DARKEST HOUR (2017 British film); CHURCHILL'S SECRET 2016 British TV film; CHURCHILL (2017 British film)

 

(Čerčil koji liči na Džona Lajdona)

DARKEST HOUR (2017 British film)

 r.: Džo Rajt; ul.: Geri Oldman, Kristin Skot Tomas, Lili Džejms, Stiven Dilejn, Ronald Pikap, Ben Mendelson

CHURCHILL'S SECRET  2016 British TV film

r.: Čarls Staridž; ul.: Majkl Gembon, Romola Garai, Lindzi Dankan,

 

 CHURCHILL (2017 British film)

 r.: Džonatana Teplicki; ul.: Brajan Koks. Miranda Ričardson, Džon Slateri, Džulijan Uodam, Džejms Pjurefoj,

 

 PROPAGANDA NAJOBIČNIJA

Pogledao sam čak 3 (tri) filma o čika Čerčilu, toj odrtaveloj mešini koja je svoju telesinu koristila kao dr Krleža u romanu Bore Ćosića, dakle dimila je svoj pršut od 200 kila maltene od rođenja, sva tri snimljena tokom 2016–2017. godine. I sva tri masno lažu, i Čerčil je grejao noge u kravljoj balezi, samo ne u siromašnoj mladosti (koja se krije kao nećelava Krletova prošlost) već u slavnoj starosti, a kralj mucavko je navodno bio hrabriša i veliki državnik. Pa ipak samo je jedan film naišao na oštre kritike – onaj Džonatana Teplickog i po scenariju istoričarke Aleks fon Tuncelman – jer u njemu se Čerčil „samo dernja na sve oko sebe“ i prima šamare od Klementine svaki dan (liči na kombinaciju Trampa i Makrona), a druga dva su nahvaljena na pasja kola.

Čerčil na filmu & TV-u ima uobičajene trope: 

1) Vinston pije, puši i visikje ruši, 

2) ima posvećenu daktilografkinju ili negovateljicu, koja je prošla sve bezbednosne provere i spremno služi gospodaru i milija joj je otadžbina od brata, oca i ljubavnika koji neka izginu ako treba samo da ima pametan čiča da vodi državu, 

3) Entoni Idn je pizda, 

4) Randolf je pizda pijana, zar od onakvoga oca takvo đubre da nastane?!, 

5) Klementina je verna ljuba koja muževljevu kitu od rođenja sina nije videla 

6) za Čerčila dobrovoljno druge kite mlate gloginje i u smrtu hrle 

7) državni posô se sastoji od govorancija, koje se cifraju do besvesti u milion indigo primeraka.

Zanimljivo je da se nagrđeni film »Čerčil« napada zato što navodno laže, a svi priznaju da lažu sva tri. Dapače, u nahvaljenom oskarovskom filmu s Oldmanom, čak se de fakto laže da je Čerčič lagao i onda kada nije lagao (premda u dijegezi /kako bi rekao drug Broz Mita/, to je bilo opravdano da bi mobilisao narod za odbrambenu vojnu) dok se u pokaranom filmu i istinitim stvarima osporava faktičnost, jer »kako se usuđuju našega Čerčila klevetati«?!

Oldman, kao što se vidi na uvodnoj slici, više liči na Džonija Rotena ovih dana nego na Čerčila. 

Dirljivo je kako se čiča pokazuje totalno aseksualno, iz čista boga mira se uvodi scena u kojoj nova daktilografkinja na tren spazi starčeva muda i ---> postidi se, jadna.

Taj film otvoreno laže i to da je tipkačica imala brata u Denkerku, a nije imala, ali to se eto pominje kao dozvoljena autorska sloboda (u cilju a) pokazivanja sveprisutnog britanskog patriotizma i b) pokazivanja Čerčilove osećajnosti), dok se ista takva sloboda a obaška istinografija u napadnutom filmu negira kao »subjektivnost«, jer kako su se autori usudili da pretpostavljaju šta je Čerčil mislio?!

