27. oktobar 2023. Sajam knjiga

 27. oktobar 2023. poslednji Sajam knjiga 

17.00 sala "Ivo Andrić"

Predrstavljanje romana Dom je gde umreš, kaže gospodin Sonders. 

Učestvuju; autor Terje Holtet Lašen i prevodilac Predrag Crnković

Smederevska pesnička jesen 2023

 

Smederevska pesnička jesen 2023.

 

Evo me u Smederevu, u svojstvu prevodioca, dakle šerpasa i batlera, uprkos svom stresu i tužbama: ja i dalje držim čas.

Setio sam se jedne fotografije iz kulturne rubrike Politike na kojoj (fotografiji) su Miroslav Egerić, Svetlana Velmar Janković i još neki pisci na ko zna kom festivalu. Organizator je poveo učesnike na izlet. Kao na fotki sa školske ekskurzije, pisci poziraju: Velmar Janković drži ženski torbuljak ispred sebe, Egerić sa onim svojim borama između obrva gleda kroz naočare. Tada nisam znao da će to obilaženje festivala takoreći postati deo profesije, odnosno bonus, bon za topli obrok, regres. Nagrada za književne poslove, kao kada te razvedeni ćale izvede na bečku šniclu u kafanu kada dođe da te vidi.

I bio sam na tim seminarima, festivalima, sajmovima, manifestacijama raznim (Danska, Švedska, Novi Sad, Crna Gora...)  --> svuda dešava se isto: sretnu se stare drugarice ili drugovi, kapne suza, zapeva se patriotska pesma. Škrgućući zubima se pozdrave oni koji se ne podnose. Uvek se neko zaljubi u nekog, „ko je ova?“, spanđavanje je neizbežno, strani učesnici dobiju posebnu pažnju, stariji učesnici u staromodnim zumbanim cipelama i teškog hoda osećaju se kao penzići koji kad prime penziju mogu unuke da časte svežim limunovima, mlađi laureati su puni elana, čini im se da ih je život pravedno nagradio baš na vreme, svako se sa svakim spanđa po zasluzi i afinitetu, i posle dan-dva, uđe se u rutinu kao kod mornara na prekookeanskim brodovima i u vojsci: svi samo čekaju ručak i večeru.

 

Trebalo je da nas pokupe preko puta Narodne skupštine. Tačno sam znao da je Japanka učesnica. Ispostavilo se da je tu i moj Danac, Sebastijan Natan, koga sam tada prvi put sreo i Italijanka, za koju sam po izgledu bio uveren da je Španjolka.

Stigosmo u biblioteku gde su puštali video zapise Šimborske, Matića i Desanke, s odgovarajućim prevodima, bilo glasom bilo tekstom. Zatim su gosti po tradiciji darivali knjige biblioteci. Upravnica je simpatična Ruskinja, koja govori savršeni srpski sa još savršenijim ruskim akcentom. Sreo sam tu i Jensa Fink-Jensena (koji je izgubio novčanik s karticama, ali se ispostavilo da je on bio u kombiju koji je dovezao nas).

Zatim smo se preselili u veliku salu Kulturnog centra, gde se o jednoj nagradi odlučivalo glasanjem publike između 5 finalista. Nisam hteo da budem beli listić, pa sam u mraku zaokružio određeni broj.

I onda, napokon, večera.

Na ovakvim skupovima uvek pogrešno procenim uticaj i značaj persona koje ne poznajem. A to je opasno. Ne valja stati na žulj uticajnim zlopamtilima i treba paziti šta se priča i pred kime. U vinogradarskoj vikendici Kneza Miloša, popularnog Kodže (nos na portretu mu je alkoholičarsko-sifilitičarski), izlanuh se autošovinistički pred uticajnim patriotama (čuli su me sto posto, kuku meni). Rekao sam Jensu u jednoj od Miloševih spavaćih sobâ: „Fyrsten Miloš led af syphilis; has pik faldt af og så hans næse. Han var womanizer...“ Pa šta hoćete, i Mijačev Miloš u tumačenju Voje Brajovića je u početnim izvođenjima imao crni gumeni kurac...

„Misli samo na sebe“ – tu rečenicu sam nekoliko puta čuo u skupini nas učesnika na izletima i obilascima muzeja. Mislim da to mogu da prihvatim (mada ne znam na koga se odnosilo). Ja i jesam mislio samo na sebe zbog problema koji su me skolili od kraja avgusta. Ali ja sam i dalje držao čas.

Sada treba da provetrim odeću koja će vonjati po duvanu do Uskrsa. A čeka me i rak pluća.

