Mikhail Tal. From A Far (2017 Latvian documentary)

Reditelj: Stanislav Tokalov

Kakva retka i neslatka limunada od "dokumentarca" i ne mogu da se načudim što je Taljeva fondacija podržala film i što se njegova ćerka u njemu pojavljuje. Ovaj film je još jedan primer da tehnika može da izvadi praznjikavost i da pokrije glupost i odsustvo supstance. To mi je inače palo na pamet dok sam gledao grčke turističke dokumentarce (pisao sam nešto o tome na xxz.magazin.com-u): naime, ode mladi Grk u Veliku Britaniju i završi film & TV school. Pošalje ga baba na studije, on nauči handycam, zna da montira, zna šta je muvajuća brza kamera, gledao BBC-jeve serije od 1990-ih pa naovamo, to jest zna kako da viškom krupnih planova pokrije manjkavosti scenografije i nedostatak statista, zna kako da tužnim licem i šugavim kučetom gane oko zapadnog posetioca filmskog festivala. Tako mladi reditelji snimaju filmove o "duhovnosti" - a reč je betonskom kiosku u okviru novogradje i u kom se prodaju bižuterija i pletene ponjave za turiste, dok jedna jedva pronađena zabrađena baba glumi prepotopske helenske čobanke, a jednu ovcu su doveli iz zoološkog vrta. Najbednija turistička propaganda.

E pa, ovaj film je uvreda za sve ljubitelje šaha što još pamte živog Fišera i Talja i Spaskog i koji su jači od IV kategorije.

Uradak počinje razgovorima s klincima na jednom od blic i rapid memorijala koji se godinama već održavaju u Taljevu čast u Rigi. Klinci nemaju pojma, ali to su deca, pa su simpatični. Pametno.

Zatim film krade, pardon, citira dokumentarac o Talju iz 1960.g., kada je pobedio Botvinika i postao najmlađi šampion sveta u istoriji FIDE: taj dokumentarac pokazuje dolazak Talja autom pred ulaz zgrade u kojoj živi, oduševljena gomila mu umalo ne prevrne automobil, a on se nekako iskobelja i sa šampionskim vencem ode do stana, i tu vadi ključeve, pa otključava li otključava (i u socijalizmu ima lopova, odlična H brava je to bila!), i napokon ulazi u stan, zastane u predsoblju pred velikim ogledalom i ogleda se, a onda uđe u neurednu radnu sobu (na velikom stolu je naravno postavljena šahovska tabla) i odlaže venac...

E, ta scena, s predsobljem i ogledalom, jedino je što vredi: naime, na kraju filma se Stanislav Tokalov dosetio da uđe u taj stan, koji je sada potpuno ispražnjen (čiji je, ne kaže se), jedino je ostalo ono veliko ogledalo u predsoblju. U njemu se ogleda jedan čika, koji zatim na sto postavlja neku ofucanu, penzionersku  šahovsku garnituru... A mi čekamo Taljev duh da se pojavi.

I to je to. Dosetljivo, ali dostojno 5-minutnog kućnog videa.

Ostalo je imitacija dokumentarizma, određeni matorci u mantilima, kao agenti KGB-a jebote, na klupama po parkovima nešto kao "evociraju". Dosadno i bez ikakve svrhe. Ništa suštinski zanimljivo ne kažu. Taljeva ćerka opisuje njegove poslednje trenutke, ali čemu to?


Ovo je zaista Talj izdaleka, onako kako ga može zamisliti neko ko pojma nema ni o čemu, ni o šahu ni o tom čoveku. Pravljenje "dokumentaraca" zaista liči na slikanje "idiotom" - sve što se usnimi na prvi pogled deluje "autentično" i zanimljivo. A ipak nije.

Kakva praznina od filma.

Paco de Lucía: La Búsqueda (2014, Spanish documentary)

Režija: Fransisko Sančez Varela
Scenario: Kasilda Sančez i reditelj.
Film o gitaristi Paku de Lusiji.

Film sam najpre video na RTS-u, a onda dvaput na Jutjubu, s engleskim odnosno ruskim titlovima.

De Lusija je divan čovek, dečački pošten i iskren, talentovan i uvek mladog i tragalačkog duha. Razvijao se tokom celog života, dosegao je visine a ostao u duši onaj ulični svirač, koji je, kada se obogatio, rekao: "kada sam zaradio prvi milion, odneo sam ga u banku, nisam revolucionar..." Pošteno.

De Lusija je umro pre nego što je dokumentarac završen. Dok je bio na nekoj američkoj plaži s porodicom, puklo mu je srce. Reditelj se, kaže, dvoumio šta da radi. To je foliranje. Film je već bio gotov.