Lik Čerčila je kao posuvraćeni Hamlet: prilika matorcu da pokaže sve Hamletove osobine: ludilo, pretvaranje, depresiju, melanholiju, ali ojačanu stotinama hiljada grobova... Teško je i pobrojati sve glumce koji misle da su nešto mnogo dobro odigrali ako su se trovali tompusima i pili čaj boje ćilibara što imitira viski...

Čerčil se kao i Nabokov kupao po pola sata dvaput dnevno u kadi, redovno se praznio svakog jutra, što je verovatno uz gene bio razlog dugovečnosti, i bio je oralan tip koji je voleo da diktira i rediguje. Kad je stigao da napiše onolika dela, ostaće tajna.

Film o „Čerčilovoj tajni“ (zapravo tajni čitavog Komonvelta) jedva pominje fakat da se istovremeno s premijerovim moždanim udarom dogodila neuspela operacija žuči na Entoniju Idnu (nervozni hirurg je imao veliku tremu zvog važnosti pacijenta i unakazio ga toliko da su političara do kraja života pratili napadi žutice i promene raspoloženja „što mu je pomutilo rasuđivanje tokom Suecke krize 1956“, a zapravo je naseo na manipulacije Mošeta Dajana što se pak može videti u njegovoj autobiografiji „My Life“), tako da je, uzimajući u obzir da je Elizabeta još bila neiskusna, Ujedinjeno Kraljevstvo bilo praktično obezglavljeno. I Idn i Čerčil su preferisali da budu operisani na kuhinjskim stolovima u svojim rezidencijama, što je poseban kuriozitet.

U filmu Najmračniji čas se komično laganje da se čiča vozio metroom i tamo "osetio pravo raspoloženje naroda" čak hvali. Nama ovde to može da liči na jedno fikcionalno „bolje grob nego rob“ i „bolje rat nego pakt“, i ta ljubav naroda prema drugu Titu, čika Vinstonu jeste prezašećerena limunada. U tom filmu se takođe prenaglašava kraljeva aktivnost na pozitivan način, sok se u filmu „Čerčil“ ona čak uzdiže na nivo odlučujućeg faktora jer bi inače senilni i nadrndani čiča stopirao „Dan D“ zbog zakasnele griže savesti i brige za živote nevinih mladih vojnika! Ma šta mi naprića! Pa on je dotle već toliko svoje omladine, građana i ostalih radnih ljudi žrtvovao, da mu se skor pokojnikâ ne bi značajno promenio. Taj film takođe od Montgomerija pravi Ramboa, a od Ajzenhauera direktora marketinške agencije (pun intented, jer ga igra Džon Slateri iz „Momaka s Medisona“).

Glumice koje igraju Klementinu igraju Devicu Mariju.

Link -----> 

 Kristofer Hičens (još mlad i lep, kao zlatno dupence u nekom gej porniću) lepo sumira kad se amerikanski političari pozivaju na Čerčila: 1) kad urade nešto kriminalno; 2) kad moraju da daju ostavke; 3) kad se pokaže da su pijandure.

OPPENHEIMER (2023 American movie)

 

r.: Kristofer Nolan; ul.: Kilijan Marfi, Mat Dejmon, Florens Pju, Emili Blant, Robert Dauni mlajši, Džoš Hartnet, Kejsi Aflek, Kenet Brana, Rami Malek, Tom Konti (kao Ajnštajn) Geri Oldmen (kao Truman), Džejson Klark, Džeferson Hol, Dejvid Krumholc

 DŽEJEFKEJHAJMER

Napokon, konačno i najzad – dan posle povratka s 48-dnevnog putešestvija – pogledao sam Nolanov film, po definitivnoj biografiji  Kaja Berda i Martina Šervina s ljiga naslovom: „Američki Prometej“. Pet (5) letova – 3 Er Srbijom i 2 iziDžetom – a kofer neizgubljen, kašnjenja minimalna ili se prečicama stizalo pre vremena. Taksisti – zlo ovog sveta (u Heraklionu ispred aerodroma me ponovo opelješili). Vreme – julsko, bez ijednog oblačka. Voda – plava, tirkizna, modra, gusta kao maslinovo ulje. Sinusi i čulo mirisa, pročišćeni slanim vazdušnim kupkama i inhalacijama lekovitog mediteranskog mora, sada će smrad duvana, nikotinskog zadaha, dima, štroke i ustajalog vazduha doživljavati kao miomirise senkrupa i raspalih leševa, ali kapi za nos mi neće biti potrebne do marta 2023. Čemu se, međutim, ne mogu nadati glede tableta kalijum-jodida. 