Čitalo se u dva dana festivala od 18.00 u biblioteci. Dodela glavne nagrade se kao i uvek odužila jer su se uvaženi gosti raspilavili i raspričali. 

Budući da sam mislio da osim koktela - a nisam pio alkohol tokom festivala zbog spisateljske rabote - nema ničega a i depresija me je skolila, otišao sam posle dvosatnog programa pravo u sobu ali pre toga u poslastičarnicu "Kraljica", gde imaju fenomenalnu tortu Žerbo, baš prava Žerbo torta, s karamelisanim šećerom koji krrrrcka... Poslao sam sms Jensu Fink-Jensenu da pitam da li je čuo kada sutra polazimo za Beograd, a on me obavesti da gore ima dosta klope. Ali već sam se najeo kolača i kunjao uz epizodu "Dekstera".

Kako je odmicao festival, postajao sam sve zabrinutiji zbog egzistencijalnih problema, tako da me je Jovica Tišma za ručkom čak upitao u čemu je problem.

Osim glavnog čitanja u 18.00, pesnici su nastupali i u srednjim školama i u staračkim domovima, podeljeni po grupama. Jensu je dopala srednja medicinska škola "Sveta Petka". Ostavio je dobar utisak, jer je samouvereno izašao ispred katedre i govorio na engleskom.

 Od 3 prevedene pesme, ja sam pročitao 2, dok sam onu ljubavnu prepustio Biljani Milovanović Živak. Pred učenicima (uglavnom učenicama) srednje škole osetio sam se ugroženo. Pored Jensa, poeziju su govorili i Biljana i Trivun Radovanović, dobitnik Zlatne strune za najbolji rukopis među 74 poslata na konkurs. Inače smo pred nastup morali da radimo. Naime, ispred katedre gde je trebalo da sedimo mi, stajao je nekakav pano s listama raznih trombozâ i insuficijencijâ. Našli smo se tako u kotlini aule. Onda smo premestili pano i uneli dodatne stolice i smestili se za katedrom. Ja sam bajagi nehajno švenkovao pogledom po decama gore na basamacima, osećajući se tako star, tako star. Bolje da nam je dopao starački dom.

  

 

 

Otkriće: Ana Ogrizović

 

Čekajući prevoz do Smedereva

 

Obrazloženje žirija

 

Da li se to vreme – sa sve (geo)političkom situacijom – menja nagore, pa onda poezija deluje sve bolja, tek, utisak je da se kvalitet pristiglih rukopisa poboljšava iz godine u godinu, tako da je rešeto na ulasku u najširi izbor podešeno ne na decimale, već na promile u sabiranju umetničkih dojmova i ocena tehničkog umeća. Tu zaista ostaje žal za jednim brojem rukopisa kojima ostadoše oko limesa.

O svemu su pevali pesnici ove godine, pa i o ljubavi, iako Izet Sarajlić reče početkom 1980-ih u jednoj pesmi kako današnji lirski subjekt ne sme da kaže „volim te“, jer tobože nije moderno, ali smeli su to ipak  pojedini pesnici iz ovogodišnje konkurencije, tako da čitav rukopis ume bude jedno veliko ljubavno pismo i opis jadâ, a ipak da bude uverljiv pesnički zapis kroz koji se prelamaju i odsjaji sveta oko nesrećnog književnika. Dušan je Stojković svoju ljubavnu muku u tekstu Šekspir ovo nije pisao ironizovao poigravajući se s klišeima, ali taman kada je bio na rubu da zaglibi u puku erudiciju, bljesnula su izvesna džofanteovska razotkrivanja, koja su, kako bi to rekao Džejmi Oliver za svoja jela, to podigla na viši nivo... Nenad Obradović je u Ceđenim ljubavima i detoksu već naslovom ljubavnost ogulio od sentimentalizma, on je dao uobičajenu isporuku apsurdnih, duhovitih i provokativnih pesničkih slika, pokušavajući da ljubavni jad razblaži parodijama kulinarskih emisija i parapolitičkim asocijacijama, za šta su najbolji primeri „Ljubav u tiganju“ i „Moj 29. novembar“. Obradović spada i u one pesnike koji su ovaj konkurs obogatili razmišljanjem o smrti, u stilu Cesarića i Petrovića, dakle naslućuje se mirisanje trave odozdo, rukopis me asocira na „kada bi Brana Petrović pisao skečeve za ’Petkom u 22’ fiskalne 2012. a da čita Džoni Racković“. Najsmrtonosniji, da tako kažemo, među mračnim rukopisima, bio je ipak Marko Todorović, s gotovo morbidnim tekstom „Useljavanje u novu smrt“, leksikonom smrti raznih živuljaka, s obigravanjem oko grobova, gotovo da smo s pesnikom išli u salon nameštaja da tražimo najlepše stvari za mauzolej (ili neki grob na istoku Srbije sa sve belom tehnikom).

