BLACK MASS (2015 American movie)

r.: Skot Kuper; ul.: Džoni Dep, Džesi Plemons,  Džoel Edžerton, Džuno Templ, Benedikt Kamberbeč, Džulijen Nikolson, Kevin Bejkon, PeterSarsgor, Kori Stol, Dejvid Harbur, Rori Kohren

REVIZIONISTIČKI MAFIJAŠKI FILM

Skot Kuper je radio malo ali dobro, kao što kaže reklama za „vinjak“. U vezi je s irskim klanom, gde je on, tu su i braća Aflek, bostonska tematika, a među producentima mu je bio i lično Dikaprio. Sad kad pogledam spisak filmova, Hostiles (vestern), Out of the Furnace, ovaj uradak – sve su to muški, badi-badi filmovi, irski do jaja, katolički. Rediteljev izgled zbunjuje – on liči na metroseksualnog frizera i očigledno pokušava da poveća visinu tapiranjem kose. Kao Tarik Filipović. Primetio sam i da mu likovi motivaciono švrljaju; pokažu jednu emociju i težnju, a onda postupe nelogično i zbunjujuće. Kasnije ću o dva takva lika u Crnoj misi. Znači, njegovi filmovi su beli, ako jedan crnac prismrdi u slabašnoj epizodi, čist ćar, a LGBT populacijia neka traži drugog Miljanića za podelu uloga po ključu naroda i narodnosti.

A kako sam pogledao film i gde? Na grčkom kanalu STAR usred noći...

Bio sam skrhan (ili kako bi rekli seljaci, devastiran) zbog poraza Đokovića, koji sam utopio u grčkom vinu i klopi. (Pohovani kalamari /poručio sam grilled squids, ali su pobrkali, a ja nisam pravio problem), saganaki + plavi patlidžan iz rerne + pola litre hausvajna belog, i to mi ne bi dosta, jer Đoković je vodio u 4. setu, vidim usput, pa odem na još jedno mesto na kalconu + čašu crnog vina /to je lep italijanski restoran i kalconu sam tu jeo nekoliko puta, nije ona od gipsa kao kod nas, već lepo testo koje naraste da izgleda kao slon koga je progutao piton u Malom princu/.) Posle sam dugo gledao u plimine talase koji su se opasno približili suncobranima ali čuvari plaže su dobro izračunali. Strepeo sam i nisam hteo da znam rezultat. Plašio sam se najgoreg. Onda sam se vratio do sobe, popeo se strmim stepenicama i zaspao, da bih se oko pola 3 probudio osećajući da mi nešto gamiže po ruci i leđima. To je bio znoj. 02.30, odspavao sam, znači, nešto malo i izašao na terasu najstarije ulice u Starom gradu. Lepo ćarlija. Ovih dana to mi je omiljena reč. 

Na večito upaljenom televizoru naiđem na film. Prekidan reklamama za seriju Closer s Kirom Sedžvik i neki lokalni ekološki rijaliti. Privukle me sedamdesete. Bolovaću dugo ovaj poraz, nikada više neću gledati tenis. A možda ni bilo koji drugi sport. Prelazim na Bahove korale i RAI History. 

*  *  *

Ovo je odličan film i osim te moje primedbe na postupanje dva lika (agent Konoli u tumačenju  Džoela Edžertona i  blizak saradnik mafijaša, Stiven Flemi, u tumačenju Rorija Kohrena) meni je sve po JUS-u, štaviše mislim da su optužbe za pelješenje Godfellas-a neopravdane, naprotiv: tretman mafijaškog miljea i korupcije u FBI prezentovan je veoma realistički, dokumentaristički, tako da sve ono što bismo nazvali klišeom od Kuma pa kasnije preko „Gudfelasa“ i sve do serije o porodici Soprano – izgleda kao da je snimljeno skrivenom kamerom. Da, i za Kumove se to može reći, da kao da je snimano skrivenom kamerom (reče jednom Aleksandar Tijanić), ali ja mislim na manirizam u ponašanju Don Vita Korleona što je Brando uveo. Tako da ovaj irski Don, Vajti Baldžer, u preodličnoj glumi Džonija Depa ič ne liči na Batu Živojinovića u parodji iz serije „Obraz uz obraz“. To je velika vrednost filma (valjda i zaslugom scenarija zasnovanog na istinitoj priči) što film nije samo još jedna serija klišea o mušičavom mafijašu koga se svi plaše. Rekoh li da je ovo istinita priča? Šef irske mafije u Južnom Bostonu, Baldžer, u nevolji zbog gadne suparničke bande,  prijavio se agentu Konoliju da bude doušnik, ali je snagom palog karaktera i zle psihologije iskoristio tog agenta sumnjivog ega i seksualne orijentacije tako da je FBI zapravo radio za mafiju. Dugo je to trajalo.