Ima dosta folirancije u dokumentarizmu i mokumentarizmu, to je lagodan izlaz za ljude koji nikada neće nabaciti lovu da snime igrani film, a u ovoj niši može se s malo para mnogo postići, čak i ako si neiskren.

Kroz film se ipak probila ličnost Paka de Lusije, njegova dobrota i poštenje. Nije bilo mnogo dokumenata iz njegove najranije mladosti, znači pre puta u SAD. Zato su korišćene one retke fotografije, koje su, uz pomoć moderne animacije, "oživljene". Pako je bio vezan za starijeg brata, s ocem je imao - reklo bi se - netraumatičan odnos, a naročito je voleo majku. (Koja je i razlog što nosi ime koje nosi.) Flamenko je, kao ples, pevanje i sviranje na gitari, dugo smatran manje vrednim. Britanski istorijski izvori navode da su romski useljenici iz Indije doneli kastanjete i tambure iz severne Indije. De Lusija je flamenko podigao na nivo cenjene umetnosti, koja uz to može i da puni koncertne dvorane. Ima u flamenku škarta, naročito u pogledu "pevanja", o tome i sam de Lusija govori u dokumentarcu ("a inače flamenko pevanje ume da liči na kevtanje i zavijanje!"). Ali, saradnja s Kamaranom de la Islom dala je dignitet [agresivni lingvistički laici u vidu kolmovanih tetaka sada sikću na ovu reč i ištu "dostojanstvo", mašući amrelama i zadižući suknjetine da bi bolje potrčale, ali neću im udovoljiti] i tom aspektu flamenka. Ta saradnja de Lusije i de la Isle je fascinantna. Da je bila reč o bilo kojoj drugoj zemlji, to bi bio gej odnos. (Kako se samo oni gledaju na tim fotografijama...!) Ali, ne i u Španiji. Nije to bilo to.

Dirljivo je kako je de Lusiji priznanje (napokon!) odao čak i (do tada) najveći španski flamenko gitarista i kako je to ovom prvom došlo kao melem na ranu (odahnuo je)...

De Lusija je bio neopisivo iskren: priznao je da do četrdesete nije znao šta je improvizacija. A kada je saznao za nju, njegov razvoj je krenuo u sasvim drugom smeru.

Uvek je davao šansu mlađim gitaristima: retko je nastupao sam, rado je angažovao mlađe, potpuno nepoznate (lokalne) kolege da ga prate.

Čak i kada se vidi zrnce sujete, to je ona simpatična, dečačka sujeta, na primer, kada posle napornog studijskog snimanja menja obuću: skida pretesne flamenko čizmice (u studiju ih je nosio!) i navlači, takođe pretesne, kožne mokasine (jer izgled mu je uvek bio važan, pa i u garderobi), dok samokritički opisuje svoje sviranje: "lepo je bilo dok se nisam setio da je ovo za večnost, a onda koncentracija ode dođavola!"

I u onoj sceni kada sam popravlja matičnu ploču svog muzičkog kompjutera, tu se vidi i dečačka radoznalost i hvalisanje što je ovladao novim tehnologijama, to je tako simpatično!

Retko sam video toliko neiskvarenosti u velikom umetniku kao u de Lusiji. Svoje prilično siromaško poreklo nosio je bez srama ali i bez hinjenog ponosa, uvek je išao dalje, trudeći se da nauči nešto novo, da sviranje podigne na (još) viši nivo, nimalo se ne osećajući ugrožen od mlađih generacija i "novih tendencija", kao i bez snishodljivosti prema velikanima pre njega. A s onim što je zaradio, sebi i porodici je ugađao iz gušta.

Ne bih rekao da je rediteljeva zasluga što je film ispao ovakav: ovo je de Lusijin film, njim samim.

Moj jutarnji smeh (Serbian 2019 film)

Odmah posle Ajvara - Moj jutarnji smeh.

Prepuna dvorana. Šta to bi? Čak je i u I redu bilo gledalaca, gužva je podsećala na FEST-ove projekcije...

Znači, statična video kamera, zašrafljena previsoko i malo u šreh, mokumentaristički pristup, s dosta tišine i mirovanja (mrtva priroda), kao direktan prenos rasta trave, u jednom trenutku je publika bila u nedoumici da li se "traka zaglavila".

Kada sam kupovao ulaznicu, za svaki slučaj upitah čiku na šalteru: "Je l' u 7 'Ajvar' a u 9 'Kako sam izgubio nevinost'?", a on zauze odbrambeni stav: "A ne, u 9 je 'Moj jutarnji smeh'!" i ja se tek tada setih imena filma.