Stevan Šarčević takođe vraća nadu u herc poeziju rukopisom „Mehanika žrtvenog obreda“, čitav tekst je jedno ljubavno pismo u stilu Prljavaca Ne zovi mama doktora, ali naravno da doktora treba zvati. Jelena je Kostić u (šteta, prekratkom) rukopisu „Hemoterapija“, iskoristila simbol iz naslova da medicinskom terminologijom zabašuri ljubavnu poeziju. Kako se nekada govorilo za Ibsenovu „Divlju patku“ –   simbol zrakasto prožima ceo takst. Ana Ilić je u rukopisu „Oporavljam se od Hegela“ zbunila žiri: ko bi rekao da autorka ima tako malo godina. Poezija jeste ljubavna, ali duhovite opaske o svakodnevici i vladaveličkovićevski groteskne krvave slike čitaoca bacaju u razmišljanje. Kada smo već kod „nesklada“ (to je naravno skroz subjektivna i neknjiževna kategorija) godina pisca i dela, Anja Marjanović je u „Ničijoj zemlji“ ispisala iskustvo koje prevazilzi njenu krštenicu, ali valjda je objašnjenje u njenoj struci. Ona je ušla u um i dušu sedovečnih ljudi ili čak na pragu starosti, i iz njihove samoće u danas gotovo iščezlom toku svesti u III licu (studenti svetske književnosti znaju nemački izraz za to), posmatra gradski pejzaž i svoje mesto u njemu na putu ka groblju. Kao da gledamo glumicu Ljiljanu Krstić u onim TV dramama pod uredništvom Filipa Davida. Patrik Weiss je u „Tragičnom životu suvozača“ ljubavnu poeziju obogatio erotskim slikama i brutalnim slikama (abortus u WC-u), koje bi lepo stajale u transgresivnim spotovima „Prodidžija“ u njihovom zlatnom dobu, pamte se dve slike: bacanje partnerkinih fotografija da bi se napravilo mesta za ruske klasika i – nezaboravno – moja bulja, crveno cvijeće. 

Ima i bukovskijevske, falusoidne, pivom natopljene poezije, autofikcije ili izmišljene autofikcije ostarelog mačoa, koji još neće kožnu bajkersku jaknu da okači o klin, tu Andrija B. Ivanović u rukopisu Game Over fura rejv i crvenofenjerašku atmosferu s mirisom marihuane, u jednom dugom erotskom putovanju kroz noć. Foto-stripske intervencije efektno dopunjuju pozitivan iskorak u ovom pravcu u našoj poeziji, inače prenapučenom diletantima. Borivoje Petković je naš vodeći pesnik crnotalasovske orijentacije, pesnik predgrađa, krezubih kurvi, lutaka invalida (divno!) i raspalih barakâ, samo naslov jedne pesme, „Čežnja četrdesetog dana“, vredi više nego mnoge zbirke. Posle čitanja su vam potrebne Asepsoleta maramice, ali to je poezija iz života.

Kada rukopis kao celina ima neki narativ, ili u prevodu priču (ili čak sadrži ideju za roman), onda je tumaču lakše da se opredeli a da ne izgleda kao šarlatan na izložbi apstraktnih slika. Nina je Milovojević zapravo napisala scenario (rukopis „Kartonski čovek“) u stihovima, scenario za jedan film koji bismo rado gledali u Puli i Herceg-Novom i Motovunu, to je sredovečni ženski lament nad promašenim odlukama, zagledan u porodični album, to je netipično nenostalgičarska jugo-priča o tom prokletom raspadu, sa svim (opet) nesentimentalnm dodacima u vidu ljubavno-bračnog brodoloma... Ksenija Marinković čeka svoju najbolju ulogu! Željko Barišić je napisao narativ u stihovima, naslov „Čimbenik na osami“ vredan je cele zbirke (kada bi bio aforizam) i kao takav izneverava, ali u svemu drugome oduševljava, kao fragmentarna proza Vladana Desnice, savršena slika toga kako autorova krštenice, odgoj i taj famozni majlidž stvaraju sada tako redak pogled na svet (svetonazor). E ovo je jugo-antinostalgija!

