MADRES PARALELAS (2021 Spanish film)

r.: Pedro Almodovar; ul.: Penelopa Kruz, Milena Smit, Altana Sančez-Hihon, Izrael Elehalde, Rosi de Palma, Žulijeta Serano.

VUDI ALEN ZA LGBT i ŽENE NA RUBU NERVNOG SLOMA OPET PRONAŠAO MODŽO

*      *      *

Godinama nisam išao na FEST.  Dvedestih nisam išao ič, do bombardovanja sam gledao "Hronike Festa", kao da sam gledao prenos sletanja na Mars, odnosno Sava Centar. Samo su buržuji putovali u to vreme viza i time se hvalili na B92-oijci. U zemlji ostade, kako je to rekla naša Latinka, samo ljudski krš, negativna selekcija, brate. Početkom 2000-ih, od jednog švedskog honorara kupio sam opet martinke, ali odvajao sam od usta za ulaznice. Morao sam da se odreknem markice za prevoz i pešice sam išao, ishrana samo jogurt i hleb, u DKC sam samo išao, jer FEST najlepše pamtim iz "Kozare", "Jadrana" i DKC-a... Po snegu sam se probijao, jednom za ponoćnu projekciju umalo da zakasnim, semafor crven, preko puta policija, a ja pretrčavam - sve zbog filma. Tada sam verovao da je to toliko važno... Strpljivo i krotko smo stajali u redu da kupimo ulaznice u pretprodaji, one narandžasto-zelenkaste za DKC, mi, ljubimci kulture s dna kace, držeći u rukama otcepljeni list iz Politike, na kome smo hemijskom olovkom na programu zaokružili šta ćemo da gledamo. Kao što reče kompozitor Božić, jesmo mi bili odrpani i zakrpljeni, ali čisti. U kaputima iz 1970-ih i s ofucanim srebrnim lisicama, naše su vizantijske face odavale tisućljetnu kulturu, a ne ispraznost Zapadnjaka. Upamtio sam face filmofila, starijih i sredovečnih ljudi uglavnom, koji su, sudeći po odeći i obući, takođe od usta odvajali za ulaznice. Desetak dana smo mogli da gledamo "Šok koridor" "Nove tendencije" i slično. I uvek aplauz na kraju projekcije, stari dobri običaj, koristan kao i pljeskanje pilotu posle uspešnog sletanja. I onda sam prestao, ima 15 i više godina.

Ove godine sam iznenada odlučio da pogledam nešto, kao Krleža što je za vreme II svetskog rata prepisao celu medicinsku enciklopediju "radi smirenja živaca", e, tako sam ja rešio da se na nedelju dana preselim u DKC, moju omiljenu dvoranu. I počelo je 27. februara.

Na blagajni je stajao natpis 17:00 rasrprodato, jedva se setih da je to Almodovar, damn!, kasno sam na Kosovo stigao, šta sad, kad - evo srećnog ishoda,  jedna simpatična ženica, odnekle mi poznata, upita me da li mi trebaju ulaznice za ovaj film. "Samo jedna", rekoh, ali i to joj je činilo vajdu, zamolio sam je da sačeka da kupim druge ulaznice i tako usitnim dvehiljadarku i onda sam, dakle, kupio od nje jednu za Madres paralelas, a dok sam žurio prema sali, preko ramena uočih  da je posle mene još jedna dama kupila i drugu ulaznicu i eto opšteg zadovoljstva. 

*    *    *

Sala je bila već gotovo popunjena kada sam ušao, pa da, Beograđani (ona negativna elita) vole Almodovara još od 1990-ih, Španac je farbao naše devedesete u žive boje, Nebojša Popović i ekipa su u "Metropolisu" i "Hronikama Festa" za njega imali samo hvalospeve, a ja sam tada živeo na proklijalom krompiru. Tek mnogo kasnije, dok mi je televizor još radio, nabindžovao sam Almodovara na jednom inferiornom filmskom TV kanalu u osnovnoj kablovskoj ponudi. Za ovaj film su uneli i dodatne stolice, tolika je bila gužva (publika ni pet para nije davala na one bele trake kojima su neka sedišta obeležena kao "razmak"). 

