čarape članu familije na frontu, to je takav kič, to su takve frazetine, kako su oni napravil idecu tako?!

I to je cela fabula. Ima i ukrcavanja ali ne kao na Brod ludaka (to jest čekiranje u Grand hotel) i vinjetice putnika su više diskaverijevski ilustrativne. Ne, nema staloženih superheroja u odelima „Kluza“, niti zlobnih seratora, kojima je ovo teodicejska macola kao kazna za kretenizam, putnici se realistično deru i paničare, ali nerealistično su disciplinovani kod izlaska iz aviona i ukrcavanja u spasilačka plovila kao Japanci u tokijskom metrou. Putnici niti seru niti pišaju. U stvari, to je Istvudov pristup ljudskim karakterima: on je vazda non-judgmental bio i takav je i ostao. Ne želi da se meša u tuđe stvari, ne kritikuje on ništa, ni „ovo vreme“ (sa sve otuđenošću, rasapom porodice i potrošačkim mentalitetom), ni mlade ni posrnule, možda malo mrzi kofere sa točkićima i kompjutere i to je sve. 

Možda je on od one fele iskusnih rukovodilaca koji više cene provincijalca koji se „školovao uz rad“ od gradskih fakultetlija. Ko zna šta njega muči. Ima nešto neodoljivo staromodno u dobrodržećem pilotu, kao u stamenom prvoborcu koji drži predavanje nemirnim decama u po osnovnim školama, mada se meni to povremeno čini i kao zadtrtost.

Tom Henks je za ovu ulogu potpuno sed. (Možda je i Ričard Drajfus mogao da posluži.) Elem, on kao da je Ken ispod struka. Voli da džogira, što je zdravo i daje mu nadu da će što kasnije i penziju. Pilot Suli je zapravo Istvud dok je imao 65-75 godina. Nešto slično kao za skandinavsku biografiju Knuta Hamsuna („mi ne gledamo Hamsuna, mi gledamo Maksa fon Sidova kako glumi Hamsuna“), ovde se može reći da mi ne gledamo pilota Sulija, mi gledamo Istvudovog mlađeg bedela kako glumi – Istvuda. Istvud tako živi danas, disciplinovano negujući telo uz pomoć 7 sati neprekinutog sna, telovežbi prilagođene godinama i smeđem pirinču, prokelju i celeru. Jedini je porok – pivo posle 17.00. Ili dva. I to je sve. I svja. Svaki dan u kom može da hoda uspravno (koliko je to moguće) jeste blagoslov i dar koji se prima s beskrajnom zahvalnošću. Henks je kao Suli nameran da traje i da daje sve od sebe na svom poslu uprkos novom dobu koje mu nameće tehnološku pasku dostojnu androida, a ne čoveka koji pamti prve Fordove automobile i čitanje uz špiritus lampe. Suli nema prijatelja. Odnos s kopilotom Džefrijem Skilsom je uzdržan, na distanci. Skils se divi starijem kolegi, ali nema tu ni trunke onoga „očinski, drugarski“ i slično. Aron Ekart ovde liči na Šljivančanina koji se divi Mladiću. 

Suli ne dozvoljava ni da ga pokolebaju izlivi divljenja i podrške kod tzv. običnog naroda. On jedva čeka da se vrati u kolotečinu i da leti dalje. Da traje. Komisija, međutim, na osnovu kompjuterskih simulacija, tvrdi da je sletanje na aerodrom „Lagvardija“ ipak bilo moguće! Taj sukob stvara iskru tenzije koja opravdava 90-ak minuta filma. Pilot se tvrdoglavo brani: „Niko nikada nije vežbao kako da spusti avion kada oba motora otkažu!“ Mi treba da navijamo za pilota i da mrzimo ona dva matorca koja na čelu Komisije vode istragu. Čak se dovodi u pitanje pilotova tvrdnja da su baš oba motora kalirala. To ni kontrolor nije odmah poverovao, već je višekratno dodavao „kaže on“. Kada su izvučeni ostaci motora, pilotova verzija je potvrđena...