Erudička poezija, znači impregnirana intertekstualnim i interemedijalnim napucima, kao i manje ili više usiljenim posvetama pesničkim velikanima, zastupljena je takođe, i tu je srećom načitanost začin koji se dodavao kao kumin ili šafran, a ne kutlačom kao so u vojničkoj kujni, sve te reference (a veoma često i fusnote) nisu jednostavno „skretale pažnju na poeziju drugih pesnika“ (da parafraziramo prevodioca Tolkinovog „Gospodara prstenova“), već su dodavale nijanse značenjskoj paleti. Jagoda Nikačević i Marina Srnka su u svojim rukopisnim zbirkama Pozorište senki Balkan odnosno Feminomahija tražile obrazovanog čitaoca. Prva je ispisala jedan dalmatinski Amarkord, jedan setan pogled na jugonostalgiju koja može da bude i korektiv „istočnim“ verzijama te generacijske nostalgije što prečesto postaje omaž Vegeti i sentimentalizmu, Jagoda je zapravo napisala scenario za jedan mogući film, dočim je Marina dala besniji i hermetičnji pogled generacije u martinkama, koja pokušava da studira svetsku književnosti i semiotiku. U svakom slučaju vrlo osvežavajuća erudička poezija. Tu spada i rukopis Branislava Sarića Kad sam već tu, koji je dao svojim neobičnim, grotesknim slikama da dođu do izražaja, samo ih diskretno kiteći decentnom intertekstualnošću i lako je zamisliti ove stihove u mraku „Akademije“, dok se po olajisanom podu kotrljaju plastične čaše i flaše Tuborga, a sa zvučnika cure pesme Nika Kejva i Leonarda Koena i Vasilije Radojčić. Ivana Iv Milovanović je u tekstu „Noć kada je papirni avion preletao grad“ spojila već pomenutu zrakastu simboliku naslova (papirni avion) – a kada smo već kod uspelih, simboličnih naslova, valja napomenuti na ovom mestu i „Kartonskog čoveka“, koji se na kraju potpuno opravdava i kao naslov i kao jedan od ključeva za tumačenje – refleksivnost pomešana s duhovitošću, plus skrupulozna intertekstualnost, što sve daje pitku liriku u (pri)gradskim crticama.

Da, ima i politike, ali u ovogodišnjem rodu su tekstovi, zanimljivo, odražavali i fotogenične i nefotogenične žrtve, i bili tzv. objektivni i prema fotogeničnim i nefotogeničnim zlotvorima. Nije se kukalo na „nepravde Zapada“, niti se pravila lažna simetrija u stilu „svi smo krivi“ i „ko nas bre zavadi“. Da li su jektičavi rodoljubi našli pametnija posla od slanja rukopisa na nekakve konkurse, ili je negativna selekcija, štono reče Latinka, učinila svoje, pa ostadoše samo umorni sredovečni pesnici koji umereno rabe „Vegetu“ i mogli su da spavaju na klupi u parku i – generacija rođena u budoarima Franje&Slobe lišena balasta istoriografije, pa se kroz to biološko-generacijsko-migracijsko rešeto provuklo samo setno i cinično  pevanje „o nama i ovom našem dobu“? To je pitanje ostalo bez tačnog odgovora, ostaje približan (odgovor) u vidu pobedničke zbirke.

 

THE BURNT ORANGE HERESY (2019 American/Italian movie)

 

r.: Đuzepe Kapotondi; ul.: Kles Bang, Elizabet Debicki, Mik Džeger, Donald Saterlend

 

Umetnički triler i misterija kao žanr pripadaju multietničkoj evropskoj močvari koja bazdi po internacionalnom inglišu, gotskom ugođaju, nategnutom zapletu i uživanju u samoj sebi (močvari). Ovaj film sam morao da posmatram samo u kontekstu sledećih sestrinskih uradaka: Uncovered (1994), režija Džim Mekbrajd, s temeljno razgolićenom Kejt Bejkinsejl, i odevenima Artom Malikom i Džonom Vudom, zatim The Best Offer (2013), režija Đuzepe Tornatore s Džefrijem Rašom, Džimom Stardžizom, Silvijom Heks, zatim The Man from Elysian Fields (2001), režija Džordž Hikenluper, s Endijem Garsijom, Mikom Džegerom, Džulijanom Margulis, Olivijom Vilijems i Džejmsom Kobernom, te – premda je film francuski – Death in a French Garden (1986), režija Mišel Devil, s Mišelom Pikolijem, Kristofom Melavojom, Edvigom Ledje, Nikol Garsija i Ričardom Boringer... Eto, i sve ću ove filmove zato uskoro da iskritikujem.