Nije, znači, trebalo da me čudi što su ljudi navalili na ovaj film, čiji me je sadržaj zaintereseovao, jer je obećavao nešto bolje od prethodnog filma, obećavao je "starog" Almodovara tipa "Sve o mojoj majci" i slično, onog Španca iz devedesetih, jer one je ionako u prethodnom filmu opisao kako se izlečio od gorušice, fluksa, bolova u kičmi, hroničnog umora i stvaralačke blokade, što su sve boleštine koje su odnele više života od španske groznice, kuge, I svetskog rata i gladi zajedno.

A hteo sam da vidim i Almodorvarov set dekorejšn, taj dizajn, u kome bi se lepo osećali Holi Džonson i Endi Bel i Liberači, čak i štipaljke za veš su živahnih boja. Kobalt plavi sto na terasi, na stolu crvena saksija, trenerke i dukserice i džemperi golubije plavi, žabozeleni i tirkizni... Pa one sofe, a na njima precizno poređani jastuci u jarkim bojama, pa funkcionalno osvetljenje, gde god u sobi da sedneš, možeš udobno da čitaš knjigu, boja čijih korica je usaglašena s bojom tapacirunga na savremeno dizajniranom stolu s točkićima. 

Kada se na filmu pojavila Rozi de Palma, salom se proneo žamor odobravanja i smeha, kao kada  se sretne stari poznanik, "đe si, nosata, kućo stara!", obradovala se publika kao Tramp kada je video Putina. 

 

*   *   *

A film, kakav je inače? Pa, Almodovar je postao političan. Setio se Frankove ere, kao naši antikomunisti što su se setili Tita 30 godina posle njegove smsrti, setio se Pedro neotkopanih grobnica, što je povezao s majkama na rubu nervnog sloma. Fotografkinja kojoj otkucava biološki sat, Janis (Penelopa Kruz), upoznaje na setu forenzičkog antropologa s dobrim vezama u fondaciji koja stručno i po propisu otkopava grobnice u kojima leže ljudi pobijeni u Frankovo vreme vlast. To je muka koja godinama muči Janis i ona hoće da inkasira to što ga slika, pa zamoli čoveka za uslugu i on prihvata. Oni vode ljubav uz hičkokovsku muziku dok se zavesa vijori na vetru, a onda duhovitim rezom - na koji se publika s razumevanjem i  slatko nasmejala - u sledećem kadru evo već Penelope trudne ("stomak do zuba"), a do nje i jedno trudno devojče, mršavo kao narkomanče, Ana Manso (Milena Smit), obe pod spavaćicom drže loptu za pilates. Janis je srećna jer je uhvatila poslednji voz da zatrudni, a mlada Ana je skoro očajna. Njih dve se sprijatelje. 

 

Svi Almodovarovi filmovi počinju kao epizode "Simpsonovih" ili "Saut parka" - počeci su potpuno nevezani za glavni tok radnje, ta proizvoljnost navodi na pomisao da njemu početak služi samo kao povod za brejnstorming kod pisanja scenarija...

 

U posetu mlađoj trudnici dođe majka, glumica i ne više mlada kao rosa, toliko opsednuta karijerom da nema vremena za majčinsku brigu, što stvara komički odušak: dođe keva u na postporođajno, i prvo sve ispriča kako je dobila ulogu, a tek posle pita. "Inače, kako ste vi?" (smeh)

Kada obe donesu svoje ćerke kući, ispostavi se da je Janisino dete malo "neobično", naime izgleda kao da je ćale Toširo Mifune. To izaziva smeh u publici ali i čuđenje kod oca, koji se posle godinu dana nakanio da dođe da vidi dete. On je ionako oženjen, žena mu je bolesna, i prihvatio je da bude isključen iz očinstva... Tek kada otac kaže: "To nije moje dete!", Janisi dođe iz dupeta u glavu da je u porodilištu možda došlo do zabune i ona preko interneta kupi komplet za utvrđivanje DNK putem vatiranih paličica i rezultat pokaže da ona - nije majka svoje ćerke. 