Glavni lik Dejan živi s ocem propalitetom i majkom koja ga (Dejana, ne oca, ali i oca) izdržava. To se događa uprkos tome što je Dejan diplomirao istoriju i čak radi na određeno vreme u nekoj osnovnoj školi. U nizu dugačkih kadrova (kao snimljenih skrivenom kamerom) mi saznajemo da majku brine što joj je sin "usamljen", da je otac izgubljen slučaj i da oni žive u nekoj provinciji.

Majka vodi Dejana kod nekog "stručnjaka za gledanje u šolju, horoskop i provodažisanje", šta li, i taj je čika - Nebojša Glogovac. Odlična uloga, odlična scena. Glogovac je, kao i većina glumaca, primenjivao knjaževački akcenat, ali bi mu se povremeno omakao šumadijsko-vojvođanski dijalekt: na primer reč "zapostavim" nije naglasio zapoSTAvim, već po beogradski - zaPOstavim. I drugim likovima se umeo da omakne beogradski akcent, ali to je sasvim razumljivo: produkcija je bila vrlo siromašna i nisu imali para da angažuju onog čuvenog kouča holivudskog za južnjačke akcente, onog što je učio DiKaprija i Dejmona u Bilo jednom... i u Ford protivu Ferarija. Štedljivost u produkciji pokazuje se i u tome što se pominju palačinke, koje se uopšte ne vide, jer su - već pojedene! Ingeniozno rešenje scenariste i producenta. Najskuplji rekvizit koji je uništen u filmu jeste tiganj, na kome su zagorela jaja na oko. Opasan tiganj bio, ali sve za film. Drugi po redu rekvizit po skupoći bila je čajna kobasica, koju su metnuli u pantalone Filipa Đurića, glumca koji je glumio Dejana, u sceni u kojoj je imao erekciju. Ali od čajne klobase je blo koristi, valjda, pretpostavljam da su je u slast pojeli.

Znači, Dejanu se nabacuje koleginica iz škole, nastavnica nečega, zaboravih čega, a on je komično nespretan.

Smeh u publici tokom projekcije izazivali su i titlovi. Svaki put kada vidim te amerikanske titlove za evropske filmove, podsetim se koliko je engleski jezik zapravo nekulturan i nepodesan da izrazi dubinu vizantijske kulture i sav onaj srednjoevropski splin i francuski dert koji karakterišu veličanstvenu evropsku kinematografiju. Ubogi engleski titlovi kaskali su za jezgrovitim replikama glumaca i to je bilo tragikomićno.

U poslednjoj sceni žurke, Dejan zagine kod koleginice u stanu do 5 ujutro, kada se probudi, pa, onako bunovan, odluči da ide kući, iako ga koleginica moli da ostane. On ipak odlazi. Ona zaključava vrata. Vrata su bela, zgrada je neka novogradnja u provinciji, tipičan radnički stančič. Kamera je kao i uvek statična. Vrata gledaju u publiku, a publika gleda u vrata. Vrata kiklop s onom špijunkom. Prolaze minuti, sati, nedelje i meseci i godine. Iza mene se čuje ženski glas: "Marijana, u čemu je poenta?" a neka druga zbunjena duše, pak, pita: "Da nije prekid u projekciji?", ali onda se začu kucanje. Dvoranom se razlegao aplauz. "Bravo, Dejane!", reče sad muški glas. Dejan se ipak vratio da dospava do 8. Legnu njih dvoje. I leže. Leže oni tako, a onda Dejan ipak pruži ruku i pomiluje koleginicu. I padne i seks, jebote. Mada ima neka krv. Kako se ispostavi, s njegove kite. Kako, ne znam.

I - kraj. Upališe se svetla i  u dvoranu uletoše autori, reditelj i scenarista Marko Đorđević, kamerman, i dvoje glavnih glumaca, "nastavnica" i "Dejan". Imao sam utisak da samo ja nisam znao da će se oni pojaviti. Oni su na pitanja iz publike odgovarali iznenađujuće iskreno, kao prvi dobitnici nekog rijalitija, koji su se kanda navadili na tu emisiju, pa planiraju da ponovo učestvuju.