Svi oni imaju nešto zajedničko – a to je jedan neobjašnjiv detalj koji gledaocima skreće pažnju s radnje, ali nepotrebno i verovatno samo iz ćeifa scenariste odnosno reditelja. Tako da ta zajednička osobina ič ne doprinosi nekoj kategorizaciji. Ta caka je – kao ostatak plodove vode u oku – nešto što niti šteti niti poboljšava film, kao jedna pega više na telu dobrog ili lošeg konja, a što ne utiče na cenu i trkačke karakteristike dotičnog grla. Zajednička je i neka vrsta anacionalnsoti, svesti da će film gledati s titlovima (osim u Nemačkoj, Francuskoj, Italiji, Španiji, Portugalu i Poljskoj) jedna razdragana i šarena ekipa gledalaca, pretežno festivalskih frikova.

Mik Džeger da je odličan glumac mene nije ni bilo potrebno ubeđivati, gledao sam ga u Čoveku iz Elizijskih poljâ, gde je oduvao sva ona imena pored sebe, i Bouvi je odličan glumac, to im je u krvi, a ova ovde Džegerova uloga bila je čak preraspričana, prenapisana i vonjala je po pozorišnosti, ali je i s tim glumsc izašao na kraj bez ikakvih problema. Kao i u svim pomenutim filmovima, zaplet je – kada se bolje razmisli – nemoguć, misterija je ostavljena donekle nerazrešena, i uvek je reč o tome da se glavni lik dobro vuče za nos tokom većeg dela filma, a i onda kada mu se čini da se izvukao i štaviše osvetio, opet mu ostaje gorak ukus neobjašnjenosti muke njegove, gotovo da ga više jede to što ne zna o čemu je reč od samog polulošeg kraja.

Ovaj film barata s klišeima koje je preuzeo iz knjige po kojoj je nastao: istoričar umetnosti i kritičar Figera (danska zvezda Kles Bang), kaustičan zato što ga ždere manjak talenta, dobija nepristojnu ponudu od tajanstvenog, luciferskog dilera umetninama Kesidija (Džeger) da ukrade poslednju sliku samopenzionisanog namćora i velikana likovne umetnosti Debnija (Saterlend). U igru ulazi i misteriozna obožavateljka kritičarevih predavanja Berenika Holis (Elizabet Debicki) s kojom kritičar odmah stupa u voli me-ne voli me atletski erotsku romansu. Ko koga vuče za nos? Gledalac ispočetka veruje da i stari slikar i (možda najmljena?) ljubavnica manipulišu kritičarem u ime dilera Kesidija. Beng otvara film jednom dugačkom anegdotom na predavanju za bogate amaterske obožavaoce istorije umetnosti, koja (anegdota) posle postaje simbol čitavog filma. U tome ima nečeg pozorišnog i lako je zamisliti pinterovsku predstavu po ovom predlošku. Ta priča o slikaru u koncentracionom logoru koji se prodao slikajući portrete nacista, ali nije odoleo da se ne osveti tako što je na svakom naslikao poneku – muvu... Što mu je došlo glave, jer ni Nemci nisu baš takvi duduci za umetnost... Kritičar Figera pripovest više puta modifikuje i pri svakoj izmeni dodatno nagoveštava svoju mračnu stranu.

U stvari, scenario se – ne znam kako je u knjizi to rešeno – poigrava gledaocem, a to što na kraju mnogo toga ostaje nejasno, ne duguje se njegovom veličanstvu ambigvitetu, kako bi to u teoriji romana i krimića rekao Stanko Lasić (na primer za jedan le Kareov roman), već tome što i nema pametnog objašnjenja, ili, ako bi ga bilo, sve bi se pokazalo još šupljikavije. Tako da je film prepušten na milost i nemilost glumcima, a oni su vrhunski. Ali u tekstu ima previše intelektualnih, samozadovoljnih smatranja o visokoj umetnosti i o tome kako se i zašto formira cena umetnina, na način na koji filmadžija obično umereno podjebava producente od kojih zavisi. Na daskama Ateljea 212 ima jedna predstava u tom stilu sa Zeremskim, Stanićem i Cvetkovićem (Art Jasmine Reze u režiji Alise Stojanović) i taj umetnički svet, bilo brodvejski ili pariski, ili svet fotografije i art dilerâ Nevjorka, Londona i mešane Evrope vazda je dobar seting za nategnutu misteriju, pokoju mladu golu glumicu, dobar kameo starog glumca ili rokera i slično.

Dva danska pesnika uskoro u Srbiji

 

Festival Smederevska pesnička jesen 2023. će od 17. do 19. oktobra ugostiti između ostalog i dva danska pesnika: Jensa Fink-Jensena i Sebastijana Natana.  

Da li ću i ja biti prisutan, ne znam još. Stiglo je nešto preporučeno, beogradski poštanski broj, nova tužba, poziv na saslušanje, izvršna presuda...? Ostaje m ida sutra pokupim to u pošti i potpišem prijem. 

