Moreti me je kupio "Dragim dnevnikom", a Džudi Dejvis će za mene zauvek ostati Žorž Sand, dok će Suše na vjeki vjekov biti Poaro, Glenda Džekson će vazda biti Gudrun Brangven i otuda zub vremena doživljavam kao ličnu uvredu ("Oh, Smrti...!). I zato ću pogledati svaki film Nanija Moretija bez obzira na kritike. A ovog puta sam najpre pročitao te kritike, evropske glase: "fali dubina", "kud se deo njegov humor?", "moralno dubiozno", "bleda senka 'Sobe moga sina'", dok američke kritike nikako nisu mogle da pređu preko statutory rape-a, i gotovo. I tako, sa strepnjom sam seo da gledam film, i to u ranu zoru, u 10.00, u DKC-u, a pre toga sam prvi put uradio i number two u čistom, premda rasklimatanom ve-ceu te kulturne ustanove. Sve sam počistio, ne vidi se ništa, za miris ne garantujem, ali osetio bih da je bilo nešto ekscesno. Bio je to prvi film drugog dana Festa, a razvodnica je čupala one trake sa stolica koje su trebalo da budu slobodne zbog ”razmaka”. Naime, te trake prvog dana (kada pogldah 3 filma) ama niko nije poštovao. Tokom poslednjeg filma tog dana, štaviše, usred jedne projekcije se drugi razvodnik popeo na binu da upozori gledaoce da vrate maske na lica. To je delovalo, ali je izgleda već narednog dana doneta interna odluka da se od toga odustane, a, kao što pomenuh, i od “razmaka”. To je pre projekcije rekao onaj čika s očalama i u dukserici (videti prikaz filmova Jagnje (Lamb) odnosno Prolećna pesma) i to je rekao nikom drugom do jednom poznatom kritičaru, koji se već smestio na svoje sedište, ako sam ga dobro prepoznao.
* * *
Ali da se vratim ja filmu “Tri sprata”. Strepnja beše dublja od nade, ali sada mogu da kažem – nije loš film. U stvari, niti je ”Soba moga sina” toliko dobra kao što je izvikana, niti je film Tri sprata” toliko grdan kao što je pokopan u kritikama. A za odsustvo humora, jeste, i ja sam primetio da je Nani Moreti sve namrgođeniji što je stariji, iako održava liniju kao Dejan Đurović, iako farba kosu u prirodnu boju, ali jeste sve mrgodniji, međutim, to je njegovo pravo, i uvek sam mrzeo bjelaše iz Crnu Goru i seljake koji pitaju nepoznate ljude: ”Je li, junače, što si tako mrk?”, i to ne pitaju zato što im je žao (pa da mrgudu popuše kurac da mu bude lakše), već da bi provocirali i ponizili.
Jeste ovo ”Soba moga sina 2.0 dark side”, ali to što je ružnija, znači samo to da je vreme poružnelo. Moreti sigurno ne promoviše ponašanje svojih likova – a ono je ponekad za svaku osudu – već ga pokazuje, a u spratu sa sinom ubicom uglednog sudije direktno potkazuje.
Zašto se Moreti odlučio za adaptaciju izraelskog romana i da radnju prebaci u Rim, ko to zna, možda ga je knjiga baš dirnula? Tek, radnja se odvija u buržujskoj rimskog četvrti (za nas bužujskoj, za Zapadnjake to je samo viša srednja klasa) i prati porodice na 3 nivoa, jelte, i to u 3 ture, s razmakom od po 5 godina. Naravno da je prezgodno što im se putevi ponekad ukrste, ali zar se ionako ne ukrštavaju svakog dana u istoj zgradi?
Prizemlje: Lucio i Sara Polara (prenervozni Rikardo Skamarćo i prehladnokrvna Elena Lijeti) mnogo rade, pa ćerku Frančesku (Kjara Abalsamo kao Frančeska od 7 leta) često ostavljaju kod matorih komšija Renata i Đovane (Paolo Graciozi i Ana Bonaluto)
I sprat: ugledni sudija Vitorio (Nani Moreti, mrgud) i njegova lepa žena Dora (Margerita Bui) imaju problematičnog (šifra: "kombi sa zatamnjenim staklima" i "ne sećam se, ne umem da objasnim šta me je obuzelo") sina Andreu (Alesandro Perduti).
II sprat: mlada trudnica Monika (Alba Rorvašer) porađa se dok joj je muž Đorđo (Adrijano Đanini) na putu, jer mora da zaradi i često ga nema. Monika obilazi majku u ustanovi za nemoćne, i daje nam se na znanje da je majka poludela posle postporđajne depresije, Monika se plaši da joj se to ne ponovi i psihijatru ispoveda da joj se priviđa crna ptica u kući. Scenograf nam zaista prikazuje dobro dresiranu ptičurinu.