 

Ne treba izostaviti prikaz porođaja u filmu: Almodovar, kao prava tetka, mogao je jedino da pokaže solidarnost i da taj božanski čin davanja života prikaže onakvim kakav jeste: kao urlik i bol u znoju porodilje čije je lice izobličeno od bola, doduše bez zelene tečnosti i baš svih detalja kao u filmu "Romansa" (režija Katrin Breja s Kerolin Dusi u gl. ulozi). Bebe su usnimljene ipak oprane i sa štrumpovskim kapicama. Ali dizajn kreveca, ali dizajn bejbi monitora, pa to je životni standard, bre!  

Kada Janis posle nekog vremena slučajno sretne Anu Manso, ova je sada konobarica, promenila je frizuru i pobegla je od majke, koja ionako više misli na glumačku karijeru. 

Sada smo svi očekivali da će da dođe do napetosti u vezi ćeraka, kako da isprave očiglednu zamenu u porodilištu, hoće li biti sporazumne zamene, ali onda ne bi ni bilo filma. Scenario otud nudi šok: Anina ćerka je umrla. "Sindrom iznenadne smrti" kliče se to u doktorskom žargonu. Janis zatim uradi isti DNK test i za Anu, i ispostavi se da je ona majka one male Toširo Mifunke, debele kao da je sumo rvačica. 

 

Janis to ne kaže svojoj drugarici odmah, već se najpre se njih dve smuvaju. Tada i ona linija radnje s otkopavanjem grobnica dobija na zamahu, fondacija je prihvatila obrazloženje potomaka oštećenih žrtava, i na nekim ledinama se iskopaju kosti rođaka, sa sve, na primer, zvečkom igračkom, kako je posvedičila umiruća baka, stalna Almodovarova glumica: "neću dugo, samo da pronađem brata pa da nas zajedno sahrane". Ima i kostura s detaljno opisanim prstenjem i tako dalje, dobro da nisu u pitanju neke njive ili povrtnjaci, ili garaže, bila bi šteta golema. Janis se u poučnom dijalogu posvađa s Anom, istrese se na nju bez razloga i tom prilikom se Almodovar i eksplicitno očituje o Frankovim zločinima, a onda Janisi dođe žao je frknula na drugaricu i ljubavnicu, koja je sada na rubu plača, pa joj napokon kaže joj istinu o DNK testu. Em u nedoba em s popriličnim zakašnjenjem, što Anu, naravno, dovede do ludila, ona pokupi stvari i to dete, za koje je saznala da je njeno i odlazi... (Pitao sam se, kako bre tako, zar ne mora neka papirologija prvo da se uradi?!) 

 

Uostalom, stiže i objašnjenje zašto je dete "neobičnog" izgleda  (komentari kućne pomoćnice u tom pravcu su nekoliko puta zasmejavali publiku, eh što je festivalska publika, reaguje kao nekada!). Anu je naime grupa školskih drugova ucenom primorala na seks, a među njima je bio i nekakav Latinoamerikanac. 

Film se završava uspelim iskopavanjem tuceta kostura boraca za Republiku, i pomirenjem Janis i Ane. 

Almodovar je izgleda ponovo pronašao svoj "modžo". On je opet Vudi Alen za lgbt i žene na rubu nervnog sloma, dve žene u ukusno dekorisanom stanu jedu špansku tortilju, a na zidu je fotografija onog čuvenog fotografa koga zamalo nisu uhapsili zbog pornografije u Bostonu 1990-ih, fotka crnca koji u pozi Ofelije ili Venere sedi izazovno, a oko struka ima samo venac cveća... Jedan od producenata filma je i Epl, kad porazmislim svi kompjuteri u filmovima na Festu su mekovi, jadni Uindouzi...

Publika je srdačno aplaudirala na kraju. Pored fenomenalnog unutrašnjeg enterijera i dizajna escajga, morao sam da primetim da Španci gotovo ne jedu hleb. Zapad misli da su nuklearke, kemtrejlsi, 5G mreža i stišnjena šunka zdraviji od hleba makar i ražanog.