Stigao sam, dakle, letom Er Srbije, a iza mene, na sedištima 7 A, B, C sedeše familija: rasejana i pospana majka i dve debilne ćerke bedevije, debilne na beogradski vračarskogrbavski i dorćolski način, na varenici odrasle, s glupim štosovima o padu aviona i bez ikakvih intelektualnih kapaciteta, s dlakama preko pičke (što bi rekô Vuk Karadžić), ali s mentalitetom pubertetlijki koje još ne svrbi u međunožju. E, jedna od tih bedevijâ (pogađate moj omiljeni članak Marfijevog zakonika, pored Krmčije moje najomiljenije mi pravne literature) zapade baš iza mog cenjenog sedišta, i ritala i džilitala se milostiva uporno i bezraložno. Čak i kada smo se spremali za deložaciju, ona klekne na sedište do svoga i – po svemu sudeći namerno – svojim neprivlačnim kopitom udari i naslon mog sedišta. Okrenuo sam se nekoliko puta i susreo se s tupavim pogledom punim mržnje, kao u zlog djeteta koja se joguni jer mu se može, pogled vračarskog žicaroša iz bogate familije, one fele koja ide u skupini i gazi ljude tako da vide dokle mogu da idu i iz čistog vica upražnjavaju onaj štos „evo vam broj mobilnog, ključ mi ostao u kolima, a treba mi samo 3 litra benzina da odem do kuće, da li ste vi vozač?!“, to je ono meko nasilje maminih i tatinih sinova i ćeraka iz kraja.

Vaučer za taksi do Zvezdare koštao je 3000 rsd. Pa kako to? Barem mi je tako rekao onaj čiča za šalterom, inače zauzet mobilnim telefonom, a kome bi bolje pristajali kožuh, krdža umotana u marginu Večernjih novosti (sa strane gde je književna kritika Slađane Ilić /a njena, pak, kritika da je poslužila za ostatke podriguše i omot margarina/) u uglu usana, unučićima u džepu pomenutog kožuha i s zastavinim pištoljem između mekote stomaka (™ Antonije Isaković) i kaiša pantalona. Taksista mi reče da je to malo, da je Lion zona 3, znači 3700... Pa šta je onda Ritopek i MML – zona 17? Ali „bilo mu žao da me vraća“, kaže... Ja evo ne znam. Da li je zaista taksi poskupeo još jednom, dok sam plivao u Mediteranu i grčko vino pio? Možda je to saradnja prividno smotanog čiče a taksista je samo odradio igrokaz? Ništa, mene taksi ovog leta koštao 3000 rsd „Luksom“ bez vaučera (u II tarifi) i evo s vaučerom opet 3000 rsd u I tarifi u povratku.

I onda ista priča: „juče sam se još brčkao na stenovitoj plaži u Zalivu Sv. Pavla...“, sedim na trosedu, smrad ustajalog vazduha, er kondišna neimam, sve me mrzi. Pa se setim da ima jedan sinepleks 70% bliži od Takvuda. A prikazuju Openhajmer.

U međuvremenu sam čitao razne prikaze, kritike, smatranja, kako raznoforumska tako i tviteraška i fejsbukovska, neki uticajni likovi nazvaše film remek-delom, neki kritičari, pak, pronađoše mane, nekima, pak, pacerima ružna gola Florens Pju a film je „samo ilustracija za TV kalendar“, nekima fali bum pukla u Hirošimi u Nagasakiju. Po tome ko je šta rekao, o filmu sam mislio čas sve najbolje, čas sve najgore, bilo je to kao onda kada su Dušan Stojanović i Vladimir Pogačič u kino klubu i čak na faksu držali predavanja i pisali članke o filmovima o kojima su samo čitali tuđe članke.