Postoje i 2 spoljna lika, koja veoma utiču na radnju: Adrijanov stariji brat, prevarant Roberto, i Luiđi, upravnik dobrotvorne organizacije za pomoć izbeglicama, istovremeno (baš zgodno!) i otac devojke s kojom je Andrea s I sprata u trećoj turi događaja našao mir (?).
E sad, nemoguće je ovoliko sudbina ispreplesti a da prevejani čitalac/gledalac ne pomisli ”ama ovo je baš too convenient!”, ta zgodnoća bode oči, ali, kao i u ”Sobi moje majke”, reč je o kontingentnim događajima, koji se mogu desiti svakome od nas, s visine posmatrani deluju kao da gledamo kretanje mrava, ali ako se dron spusti i likovi konkretizuju, evo ljudske priče, pa i drame, a bogami i tragedije. ”Soba moga sina” hanekeovski (ovo je za mene uvreda a ne pohvala!; videti prikaz filma Bilo jednom u Holivudu) podastire gubitak sina, koji se ”mogao izbeći samo da sam bio tu”, i tu banalnost, moram to da kažem – jer svi smo mi nekada nekoga izgubili, boga mu – oneobičava karnevalizacijom psihijatrijskog poziva oca poginulog sina. Tu ima transgresivnih trenutaka u vidu podjebavanja gej ludaka, pardon - pacijenata, što je fasciniralo žiri i Moretijeve obožavaoce. U "Tri sprata" se tragični i/ili zloslutni događaji ne bojadišu humorom i ne nudi se čak ni džepna katarza, niti ”pouka”, za čim tako gladuje savremeni politički korektni film, već se prokazuje, možda suviše stvarnosno, ono: ”svakoj majci je preči sin od pravde, ubicu samo majka može da voli, sumnja je gora od istine, svakom je bliža košulja od kaputa”. Moreti nam daje na uvid: ne očekujte saosećenje i pravdu, porodica je preča. Katarza nije test za DNK ili kovid pa da može da se kupi u apoteci. Nesporazumi, i u porodici i van nje, pravilo su gotovo bez izuzetaka, i nema smisla i hepienda koji će te random lives da ušnira u mašnicu. (Osim u filmovima koji dobiju Zlatnu palmu, Zlatnog lava itd...)
O čemu se radi? Lucio i Sara odvedu Frančesku kod komšija na čuvanje, a kada je posle napornog radnog dana pokupe, ona drekne u hodniku ”Renato è rotto!“ (Renato se pokvario) i opisuje njegovu zaboravnost. Oni se zapitaju da li i dalje da ostavljaju ćerku komšijama, ali posao je važniji a bejbisiterke skupe. Uskoro se desi da deda Renato i Frančeska odlutaju (Renatova žena nije bila tu) i Lucio, koji je od samog početka filma nosio anksioznu facu ubojice, popičkavi i krene u park gde on obično vodi ćerku i tamo zatekne konfuznog i doslovno popišanog dedu Renata i ćerku. Lucio je uveren da je bilo nečeg seksualnog u ovom događaju. Istraga utvrdi da nije, ali ćerka se odjednom ponaša povučeno. Lucija izjeda sumnja. Renato od šoka propada još više i završava u bolnici. Lucio mu bane u sobu i zgrabi ga za vrat, bolničari i lekari ga jedva odvoje od starca, koji ubrzo umire. Da li će se istina ikada saznati? Na I spratu: onaj problematični (kakav debilan izraz koji može da znači i da vam je neko ubio sina, majku, ženu, silovao i zaklao ćerku), onaj problematični sinak, pijan i naduvan, kolima zgazi ženu na ulici i zabije se u prizemlje, pravo u radnu sobu već pomenute porodice s ćerkom. Majka Dora se brine samo za uplakanog sina, a sudija Vitorio obuče kućni mantil, izađe na ulicu i pita ženu koja nepokretno leži: „Gospođo, gospođo? Jeste li živi?!“
Moreti je moralista, tvrdim ja, kao Klod Šabrol. U „Ceremoniji“ na primer, Šabrol ne promoviše ponašanje i zločin one dve kućne pomoćnice, već prokazuje njihovu socijalnu psihopatologiju. Moreti nam, dakle, prikazuje kako se ponašaju tipični (imućni i uticajni, ili samo imućni) roditelji, kojima je važnije njihovo čudovište od života drugih. Uskoro se, uostalom, pokazuje da je Vitorio pravedan i ne želi prstom da mrdne da potegne veze u pravosuđu u pomogne sinu, što ovoga dovede do besa pa iscipelari oca i potom ga zlostavlja i zaključava u njegovoj rođenoj kući! (Otac na kraju drugih 5 godina kaže ženi: „Ne želim nikada više da ga vidim, a ti biraj ili on ili ja!“)
II sprat, mlada majka se plaši da ne poludi kao svoja majka. Kada se iz porodilišta vrati s bebom, pred vratima je čeka poklon. To je, ispostavlja se, poslao pomenuti Roberto, s kojim pošteni Đorđo ne želi ništa da ima i on, čim se vrati s terena, vrati taj poklon (skupa igračka nosiljka s visuljcima).