 

SEĆAM SE SAMO TOGA DA SAM OVAJ FILM GLEDAO S AKADEMIKOM MIHAILOM MARKOVIĆEM

 

Ovo je prikaz filma koga se ne sećam. Filma se ne sećam, a prikaz nisam bio ni napisao. Gledao sam ga (film, da, ne prikaz) u art Muzeumu, bioskopu u okviru Etnografskog muzeja ( ulaz iz Uzun Mirkove 2), negde između fiskalne 2005. i fiskalne 2007. Tada su bioskopi ubrzano umirali. Jednom sam ušao u ”Balkan”, a blagajnica se prekrstila. ”Hvala Bogu, jedan gledalac da uđe! Ali ne mogu da vam prodam ulaznicu dok ne bude 4 gledaoca!” Takvo je tada bilo pravilo. Ubrzo su spalili, rasprodali ili samo zamandalili ”Kozaru” i ”Odeon” i ”Balkan” i ”Jadran”, bioskope mog prenatalnog perioda, kada sam bio u inkarnaciji Šumenkov strica. Mislim da su me tada jednom pripustili kao jednog gledaoca, upravo u Art Muzeumu, cepač karata je bio čuveni reditelj Joca. Ja se nećkam kao seoska mlada: ”Jaoo, sam da gledam, pa nije valjda”, a on: ”Ma šta tu ima, baš je kul, separence, cosy and warm, uživajte!” Sada u ovo vreme sinepleksa, zapravo živih mrtvaca & kokičara i prodavaca soylent green sosića i kobasičica i tapasa od kineske plastike, već sam nekoliko puta bio apsolutno sam u sali, sada se već i za jedinku prikazuju dela Sedme umetnosti, pa se osećam kao Tito i Berjman i Hjuz, Hauard Hjuz.

Ali ovog filma se ne sećam. Znam da sam mislio da je to neki drugi film, pa sam se razočarao. Ali ne mogu da se setim ni kako se zvao taj drugi film, koji sam očekivao. Jednom sam u SKC-u odgledao celodnevnu reviju dokumentaraca i kratkih igranih filmića na nekom festivalu, od prepodneva do večeri, jer sam želeo da na’vatam film koga nisam mogao da se setim. Učinilo mi se da sam u najavi na B92-ojci čuo ”danski fudbalski film otputovao u Peru ili Čile da igra meč s nacistima”, kada sam pitao baticu na blagajni da mi kaže koji je to film na osnovu ovog sadržaja, on je samo blenuo, a ja od muke kupio celodnevnu kartu pa sam džedžao u sali i gledao i gledao, na nekim filmovima sam i odremao, a kada je konačno bio prikazan i moj željeni film, ispostavilo se da nije danski fudbalski tim već britanski, da nisu nacisti već zapatisti, i, uostalom, bio je Meksiko, kakav Peru ili Čile. Normalno, nacisti su u Paragvaju, dok su samo metronacoši u Argentini, gde se nalivaju pelinkovcem u Pavelićevoj omiljenoj birtiji.

Tek, ne beše gledalaca za taj fantomski fancuski film u Art Muzeumu, te blagajnik ne htede ovog puta da mi proda ulaznicu. Stojim ja u Uzun Mirkovoj, čekam da dođe barem još jedan gledalac, najbolje još tri ili troje, kad evo propoznatljive figure, s frizurom kao u onog čiče koga smo oblačili u Politikinom zabavniku, znači vijori se čuperak, a orni čiča nosi ogromnu fasciklu pod miškom a u ruci staru kožnu tašnu, hoda brzo kao na Olimpijadi u brzom hodanju jer se bliži vreme početka filma, juri on i zamalo da se saplete na ulazu i – jamačno i njemu reče blagajnik da nema kvoruma. Valjda mu je rekao i to da jedan pojedinac čeka ispred bioskopa s istom namerom... Akademik Mihailo Marković radoznalo pogleda kroz prljava stakla dveri Art bioskopa, pa otvori vrata i obrati mi se s vragolastim smeškom:

          – Mladiću, da li biste možda pozvali neku devojku ili dve, da možem oda pogledamo film?!