Zvuk u ovom sinepleksu je fenomenalan. Tresle su se tribine, drmala se stolica. U mene u 4. redu buljila su izražajna lica glumaca, s pravim i docrtanim borama, a da bih sagledao panoramu Nju Meksika, pomerao sam glavu kao gledalac teniskog meča u Hičkokovom filmu „Nepoznati iz Nord ekspresa“. Ta lica su starila uspešnije od maske u seriji „Ptice umiru pevajući“ ili „Ceo život za godinu dana“ kada su Ružicu Sokić i Zorana Radmilovića ostarili vatom, talkom i plastelinom.

Ovo je stounovski film, više Džej-Ef-Kej a malo manje Nikson. (Zašto se Džej-Ef-Kej ne zove Dalas? Jer to nije film o najharizmatičnijem Kenediju, već o ponašanju Amerike posle atentata i pokušaju da se razotkriju nalogodavci /a da čak ni izvršioci nisu stopostotno utvrđeni/.) Snimljen je navijački (za Openhajmera) kao Džej-Ef-Kej, ali mestimično nemilosrdno prema naslovnom liku kao prema Bušu mlađem ili Niksonu.

Nolan nije gledaocima ostavio nimalo mesta da sami nešto domisle: nigde njegovog veličanstva ambigviteta, nedoumice, nekog upitnika posle čega bi se zadivljenim posetiocima dok žure napolje da zapale smrdljive smotuljke prepustilo da možda daju i neki odgovorčić. Sve je nacrtano i objašnjeno, kao u delima Artura Konana Dojla. Onaj misteriozni razgovor Ajnštajna i Openhajmera pored jezera, pomenut na početku i posle tokom filma više puta, na kraju je ipak „ilustrovan“ i razotkriven, i treba da gledaocima u lice pljusne  jednu od dve poente. Poente su: 1) Ono priznanje i diplome Openhajmeru posle svega jeste namenjeno onima koji su mu to dali, da se malo bolje osećaju posle pokušaja da ga obešćaste; 2) Openhajmera je opanjkao njegov prividni prijatelj Luis Stros (Robert Dauni mlajši) iz osvete zbog arogancije i ismejavanja tokom jednog davnog saslušanja povodom dileme da li Norveškoj dati izotope ili ne.

Za Nolana Openhajmer nije „ludi naučnik“ kome sad treba praštati zastranjenja u političkom, ličnom i moralnom pogledu. Jeste bio loš roditelj, kao i Ajnštajn, teret odgajanja dece je prepustio ili ženi ili onima koji su hteli da ih privremeno usvoje. Politički nije bio naivan kao seoska snaša, ali ni salijerovski prefrigan. U stvari, javlja mi se asocijacija na Felinijevog Kazanovu – platio je kaznu za aroganciju i iskrenost i svi koje je uvredio svojim talentom i ohološću su mu se kad-tad osvetili i tako zagorčali godine u kojima je trebalo da uživa u zasluženoj slavi. Jedan je kritičar dobro primetio da je supruga Kiti (Emili Blant) bila pametnica (i uz to ga je ludo volela) i da bi „Opiju“ bolje bilo da ju je više slušao... Moralne dileme u naučnikovoj duši su na staklenim nogama: izgleda da je pobedila sujeta Prometeja, pod izgovorom da je to za opšte dobro (da se do oružja dođe pre Hitlerove Nemačke), i da su one, dileme, došle više kao neki melem za osećanje krivice.

