TERRIFIER 3 (2024 American film)

r.: Damijen Leoni; ul.: Lorin LaVera, Eliot Fulem, Samanta Skafidi, Brajs Džonson, Antonela Rouz, Margaret En Florens,

 

BAD SANTA MEETS TEXAS CHAIN SAW MASSACRE

 

Art d’Klovn sada ima odrasliju drugaricu, Bejbi Džejn na federima, odvratni dotur Fajbs bi prste oblizivao. Jedva stighoh na film posle dabl fičera u Džejmsu Dinu i piškiriškija: vrata Lorin Bekol su već bila zatvorena, sâm sam ih otvorio i smerno seo na mesto 2 u I redu. Na platnu je išla neka horor scena i za tren sam se pokolebao, pa sam uključio telefon i proverio šta piše na nepocepanoj ulaznici: da, Lorin Bekol. Uskoro se pokazalo da je ono ipak bio trejler i odahnuo sam. 

Ovo sam čekao – da vidim kršteni slešer koji ni pet para ne dava za političku korektnos’ i tankoćutnost kolmovanih prosvetarki koje znaju da u Švedskoj ako zateknu detence u 23.00 na ulici – odmah ga obese o prvu banderu. Evo čitam dan kasnije da je u Novom Pazaru, tom bastionu demokracije i religijske čistote, filmač zabranjen za maloletnike. Moraš, bato, da pokažeš ličnu kar(t)u. Ko o čemu, kurve o poštenju, regruti o skraćenju, a pušači i vehabije i fanatici o moralu, demokratiji i porodičnim vrednostima.

 

Šta rekoše ono, tokom prvih 11 (a što jedanaest, je l' mu to dođe kao magična brojka 617?) minuta filma u Londonu i Njukaslu gledaoci povraćali i zabeleženo 13 napuštanja projekcija u Liverpulu i Doveru, 15 u Birmingemu i Mančesteru, 14 napuštanja u Njukaslu. Škoti i Velšani, kao poznate ispičuture i mlatitelji supružnica, ostadoše srca junačkoga i, kao Mali Radojica do poslednje strofe, ne napustiše svoja sjedala.

 

Pretpostavljam da je to puštena buva, da se namame ljubitelji horora, ali verujem da svaka buva u sebi nosi zrnce nepotrebne istine.

 

I zbilja, klalo se žestoko, jednom zarđalom sekiricom, nađenom u kontejneru sto posto, 200 hiljada dolara je bio budžet, nije bilo za solingen nožekanje i sekirice nemačke proizvodnje iz reklama za drvoseče. Mljackale su razbucane lobanje, krckale su kosti, liptala je krv, udovi su odsecani kao novinarki Dei i u samurajskim dvobojima, ali ne tako ukusno kao kod Kurosave, krv je bila lepljiva kao voda u zrenjaninskom vodovodu, lepo je Art pobio familiju za Božić, samo jedna curica preživela, sakrivena u donjem ormanu kuhinje Marles. Ni Damijen nije imao srca da je ucmeka. (Možda ju je sačuvao za IV deo? Vidim da me ugledniji strani kritičari kopiraju i usvajaju moje ingeniozno zapažanje iz "Plašitelja 2" --> naime da Torntonova telesna gluma kao da je došla iz doba nemog filma.)

Slešer je žanr za uživanje, jer kako jednom reče Entoni Burdejn: “zasitiš se romantičarske ljubavi, ponekad ti dođe da opališ neku jeftinjaču popucalih peta, da je izbambusaš, jer seks je animalna rabota...”, i tako publika dolazi na ovakve filmače da vidi jedno klanje za drugim, da je mine želja, a ne da tumači dubokoumne postmoderne natuknice ka mitologiji, filozofiji, psihoanalizi i slično. Nije da Leoni nije pokušao da malčice filozofira, već i time što je Artiju dao da dobrim delom filma nosi kostim deda Mraza, ali nije davio s time. Ima nekoliko urnebesnih momenata, u uvodnoj sekvenci, kada krvavi Arti pojede kolačiće, popije mleko i opere sudove, kada sa svojom “Boni” u metrou sretne kolegu klovna koji ih pita “Je l’ mogu da vas slikam; svaka čast na kostimu, i ja sam probao sa krvlju ali teško se, brate, pere...”, pa onaj dijalog s pravim (a zapravo lažnim: “e, sine, nekada sam bio Elvis...!”) deda Mrazom, pa zatim ona scena kada Arti zauzme mesto “pravog” Mraza u šoping molu i deli poklone neznavenoj dečurliji. U tome ima ne samo komičkog oduška, nego, velim ja, i neke poruke. Znam, znam, reče nešto čika Ford o tome, ali to je popularna zabluda. Svaki film ima neku poruku, nemojte.

 

Leoni ne uzima zarobljenike, kako se to kaže na engleskom, i ne samo da ubiva mnoooogo okrutno, već i ne bira, nema ono da po ključu neki ima da prežive zato što su pioniri maleni, invalidi, nosioci Spomenice 41, ili su – kao u ostalim filmovima užasa i katastrofe – zaslužili da prežive, u smislu poruke mlađoj generaciji, ne, Leoni poručuje svojim likovima: “neki ćete da izginete, a neki ćemo da ostanemo da iza kamere snimamo nastavak, a vi tražite druge uloge”.

