OUTLAND (1981 American movie)

 

 

r.: Piter Hajams; ul.: Šon Koneri, Piter Bojl, Frensis Sternhagen, Stiven Berkov,  Džejms Siking

 

Neko mi je skrenuo pažnju na ovaj film pa sam ga pogledao na nekom ruskom sajtu, čak i bez titlova, bez pucanja veze i u odličnom stanju. Kako to da je film praktično zaboravljen, evo sad se čudim. Prosto da se pomisli kako je Ridli maznuo od Pitera, u atmosferi i scenografiji. Ali ovaj filmač je snimljen dve godine posle “Osmog putnika”.

  

 

TAČNO U PODNE U SVEMIRU

 

Hajams je marksista, levičar danas izumrlog kova, scenariji su mu vazda pozorišno preraspričani, likovi uvek posole i imaju agendu i društveni komentar. Normalno, Piteru Hajamsu je ćale dirigent bio na crnoj listi, a sin je eto danas bernijevac. Filmovi mu ištu Sama Ueoterstona da sa zakrpama na laktovima propoveda marksizam, ovo je ono levičarsko, ono liberalno nevjorško drmusanje čamca. Ima tu podosta i korisnih idiota, ima i nekorisnih.

 

Elem, na svemirskoj rudarskoj koloniji koja iskopava titanijum stanje je redovno: radi se naporno, ali ko hoće da radi ima posla, može da se zaradi, uštedi i posle sagradi vikendica. Redovno je stanje i u tom pogledu da se zakona ne pridržavaju kao pijani plota, već se gleda kroz prste dilovanju droze, koja je em lukrativna em podiže produktivnost. Ali nuspojava je povremena psihoza koja dovodi i do smrtnih ishoda.

 

Svemirski maršali se menjaju na godinu ili tako nešto i kada dođe Šon Koneri, biće problema, Jer on je zapeo da poštuje zakon i ič ga ne impresionira uvodna beseda Roberta Bojla, tada već trbušastog, sredovečnog čiče. (Njegova je pojava oduševila većinu kritičara.) “Neka se ljudi zabavljaju malo i opuste posle napornog kopanja, važno je da niko ne strada, jesmo se razumeli?!", dočekuje Bojl Konerija. Ovaj klima glavom ali je već odlučio da mu se čika ne sviđa. 

 

Kafanska pevaljka, pivce iz gajbe, malo hopacupa u žbunju pored restorana itd. Žika Pavlović i Tišma prste da oblizuju.

 

Enterijer svemirske stanice – a samo enterijer se računa, jer je atmosfera okolo ubitačna i od čoveka bez skafandera pravi puding – dibidus je osmoputnikovski, čak liči malo i na čeličanu u “Lovcu na jelene”. 

U toj svemirskoj stanici se puši sve u šesnaest, odeća je prljava, ima rđe i buđi i vidi se amortizacija mašina i hala. A ipak je astronautska svakodnevica puna tenno šmeka. Piter Hajams zahvalno mažnjava od Skotovog “Osmog putnika” u pogledu izanđalosti i odrpanosti, a Kjubrikovoj “Odiseji” (čiji je nastavak sa Rojom Šajderom on režirao!) daje omaž dirljivim razgovorima preko monitora, onin razgovorima maršala Konerija sa ženom i sinom. Ona naime odvodi sina i napušta supruga jer, kao i Grejs Keli u TUP-u, ne može da podnese napetost: 

 

“Ne znam da li će čojek živ da mi se  vrati kući, nije dosta što svakog prvog  meseca metneš koverat s platom na sto umesto da se drogiraš i piješ kao ovi svemirski bauštelci!”

 

Film ipak ima hepiend u tome što se žena predomisli. To je jedino odstupanje od Cinemanovog uratka, inače je Koneri sâm nasvijet, čirak među vihorove, dijalozi tokom kojih on traži pomoć su preslikani iz vesterna: “Dobro mi došla pomoć...” “Ti si ovde došao da štitiš nas!” i ono pićence u salunu, to jest svemirskom diskaću pre obračuna a dok se čeka dolazak ubica čarter brodom– zbilja je divljezapadno.

 

Treba pomenuti još tri uloge koje su se istakle i dve scene. Džejms Siking, dugogodišnji pozitivac u “Hil Strit Bluzu” i trapavi zetonja u “Letnjikovcu na Zlatnom jezeru”, ovde je negativac koji se predomislio, ali to ga je koštalo života. Dijalog Sikinga i Konerija u sali za skvoš je prepisan iz udžbenika. Frensis Sternhagen igra aseksualnu sredovečnu patološkinju i doktorku, drugar-ribu. Izgleda kao Džesika Tendi posle kompjuterskog podmlađivanja i ima nešto lezbačko u njojzi (uostalom podseća na podstanarku sa sprata ispod koja me tužila Centru za socijalni rad pa to utiče na ocenu njene uloge) i trebalo je da uzme neko oružje i pomogne čoveku. I dijalozi s njom su uspeli, ona ima cinizam muške svinje. I na kraju Stiven Berkov igra dilera i narkosa i učestvuje u onoj sceni jurnjave kroz kuhinju restorana, menzu i hodnike dnevnog boravka. Vrlo duga i odlično montirana jurnjava.