Još mi nije stigla uplatnica za Infostan, a obično stiže do 3. u mesecu. Da li je i to loš znak --> da mi se osporava pravo na stan??! 

Na našem Sajmu treba da budem domaćin norveškom piscu, ali da li ću ja to uspeti?

U novembru treba da budem na Sajmu knjiga u Kopenhagenu, ali da li će me pustiti da otputujem?

Motor mog kućišta na kompjuteru s desk topom nešto mi neprirodno zuji, povremeno tandrče. Zvuči kao pred crkavanje napajanja pre 7-8 godina. 

Imam aaus, nov, od prošlog leta, ali:::::::

(1) zaboravio sam ulaznu šifru

(2) istekla mi pretplata na Office

(3) ni za ono kratko vreme upotrebe nisam uspeo da se snađem na Windows-u 10, to jest na novom Word-u

(4) greškom sam izabrao za glavni jezik UK English, pa i nigde nema majmunčeta @ i kao da US English ne postoji!?

Na nekim forumimam sam se raspitivao za pomoć, niko ne ume ili neće da mi objasni. A najverovatnije sam ja debil.

Znači, ja sam malouman i nesposoban za ovaj život.

. 

Hvala, Srbijo!

Srećan mi 6. oktobar. Danas je trebalo da budem u Požarevcu, da konačno primim prošlogodišnju nagradu "Slobodan Stojanović" za najbolji dramski tekst. I možda uzmem primerke odštampane drame.

Ali, sutra mi dolazi mogući kupac stana sa suprugom. Mislim, on će doći sa suprugom, a nema nameru da kupi i moju suprugu.

Hvala, Srbijo, fala ti kao sestri.

Proglašavaš me ludom bakutom sa 16 mačaka? Teraš me u nužni smeštaj? Fala, Srbijo.

Preseo mi jul na Mediteranu. Uh, lepog plivanja i svakodnevne telovežbe... Unazadili su me od te noći, 27. avgusta. Otad mi srce tuče u grlu, kao gugutki. 

Šesnaest (16) dana kasnije – havarija, pukla cev ispod lavabova u kupatilu. Poplava.

Ja pustim komšije da uđu, da pomognu pri zavrtanju ventila. U dobroj veri. Ali, komšinica ispod, posle saznam podstanarka, primeti kod mene tzv. nered.

Dok sam bio dole kod šahta pored zgrade, načinila je fotke, ta žena. Zvala je komšinicu uspaničeno »Dođi da vidiš!« Podstanarka liči na Virdžiniju Vulf.

Dva dana kasnije, vlasnica stana mi izlepi vrata trakama i preti objavom fotografija. Mislio sam da me je komunalna policija živog zaplombirala. 

 

Molio sam neke ljude da dođu s policijom, niko nije mogao. Poslao sam sledeći imejl sajtu MUP-a:

 

Poštovani,

Stanujem kod Lipovog lada na Zvezdari.

U nići subota/nedelja 03:00 došlo je do poplave u mom stanu, havarija ispod lavaboa u kupatilu i voda je ušla i u stan ispod.

Ja sam otvorio vrata, bio kooperativan i nekako smo posle 2 sata zaustavili curenje: jedan od komšija je zavrnuo ventil u mom stanu.

E sad, podstanarka koja živi u stanu ispod reaguje "ubiću ga" i slično. Muške komšije iz okolnih stanova su se uljudno ponašali a i ja, takođe. 

Toj ženi se ne sviđa "nered" u mom stanu i uvredljivo se obraća.

Danas je došla da mi lupa na vrata i viče "policija".

Ja živim sam. Od 2000. sam imao problema zbog "zagađenih međuljudskih odnosa", što je trajalo dosta dugo.

Koga zmija ujede i guštera se plaši.

Ja bih razgovarao s vlaenicom stana. Jednom sam joj već platio štetu od poplave 2013. Ali ova podstanarka nije zz razgovor. Napraviće mi probleme.

Sada je ponedeljak 17:38, nadam se da neće niti pronlema do sutra.

Pozvao bih 192 sutra pre podne ako bi me neko otpratio do banke i bude prisutan u razgovoru s komšijama i ako vlasnica stana bude tu.

Da li bi policija došla?

Ne znam kako da postupim, živim sam i strepim od reakcije komšija.

Ja sam prevodilac i pisac Crnković.

Hvala i svako dobro

 

FORWARD

Predrag Crnkovic <predrag.crnkovic@gmail.com>

Tue, Aug 29, 2:38 PM

to info

Evo sad su mi stavili trake preko vrata i špijunke, kao da je mesto zločina.

 

P.C.

 

Naravno da je trebalo da pozovem 192 a ne da pišem pismo kao brodolomnik na pustom ostrvu.