Film bi se mogao uporediti s gruzijskim komedijama iz postbrežnjevljevskog perioda i, kao što rekoh, s mokumentarcima koji eksploatišu simpatične čudake iz npr. "Kvadratura kruga" i slično.  Kamera je divljačka video kamera (u stvari, korišćeno je električno kuvalo), retro stil iz video spota "Boemska rapsodija", a kako je (i da li je) preneto na filmsku traku, ne znam, nisam uspeo da pronađem specifikacije. Kako god, želim uspeha filmu na festivalu u Roterdamu naredne godine i u možebitnoj evropskoj distribuciji (jer ovo juče beše tek treće prikazivanje u bioskopima, kako reče domaćin i urednik programa u DKC, film je zapravo distributersko i svako drugo siroče), a autorima da ih ne napusti nadanuće. Ovo je primer samoproduciranog filma koji će postati kultni, možda upravo zato što se autori tome nisu ni nadali. E sada dolaze prava iskušenja.

edit:
Zaboravih da prokomentarišem scenu u bolnici. Dejan je došao u posetu ocu koga su našli na snegu ispred kuće. I ta scena je statična, jedan kadar, kamera je visine prenosne pepeljare i postavljena je isped vrata bolničke sobe. Dejan stoji između dva kreveta, uzdužno postavljena uz zidove, levo mu je (nama desno) otac, a desno (nama levo) u krevetu oslonjena na jastuke sedi neka pojava, koja mi je zapravo sve vreme privlačila pažnju, nešto kao maskirani Majkl Mejers u jednoj sceni iz "Noći veštica ne znam koji deo", kao da je ta osoba imala čaršav preko grave i neke šalove i cevčice. Moguće je da je to bila glumica koja je igrala nastavnicu, zbog uštede. U sobi je bio još jedan krevet, od koga se video samo donji kraj. Na tom krevetu je treći pacijent slasno jeo bolnički obrok. Od njega se videše samo ruke, čanak s časnim obrokm, a posle se čuo i glas, starački muški glas, koji se raspituje za neku košarkašku utakmicu (sto posto naturščik iz rodbine). E sad, Dejanov otac podseća na Šijanovog omiljenog natruščika ("buši! hahaha" iz Ko to tamo peva i "piši propalo" iz Kako sam sistematski uništen od idiota), i ta scena u kojoj otac leži u krevetu i ćuti  pa se u jednom trenutku okrene prema zidu i počne da stenje, sto posto je bila omaž Šijanovom Kako sam sistematski uništen od idiota. Naime, onoj sceni smrti u bolnici kada je publici, gotovo submliminalnim kadrom od sekunde, prikazana predsmrtna defekacija (statim ante mortus cacatus). Ali ovde tog ne beše, ili kamera nije u'vatila. Mislim da se ona spodoba sa čaršavom preko glave u krevetu preko puta malo pomerala tokom te scene.  

Ajvar (2019 Serbian film)

Juče dvostruki program u DKC-u. Prvo sam vratio knjige u biblioteku - a mislio sam da neću stići jer zbog nekakve gužve dugo nije bilo trolejbusa - pa onda Ajvar i Moj jutarnji smeh.  Posle ovog drugog filma, kao iznenađenje, pojavili su se autori, što je izgleda samo mene iznenadilo u prepunoj dvorani.  Ali, imamo ajvar.


Ajvar je pozorišna predstava - to mi je prvi i poslednji utisak. Kada sam video da je jedna od scenaristkinja i Maja Todorović, čestitao sam sebi na oštroumnosti: možda jedna od njenih drama iz šteka? Pozorišnost se vidi i glumcima: s ukusom su izabrani prvoligaši s pozornica, sve poznata (mi) lica kao teatarskom friku. (Pretpostavljam /i zbog formata/ da je sve usnimljeno video kamerom, pa posle prebačeno na filmsku traku, što za posledicu ima da su boje blede kao na lošijim akvarelima Adolfa Hitlera, ili, bolje reći, kao na dijapozitivima kojima se nekada u bioskopu Jadran reklamirao onaj narezivač ključeva... A možda su ti tonovi svesno birani, "da odraze emotivno stanje likova", tako je Hičkok u "Pocepanoj zavesi" namerno posiveo DDR.) Glumci su poneli i garderobu i neke svoje ranije uloge iz svojih pozorišta. Vesna Čipčić i Branka Petrić su tašta i svekrva. Vesna je 1980-ih igrala Haroldovu devojku u "Haroldu i Mod", a već duže vreme su joj specijalnost majke - u "Sve o mojoj majci", u novoj verziji "Harolda i Mod" i u još dve predstave BDP-a... Miki Krstović je poslednju ozbiljniju ulogu u pozorištu imao u predstavi Ateljea 212 "Muška stvar" s Goricom Popović. Ovde je počeo s vicom "pihtije su puding od svinje" i taman kada sam pomislio da će da se reprizira iz "Ljubavnog pisma", on se - zahvaljujući scenariju i režiji - izdigao iznad toga. Ta scena uskršnjeg ručka kod svekra i svekrve mogla je da bude kolekcija trivijalnosti i opštih mesta, ali nije. (Tokom te klopancije, kao i tokom večere Baneta i Vide s likovima koje igraju Kičić i Jankovićeva, saznajemo neke nove stvari...) Čak postoji i jedan cheat cut, u toj odlično montiranoj sceni, kada se Pavle Pekić i Vesna Čipčić tucaju farbanim jajima, Pekić u jednom kadru ima zeleno jaje, a u drugom - crveno. I jedinu rupicu u scenariju vidim u Pekićevom liku: on je ateista i gej, što je napomenuto iz neznanih razloga; tek da bi se pokazala tolerancija njegovog brata Baneta i supruge Vide (Sergej Trifunović i Nataša Ninković) a valjda i cele familije?! Jer inače je to potpuno irelevantno i lik Banetovog Markovog brata pre i posle toga uopšte se ne pominje i ne igra nikakvu ulogu. To je valjda nekakav ustupak stranom tržištu.