Kilijan Marfi je slika i prilika Openhajmera. Na početku, kada se u jednom crno-belom kadru sa saslušanja pred ko zna kojim Komitetom vidi samo nagoveštaj dima cigarete, pomislio sam: pa neće valjda cenzurisati duvanjenje, može atomska bomba i masovno uništenje a zabranjeno pušenje? Međutim, duvanilo se kasnije tokom filma, mada ne toliko kao u realnom životu. Holivud za takve scene rabi „biljne cigarete“ s majoranom, bosiljkom, slamom, karanfilićem i ružinim laticama. Kažu da je Marfi bio kod Đokovića na dijeti, tako da je – kao i naš tenisač – izgledao kao kralj Aleksandar Karađorđević dok izdiše smrtno pogođen mecima u Marselju, znači kost i koža s verovatnim metastazama raka pluća. (Očekujem da Đoković isto tako izgleda u Sinsinatiju i US Openu, kao i 2018. to jest, i da sjebe onog ješnog, aknastog  Alkarasa.)

Kompozicija filma je ingeniozna. Trebalo je uplesti u složenu pletenicu više stvari: Openhajmerove studentske (rouzbadovske?)  godine, proces pravljenja bombe u Los Alamosu, kao i dva bostonadvokatska procedurala, od kojih je jedan u crno-beloj tehnici (preliminarno saslušanje za izbor Luisa Strosa u vladu  Ajzenhauera), a drugi u koloru (saslušanje Openhajmera zbog sumnje da je bio komunjara i špijun a u vezi s produženjem bezbednosne propusnice). Ta treća trećina sa svojom kamernošću i raskrinkavanjem nesmiljene paranoje u birokatskom i političkom aparatu smišljeni je antiklimaks posle uzbudljive formulaičke priče o velikom „nemogućem“ poduhvatu i trci s vremenom, onda kada su gledaoci kanda očekivali tandarabum u Japanu. Priznajem da nisam odmah ukapirao šta je pre a šta posle. Pravljenje bombe se završava uspešnim testom i to je kraj druge trećine.

U stvari, tu je jedan mogući kraj čitavog filma: kada vojnici veselo pakuju bombe koje će se baciti na Japan, Openhajmer, odjednom bled i anksiozan, daje neku stručnu primedbu, a oficir ga otrese kao slinu rečima: „Hvala, ali mi odavde preuzimamo!“ Dok je sav onaj procedural u poslednjem satu mogao je da se nagura u 3 pasusa teksta kao odjavna špica... Prva trećina su godine na koledžima (mada flešbekova ima sve vreme), a ima i ulazaka u Openhajmerov um, kao što je Stoun ulazio u um Buša mlajšega, ili Kaufman u um Džona Malkoviča. To je tako lepo upakovano i zašiveno da sve teče kao bujica koja vodi gledaoce u jednom pravcu, jer Nolan je pristrasan, on sve navodi na svoju vodenicu kao tužilac Garison u Stounovom remek-delu. (Jedan je kritičar napisao: ,,zamislite onu scenu sa Saterlendom na klupi – razvijenu u sat filma, e to vam je poslednja trećina!“)

Nolan ima tezu i to kakvu, i upakovao ju je u vizuelni i zvučni vrtlog koji ošamućuje. Da li on, ipak, ponekad previše objašnjava i crta? Pomenuh onu scenu razgovora Ajnštajna i Openhajmera. Stros ostavi dva velikana da ćakulaju a kada se vrati, mimoiđe se s ljutim Ajnštajnom i on je uveren da ga je Opi istračario. I to ne ostade tajna, ama ne – rekoh već šta Nolan kaže da su pričali. Ili kada je veza Džin Tatlok (Florens Pju) i Openhajmera morala biti dotaknuta u isleđivanju, to je ilustrovano nadrealnom scenom seksa usred kancelarije i pred istražiteljims: gola Florens opkoračila golog Opija. A Emili Blant preneraženo gleda. Nolan nam tako crta „razgolićenost“ jadnog naučnika pred paranoičnim birokratama. Spavaš li mirno, Nolane?