Sigurno sam odgovorio nešto glupo, tek, autoritet čika Markovića je kanda presudio, pa su nas pustili da s polovičnim kvorumom pogledamo film. Koji je obojicu razočarao. Bio je to neki savremeni film o prijateljima u Parizu, koje prijatelje muče ljubavni problemi i što im se polomio nokat i razmazala šminka i što fali leda za viski.

Ovu ”anegdotu” sam ispričao Dankinji Kristini Heselhold, i ona ju je unela u svoj roman ”Kamila i ostatak ekipe”, koji je u mom prevodu izašao za ”Albatros plus”. Promocija je bila 2008. ili 2011. na Sajmu knjiga. Ja sam se, osim u ovoj anegdotici, kao lik pojavio i kao kameo, naime prevodialc njenog prvoig srpskog izdanja kod ”Albatrosa” (bez ”plus”), i otada sam se pojavio, kao lik, kameo ili kao ”srpski Volter Matau” u još tri danske knjige. U ovo sivo, kišno vreme, dok sa svih strana nadiru virusi, biološki i kompjuterski, rat, zabrane letova i  skupoća, i kada mi se čini da se više nikada neću moći zezati na miru a da mi za vratom ne dahću islamisti, tradicionalisti, čuvari identiteta, tajne službe, Krajišnici iz komšiluka koji zbog prezimena misle da sam ustaša, batice u audijima sa zatamnjenim staklima, ljudi koje prepoznajem a uvek idu ispred mene kao da znaju kud sam krenuo, elem i znači, u ovo tmurno vreme, razmišljam o ovako nevažnim stvarima. I o tome koliko košta zamena vrata od terase pred sledeću zimu i mraz.

Jebem ti sve

I tako, mic po mic, neverica pa verica, a onda čak i vera, strah, groblja će biti tesna, bocu neće samo čeljad besna, Bil Gejts nas čipovao i taman krenuo da zastupa nuklearke jer ugljen-dioksid i staklena bašta, kad ono omikron, i taman prolazi i omikron, nude se letovi na IziDžetu, koncerti se zakazuju i oni prethodno otkazani i novi, kad - evo ga Ratko. 

Opet se osećam kao 1993-1998, kada sam kupovao razblaženi, popišani i pljunut jogurt na merenje, dok se točilac smeškao, valjda je celu noć drkao u njega, štrecam se kada pregori sijalica, kada mi ispadne urma na pod, tražim je dok je ne nađem, uskoro ću, kada mi ispadne žvaka ili pastila na trotoar, opet da se saginjem, "otrem prašinu" pa metnem u dupe. 

Umesto suncobrana u Grčkoj i onih okruglih priganica s medom i muškatnim oraščićem, umesto Bič Bojsa u Berlinu - kurac na Cvetku i Đermu, jebo vas Putin, da vas jebo. A ono govno na pijaci ispred trafike, srče unučiće gorkog lista i loze i sere od 2003: "Ljudi, kad su ubili Đinđića, napio sam se i 3 dana se nisam treznio... Ukrajinci uopšte nisu nacija! Je l' znate vi da Ukrajinci nisu nacija? To su Rusi!"

 

ЈА НИКАДА НЕЋУ УЧЕСТВОВАТИ У ПОЛИТИЧКИ КОРЕКТНОЈ ПАНЕЛ ДИСКУСИЈИ НА ТЕРИТОРИЈИ САД ЈЕР БИ МЕ У'АПСИЛИ

 

А ни у Русији. Јер...