Treći čin je dosadnjikav. Mislim da se Suli dotle već svima popeo na kurac. Ne da smo verovali sumnjičavoj Komisiji, već smo ukapirali da s pilotom ne bismo ni tablića mogli da igramo.

Ovo je zapravo Istvudov autobiografski film o predpenzionerskim danima, jedna varijacija na "Starac i more". Istvud je izvršio svoju sudbinu, a za tako nešto je previše razmišljanja samo smetnja. Mi, zaglibljeni u infostane, kredite, egzistencijalne strahove, racionalizovanja sopstvenog nedelanja, mi, umorni od višedecenijskog ponižavanja i cvikanja, možemo samo da zavidimo Suliju, odnosno Istvudu u tim godinama, da mu/im zavidimo na tome kako pravim i stabilnim korakom hodaju ka ništavilu, a sve vreme su u sadašnjosti.

HANG 'EM HIGH (1968 AMERICAN MOVIE)

r.: Ted Post; ul.: Klint Istvud, Pat Hingl, Ed Begli, Inger Stivens, Ben Džonson, Brus Dern, Denis Hoper, Čarls Mekgrou, Russell Thorson, L.Q. Jones

 *  *  *

Vestern se vraća kući, ne kusaju se više špageti i kanoli, već prebranac (bejkd bins) a grkom (ne grčkom!) turskom kafom gasi se vatra i opet se snima u izlogu prodavnice baštenske i kamp opreme (kao npr. "Tragači", što reče tadašnja jedna kritika). Zvonko je Bogdan od prvog honorara kupio imanje, konja i štalu, Istvud je s producentom od para za „Šaku dolara“, „Dobar, loš – zao“ itd. osnovao kompaniju Malpaso i u njojzi se raspištoljio tako da je sve bilo po njegovom. Čak je odbio Stardžisa za režisera ovog filma i postavio drugara. Ali, isplatilo se.

Iako mu piše u opisu da je „revizionistički“, ovaj film to nije. Gde vestern s Edom Beglijem da bude revizionistčki? Ništa on ne revidira, ovo je salonski kaubojac ispred kulisa od stiropora, a to što ima filozofiranja o pravdi vuče na Vedekinda, Direnmata i miteleuropski splin. I da, oseća se vonj origana sve vreme.

Da li je još neko primetio u trideset i nekom minutu, posle hapšenja kovača člana linčerske gomile, kako pod strehom ulicama Filmskog grada u Košutnjaku šeta imitator Džona Vejna (marama oko vrata, košulja boje cigle, okraćale pantalone, šešeljovski osmeh)? 

To je kanda bila osveta za Vejnovu kritiku filma „Nepoznati zaštitnik“ iz 1973. Ili, ako ne verujete u putovanja vremeplovom, onda je ova zezancija ključala u Vejnu toliko da je tek 1973. izbila kao gejzir a povodom „drugosrbijanskog, neameričkog filma o Divljem zapadu“... 

Unforgiven + Sudden Impact + „Incident kod Oks-Boua /šta bi bilo posle/“  --> i za Istvuda se, znači, može reći da je celog života snimao jedan te isti film. Sliku svoju je ljubio, bio je u svakom kadru, ljubio je plavokose mršavice, a negativac je bio samo u jednom filmu, onom koji je Vejn popljuvao.

Jok revizionizam, film počinje neverovatno prljavom somotskom košuljom, tako su prljavi klošari koji ponekad uđu u gradska prometala pa se svi drže za nos. (Kasnije ima discontinuity, kada je ta ista košulja neopravdano mnogo čistija.) Istvud je Džebedaja Jeremaja Džeremaja skraćeno Džed Kuper, nekadašnji šerif, koji je sam sebe poslao u prevremenu penziju želeći miran život. Ali, greškom ga optuže za krađu stoke, za šta sledi smrtna kazna (to znamo svi mi čitači stripova i posetioci Kinoteke: krađa konja i stoke je no-no; ali do filma s Nikolsonom smo naivno verovali da si bezbedan ako preplivaš Rio Grande; kažu i da su Ratko i Radovan živeli u sličnoj zabludi jer im je taj film promakao).