 

Koneri ima veoma funkcionalnu periku i kilaža mu je možda najbolja u karijeri i ne može se reći da je ovde izgledao kao u “Zardozu”, onako kako ga je opisala neka kalaštura u Pari maču: 

 

"Konačno se oslobodio bondovske obaveze da se ulepšava i ovde je debeo, ćelav i mastan!”

 

Ovde je Koneri vitak kao da je na Ozempiku i glumi understated uopšte se ne švercujući na reputaciju i ni traga nema od onog manirizma koji je posle primenio hiljadu puta: mudri deda sa repićem koji uči junoše starostavnoj mudrosti. Ovde vidimo Konerija kakvog bi i Polin Keil volela da stalno gleda.

 

Završni obračun je onu tetkastu picajzlu Eber(t)a naveo na gunđanje: “Kako onako iskusni hitman da ne zna da će da izgine ako probuši zaštitno staklo?!” U stvari, znao je, a znao je to i Konerijev maršal jer je bacio betonsku tablu sa ciljem da polupa svemirske romobile, izloge a možda i ljude, a hitmen je instinktivno pucao, i da nije on pucao tabla bi razbila staklo i on bi svejedno eksplodirao na negostoljubivoj atmosferi.

 

Hajams je opet iskoristio naučno-fantastični žanr da isplasira (ha!) svoj moralizam s nekoliko trunki antikorporativnog mrštenja. Nije ni čudo što je Dezmond Rajan iz Filadelfija Inkvajera napisao kao da je kritičar Novosti: “Ovo je strašnije od ‘Osmog putnika’ jer su opasnosti realnije!” 

 Dezmond Rajan

 

Muzika Džerija Goldsmita ima “legasi” šmek, na ivici je kiča, na ivici da bude previše melodiozna na špici i uvodnim scenama, što je čak pretilo da podrije preteću atmosferu. 

 

Neočekivano otkriće mi je ovaj filmač.

CAPRICORN ONE (1978 American movie)

 

 r.: Piter Hajams; ul.: Sem Voterston, Hal Holbruk, O Džej Simspon, Džejms Brolin, Brenda Vakaro, Karin Blek, Dejvid Hadlston

 SVI NASINI LJUDI

U nekoj hotelskoj sobi pogledah ovaj film na dostupnom filmskom kanalu s arapskim titlovima na ravnom ekranu. Na našim televizijama je prikazan milion puta. Hajams je u jednom dokumentarcu govorio  kako mu se posrećilo s ovim scenarijem koji su mu odbijali dok se nije desio Votergejt. Nije imao živaca da gleda probnu projekciju, a onda je čuo aplauze iz sale, iz koje su počele da izlaze budže iz filmske industrije i sve su ga odreda  potapšale ga po ramenu govoreći: „Uspeo si, momče!“ I tako je zanatliju Hajamsa počeo da šiba glas tankoćutnog režisera sa stavom, maltene agendom na polju liberalizma i renesanse. A snimio je takve ljige kao što su „Ulica Hanover“, „Telefon“, „Vremenski policajac“ i „Uski prolaz“. U pomenutom dokumentarcu Hajams je detaljno opisivao kako nije bilo love za statiste i svašta drugo, pa kako se dovijao za scenu na poligonu, morao je, kaže, da koristi objektive od toliko-i-toliko mm kada je imao ispod 12 statista, a za 13-18 statista je koristio objektive od onoliko-i-onoliko mm. To mi je ličilo na mučenog Grunfa iz grupe TNT, kada je pokušavao da upamti kako da kuckanjem iz ormana obavesti drugare o opasnosti: ako je sve u redu onda će kucnuti 5 tisuća i 326 puta slabo i 250 puta jako, a ako je opasno, onda 3 tisuće i 273 puta slabo te samo 178 puta jako. Broj Jedan je bio zadovoljan.

Znači ovo je priča o lažiranju spuštanja žive posade na Mars, što je očajnička i kvarna zamisao agilnog službenika NASE (agilnog kao direktorka Semka Sokolović Betok u filmu Majstori, majstori) da bi sprečio ukidanje finansiranja svemirskog programa. Ali, kako ubediti astronaute da učestvuju? Možda bi bilo najsigurnije da se oni – eliminišu... Nije prvi put da kolektiv u ime opšteg dobra (= u ime interesa vrhuške koja vlada kolektivom) žrtvuje pokojeg pojedinca pa i gomilu pojedinaca. A posle Votergejta paranoja je postala ne samo opravdano nego i poželjno stanje duha, liberali su prilježno počeli da drmaju čamac, pa se uz Pakjulinu trilogiju pojavila i Kaufmanova Invazija trećih bića. Paranoja je čak izvezena i u pitomu Francusku, u kojoj žderu sira bez obzira i gde je Žak Derej 1980. snimio Trois hommes à abattre s tužnim krajem (ubiše Alana Delona na kraju, jebote!).