Па добро, наплатили су ту руску децу, ћапили (вратили) Крим, будимо праведни, као што мазно рече онај историчар јуче, онај што се лепо окупао пред долазак у студио, а водитељ ипак није могао да сакрије презрив осмех за њега, као неко за Бранка Петрановића у последњим његовим данима, кравата од драперије а марамче у џепу ваљда од покрова Богорорице, наплатили су и Кримом и Донбасом и како се зове оно друго што је одбегло, а шта је Насер Орић радио, ко је први почео, када ће да се подвуче црта а богами и да се повуче, чекам да се ископају костури из ормана од крапинских човеци а да је било педофила међу Винчанима, то поричу само из Левијатана, Наташа Кандић зна да је било, али како то да ботоксирани патуљак прети нуклеарном катаклизмом целом свету јер земљу од 40 милки становника не може покорити брже него Немци Краљевину Југославију, и то прети около ако неко само попреко погледа, па прети Швеђанима и Финцима да се случајно не учлане тамо где не треба јербо ће да најебу, треба вратити Кевина Спејсија у Овални офис, од овог Миће Томића нема вајде, не делује Супстрал, а владари из сенке, нафташи с томпусима и бурбоном и клинкама киндерфуксама су нешто изолационистички настројени, шта би било да се рекне ботоксираном параноику који тера батлере да пију чајић пре њега, да му се рекне, ево вако, ми се повлачимо на 199 км од границе, имате санкције, твојим ортацима сада ништа не треба, они су се нафатирали, али ако се предомислиш, осталој пучини нудимо жваке, кока-колу у лименкама и чоколаде и мекдоналдсе, али ако нећеш -- не мораш, да поновимо, ми се повлачимо па да се раскусурамо, као у Малезији, и да више ниси тражио ништа, ни мотор од Ладе ни спид за допинг ни каучук за гуме за Москвича, нема олимпијада нема евровизија нема фузбал, једите лед и цртајте по атомским бомбама крмачама, ако једну бачите, бићете прах, то да каже Спејси, или Робин Рајт, она је бесна на Петрова јер ју је карао док је била нарољана, и шта мене има да зову на телефон, чак не ни Ипсос, већ ко зна ко, и да ме питају да ли је за мене Вучић решење, одакле вам број, има ко зна, каже она, дама у најбољим годинама, али како се усуђујете, то је приватна ствар, нећу ја да кажем, па да ме неко после мрзи, аха, значи не мислите да је Вучић најбоља солуција за вјеки вјеков, како то, па рекли сте да ће вас неко мрзети, значи признали сте, ама нисам, шта ако мислим да је Вучић нај нај нај, али мувам другосрбијанку опасних облина рибу и духовних квалитета, па нећу да је одбијем, хахаха, кисело се насмеја дама, ја нећу да вам кажем, то је моја приватна ствар, моја интима, добро, господине, али да довршим ону поруку Кевина Спејсија, на оно што је (требало би да буде, колико данас) речено, да се дода: дакле, ми се повлачимо, ево вам појас около, ничија земља која је ваша, ископајте канале и у њима нека пливају крокодили, али да нас пустите на миру, ви егзерцирајте од јутра до повечерја, носите шубаре, мажите чизме из Авганистана ужеглим маслацем, јебите ваше педере, нека само ботоксирани и његова пудлица с малим шакама и љубавница и преплашени министри имају 98% свеколиког руског богатства, ево вам гаранција, али, али - да нас пуштите на миру, да слушамо џез и рок и панк, да будемо изопачени наркоси и педери и да се облачимо као сакалуде и тетке, да се зезамо, да идемо на летовања да се чваримо испод сунцобрана, да имамо своје филмске фестивале и модне ревије и наказну и болесну уметност, да гледамо треш холивудске филмове и да гледамо порниће и да зајебавамо попове и да играмо чочеци и да маштамо о срећи и да продамо душу ђаволу, је л' може, ботоксирани кретену манијачки, бре? Је л'знате колико је украјински барок и рококо супер и бољи од руског, Доситеј је чак мало научио украјински јер је лакши од руског, а руски нико живи не може да научи и никад није могао, ни Симеон Пишчевић га није савладао и још му фалили барокна камерна музика тамо горе у оном блату као у Калуђерици, знате ли који је утицај украјинског барока на Гундулића и Венцловића, осим тога, морам да одредим приоритете, баталио сам рециклирање, мир у свету, климатске промене и радничку револуцију, бићу задовољан ако само један мој потомак буде материјално обезбеђен, у равноправност жена не верујем, искуство говори да жене, када су заиста озбиљне, ипак цене да их муж, ако су болне, може на леђа упртити и однети до хошпитала и да им дадне паре за хлеб и торбицу Гучи, а ако падне нека шамарчина, нема везе, шоње нису у моди овде и неће никад ни бити, опера је аут, Посело 202 је ин, једино се броји стрит фајт и нога у јаја, лепи манири су за Роџера Мура и грофа од Киселе штрудле и Керија Гранта а они су педери, Леми Килмистер и Марадона могу, Масимо и Милан не могу.

