NOĆ GENERALA
r.: Anatol Litvak; ul.: Piter O’Tul, Omar Šarif, Tom Kortni, Džoan Petet, Donald Plezens, Čarls Grej, Filip Noare, Najdžel Stok, Žiilijet Greko, Kristofer Plamer (kao Romel)
* * *
Ovaj film sam u bioskopu pogledao početkom 1980-ih, „Balkan“ je bio u pitanju, bio je to jedan od onih
preko volje izlazaka u mešanom porodičnom društvu i u poslednjem trenutku. Film je
u kinematografe, znači, stigao sa zakašnjenjem. U to vreme je bilo mnogo „pretpremijera“ i zakasnelih distribucija po Beogradu,
još je bilo bioskopa, svi
relativno puni, još je umela da se napravi gužva i stvori red ispred Kinoteke
za „Povratak Pink Pantera“ i „Krvavi presto“,
ili za novog Bonda ispred „Odeona“... Bilo je publike i za Kosmaj i za Zvezdu i Partizan. (Koji red, bog te video, ispred Odeona usred bela dana za japanski pornić s umetničkim pretenzijama "Carstvo čula".)
Ponovo sam overio film pre neki dan na novom samsungu preko
RTS Planete. I novi dojam je mnogo bolji od onog prvobitnog. Tada mi se film
činio neizmerno dosadan, razvučen, patetičan
i naivan. Jeste bio ensemble cast,
ali – to ne bih tako rekao u ono vreme, naravno –
Piter O'Tul je opetovano isporučivao svoj manirizam na lopate, glumeći psihopatu s
tikovima i frasovima, ali ipak svesnog čovu koji zna šta radi, pa ume i da
zametne tragove. (Da sam zloban, pomislio bih da je to neka uvijena polemika s Hanom Arent i teorijom o "banalnosti zla"!) Uloga generala Tanca bila je svetlosnim godinama daleko od slavnog povratka
u „Kaskaderu“...
S ovom pameću prepoznajem Džoan Petet iz „Kazino Rojala“ u – danas bi loši kritičari rekli tako – „protraćenoj“ ulozi, ali sve ženske uloge su protraćene u ovako muškim filmovima. Džabe je pokazala sise, što je bila velika šteta.
Znam da sam onda
primetio „alo-alo“ strane jezike (tada još nije bilo te serije, ovo je još jedno
anahronističko ocenjivanje), ali s ovom pameću uočavam priličnu duhovitost i
dinamičnost, koja mi je bila promakla. Posle kasne projekcije, predstavništvo
Aeroflota s nabokovljevski zlokobnim slovom Ǝ (Аэрофло́т) tada je već bilo zatvoreno, gledao sam kao hipnotisan u natpis i zamračen izlog dok smo čekali na semaforu
pored pešačkog prelaza (koje je danas montipajtonovski sjebano tako da se
pešacima zavrti u glavi i da ih nešto zgazi), a posle smo otišli u Skadarliju na
beogradski specijalitet, na ono retko govance u lepinji, što smo pojeli spotičući se po kaldrmi i mlako
komentarišući film. Niko nije bio oduševljen
Donald Plezens (general Kalenberg) začuđujuće normalan, Omar Šarif (Grau) zalizan, pa s usporenim spešl inglišom, kao da čita izveštaj o vodostaju na Voice of America, dok su Filipa Noarea (inspektor Moran) i pomenutog Plezensa loše posedeli u finalu filma "dvadeset godina kasnije"...
S ovom pameću uočavam i jednu malodušno pruženu ruku Zapada prema Nemcima. Kako reče Tirnanić povodom „Vetrova rata“: „Za Amerikance je fašizam neka vrsta sporta", i ovde nema prevelike omraze prema Nemcima kao nacistima an ženeral, već se višekratno stavlja do znanja da „nisu svi Nemci isti“, eksplicitno se mažnjava pokušaj atentata protiv Hitlera, premda se u Romelovim replikama (Kristofer Plamer, sniman izdaleka, pa se prepoznaje samo po glasu) ipak to uravnotežuje u stilu: „Rušimo ludaka, onda nije izdaja, jeste, bilo nam je lepo da ratujemo za Hiću u početku, a sada kada je poludeo, nadamo se da ćemo izvući živu glavu i možda čak i delić časti, ako smaknemo Hiću pre nego što nam dođu saveznici...!“, ali najvredniji deo filma je ono što inače skroz preovlađuje u Pekinpovom „Gvozdenom krstu“, naime antiratni, nepatriotski i melanholični pristup u liku "kaplara Kurta Hartmana" (Tom Kortni), što je u stvari najobičniji defetizam i rimtutituki pre rimtutitukija, kao i veličanstvena filozofska zadrtost majora (kasnije pukovnika, ali nije se dao time potkupiti!) Graua (rekoh: Omar Šarif), koji tvrdoglavo (kao da je reč o filmu Koste Gavrasa) traži pojedinačnu pravdu u haosu u kome kolektivno gine hiljade drugih, iako ga „svi“ opetovano pitaju: „Šta te, bre, boli kita za neku kurvu a rat svuda oko nas?!“ Ali ---> u tome je stvar!
Sada me je dojmila i ona scena kada je Tanc ustrelio pozitivca, pukovnika Graua. On je odjednom postao - leš. Pošto je pao, više ga ne videsmo - samo nosila na kojima je prljavo ćebe prekrivalo - kad pre?! - kadaver. General Tanc je upravo saznao da je atentat na Hiću omanuo. Kako se stvari brzo menjaju. Eto, sada i tu scenu tumačim kao namig na krhkost života, šta li.
Sve to mi je promaklo za vreme one pozne projekcije početkom 1980-ih i netom posle dok sam pokušavao da se ne usvinjim onim govancetom u lepinji s legendarnog kioska u Skadarliji (tada jedno od retkih mesta gde je čovek mogao tako kasno nešto da prezalogaji, a trgovci u "Dragstoru" su za TV Dnevnik izjavljivali: "Zna se ko kupuje posle 22.00 - barabe!"), baš mi je bio naivan i dosadan film tada, uostalom kao i komedija „Batak ili krilce“ s Lujem de Finesom (koju sam komediju gledao gotovo u istoj ekipi u DK „Vuk Karadžić“ negde u to vreme), ali to je barem bilo smešno, a smešan je bio i onaj ratni film s Burvilom i de Finesom, La grande vadrouille (Velika avantura), u nekom ciklusu ispremešanih "pretpremijera", iako je taj film bio iz devetsto šezdesetih... Tek posle sam primetio da je de Fines tu ličio na Radovana Karadžića sa šlemom, dok je, prerušen u staru damu, u filmu „Batak ili krilce“, opet ličio na Karadžića, ali dok se prerušavao i krio.
Gvozdeni krst u verziji Džeki Kolins i u vidu telenovele...