Možda ne bih obraćao pažnju, ali kada je režiser već toliko kukao na siromaštvo tokom snimanja, mora da sam potpao pod sugestiju i ona scena na poligonu jeste snimana s maksimalno 8 ljudi u kadru. (Mogli su bar ton da barokno ukrase.) Dovijali su se tako što su epizodisti Hadlstonu dali da igra arogantnog moćnika koji traži da mu potrčko koji deli dvoglede i prospekte titra jajca.

Manjak fokusa na tehničke, kosmonautske, raketne itd. stvari oseća se u potpunom odsustvu komandnih tabli, enterijera rakete, fizičkih priprema kosmonauta, tehničkog opisa puta i boravka na Marsu, nema onih lekarskih pregleda, dijetetskih zavrzlama, ama ničega nema – trojica kosmonauta kao da su na kastingu za kviz „Stigni me ako znaš“. Ali – scena na poligonu s manje od tuceta likova sa sve statistima je sirotilja.

Sem Voterston je neubedljiv kao kosmonaut Piter Vilis. On je intelektualac, nosi svetlosmeđe somotske pantalone, kariranu košulju i sako od tvida sa zakrpama na laktovima ilako se uzbudi braneći socijalističke ideje. On je ovaploćenje levičarskog profe iz Nevjorka. Teško ga je zamisliti kao fizički sposobnog za let u svemir. Njegove kolege, pak, fizički su i te kako spremni, mladi Džejms Brolin (Brubejker) i O Džej Simspon (Voker). 

Nedostatak love se nadomešta i viškom priče. Film započinje dugačkim monologom pomenutog budže u NASI, Džejmsa Keloveja (Holbruk), takoreći esejem o smislu istraživanja svemira, kako je to više ideja vodilja nego konkretan profit i interes koji traže kratkovide birokrate iz američke vlade. Holbruk izlaže apoteozu finansiranja takvih projekata, nešto u stilu američke vizije povezivanja rada i sredstava, popularnih Samoupravnih interesnih zajednica. Holbruk je ovde odigrao svoj fah – autoritativnog rukovodioca kome moralni skrupuli ne smetaju mnogo, dok se iza miljanićevske retorike kriju cinizam i prezir prema životima podređenih. To što on priča trojici blaženo neobaveštenih astronauta čak nije ni prikrivena ponuda da učestvuju u dilu, već cinična najava da su astronauti ispisani sa spiska živih. Oni, naivni kao novorođenčad, nisu to ukapirali u onoj jeftinoj scenografiji od kancelarije, a znaju da uključe raketu i da urade algoritam za prizemljenje marsovskog samohoda...

Taj monolog, koji bi lepo mogao da se objavi kao esej u Galaksiji 1979, ili kao preambula ZUR-a, ujedno je jasno postavio premise filma i zaobišao problem budžeta.

Astronauti snimaju scene na Marsu u studiju „za potrebe marketinga“, kako im je objašnjeno, a i u svrhu treninga. Holbruk im održi još neke monologe, sve kraće i sve jasnije u pogledu njegovih namera. On je spreman da ide do kraja samo da bi održao finansiranje NASE. Za to su potrebni rezultati. Za good cause on je lake ruke kada treba žrtvovati tuđe živote i on očekuje da će šrafovi u mašineriji to shvatiti. Ha! Kada se astronauti dosete šta im se sprema, već je kasno. Na njih je pokrenut lov, a lovi ih vojska (vojnici samo slušaju naređenja). U cilju uštede, potera se odvija u pustinji. (Koja bi tako lepo poslužila i kao Mars, uz dosta crvene farbe.)

Kraj filma je sladunjavo – srećan. Kamo paranoja kada ti najviše treba? Film se, dakle, završava tako što Kelovej na groblju drži isprazan govor na sahrani dva kosmonauta (koja su u međuvremenu dolijala), a otvorenom grobu se približava jedini preživeli, Piter Vilis, u odrpanom kosmonautskom odelu a ljudi se okreću prema njemu. Lice Hala Holbruka ostaje kameno. 

E sad, kraj je morao biti ovakav: istaknuti oficir Pentagona ode od groba i srdačno se pozdravi s Vilisom, potapše ga po ramenu, zatim se vrati da se konsultuje s Kelovejom i onda mahne nekim gardistima koji s poštovanjem Vilisa utrpaju u vojni džip. Krene džip, Vilis mahne oficiru i prezrivo frkne prema Keloveju, voze se oni tako, voze se i voze a onda Vilis u jednom trenutku pita: „Kuda idemo?“ „U vojnu bolnicu“, kaže vojnik koji sedi do njega. „Zašto?“ „Na medicinske preglede. Da vidimo da niste doneli neku zarazu iz svemira“. „Ali ja nisam bio u svemiru, u tome je stvar!“ „Pregled je svejedno obavezan“, kaže vojnik ledenog izraza lica. I tu je The End.