U stvari ovo je bergmanovska priča smeštena u relativno uspešan gastarbajterski okvir, s onim višeklasnim šmekom, koji - kao i u Realnoj priči - lako može da se pretvori u kurcobolju kod tzv. prosečnog, raspamećenog gledaoca. Ko pređe preko toga, može da se uživi u melodramu s elementima drugova rasutih po svetu.

Bergmanovska je priča i po tome što se delom odigrava i u Stokholmu. Ja to ne bih odmah ukapirao da nisam pročitao neke kritike, ali hajde. Vida (Nataša Ninković) otvara film kuknjavom da nešto ne može da nađe... Ja pomislim "tablete protiv depresije", ali ne, reč je o nekim strukiranim farmekama, koje su neizlečivo isflekane. A niko više ne proizvodi takve farmerke. Otuda je Vida kod nekog psihijatra (posle nam je rečeno da je to psiholog). Gledaocima je muka posve jasna - svima koji koriste usluge gradskog prevoza potrebna je psihoterapija. A kada je Vida terapeutu rekla da će da putuje u Beograd - a ja pogrešno skontah da se vraća za stalno - pomislio sam: pa i treba joj psihijatar, štaviše ludačka košulja.

Nataša Ninković inače zahvaljujući šminci izgleda naglašeno umorno, depresivno, nadrkano i mučenički, i sve pohvale maskeru: Vida je inkarnacija Ljiljane Krstić, glumice što se specijalizovala za Isidoru Sekulić i nesrećne kosovske igumanije. Masker je i Sergeja Trifunovića postarao podočnjacima i pivskim stomakom, čak mu je i glavu spljoštio lopatom otpozadi. Božidar Zečević je letos svoju kritiku Ajvara začinio primedbom da Sergej, iako jamačno ume da izgovori sve reči srpskog jezika savršenom dikcijom, "to iz nekog razloga na čini, ali fala bogu, film je imao titlove". Bio sam uveren da ta kritika odražava nadrndanost čika Zečevića zbog političke orijentacije i drugosrbijanskosti lidera PSG, ali mogu samo da potvrdim: dve trećine Sergejevih replika jedva sam razumeo ili nisam uopšte, a ja, avaj, nemadoh titlove. I mnogo mi je žao bilo, jer, možda čak i glasam za čoveka (ako se i on u nekom trenutku ne zgrči na nekom trosedu ko zna gde i ko zna zašto). Možda glasam za njega samo zato da barem jednom imamo i ludog predsednika, koji ne ume ni da se obuče ni da se ponaša, koji psuje i skandalizuje javnost, jer su mi dosadili ovi red, rad i i disciplina, smori me ova švedska dosada i pravna država koja danas vlada, ništa gore nego život u dosadnoj, predvidljivoj zemlji... Takođe mi imponuju i Sergejeve veze s opasnim momcima "s one strane zakona" i što ne znaš šta može sledeće da izvali, jer ova pravna država i ustaljeni poredak nas smori kao dosadni raj iz kog poželiš da pobegneš. 

Da se vratim na film. Bane i Vida dolaze za Uskrs u Beograd da obiđu roditelje i rodbinu. Oni su sredovečni, lepo su se snašli u Stokholmu, imaju simpatičnog psa, dupleks stančugu, bave se poslom koji od alata traži samo laptop. Dobro, muči ih što nemaju dece, ali još imaju žive roditelje, nemaju rak, 'leba imaju da jedu i tako dalje.

E, ali Bane ima aferu. S klinkom.