Kapetan Vilson – „Bonanca faca“, Ed Begli, "Lorm Grin za bogataše"  – predvodi kampanju linča. Obese oni Kupera i odu, ali naiđe misteriozni i samozatajni šerif Blis (Ben Džonson i njegova uloga je bila zrela za neki spinofčić), preseče uže i polumrtvog Istvuda iznova uhapsi i odvede konjskom „maricom“ (koju smo posle videli u Tarantinovom Đangu) na novo suđenje...

I tu bi mogao da se nastavi slepstik vestern u dva ili tri pravca, možda i komična. ali tada na scenu stupa scenaristička invencija Leonarda Frimena, čiji lik sudije Adama Fentona, sudije za vešanje, u tumačenju Pata Hingla, skreće film na teren Miteleurope, Direnmata i Vedekinda i lasno mi je zamisliti Larsa fon Trira kako pravi kaubojski Dogvil. Hingl je u ono vreme izgledao kao mlađahni Nik Nolti. U sceni u kojoj je – opet! – polumrtvog Kupera odveo u bordel da ga „oraspoloži“ i nagradi, Hingl se češe po nozi. Time se sugeriše da verovatno ima sifilis. Dotle je sudija isporučio već dobar komplet filozofskih tirada na temu etike, prava i svrhovitosti ljudskih postupaka, tako da ga možemo smatrati satanom u sudijskoj togi, majstorom sofizama i etičkog žongliranja. U istoj sceni, malo ranije samo, kada se misteriozno okupani Kuper (Istvud, da podsetim) sa smeškom budi u čistim plahtama u sobi s plišanim tapetama i dok mu „prijateljica dana“ (koja inače liči na mladu Olju Grastić) naliva kafu iz ibrika, vidimo kako kafa curi niz poklopac i pada na pokrivač, vidimo ukusne amerikanske zemičke od kukurznog brašna s praškom za pecivo i sodom bikarbonom i onu metalnu posudu za mleko i ciguru iz naših sindikalnih hotela... 

U ovom filmu se samo banda okupljena oko „Kapetana“ Vilsona ponaša koliko-toliko kaubojski, revizionistički ili ne, dok svi ostali mudruju kao u tragičarskim miteleuropskim operetama ili dramama. Inger Stivens, king sajz Dženifer Aniston (rasejan bi u bioskopu "Zvezda" dreknuo; "Gle, veštaške trepavice marke Helena Rubinštajn i platinasto plava farba marke Švarckof, hahaha!", kao ludi Edi kod Hogara Strašnog kada vidi kamen: "Gle, kamen, hahaha!"), Inger dakle sumira sadržaj filma Unforgiven sedeći na ćebencetu tokom piknika, sumira ga prilično zbunjenom Istvudu, koji ne kapira da mu se nudi materijal za Oskara (jer će roman pročitati tek posle 7 godina), sluđen tom lepotom (a i ona ga guta pogledom)... 

Denis je Hoper odigrao „Proroka“ odeven kao Pomet, a Kapetanova ekipa se sastojala od mladog Ričarda Gira (Lumis), Ace Kubure, Mihajla Ramača (Dženkins), Labuda Nikačevića (Blekfut), i Zablaćanskog (Rino) s povezom preko oka. 