 

Priznajem da mi je na kraju bilo teško da razlikujem Sijenu od Džes: slične su likom i osim toga toliko pokrivene krvlju da je i bodi dubler mogao da ih igra. Uostalom i ona Viktorija, Artije partnerka, “krvava Boni” da je tako nazovem, u poslednjoj deonici filma je imala, hm, muške i maljave ručerde, jebotebog, što me podsetilo na onu scenu kada Čkalja otkrije da hanuma pod čadorom ima ručerde Bate Živojinovića. Zbilja popajevske ručerde i nadlaktice je imala ta Viktorija (a navodno Samnta Skafidi; da nije promenila pol?!) u poslednjoj deonici, zar niste primetili?

 

Da li Art može biti ubiven? Za vampire znamo, za osme putnike znamo, za osmeh znamo, ali šta može da doaka Artiju d’Klaunu? Mač u srce, odrubljivanje glave, neka bajalica? Možda je to i rečeno, ali nisam ulovio recept. Uživao sam u ručno rađenim ćuftama i pravom kečapu. U sledećem nastavku očeujem da vidim onu klinku iz uvodne scene iz kuhinjskog elementa, a možda i Sijenu. Gabi, sestra od tetke (ili ujne, nikada da po’vatam te rodbinske odnose) pala je u ambis zajedno sa čudotvornim mačem, možda je preživela do nastavka... Arti je pobegao kroz prozor. Aha, dekapitacija je rešenje, otud je Viktorija sa popajevskim rukama regulisana zauvek.

 

Živeo Leoni!

 

  

TERRIFIER 2 (2022 American movie)

 

r.: Demijen Lioni; ul.:Dejvid Hauard Tornton, Lorin Lavera, Eliot Fulam, Sara Vojt, Ameli Maklejn, Keli Hajman, Kejsi Hartnet.

Sad moram da pogledam i „Plašitelja 1“.

Pravo je čudo kako je film posle 1 sat i 15 minuta uspeo da potraje još sat i koji minut. Tada mu je bilo vreme da se završi, s nekom (pre)pametnom frojdističkom cakom i sve bi bilo okej. Ovako mi se odužilo kao „It 2“.

Da, to s papir mašeima, košmarima i nevoljama s roditeljima jako vonja po „Stravi u ulici brijestova“ i sećam se kako sam 1990-ih obožavao da tu franšizu tumačim po Jungu i Frojdu, kao odvajanje od roditelja, ljubomoru odraslih na mladost, citirao sam Junga koji je citirao jedno jevanđelje, ali sada ne mogu da se setim toga i mislim da tako ne bih ponovo analizirao te filmove. Ali, Lioni je pametno bacio kosku u tom pravcu: odnos majke Barbare (Sara Vojt) s decom se može frojdizovati do besvesti. Da li je bilo namerno što Barbara i Sijenina drugarica Eli (Kejsi Hartnet) mnogo liče? Takođe, šmek B filma izaziva druga Sijenina drugarica, Bruk (Keli Hajman), koja je očigledno prešla tridesetu (ili je tako nafrakana). Sijena Šo (Lorin Lavera) takođe izgleda kao izmučena igračica oko motke, snažnih butina i izazovnog gluteusa.

Ali ne treba previše mozgati i tražiti „poruke“ u Sijeninim traumama zbog samoubistva oca i crteža koji su ostali za njim, tu je „Strava...“ ipak temeljnije zasnovana, Lioniju valja odati priznanje na originalnosti slešerskih klanja i crnohumornom krvoliptanju koje deluje zaista friško i bolesno u duhu našeg doba. Plašilac je napadno prenaglašen u pantomimi, na primer dok čita novine u uslužnoj perionici, dok služi obrok već zaklanoj Barbari, a u toj sceni  ima jedan goof: Plašilac donosi šerpenju, očukanu i tufnastu, kao da je kuvao u Bačkoj, ali je drži rukama odozdo, iako je jelo očigledno vruće. Ali ništa se ne puši a on se nije opekao. To je neki ćušpajz od krompira, kelja, šargarepe...

Taj poslednji sat i žilet filma – pošto je Plašitelj kratežom skinuo glavu s ramena besnoj majci Barbari – sastoji se isključivo od toga da Sijena hrli u ralje Plašitelja da bi spasla brata. Dosada se tu prikrala. Obračun se događa na Plašiteljevom bunjištu, i tuča deluje kao ono amerikansko zabavno rvanje. Ne samo da je Plašilac neuništiv, jer mu ni bodljikavi topuz pravo u glavu ne može ništa, već i Sijena prima udarce kladivom u leđa kao da je Hulk. Ali u svemu tome vidimo i dirljvu sestrinska ljubav prema bratu.

Film bi bio mnogo bolji da je umesto tog „završnog obračuna“, koji se protego maltene na pola filma, nastavio s originalnim gejzirskim krvoliptanjima i hanibal-lektorskom hirurgijom. 

Plašiteljov lik ima potencijala dase razvije u pun personaliti. Naime, on ima drugaricu, kao neku vrstu Frankenštajnove sestričine, kao Betmenovog Robina, naime klinku neku ima, „malu bledu devojčicu“ (Ameli Maklejn), koja nosi iscepane dokolenice i piški sok od crne ribilzle. Samo Plašitelj vidi tu bledu devojčicu i – Sijena! To daje prostor za psihoanalitičko mudrovanje u nastavcima koji će jamačno uslediti. Kuriozitet je da Plašitelj ispod kostima ne nosi gaće. Zanimljivo. Da li barem ima čarape u onim klovnovskim cokulama? Hoćemo li u narednim nastavcima upoznoati njegovu kevu, možda očuha, ili, pak, ambicioznog ćaleta, možda nesrećnog pantomimičara, koji - posle neke traume - sada povučeno živi na Haitiju, s nekoliko seksualnih robinja i samo ispija koktele? Sve je otvoreno.