Ne znam zašto se taj period u američkoj istoriji zove „lov na crvene veštice“?  A onoliki montirani staljinistiki procesi samo moskovski procesi? Pa i ovde se pokazalo da je Opi bio glup: trebalo je odmah da prijavi Hakona Ševalijea (Džeferson Hol) i zaista je među naučenjacima postojao korisni idiot u vidu Klausa Fuksa. Ta scena u kojoj Ševalije poziva Opija na izdaju je izvanredna: bledilo na Holovom licu: da li je bled od straha da će ga sada Opi prijaviti, ili se plaši u ime prijatelja da bi ovaj pristao? Naravno, nema prijatelja u tom svetu, u tim svetovima, ama nigde, novac koji je Openhajmer davao za antifašiste u Španskom građanskom ratu, morao je ići preko komunističke partije i nije ni završio tamo gde treba već u džepovima partijske birokratije i fizičar nije bio ni prvi ni posednji koji je bio korisna budala na taj način. Edgar Džej Robinzon je bio jedan od njih. Ali zašto „lov na crvene veštice“? (Zašto se cigani prozvaše „delije“, a mi ostadosmo grobari? Hoću da se zovemo Man in Black!) Makartizam je bila legitimna američka Sablja protiv realnog neprijatelja, pokazalo se da je bilo tušta i tma spavača i špijuna i korisnih idiota. Procenat nevino optuženih je minimalan. Openhajmer je svojim postupanjem sâm izazvao sumnju a onda i nevolju. Inače bi preživeo pûko jevrejstvo i prcanje s komunističkom medenom zamkom.

Simpatičan je jedan dijalog na koleždu kada profesori fizike hoće da osnuju sindikat. Ernest Lorens (Džoš Hartnet, neprepoznatljiv; više liči na Nebojšu Dugalića) pita oduševljene sindikalce: „Koliku platu imate?!“ a jedan pokuša da odgovori: „Nije to bitno, u suštini smo isti kao rudari...“ Ali, naredba Huverova je da se prekine osnivanje sindikata. Openhajmer preuzima na sebe da obustavi tu rabotu, jer je privučen neformalnom Lorensovom ponudom da se pridruži Projektu Menheten, inače strogo poverljivom a za koji ipak svi znaju. Primali su oni sve i svakog, jer kako reče Openhajmer generalu Grouvzu: „Jeste rizik da će biti krtica, ali ako se primeni rešeto, Nemci će nas sigurno preteći!“ Pragmatizam je prevagnuo. I ta reč – pragmatizam – jedna je od ključnih za razumevanje filma. U vrelim političkim raspravama na početku, Openhajmer kaže Džin Tatlok: „To je redukcionizam“, a ona mu odgovori: „Ne, to je pragmatizam!“ Kada je Openhajmer, pošto mu je General Grouvz (prehvaljeni Mat Dejmon) pomazio sujetu i postavio ga za direktora projekta uprkos šarenom dosijeu, predložio da pozovu sve Jevreje fizičare na svetu, pa i iz Nemačke zbog antisemitizma, pa kada je jedan od njih pristao i došao u Los Alamos, pita ga Openhajmer: „Otkad si ti postao Britanac?“, ovaj odgovara: „Otkako je Hitler rekao da nisam Nemac!“

Teško je bilo imati Ajnštajna ili Openhajmera za oca. Dvoje dece u domu Kiti i Roberta samo plaču, majka pije i ne može da ih sluša i Opi ih onda odnese drugaru Hakonu Ševalijeu na čuvanje. Kenjkava deca i džangrizave žene -> pun ih beše Los Alamos. U jednoj sceni general Grouvz kuka zbog toga, jamačno imajući u vidu troškove.

Dve ženske uloge postoje, obe služe za seksualno zadovoljavanje velikog naučnika. Jedna je verovatno medena zamka iz komunističkih redova, Džin Tatlok (Florens je inače seksi kao Jovana Jeremić pre farbanja i meni je slatkica), druga je verna ljuba Kiti, na kvarno preoteta od kolege. Bore na nosu Emili Blant dok se mršti su naprosto očaravajuće. Ona je glumila iako joj je tekst bio tanak. Da li je to maska, te borice? Nolan nam stounovski sugeriše, kao u Džej-Ef-Keju, da Džin nije počinila samoubistvo, kako glasi izveštaj mrtvozornika, već da je umorena na način na koji je umoren Džo Peši, to jest njegov lik Dejvid Peri.