Film raskošno rekonstruiše najpre sedamdesete a onda i osamdesete. Frizure su sjajne, zvoncare, zulufi, tranzistori i portabl televizori, tada su se telefonski pozivi čekali za stolom prekrivenim mušemom, uz šolju turske kafe s ratlukom, a pored stoji bakelitni telefon.

Vajti Baldžer je visoko inteligentni sociopata, koji strahom vlada i svojim ađutantima i Konolijem, kome bi trebalo da bude podređeni. Dep je nosio tešku masku da bi bio proćelav i stariji od svojih godina, ali glumio je iznutra, kako rekoh ič nije bilo onog kerebečenja kako su nas naučili da ima kod mafijaša, naročito italijanskih. Možda je irsko poreklo glavnog lika pomoglo. Dep je bio oličenje hladnog i ciničnog zla, koje elimniše svakoga ako misli da ga ovaj može izdati. Ima tu scena koje bi u nekoj drugoj interpretaciji ličile na pelješenje „Nesalomivih“, „Kumova 1, 2, 3“ i „Dobrih momaka“, ali nisu. Jer Skorsezeov film je ipak stilizacija. S naratorom i parodijom italijanskig mentaliteta ima operetske elemente. Skot Kuper je izbegao naratora koji bi sve pojeftinio, već vrlo štedljivo koristi kasnije snimljena svedočenja da objasni šta se događa ili šta se dogodilo. Ritam filma je okej, snimatelj Masanobu Takanajagi je ulovio žarko sunce Bostona, ali i prljave izloge  i zadimljene enterijere. Montažer Dejvid Rozenblum kao da je podražavao montažu Džej-Ef-Keja, često je kršio pravilo rampe i snimao okupljene likove izdaleka i s leđa, kao da ih neko posmatra. Ovo mu je drugi film sa Skotom Kuperom. Muzika neupamtljiva.

Dep je prisvajao svaku scenu u kojoj se pojavio. Dve briljancije bih istakao u sceni drugarskog roštilja koji je Konoli priredio za bajagi doušnika i kolege s posla. Najpre Baldžer glumeći snishodljivost navede Konolijevu desnu ruku Morisa (Dejvid Harbur), koji je hteo-ne hteo saučesnik u korupciji, da kaže jedan kulinarski recept. A onda odjednom: „Ako si ovako lako odao recept, sutra ćeš i mene!“, kaže Baldžer.„Samo kažem...“, brani se Moris, prebledeo kao krpa. „Samo kažeš, ha?“, tera Baldžer dalje. A onda se nasmeje, i treba pogledati i lice Dejvida Harbura. Ovo nije rip-off Džoa Pešija iz „Gudfelasa“, ovo je Depovo delo. Malo kasnije, inteligentni Baldžer nanjuši da odsustvo Konolijeve žene ima neku poruku, pa se, iako mu je rečeno da se ona „loše oseća“, grubijanski popne na sprat i pokuca na vrata spavaće sobe. Ta manifestacija psihičkog nasilja ovrhunjenog fizičkim („milovanjem“ i merkanjem), pokazuje da bi Dep i Mengelea mogao da igra.

Konolijeva žena (Džulijen Nikolson) još je jedan primer za mesto žene u mafijaškom okruženju. Žena u irskom Bostonu nije makla dalje od vesterna – ili je domaćica ili je droca. Trećeg nema. Njen zadatak je da mužu skuva ručak i nema pravo ni da pita šta se događa. U sceni u kojoj ona i Konoli ručaju, ona uočava da muž ima skuplja odela i da se „previše druži“ s ljudima koje bi valjda trebalo da hapsi. On je zapravo slabić i doslovno beži iz kuće. Njegovo ponašanje je ili konfuzno ili ja nisam dobro protumačio. Ima elemenata neautovane homoseksualnosti, mislim. Nije dovoljno objašnjeno zašto je on tako lako dopustio da ga Baldžer stavi pod svoje. Jedan deo razloga je što su nekada bili drugari. Ali ne može biti samo to. Možda je Konoli nesigurnost svoje seksualne orijentacije želeo da nadomesti vetrom u kosi? On je po svemu trebalo da bude slabić. A ipak je u konačnici odbio da svedoči i smanji sebi kaznu. Da li to pokazuje neku neznanu dubinu njegovog posrnuća, ili je i to zapravo rezultat straha – naime straha od osvete?