Da nije tog osećaja televizijske scenografije (sve sam čekao da se pojavi Ljuba Tadić kao Sokrat) i izloga prodavnice baštenske opreme, možda bih ozbiljnije shvatio filozofiranje o pravdi i etici. Ali, to bi verovatno opteretilo film, budući da je glavni lik odustao od kardinalnog rešenja koje bi vodilo u tragiku, to jest u jednu kaubojsku apofatičku teologiju. Kuper, da li zato što je slab ili zato što je zaljubljen (sudija Fenton mu kaže: "Aha, rešio si svoj problem, sada si se zaljubio i ideš da se baviš okućnicom, a državu neka uređuju i vode drugi!" i time do krajnjih granica propituje konformizam belolističara i današnii eskapizam srednjeklasnog intelektualca), ili zato što je oportunista – ostaje u igri, ne suprotstavlja se đavoljem tužiocu/sudiji, jer onda bi Divlji zapad bio prepušten kapetanima vilsonima i njihovim henčmanima. Film ne bi podneo da se dublje zašlo u ovu problematiku, ne bi namlatio toliko love i producentska kompanija bi sto posto propala. Ali film nije revizionistički, da se razumemo, više je art vestern s miteleuropskim šmekom. Da sam nadrndan kao Milutin Čolić, rekao bih štaviše i da film ima moralno prljav kraj. Da smo umesto Amerikanaca (Istvud neka ostane) gledali nahsinhronizovane Italijane, više bismo se smejali, ali bismo filmu više i verovali. 

Fascinantna je upotreba znojenja. Ed Begli, kao "Kapetan" Vilson od samog početka se znoji kao svinja. Njegov strah u završnici, kada mu Kuper dođe u kuću da sredi njega i jedina dva preostala kompanjona koja ga nisu napustila, raste eksponencijalno, oči su mu sve iskolačenije i graške znoja na licu i ćeli poprimaju veličinu golf loptica, to je užas kao kada je Kristofer Li u jednoj sceni horor serije umro od straha kada je video Lucifera lično (on je u jednom igrao i Lucifera lično u filmu Roberta Širera i tu je kupio dušu nikom drugog do Semija Dejvisa džuniora). Kapetan se od silnog užasa na kraju – obesio. 

Takođe je i znoj na licu Madousa (Rasel Torson) tokom govora na skelama pred vešanje upečatljiv. Bob Stil, kao Dženkins, jedini pozitivac u bandi koja je linčovala Kupera, slika je i prilika Mihajla Ramača, njega je zaista mučila snažna krivica. Na tren sam poverovao da će i on nastradati u ludilu osvete, kao poslednji pripadnik potere koja je jurila Čata (Bronsona), ali ne, pomilovan je, što je ipak bila pre manipulacija satanskog sudije/tužioca u želji da zadrži efikasnog ali oklevajućeg maršala nego akt pravde. Jer, pomilovan je parčetom papira, a ne, kao na primer, Kalabić...

U sceni šestostrukog vešanja filmmejkeri su očigledno uživali u humoru s onim „’ladno pivo, 'ladno pivo, kokice!“, vikao je prodavac što je maznuto iz „Oženih se vešticom“ Renea Klera, a kolmovane tetke su se oblizivale pred pogubljenje, međutim, heklale i štrikale ipak nisu... I Friman i Istvud su našli meru.

Cry Macho (American 2021 film)

 

režija Clint Eastwood; ul.:  Clint Eastwood, Dwight Yoakam, Eduardo Minett, Fernanda Urrejola.

*  *  *

Istvud je ostarela zvezda rodea za koju ’leba nema ni kod konjovlasnika za koga je decenijama radio. Ovaj ga izbaci kao kesu đubreta. To je početak filma i dijalog služi da saznamo sve što treba i o jednom i o drugom.

Onda sledi telop „toliko i toliko kasnije“ (ne mnogo kasnije, da znate, smešno je da postoji telop za tako kratko vreme) i evo opet konjovlasnika, pokunjeno dolazi kod usamljenog i još propalijeg Istvuda za uslugu: da mu iz Meksika dovede sina od 13 leta. Ispostavlja se da Istvud duguje nešto šefu i on uprkos tome što je neslavno dobio nogu u dupe prihvata zadatak, iako on deluje blesavo i na prvi i na drugi pogled. Zašto ne policija? Zašto ne neko mlađi i u boljoj formi? Zašto ga sam ne dovede? Zato što je majka harpija, zato što oca traži policija u Meksiku, zato što će sin samo Istvudu da veruje, zato što je šefu pod stare dane samo sinak nada i spas i svetlo na kraju tunela. Pa, nije loša argumentacija.