Onda sledi telop "5 godina kasnije", pa posle opet "5 godina kasnije". Glumci se čudesno malo menjaju, jedino deca rastu „kao iz vode“.
Filmu se prigovara da ovi naknadni događaji ne doprinose sazrevanju likova, njihovoj samospoznaji, kamoli katarzi, ili tako nešto, ali zar nije takva pučina jedna grdna? Nije svaki čovek lik iz grčke tragedije, ljudi po pravilu sve guraju pod tepih i vode svoje uboge živote ne razmišljajući o „široj slici“. Ponekad odu na groblje, na slave, igraju loto, ne vole da zamaraju glavu teškim pitanjima. Ako ih potrefi nesreća, ili je potisnu u stilu "život ide dalje", ili se, pak, zaglave u njoj, jedino misle na grobljanske sveće, sudske fascikle u nekoj večitoj parnici, dok oni socijalizovaniji nađu neku društveno korisnu zanimaciju, ali život kao takav je uglavnom nefotogeničan. U „Sobi moga sina“, psihijatrijski poziv skrhanog oca dao je priliku za gotovo urnebesni odušak i privid katarze, ali -> da li bi i taj i ovaj film uopšte bili zanimljivi da se film odvija u miljeu npr. filma „Ružni, prljavi, zli“?! Čisto sumnjam. Da li smo zavedeni dizajnom, unutrašnjim enterijerom i standardom više srednje klase? U III delu filma Dora se kupa kod novog poznanika Luiđija, a kada ima udubljenje za glavu. Kada Monika kupa svoje prvo dete u I delu, u lavoru ima toboganče, koje drži bebi glavu iznad vode. Kako Italijani na sve misle!
Moreti će za mene uvek ostati dečak, levičar i zajebant, ateista i Gaston Lagaf italijanskog filma, ali – starost je gadna boleština...
Šta se događa u preostala dva dela, posle 5 odnosno ponovo posle 5 godina? Lucio spava sa Šarlotom, Renatovom maloletnom unukom, koja se oduvek ložila na njega i sada ga je slagala da ima pristup babinom imejl-sandučiću odakle ova navodno piše američkoj zaovi. Sledi tužba. U III delu Vitorio umre a za to samo čujemo od Dore, koja se pita gde je sin, nijebio na sahrani, a kaznu je odslužio. U tom delu se vidi odsjaj situacije s izbeglicama, jer kada Dora odnese dva kofera sa starom odećom i obućom u Cenzar za pomoć izbeglicama, demonstranti s parolama „Vratite se kući!“ napadnu prostorije gde se skuplja odeća i ona mora da beži, a pomaže joj upravo šef te organizacije, Luiđi, otac nesuđene snajke. E ta zgodnoća koja ušnirava sve pertle ove priče je za kritiku (uputimo je piscu romana...). Luiđi odveze Doru do svoje kuće na selu gde konačno otkrivamo gde je Andrea: on pravi med, živi povučeno u braku s Luiđijevom ćerkom. Ali Andrea ne želi pomirenje s majkom.
Majka Dora posle odlazi do muža zgažene žene i kaže: „Kada već moj sin nije hteo, evo ja sam došla da vam kažem: 'Oprostite!'! Čovek kaže. „Izvinite, samo trenutak!“, zatim ode i vrati se s teglom meda. „Vaš sin mi već neko vreme piše i šalje med i moli da se vidimo! Ja nemam snage, žao mi je ali ne mogu da pomognem vašem sinu!“
Šta je bilo s Monikom? Pa ona je imala halucinacije u stilu „Tajnog prozora“ i „Žmurki“ i „Amerika Latine“ i to je bilo iritantno. Film se završava veštački indukovanim (ali statistički tako verovatnim!) susretom preživelih stanara na pomenuta tri nivoa ispred ulaza zgrade, dok zapanjeno gledaju nekakav ulični festival tango plesača, nekakvu umetničku diverziju, šta li.
Koliko god kritičari pizdili da tu nema dubine, da nema poente, da je sve to moralno sumnjiva šećerna vodica, moram retorički da pitam – pa zar život nije baš takav? Kada ste sreli majku kojoj je milija pravda od njenog sina monstruma/debila? Možda je Moreti iz nekog razloga postao namćor i pesimista, što je, rekoh, njegovo ustavno pravo, možda je odlučio da prestane da umotava kontingenciju u staniol katarze, smisla i reda. Možda je samo šabrolovski jebo kevu toj usranoj „višoj srednjoj klasi“, a kritičari, navikli na festivalsku političku korektnost zaslađenu sirupom od agave, to nisu mogli da progutaju?