Još jedna scena Baldžerove nesmiljene brutalnosti – a koju ću povezati s nelogičnošću u ponašanju drugog lika – jeste likvidacija nejake prostitutke Debore Hasi (Džuno Templ). I kamen bi zaplakao. Baldžerov bliski saradnik Flemi (Kohren, da podsetim) je očigledno zaljubiška, ona mu je više nego prirasla srcu. Ali, devojče je bilo na informativnom razgovoru. Baldžer hoće da je likvidira. Namame njih dvojica tog ptića u auto, Baldžer joj da neke krpice na poklon i obeća lepu gajbu, ona se obraduje kao dete. Flemiju nije pravo, ali nema hrabrosti da se suprotstavi. Film nas navodi da mislimo da se on otad promenio, postao ćutljiv, u žalosti pušta bradu kao crnogorski otac. Da je logika scenarija radila, on bi zbog toga izdao šefa. Ali njegov lik iz stvarnosti to nije učinio. Skot Kuper nam je opet dao lažnu sisu.

Peter Sakrsgor igra slabog mafijaša s dna prehrambenog lanca, Brajana Halorana, koji se utronja i nudi se za saradnika. Ali došao je mečki na rupu, poravo Konoliju. Koji ga lepo tuži svom „doušniku“ Baldžiju. Ta serija likvidacija u sredini filma ume da deluje malčice repetitivno, i to zaista liči na ono što smo milion puta videli u „Porodici Soprano“. Ali ako je istina, šta da se radi.

Vajti Baldžer ime brata na visokom položaju. On na kraju zglajza zbog toga. Nije dovoljno iskorišćen taj brat. Glumci su briljirali, tema je prava da ne može biti pravcatija, samo Kuper ponekad zabaguje, zamisli se i zaboravi šta će neki lik posle da radi. To malo liči na to kako ja vozim karting.

Na jednom mestu, u onom ubačenom delu saslušanja kao lepe zamene za naratora, agent FBI pita Stiva Flemija kome je dotle brada dobrano narasla: „Posle svih ovih godina rada za Vajtija Baldžera, koje je vaše mišljenje o njemu kao čoveku, drugu i komunisti?“ Flemi se zamisli, pa reče: „Taralikos eukaliptus“, kako izveštava grčki titl, što će reći: „težak krimos“. (Kako se na grečeskom vika serija Prijatelji? Ta Filarakija.) Baldži je pobegao, i uhvaćen je 7 godina pre smrti. Dotle su i Konoli i Flemi već služili debele kazne. Mafijaški bos je dobio dve doživotne + 5 godina, ako se povampiri. Uloga šefa u FBI u  Kevina Bejkona nije obimna, ali novi tužilac, Višak, u tumačenju Korija Stola privukao je pažnju: on je isijavao prezir koji se mogao nožem seći kao pihtije prema Konoliju, koji se pri kraju uvrtao kao crv na udici. Njega je nešto mučilo, a izgleda da supruga nije bila u opisu tih muka. Irska mafija je imala sijaset sociopata kojima popravke nema. 

Edit: ne pomenuh Džesija Plemonsa koji je igrao Baldžerovog ađutanta Kevina Viksa. Imao je jedva nekoliko rečenica, periku i status zvezde. Ličio je na Meta Dejmona kome je traktor prešao preko glave.

VIOLENT NIGHT (2022 American movie)

 

r.: Tomi Virkola; ul.: Dejvid Harbur, Beverli D’Anđelo, Džon Leguzijamo, Aleks Hasel, Aleksis Lauder, Li Brejdi (dete Trudi)

 

Pre tri filma u Takvudu najeo sam se u obližnjem kineskom restoranu u Kneza Miloša:::

„Zli Santa“ Boba Torntona je jamačno bio u glavi mnogom gledaocu koji se zaputio da gleda ovaj film, ali ovo je nešto drugo. Ovo je „Umri muški“ + SF/magijski realizam, ali s ciljem da se spinuje surovi kapitalizam i osnaži ideja da treba praktikovati verske i paganske obrede u amerikanskim školama. Ovo je zbilja jedna kapitalistička propaganda trampovskog tipa, s vrećicom kikirikija bačenom hispanoameričkom delu biračkog tela, koga uostalom demokrate stalno izneveravaju, Nensi Pelozi i izlapeli pedofil ne žele, ne mogu i neće ni studentske kredite da reše, ni minimalac da podignu, ni policijsko nasilje da reše, samo svoje holivudske bazene gledaju. Obamo, Obamo, pederu govnarski, zajebo si Bernija, pa crkô dabogda.

Jedan od ovih pet filmova odgledah sâm u sali, evo one simpatične cepačice karata kako me ošacava jedinoga usred sale, nešto više ne želi da priča sa mnom, mislim da sam je uvredio mišljenjem o Džuliji Roberts, ali ne sećam se više. Što nisam ćutao?! 