Da bi se dodala nekakva socijalna nota, Vida i Bane večeraju s Banetovim drugarom (Gordan Kičić), koji im trofej ženu (Aleksandra Janković) i koji su najviša klasa. Sergej vozi ekonomičan auto i nema dece, a Kičić vozi porše i svoje sinove Dositeja i Konstantina (sic!) ima da šalje u Švajcarsku u internat.

Vida saznaje za preljubu. Tu naravno nema oproštaja. Pogotovo što u sceni na aerodromu Bane ima tekst tipičnog muškog debila . Nabokov je davno u predgovoru "Lolite" napisao da američka književnost ima dva tabua: uspešan emocionalni odnos crnca i belkinje i dug i srećan život ateiste. Ja bih to proširio i na film i televiziju i pomenutim tabuima bih dodao još dva: razvod i abortus.

Ana Marija Rosi je - u saradnji sa scenaristkinjom Majom Todorović - film vodila u tom pravcu, u pravcu amerikanske srednjezapadne neokatoličke antirazvod i antiabortus srednje struje, ali...sve do maločas pomenutog dijaloga na aerodromu. Bane nije zaslužio da mu se oprosti, a uostalom to nije ni moguće. Pre toga, kada Bane i Vida pijani odlaze s večere s "prijateljima", i kada on pijan frflja "sve sam zasrao", postojala je još mogućnost onog mitskog oproštaja, opisanog u srpskoj realističkoj pripoveci - ono kad otac prokocka kuću, a žena mu sutradan spremi doručak i sve mu oprosti. Ali, ovo je novovremski scenario, on je proženski i raskrinkava loše muške izgovore.

edit: Ipak ni Vida nije savršena. I ona ume da govori sebi u bradu i da bude kontradiktorna. Na primer, kada nagovara muža da ipak ponese onolike tegle ajvara, ona veli: "nemoj sada da praviš scenu, uzmi, pa ćemo posle da vidimo šta ćemo s njima (teglama)!" A kasnije, dok se voze u kolima (a Vesna Čipčić odlično glumi bez teksta dok drži urnu svog muža u krilu /inače još jedna rupičica  u scenariju: bezrazložan štos je ta urna a nije ni duhovita/), kasnije, dakle, u kolima, Vida sebi skače u usta i prebacuje mužu što ćuti umesto da kaže šta misli! To je da Bane popičkavi! S druge strane, i on ima jednu neoprostivu a tipično mušku slabost: ne podnosi malu decu (njemu i nije krivo što su bez dece). Ovakvi momenti spasavaju film, oni su suvo grožđe i orasi u kuglofu koji je inače pun trivijalnosti i slatkastog testa. (Tako je jedan kritičar opisao romane Džona Apdajka.)

A šta će u filmu ajvar? Pa, on mu dođe kao mekgafin. U razgovoru između Trifunovića i Kičića tačno je pokazana uloga tog kečapa od paprike. Kičić postavlja bezobrazno pitanje Trifunoviću "a šta ako bi tvoja Vida imala aferu?!", a ovaj skreće s teme i prelazi na ajvar. Kada Bane tek na aerodromu kaže Vidi da se neće vratiti s njom u Stokholm, ona  neurotično premešta različite tegle ajvara iz kofera u kofer, čime odlaže razmišljanje o novim okolnostima.

Tegla ajvara, zaboravljena na podu aerodroma - znači kraj zavaravanja. A može i da ne znači ništa.  Ajvar je bekstvo u lažni gastronomski identitet, praznična prežderavanja su sve lošiji izgovori za porodična okupljanja, a porodična okupljanja su sve neprijatnija i sve su slabiji izgovori za prežderavanja. Ipak, ajvar je kao i naslov neke Bikine pozorišne predstave: slučajan (Paolo Mađeli iz Milana!!; ko razume, shvatiće...).

"Ajvar" bi bio uspešna pozorišna predstava. Upravo s ovom podelom, osim što bi onaj monolog ispred restorana zacelo preuzeo Nebojša Ilić.

Parazit (2019 film Parasite; 기생충; Hanja: 寄生蟲)

Bong Joon-ho je lukav reditelj. Nije trebalo da čitam sve one kritike, tačnije panegirike upućene njemu i pohvale filmu, pre gledanja u bioskopu, jer su me usmerile na krivi trag: na žanrovske prelaze kao i na potresnu kritiku klasne raslojenosti i tako to. Ipak je film previše stilizovan, previše slepstik i previše proračunat da bi mu se davale tolike zasluge. Ovo mu dođe kao Džoker za elitu.