 

Onda sam ipak sutradan izašao i snimio one gorenavedene slike vrata s lepljivim rtakama. 

Odem u banku, prodam poslednje ostatke danskih kruna i kupim 1000 e. Otpre sam imao 100 e. Ukupno 1100 e sam bio voljan da dam samo da se situacija smiri.

Posle višegodišnjeg uznemiravanja, moja jedina ambicija je da budem nevidljiv. Zakažem sastanak s vlasnicom u piceriji "Cuoco", po njenoj želji. Ona sa mnom razgovara čkiljeći i navodeći konverzaciju u smeru da sam ja ludak i da podstanarka skuplja potpise protiv mene. »Buknuće požar od tvog nereda...  Ja ne smem s tobom da se vratim, videće me ona...!« Ogovarala je Upravnika zgrade (u ostavci) kao i prošli put, 2013, kada sam joj isplatio 600 e. (Sada već znam da je u istoriji svih poplava u zgradi od 1978. jedini slučaj da je neko nekome platio nešto – ja.)

Bio sam, znači, spreman da joj dam svih 1100 e koje sam bio poneo. Ali ona tvrdi pazar. »Još ne znam kolika je šteta«, ali opisi su biblijskih razmera, parket propao, električne instalacije na plafonu crkle, iz mog stana navodno curi »nešto žuto« + kiselina. I to ona filuje svojim posoljenm sećanjima na moje detinjstvo, kao da mi je biograf. Uglavnom, ja tu figuriram kao neki ludak. I ekološka opasnost za opštinu Zvezdaru i moral grada Čikaga.

 »Da li mogu da računam da ćeš mi u decembru isplatiti troškove renoviranja?«, pita ona, ja srećno pristanem.

Dan-dva uljuljkujem se u nadi da je tu kraj.

Ali nije.

Upravnik me zove. »Stanari se žale...« »Da li to podstanarka skuplja potpise?!«, pitam ja usplahireno. »To ne znam...« »Pa ko se žali?« »Pa stanari, na stanje u vašem stanu... Biće nevolja ako nešto ne učinite...«

 

Onda dobijem i sms od vlasnice.

 

Zahteva se da popravim nešto, »instalacije« u generalnom smislu. Ona hoće "garancije da se to neće ponoviti". Ja prvo nemam para za to, moram da završavam Antologiju danske poezije, a osim toga rečeno mi je one noći da je glavni ventil u šahtu pokvaren, a i ako nije – postoji problem s komšijama na I ulazu::: oni ne vole da se ventil zatvara. Oduvek. Još 1995. su me za gušu hvatali kod jedne opravke. Napišem joj to.

Upravnik posle dan-dva zvoni, evo i njemu je šteta, kaže, iako je vrata do vrata. On tvrdi da je ventil u šahtu ispravan, štaviše najbolji na svetu. Pita kako stoje stvari. Motaju me oko malog prsta.

Ja kažem da s vlasnicom imam dogovor da joj paltim štetu i da se nadam da je tu kraj, on se namršti i napravi grimasu, a za primedbe na moj nered, ja prepričam kosultacije sa čuvenim advokatom. (Ono o "štetnim emisijama" i pravu svojine.) On se još više namršti i kaže »Pustite to pravno, advokati umeju da stvari postave tako da naprave suđenje...«

Onda odjednom krenu telefonski pozivi. Jedan broj se ispostavi da je iz opštinskog MUP-a. Userem se. Zaboravio sam na onaj moj imejl poslat MUP-u i planiram da  ponesem preobuku i odem u Milana Rakića i predam se..

Lutam gradom, ne znam šta da radim. Onda stigne imejl: oni traže da se izjasnim po onoj prijavi koju sam poslao. Meni lakne i odgovorim da ću doći sutra. I dođem.

 

Ali, kasno. Vlasnica je već bila, i lepo je razgovarala s policajcem, očigledno, jer ovaj drži njenu stranu. O pretnji »Ubiću ga« i lepljenju traka se ne priča, već sam dobio poduku od njega i mlađeg kolege o kineskim ventilima. »Havarija je to, nije moja krivica...«, kažem ja, ali: »Jeste i vaša!«, kaže on. "Kako?" »Ne održavate instalacije!«. Zatim je proverio da se moja verzija razgovora s vlasnicom slaže s njenom! I dodao je »Ne znam šta bi bilo da sam ja bio dole pa da je meni tako curilo, a imam malu decu...!« Što je fino upakovana pretnja šta će mi se dogoditi ako sledeći put pukne cev u stanu. Kada sam upozorio na nezakonito načinjene fotografije, rekao je odsečno »Ali nisu upotrebljene, ako budu, onda ćemo o tome!«

Izjava koju sam potpisao izgleda kao na gornjoj fotografiji, jednom ju je popravio na moj zahtev, nisam želeo dalje da insistiram, samo sam hteo što pre da odem.

