Oleana
tekst: Dejvid Mamet; r.: Egon Savin; ul.. Branislav Lečić i Jovana Krstić
Ulogom u ovoj predstavi Lečić je naravno dao jedan stejtment, zna se zašto. Čim sam se vratio kući, ponovo sam pogleda film Dejvida Mameta s Mejsijem i Ajzenštadovom. Poređenje je bilo neminovno.
I deo
U filmu se erotska komponenta svela na dodir po ramenu i ja sam to, kakav sam seljak, potpuno prevideo, jer Debra Ajzenštad tokom čitavog filma nosi vijetnamku i izrazito je aseksualna. "Sviđaš mi se!" i taj dodir po ramenu nisam uočio kao nešto napadno i to govori o meni... U pozorištu, pak, studentkinja (Krstićeva) triput menja odeću i u I delu nosi haljinu i namerno (opet mislim samo ja) prikazuje koleno. Profesor – posle nekoliko viskija – stavlja ruku na to njeno koleno i – nejasno da li od pića ili namerno – kao da želi da nalegne na nju. Kao i u filmu, profa je isprva rasejan i nije zainteresovan za studentkinjino cmizdrenje (obuzet je papirologijom oko kupovine kuće, slavi postavljenje za redovnog profesora malo unapred), ali onda odjednom hoće da pomogne.
Kada sam film video 1990-ih, mislio sam da je reč o tome da pametni moraju da se izvinjavaju glupima. Bio sam na strani profesora 100% i takav sam i danas. On je kriv zbog zločina oholosti, zbog toga što je popio malo previše i previše se izvinjavao. Kao onaj lik u Kišovoj pripoveci koji je smrtno uvredio glupana time što mu je ispravio pravopisne greške. Kao lik u romanu Sola Beloua “Dekanov decembar” u kome piščev alter-ego kaže nekome da su profesori “svete krave, jednom kada ih izaberu za redovne profesore, niko im ništa ne može”, a sagovornik to indiskretno raširi dalje i dekan mora da ode. Profa jeste rekao studentkinji da je glupa, ali indirektno. I hteo je da joj pomogne, iz čiste oholosti --> bio je ozaren, bilo je tu i excercising power, u pobedi (=postavljenju za redovnog profesora) bio je previše velikodušan, hteo je da profesionalnom uspehu doda začin patronizujućeg dobročinstva, eto tako sam ja to video krajem 1990-ih.
To je - po mom mišljenju - jasno i u Mametovom filmu i u ovoj predstavi Egona Savina.
II deo
Studentkinja Kerol u drugom činu predstave totalno je promenila ne samo attitude već i kostim: ima dizelaške pantalone, bakandže i kožnu jaknu, liči na Mariju Šerifović i samouverena je, ni nalik plačljivoj osobi u haljini. Profesor još ne uviđa da mu je pripremljena giljotina i misli da to može rešiti levom rukom. On je pomalo kao sveštenik Grandije u filmu "Demoni" Kena Rasela (po Hakslijevom romanu)...
III deo
Profa je sada očajan i moljaka. On mora da radi upravo ono što je opisao u I delu kada je na pasja kola nagrdio komisiju koja treba da ga proverava i odobri imenovanje za položaj redovnog profesora: da se potčini glupima koji imaju moć, u ovom slučaju Kerol i njenoj volšebnoj grupi. Džon sada vidi da je u čabru i moli i kumi, i to je neugodno gledati. Studentkinja u predstavi ima sada treći kostim, kišni mantil i cipele s visokim potpeticama, ona je zvezda šoua pod reflektorima. Možda je to čak i hint prema operi “Lulu” ili dvema Vedekindovim predstavama istog imena, ko će ga znati. Strahovit tvist je na kraju kada studentkinja pristaje da povuče tužbu ako profa pristane da iz nastavnog plana izbaci čitav niz knjiga kao nepodobnih, a među njima je i njegov rođeni udžbenik, njegovo životno delo... Ali pravi okidač za nasilje na kraju predstave jeste kada studentkinja prekida telefonski razgovor profesora sa ženom: “Nemojte svoju ženu da zovete ‘lutko’!” Tada profa popičkavi i premlati je.
I dalje mislim da je reč o tome da se glupacima mora danas izvinjavati. Po kriterijumima iz predstave, na primer, Ratko Nešković, žovijalni profa filozofije na Filološkom faksu bio bi smenjen milion puta. Profa u predstavi je bio arogantan ali to nije zločin, i da se nije previše izvinjavao i da nije ponudio da popravi ocenu studentkinji – koja se šlepovala uz socijalno poreklo – ne bi bilo nikakvih problema. Mislim ja. Ponekad je pomaganje glupima samoubilački potez.
*
Scenografija je izrazito funkcionalna, džinovski poster glumi policu s knjigama, prostor kabineta je omeđen svetlosnom zmijom, "vrata" kabineta takođe.
U drugom izvođenju Oleane zapazio sam ovo: na početku II dela, Lečić je preturao po "seminarskim radovima" i, oslonivši se rukama o sto kao Tito na čuvenoj slici dok proučava mapu, čita nešto ćutke pola minuta, možda minut. Sada ne mogu da se setim
da li je tako bilo i u prvom izvođenju na ovoj lokaciji.
No comments:
Post a Comment