Kada otac sirote familije, koja ima mentalitet garavog mafijaša sa Savamale, kaže, dok gleda diplomu koju je falsikovala njegova ćerka, "Šteta što na Oksfordu nema odsek za falsifikovanje, moja ćera bi imala najbolje ocene!", publika se slatko smeje, pa to tako liči na komad (i film) Gorana Markovića i tako liči na nas.

Jedan po jedan član sirotinjske familije, koja živi "u suterenu, u nehigijenskim uslovima" uhlebljuje se u domu superbogate porodice što stanuje u pametnoj kući dostojnoj rimejka filma "Kada stranac pozove". Najpre sin počinje da daje časove engleskog ne bap prepametnoj slatkoj ćerki pomenute familije (taj zamajac nije uverljiv: on dobija posao na preporuku frenda, dosadašnjeg instruktora, koji nastavlja studije u Engleskoj), zatim sin podmetne sestru kao "nekonvencionalnu" nastavnicu likovnog za sinčića, koji je razmaženko, dobija sve što poželi i živi kao u bogatoj amerikanskoj porodici, zatim ta "nastavnica" smesti zvrčku porodičnom vozaču pa se i na to mesto šofera uvali otac, a na kraju - kada otkriju da verna kućna pomoćnica u kući pati od alergije na breskve - svi odreda počnu da jadnu ženu zasipaju breskvinim dlakama i optuže je da ima tuberkulozu. Tako se i četvrti član familije iz suterena, majka, zapošljava na mestu kuvarice i kućne pomoćnice.

Dotle je film lepršava slepstik komedija i to ne preterano uverljiva, nešto kao korejska varijanta Nušićevog "Dr"-a i/ili Markovićevog "Falsifikatora". Prosto se oseća istočnoevrospki šmek. Glupi bogataši, glupi siromasi, a gledaoce boli dupe.

Reditelj je proračunato prikazao bogatašku i sirotinjsku familiju različito od horizonta očekivanja. Sirotinja je toliko ušla u fazon preživljavanja da je poprimila šanerske pacolike osobine, i jedino sinak pokazuje neke rudimente humanosti. Bogataši su omamljeni, gotovo otupeli od udobnosti, razmaženom sinu se popušta u svemu a on to koristi i glumi talenat za likovnu umetnost, majka je očigledno "trofej", mlađa supruga bez mnogo mozga, ćerka je priglupa slatkica, jedino je glava porodice relativno bistar čovek, koji uživa u bogatstvu s odlučnošću amerikanskog naftnog bogataša. Život u suterenu sirotinje je estetizovan, tako da više liči na japanske horor filmove nego što će da provocira razmišljanja o socijalnim razlikama.

Viša južnokorejska klasa je stopostotno amerikanizovana, pokondirena i živi po holivudskom obrascu, a elemenat "visoke kulture" je unet praktikovanjem evropske barokne kamerne muzike.

Neprocenjivi su dijalozi između novog vozača (sirotinsjkog oca) i bogataškog oca: ovaj prvi nekoliko puta ide po oštrici brijača, gotovo prelazeći granicu u odnosu najamnog radnika i poslodavca, i bogati tatko je veoma blizu da zapravo razotkrije prevaranta (ili barem da se naljuti na njega). Ali, toliko je siguran u sebe da "od šume ne vidi drvo pred sobom".

Metafora smrada sirotinje je odlično iskorišćena, ali ne samo kao metafora već i kao okidač horor klanice u poslednjoj četvrtini filma.

E sad, taj prelaz na horor - mnogo je precenjen u gotovo svim kritikama. Desničari su slavodobitno zaključili da su eto i Holivuđani (i Korejci koji se lože na Holivud kao ovaj ovde Joon-ho) u Džokeru i Parazitu snimili žestoke kritike kapitalizma, samo se ne slažu da li je to bilo namerno ili im se omaklo, dok su levičari ronili krokodilske suze nad lošim položajem radničke klase u Koreji pa i na Zapadu uopšte.

Znači, taj prelaz na horor je previše proračunat. Taman kada se čini da se familija iz suterena tako dobro uhlebila da se maltene preseila u kuću - jer bogataši odoše na neko letovanje ko zna gde, smučanje u Nepalu ili kupanje u Španiji - na vrata pozvoni ona bivša kućepaziteljka, alergična na breskve. Oni je puste i ispostavi se da žena u podrumu "pametne" kuće drži nekakvog korejskog Džejsona. 

Ona prvo moli za parče hleba i da nikome ne kažu, ona nudi mito, ali - kada sazna šta se dogodilo - od žrtve očas posla postaje dželat i ucenom primora uhlebljenu porodicu prevaranata da joj dozvoli da stanuje u podrumu.