Tu seriju od tri (3) filma pogledao sam u istoj sali, i pre drugog ili trećeg filma (onog koji sam pogledao samcat), devojka je razmenila „par reči“ s koleginicom, i mislim da je starija koleginica iznela ne baš laskavo mišljenje o mom političkom opredeljenju. Ali nisam siguran da li sam dobro razumeo.

 

Uglavnom, ovaj film počinje brutalnim cinizmom: Dejvid Harbur je Deda Mraz, ali teška depresivna pijandura i smučio mu se svet u kome niko ne želi normalne igračke već samo neka elektronska sokoćala, roditelji ne vole decu, sve otišlo u kurac, kamo tradicionalne vrjednote, pa da mater niti sere niti piša već da kuva i rodi desetoro dece (bez jebanja), a svi da idu u crkvu i veruju u Boga i paganske vikinge i njihovog đeda Mraza i sve to, i dok on tako lamentuje nad gubitkom morala i rasapom porodice, svejednako loče i podriguje i ispaljuje kaustične opaske o svemu oko sebe. Čak ni njegove „kolege“ ne veruju u Mraza, zamislite vi to. 

Kada se naš Harbur popne u taljige prepune poklona i poleti, nakon što na pasja kola izgrdi irvase zato što mnogo seru, on se ispovraća pravo u lice sredovečne krčmarice. Mi tada znamo da je on pravi Deda Mraz, to moramo da prihvatimo, to je meksikanski magijski realizam, bato, ali i brutalizam, nije to neka beskonačna filozofska halmarkovska matine rasprava o tome treba li verovati ili ne, pa s „otvorenim krajem“ i nekim zvezdanim prahom i simpatičnim dekicom (Atenborou!), koji iz rukava izbacuje bombone kao Sai Baba, ne, drugovi, ovo je brutalizam, ovaj đed Studen i sere i piša i krv lije, ali se obnavlja kao Terminator.

E sad, to je tehnički deo. Poruka filma je, međutim i kao što rekoh, republikanski trampovska, i nije za tankoćutne liberalne europske glavice. Ovakav Mraz se zadesi u kući bogatašice Getrude (Beverli D’ Anđelo) koja sadistički zajebava potomke, a koji zbog para žele da joj ližu dupe i ostale organe, đonove i tabane, sve po redu. Nisam pogledao kast pre filma, nisam prepoznao ženu, mislio sam najpre da je to oporavljena i reformisana Melani Grifit, pa onda Mardž Helgenberger, a tek na odjavnoj špici ukapiram ko je. Raspored figura na šahovskoj tabli ove porodice i kasniji epilog jesu spinovanje bogatstva kao takvog a da se ne pita za prvi milion. Bogataš se za ama baš sve može iskupiti, a cena je nešto skuplja od leta u svemir, dakle 50 (pedeset) miliončića po glavi rođaka ili (dobrog, mnooogo dobrog) prijatelja/ice. Svaki sadizam i svako zlo u početku biznisa se dâ okajati, ako bogataš na kraju odreši kesu. Jedini pravi negativci u ovom filmu su siromasi, koji su nastavili da džangrizaju zbog tog siromaštva i da neguju svoje traume zbog dečačkih nestašica, umesto da, brate, jure svoj amerikanski san i zarade taj usrani prvi milion, kao svi normalni bogataši. Jedini je negativac -> Džimi Martinez (Džon Leguizamo), Hispanoamerikanac koji se prozlio od siromaštva pa ide sada u revoluciju i, uz sve to, NE VERUJE U MRAZA! Time je zapravo ateista, komunista, gremlin koji bi da poždere bogataške dolare, znači treba ga ubiti. Bogataši su po pravilu fini, imaju loše saradnike i to je sve. Daj Bože da imaš bogatog tatka. Ili kevu. Ili babu. Getruda trpi hispanameričku snajku (Aleksis Lauder) koja je mnogo više muško od metiljavog sina Džejsona (Aleks Hasel, dušu dao za neki sitkom).

Posebno ogavan deo republikanske neotradicionalističke puritanske propagande jeste ljigava upotreba tzv. FAMILY VALUES, kada dete glumica Li Brejdi kao „Trudi“ kaže – a đed Mraz je čuje preko dečijeg voki-tokija: „Meni ne treba ništa od igračaka, jebeš materijalizam, samo da se mama i tata pomire!“ Koja ljiga, jebote! Da se ispovraćaš kao Harbur od bezalkoholnog piva na početku filma.

Obračun na kraju je pozajmio logiku i tehnologiju od prva dva nastavka „Gorštaka“. Hispanoameri, glasujte za tatka Trampa, poručuje vam ovaj uradak. Ponekad ćete se dobro udati i dobijaćete redovno koske iz kasapnice i komplet termo čarapa uz trinaestu platu.