Međutim, zaista je teško poverovati da Istvud postizava ono što bi najverovatnije uz mnogo krvi i znoja jedva uspeo da ostvari Džo Don Bejker u punoj snazi sedamdesetih.

Ćimino, Pekinpo i Makvin, ili bulumenta mlađih cinika ne bi nikad mogli da ponude ovako detinjastu postavku života u kojoj prelako pobeđuje dobrota. Ima nečeg naivnog u tome da je zlicu moguće preobratiti kao da lavu izvadiš trn iz šape...

Istvud dolazi u Meksiko i tu fali koji minut roud muvija, jer ispada da je Mehika odmah iza ćoška i gle, čim je ušao na hacijendu (otac dao adresu, okej!), primete ga (a kako i ne bi), dovedu do majke, istresu iz gaća i posade u trosed. Majka je neka „Penelopa Kruz“ u ’aljini za takmičenja u tangu, droca bez pardona, i vazda u društvu tabadžija, koji bi jednom rukom mogli da igraju klik-klak sa čičom. I tu već počinje ona tanušnost, slabost teksta, jer ta žena umesto da naredi tabadžijama da Istvuda pošalju u fabriku tutkala, da ga više nikad ne nađu, odjednom pada u emociju i kuka da je mališan postao zver, da se drogira i voli borbe petlova, oteo se od sise, ama ni ona ne zna gde je. Istvuda puštaju da živ izađe iz zmajevog gnezda.

Sada bi u pravoj filmskoj bajci sledila jedna omanja peripetija do nalaženja klinca, ali – gle čuda: izgleda da se klinja nalazi u prvoj areni na kojoj se bore petlovi. Gledalac ima utisak da je i ta arena odmah iza ćoška. U času u kom Istvud prepozna klinca, uđe racija. E sad, racija pokupi sve, samo ne Istvuda, koji nekud volšebno nestane, pa se isto tako volšebno vrati i odmah primeti da se klinja sakrio. Tu je i pevac. Da, on se zove Mačo. Istvud pripreti da će da zavrne šiju pevcu ako se klinja ne pojavi.

I sad, ovako gladak susret u Ćiminovim, Pekinpovim i ciničnim filmovima takozvanih antropoloških pesimista ne bi mogao da se desi. Klinja bi trebalo da je seksualno zlostavljan, da puši i da se drogira i da je pun nepoverenja prema svima, ali on – kao i majka mu minut ranije – nemotivisano zapada u plačno raspoloženje i ponaša se kao šestogodišnjak kome fali korn flejks i omiljeno ćebence, a ne kao prevejani, istraumirani i zlostavljani maloletnički krimos. I odmah pristaje da se vrati ocu.

Da bi film bio zaista filmski, bilo bi potrebno valjda još najmanje 45 minuta peripetija i surovosti, ovako je čitav ugođaj televizičan, više za Fox-ove porodične filmiće „iz ruralne Amerike“, ili, možda, za jednu epizodu Metloka. (Lako je zamisliti tog advokata kako na pravi pout izvodi delinkventno-ali-u-duši-dobro Meksikanče i, pre kraja epizode, postaje mu ujka. Omladinac bi možda kasnije mogao postati i recurring lik i obavljati određene posliće...)

Ali ovde imamo Istvuda. Da je u pitanju (mlađi) Bo Bridžis, Redford (svejedno kog uzrasta) ili Kostner, to bi bio redovni film za matine, „u produkciji Volta Diznija“, u kome nijedna životinja nije povređena i nema seksa (a ni pomena o istom), nema nasilja i svi na kraju žive dugo i srećno. Ovako, s Istvudom, jedna ušećerena priča, kojoj fali i logike, šepa za nonagenarijusom i švercuje se uz njegov ugled. Jer, kao što je rečeno u mnogim drugim slučajevima, mi ovde ne gledamo starca od devedest leta kako spasava klinca od 13 leta, već gledamo Istvuda od devedeset leta koji glumi starca od devedeset leta.