Опет ми пропаде летовање.

Ponoš ili Vučić?

 Ljudi, nema frke, pa šta je sad bilo?

Ako Ponoš ne bude valjao, na sledećim izborima vraćamo Vučića i sve je ol rajt.

 

*   *   *

 

TOMA (2021 Serbian movie)

 

r.: Dragan Bjelogrlić; ul.: Milan Marić, Tamara Dragičevič, Petar Benčina, Paulina Manov, Andrija Kuzmanović. 

*    *    *

Konačno evo i teksta o ovom filmu. Setio sam se: ovaj film je kao koncert velikog benda koji nema posla na bini: publika pomahnitala, pali upaljače (ili sad i mobilne telefone) i maše rukama kao nenormalna, peva umesto pevača, a signature hit traje - 35 minuta. To je muzički opis tzv. feljtonizma ("hajde ruke gore!"), to jest ove nove mode, dapače pošasti koja hara i svetskim filmom, naime biografskih i kvazibiografskih (kao što je ovaj film, navodno, impresionistička biografija) filmova BASED ON A TRUE STORY,  tako da se prepričavaju feljtoni iz Ilustrovane politike i članci iz crne hronike. Film se sastoji od niza "dramatizacija", kao u serijama na Histori čenelu i Nešenel Džiografiku, a najčešće kao da je Džeri Springer bio saradnik na scenariju. I sve to uvek na isti kalup; počne se s glavnim likom (likicom) na samrti ili u poluraspadnutom stanju, a onda pretapanje i telop 30 GODINA PRE... 

Uh. Gledao sa Tomu pri kraju bioskopskog mandata, u velikoj sali Doma sindikata bilo je 4 gledaoca na poslednjoj večernjoj projekciji. Polovina nosila maske. Da, suze su mi lile dok je Toma pevao doktorovoj ženi, razum mi je govoio da je to čista podvala, da Bjela drka mnogo tu, ali srce je plakalo. 

Neko je izneo ludu teoriju da se SFRJ raspala zato što je umreo Toma, ali ni mnogo lakša teza - da se Toma razboleo i umro jer se raspala SFRJ - ne pije vodu, previše je patetična. Pa, valjda je i onaj sarajevski koncert s Harisom Džinovićem i uzaludnom podrškom Savezu Reformskih Snaga pokazao da raspad te zemlje veze nije imao s top listama i lumperajem.

Dok se konačno nisam rešio da pogledam ovaj film, nisam mogao a da ne vidim publiku koja je iz te najveće sale (u sve manjem broju) izlazila, dok sam ja u manjim salama gleduckao Bonda i ostale anglosaksonske uratke: veoma mnogo sveštenika je gledalo Tomu. Iz toga se ništa ne može zaključiti.

Da se vratim na onaj prvi pasus - ovo je tipična scena koja potvrđuje taj pristup "publika peva umesto benda": ono kada "Silvana" (Tamara Dragičević) prekida telefonski razgovor i seda u auto, a kamera zumira registarsku tablicu. Istraživački deo scenarističkog tima je našao broj na tablicama auta u kojem je poginula Silvana, sa sestrom i Jašarom, i ta činjenica, ta kafanska obaveštenost takoreći, radi svoj posao, a autori filma pucaju od ponosa. To je beda feljtonizma. 