Ali nije tu kraj. Podstanarka i vlasnica su ulazile i izlazile iz Upravnikovog stana. Uzbuđeno se diskutovalo. I rezultat se video nekoliko dana kasnije: poziv iz Gradskog centra za socijalni rad.  Prethodno je par komunalaca, tj. »Belih«, došao na moja vrata da mi traži ličnu kartu i prepiše JMBG i ustanovi ko stanuje u stanu.

Za nekoliko dana je stigao poziv u centar za socijalni rad na »procenu da li sam sposoban da stanujem«. (Pa i policajac u opštinskoj stanici mi je lepo rekao »Imaš prava ali imaš i obaveze. Ne pričam ti ja ništa loše, to važi i za njih...!«)

Angažovao sam još jednog advokata, koji je baš tada bio na tronedeljenom putu. Posavetovao me je da se odazovem, da odem u taj centar i zamolim odlaganje procene dok se on ne vrati.

Došao sam sat ranije ispred zgrade, koja je izgledala stravično zloslutno i oronulo. 

Premišljao sam se da pobegnem. Ipak sam ušao u zakazano vreme i pokazao poziv. Očekivao sam da će me zadržati i prebaciti u »Lazu«. Psihološkinja je bila sama u kancelariji, mlada i lepa devojka, ljubazna, očigledno svesna koliko je meni neugodno i u kakvom sam šoku. Ja sam hteo čim pre da potpišem izjavu da molim za odlaganje tzv. procene moje tzv. normalnosti,  ali ona me je upitala »Zar ne želite da čujete razlog poziva?« Pa da, zbilja. Prijava Stanbene zajednice, potpis Dejana Ilića – znači zamajavao me je sve vreme, kao i vlasnica što je lagala »ja neću da tužim« – oni su, dakle, zabrinuti, stanari u množini, a tu su i fotke neke. Oćutao sam: »to je krivično delo, te fotke«, samo sam klimao glavom, a ona me je pitala da li mi treba nužni smeštaj, od čega živim, upisala je ime oca i majke, očitala mi ličnu kartu, zapisala kvadraturu tj, taj prokleti broj Slobinih kvadrata, ponudila godišnju socijalnu pomoć, »ne znam da li znate, ali imate pravo na nju«, rekla je, i izraz lica joj je pokazivao da je primetila kako sam šokiran. Stranica i ¼ izjave je tako sastavljena i nemam snage da to slikam i postavim, ali istresen sam iz gaća. Treba da dokazujem da nisam lud. Da nisam opasnost.

Potpisao sam izjavu i laknulo mi je kada sam izašao. Nije bilo namrgođenih i nabusitih ljudi u kancelariji niti medicinskih sestara kao u »Kukavičijem gnezdu«, falim te bože.

Agentkinja za nekretnine je već našla prvog razgledača. On je oduševljen, uprkos svemu. Gleda samo pozitivne strane.

Našao sam krštenicu dede Slovenca. Tražiću njihovo državljanstvo. Ako mi ne uzmu stan, neću siroma' da uđem. Ostaje opcija da se vratim u zavičajni grad u istočnoj Srbiji. Živim za dan kada ću moći reći »Slobodo, slatka li si!«, u novom stanu.

A dotle živim kao preplašeni zec.

Komšije hoće da me isteraju na ulicu. Njihova kletva me je stigla.

Ja ne znam identitet podstanarke koja je sve pokrenula, ona zna moj JMBG i rešena je da me unazađuje do kraja sveta.

Onaj san, 3 dana pre poplave, ispunio se: 

Ovo je loš znak.

Ceo dan sam pod tim utiskom.

Sanjao sam da mi je u spavaću sobu ušla (ne znam kako) crna ptica. Sedi na uzglavlju. Povremeno otvori kljun. Neprijatan osećaj. Tražim neku duksericu ili nešto slično da pokušam da je isteram napolje. Ali to je nemoguća misija.

Tumačenja:

- "čuvajte se bolesti i smrti" (??!)

- "rastanak od prijatelja"

- "težak gubitak"

- "propast na svim poljima"

 

 

 

Terje Holtet Larsen u Beogradu na Sajmu knjiga

S romanom "Home Is Where You Die, kaže gospodin Sonders", kao 23.-om knjigom u ediciji Severno svetlo kod izdavača Presing iz Mladenovca.

Termin se još čeka, petak ili subota, 27. ili 28. X, u jednoj od sala beogradskog Sajma.