Film je šarmantan i u očiglednim pristrasnostima, ne ispušta gledaoca koji nema priliku da misli svojom glavom, furioznog je tempa ovaj uradak, prve dve trećine su jedna atomska bomba koja zaslepljuje i zaglušuje, a poslednja trećina je dociranje u vidu Garisonovog završnog monologa.

Atmosfera antikomunističke paranoje 1950-ih – iz pragmatizma (ha!) gurnuta u drugi plan tokom projekta u Los Alamosu – sada je obuzela sve i svakog, ali ni to ne bi bilo dovoljno da Openhajemer postrada da nije bilo te njegove arogancije: on je naprosto bio elektron daleko od toga bude slavljen i mažen i pažen do kraja života, ali koštala ga je jedna šala i jedno nepristojno ophođenje što je zauvek pozledilo sujetu manje talentovanog čoveka (Stros) i vlastodršca koji zna da umetnici i naučenjaci nisu dostojni đon da mu ližu (Truman).

I ovaj je film poduka intelektualcima svih felâ, kojima zbog sujete dođe milo da rade za vlast pod krinkom opšteg dobra: biće iskorišćeni i bačeni kao isceđeni limun.

Nolana je, znači, zaposeo Stounov duh. Sve one pohvale vizuelnosti (i auditivnosti) filma zasluga su i montažerke Dženifer Lejm i glavnog montažera zvuka Ričarda Kinga. Lejmova montira neumorno, ima tu toliko kratkih kadrova koji unose dinamiku u dijaloge tokom kojih se samo pije čaj, taj tempo podseća na prvih 45 minuta u filmovima Majkla Ćimina (on posle toga popusti). Nisam mogao da se ne setim i nekih kadrova Tarantina i Skorsesea, zovem ih „subliminalnim“ iako nisu, ta montaža stvara dinamiku, ne daje se gledaocima prilika da predahnu. Ludvig Jeranson je kompozitor i on je glasan kao i tutnjava koja se često pričinjava Openhajmeru, gudači u duru oplemenjuju, na primer,  onaj doli zum do bombe, koja inače izgleda kao krmača s flasterima. Muzika kao da nikada ne prestaje.

Ima tu mnogo paralelizama i simbola. Rami Malek igra Dejvida Hila i ima manje od 3 minuta vremena na platnu. Ipak onu scenu u kojoj ga Openhajmer grubo odgurne i odbije da potpiše peticiju za odustajanje od daljeg pravljenja atomske bombe, smatram jednom od ključnih. Hilu ispadne penkalo. Ali Hil se zbog toga nije naljutio. Štaviše, njegovo svedočenje je uništilo Luisa Strosa. Paralelizam sa Strosom. Hil je oličenje čestitosti, on je Openhajmeru oprostio aroganciju... Simbol krugova u vodi kada kišica tek počne da rominja. Sunčeve protuberance. Pominjanje Džona Kenedija koji loše misli o Strosu... Bogat je film. Da li, ipak, u ponečemu zasenjuje ono što nije rečeno? Ne znam sad.

Vizeulno i pripovedački film nema greške. Nolan je rekao šta je hteo, on je dao stejtment, nema šta. Da li se sadržajno može nešto zameriti? Primedbe u pravcu „a nije pomenuo Indijance, pa zračenje u okolnim selima i gradovima, pa đe su Srbi naučnici pa đe su Egipćani, Cincari i Goranci među naučnicima, bila ispovest kafe kuvarice u Ilustrovanoj 1976...“, mogu se postaviti, ali neka postavljači tih primedbi sami snime film sa izostavljenim elementima. Openhajmer nije umeo da nosi slavu i zasluge. A ipak nije bio zamlata koja je hodala nezašniranih pertli. Nije bio gnjida i osvetoljubiv, pre je bio naivčina. Jeste bio sujetan, ali zbog sujete nije gazio preko leševa. (Ouch, pun intended.)