Drugi tip scena je romansiranje događaja koji su se možda dogodili a možda i nisu, zasnovano na rekla-kazala (ili opet na nekoj obaveštenosti iz kafane "Madera" ili s nekog letovanja u hotelu "13 maj", ili štaviše malo severnije, blizu Briona) --> naime lik Jugotonovog diše, koji je prikazan kao pravi udbaš, ili prostačko zajebavanje mučenog Cuneta: "Cune se razume u pičke kao Mara u krivi kurac" (reče menadžer /Andrija Kuzmanović/), zatim zabijanje noža u leđa Radmilu Armenuliću, koga su prikazali kao metro-dizajnera što čita tekst s promptera i zastajkuje kao da mu  srpski nije maternji. To su kanda neke interne fore što popunjavaju vreme u filmu, koji se, zapravo, sastoji od šećerne vune, film je "ajmo ruke gore", a publika u transu plaća da bi pevala i potvrdila sopstveno "predznanje" iz tračarenja i feljtona u TV reviji. 

Ima nešto prepoznatljivo u tim generičkim likovima koji se u biografske filmove ubacuju da bi bili katalizatori, zamajci i slično. Verovatno bi 8 ili 9 od 10 gledalaca pravilno rešilo upitnik "Pronađite uljeza" u filmu; da, to je doca. Petar Benčina je izabran kao totalna suprotnost Milanu Mariću (s nosom iz fundusa) - naime, lep, savršeno holivudski lep, Keri Grant takoreći, ali bez šarma, dok je nosonja boem i samodestruktivni pevač, s dahom pepeljare i brlje, međutim - smrt za žene i devojke. 

Film bi verovatno nakupio još koju stotinu hiljada gledalaca da je dublje zagazio u morbidne sfere - u fizički raspad Tome, sa sve otkazivanjem bubrega, pozivom za pomoć za transplataciju i naturalističkijim opisom krvavih gaća i svega toga. (U filmu je samo jednom nagovešten kateter.) Tako bi film bio odličan edukativni materijal za kampanju "Pušenje/piće ili zdravlje - odlučite sami!"

Generički doca i njegova žena, koja tek kada se smrtno razboli u sebi otkrije žicu za dert i narodnjake, trebalo je da pošalju filozofsku, čak budističku poruku o vrednosti života, ali ne verujem da su se u to udubljivali gledaoci, to pitanje je mučilo samo nekoliko stotina pripadnika sekte Hare Krišna na Balkanu.

Pitao sam se kako su snimljene scene u inostranstvu a pre svega u SAD. Da li su propisno platili lokalnim vlastima i dobili dozvolu, ili su skrivenom kamerom ispod džempera na pikniku snimali Tomu u Čikagu, u Uošingtonu, u Indijanopolisu? Ipak, ona scena kada Toma daje kintu u šešir brejkdenseru - antologijska je. Kakav susret dva geografski udaljena sveta, dve daleke generacije, dva međusobno nepojmljiva mentaliteta (premda autori verovatno ciljaju upravo na pojmljivost, naime da jedan Ciga u duši i prava sirotinja časti drugog Cigu u pojavnom obliku i po socijalnom statusu, ali de fakto bogataša za naša merila!), i, uopšte, sve te scene u Amerikama i Evropi bi - spojene s potpuno opičenim scenama u kojima doca Benčina vozi Tomu truckavim jugoslovenskim putecima na infuziji u ambulantnim kolima - elem i znači, od toga bi se, brate, dao napraviti fenomenalan mockumentary road movie "Kako je sniman 'Toma'"! S kvazidokumentarnim crno-belim snimcima "pravog Tome" (koga bi opet glumio Marić!). 

Što se tiče juga Srbije, Crne Gore i Beograda iz 1960-ih i 1970-ih, sa sve oživelim zelenim engleskim gradskim busevima na Trgu Marksa i Engelsa ili kompjuterski izgrađenim kaldrmama i kafanicom "u Nišu devetsto pedesetih " --> kapa dole, produkcija je to uradila majstorski, a scene s pevanjem su montirane tako vešto da se dubbing jedva primećuje. Neko je dobro ispekao zanat... 

Pa ipak.. Kada će neko da snimi film koji nije samo šećerna vuna?  Znaju kako da stupe sa mnom u kontakt.