Prelako čiča Istvud izvlači klinca (inače očajnog glumca, nikada ne bi prošao na audiciji u „Buhi“) iz ralja zle matere (koja se u narednoj sceni baca na krevet i nudi se Istvudu, a ovaj umesto da kaže da nije poneo kamion vijagre, tupi nešto da „ima posla“, moš misliti!, i umesto da ga tu tabadžije sjebu do granica neprepoznatljivosti, on ponovo dobija priliku da ode) i sada dolazi najlepši deo filma – roud muvi, koji bi mogao biti dobar reklamni film na polzu posustalog mehikanskog seoskog turizma (ljubazni domaćini, zdrava hrana, priroda, relaksacija). Najlepši je vizuelno i u njemu ima manje sranja, ali svejedno davi kičastim odnosom udovice krčmarice, koja – opet kao u bajci, ničim neizazvano – pomaže čiči i detetu, hrani ih i daje im konak (kao naši svesni građani za vreme okupacije, kada su dobrovoljno pomagali partizanima i to Nemcima pred nosom). Čak je i lokalni depjuti, iako zlica i korumpiran, kupljen tako što je Istvud posavetovao njegovu ženu da njihovog ostarelog psa poleče „dijetom, vodom i spavanjem“ (!). (Istvud je tokom filma izvadio milion trnova iz različitih šapâ...) 

 (Mostovi okruga La Kukarača)

Film ipak zadobija još jednu šansu da se poboljša kada se sazna da  otac ima skrivenu agendu. Naime, on je s majkom ludajom započeo neki ilegalni biznis, koji je vodio na njeno ime, pa sada hoće pola para i sin mu je potreban da bi je ucenio! Od ovog tvista – na koji bi se oblizivao, na primer, Uejn Krejmer! – moglo se svašta napraviti, jer odjednom keva nije samo plakatska lujka. I to je bila prilika da se ona vrati u film. Istvud doduše kaže dobru rečenicu: „Najbolje bi ti bilo bez ijednog roditelja!“, ali umesto da se radnja razvija u tom pravcu – kako sačuvati dušu i srce klincu – Istvud samo tera dalje i na kraju, bez vidljivog razloga, kaže: „Tvoj otac je dobar čovek!“. Kako, bre, dobar čovek?!

Smešna je scena u kojoj jedan od kevinih tabadžija doprati  Istvuda i klinca do neke kafane i hoće da ga otme na parkingu. Pevac Mačo (za koga nikada nije objašnjeno gde kenja i čime se hrani) uspeva da pomogne, Istvud se pojavljuje i direktom, poput Mate Parlova, ošamuti 50 godina mlađeg siledžiju. Ovaj počne da viče: „Deda pedofil mi oteo sina, pomagajte ljudi, čiča manijak!“, i okolna publika pođe da pomogne, a klinac tada kaže: „Nije istina, deda je ujak, a ovaj me tukao!“, pa zadigne duksericu i pokaže rane. Koje bi se kod Pekinpoa, Ćimina i Krejmera i te kako dokumentovale... I onda se okolni građani usmere prema tabadžiji! Koja dobrota, bog te video! A Istvud, klinja i pevac u kola, pa nagari!

Pevac u jednoj kasnijoj sceni čak uspeva da tabadžiji izbije revolver iz ruke!

Šteta tog neiskorišćenog potencijala kada se ispostavilo da je i otac kvaran kao mućak.

I tako, Istvud je pod stare dane postao diznijevac. „Salaš u malom ritu“ prema ovom filmu deluje kao „Divlja horda“.

A ipak je to Istvud. On je odlučio, kao i u „Američkom snajperisti“ i u „Mazgi“, da ne zauzima stav. Kad bolje razmislim, ni u „Neoproštenom“ nije baš sve po JUS-u, Klint je reditelj sudbine i akcije, ne moralisanja. U njegovim filmovima je reč o tome da ne bežiš od sudbinskog poziva, a ne da ispravljaš krivu Drinu (ili razne drine). Ne pitaj Istvuda „ko je u pravu“, zamoli ga da ti pomogne da automobil izguraš iz kaljuge, a on te neće pitati šta kriješ u gepeku.