Potpuno odsustvo  "radničke solidarnosti" i pacolika borba za opstanak pogađaju gledaoce kurcem u čelo, ali oni ništa primećuju.

Događaji se ubrzavaju, jer nema vremena da uhlebljena suterenska familija prihvati ucenjivačicu i njenog Džejsona, budući da su bogataši morali da otkažu letovanje zbog poplave. Treba navrat-nanos počistiti nered, koji su, onako raskomoćeni, napravili u tuđoj kući, i bivšu kućepaziteljku i njenog Dežjsona i silom vratiti u taj prokleti podrum. 

Tada dve sirotinjske familije u suludom slepstiku počinju rat do istrebljenja - a za mrvice sa stola bogataša.

Gledalac ni u jednom trenutku ne pomisli na bilo kakvu socijalističku utopiju ili na socijaldemokratski politički program, već samo na Fukujamu i njegovo zapažanje iz predgovora II izdanju Kraja istorije: da sirotinja sa svih meridijana glasa nogama i po cenu rizikovanja života želi da se useli u bogatije zemlje trulog kapitalizma, u želji da se zadovolji makar carskim mrvicama...

U jednom trenutku, Džejson iz podruma rascopa glavu onom "instruktoru" engleskog, možda jedinom liku koji ima neke šanse da postane humanoidni lik u filmu. I onda prođe pored kuhinjske radne površine i uzme nož, ovoga puta kao Majkl Mejers u "Noći veštica" i ode da kolje. Ali, koliko se tu vidi socijalna osnova?! To džejsonovsko klanje vuče na Bolanja i njegovo "provetravanje biblioteke" (izraz I. Marojevića) i njegovo bez zazora korišćenje citata iz filmova i anglosaksonske književnosti u, inače skučenom, setting-u napučenom samo proleterskim pesnicima sa španskog govornog područja (Divlji detektivi, 2666, Udaljena zvezda).

U opštem klanju ne učestvuje samo "korejski Džejson", sin bivše kućepaziteljke, već i onaj, možda u početku nekima simpatičan, otac i šofer bogataške porodice: a okidač za njegovo nasilje je više puta pomenuta činjenica da svi oni iz suterena - smrde! Barem tankoćutnim nosevima bogataša...

Nekadašnji upravnik bolnice "Sveti Sava", psihijatar Jovan Striković, pre tridesetak godina na nekom simpozijumu u Velikoj Britaniji je izjavio da je Njegošev "Gorski vijenac" bolje delo od Šekspirovog "Hamleta" iz najmanje dva razloga. Prvo, "Hamlet" je zasnovan na izmišljenim događajima, a "Gorski vijenac" na istinitim. Drugo, u "Hamletu" gine tuce likova otprilike, a broj žrtava u"Gorskom vijencu" meri se hiljadama. To je rekao Striković i dao na poklon Britancima neki kamen, "koji ima univerzalno značenje", valjda za razliku od potoka i cveća u Stratfordu na Avonu (tamo se prodaje med skupljen sa cveću koje je pomenuto u Šekspirovim dramama, sa svetom zavišću je pisao Milorad Pavić pre nego što je napisao "Hazarski rečnik"...) E sad, "Džejson" iz podruma u ovom filmu zaista ima opipljiviji, "realniji" razlog za krvoproliće od Džejsona iz serijala "Petak trinaesti" a obaška od malo višeklasnijeg Majkla Mejera iz "Noći veštica" i strikovićevska logika pije vodu, a osim toga u bolanjovskom ključu ovo je provetravanje slepstikovske, maltene melbrukovske i vodviljske radnje u prvoj polovini filma (dok se cela suterenska familija ne uhlebi u bogataškoj kući) a zatim i pozorišne, apsurdističke, bolanjovske atmosfere kada radnja dođe do trenutka u kom se ne može dalje. Korejski Džejson iz podruma uzima nož kao što Bolanjov pesnik izaziva kritičara na dvoboj sabljama u "Divljim detektivima", čime se Borhes izlaže opasnosti da dobije zapaljenje pluća.

Jedini aspekt filma koji bi možda mogao da ima neko skriveno značenje jeste "Džejsonovo" korišćenje morzeove azbuke. (Život u podrumu naprosto odbijam da prihvatim kao metaforu, to je tako otrcano.) "Žanrovski prelaz" takođe ne uzimam ozbiljno u razmatranje.

Uostalom, ako je Žižek našao za shodno da o "Džokeru" i "Parazitu" esejizira ne bi li (opet) napalio zaludne anglosakonske hipstere, jasno je da reč o sociološki neupotrebljivim uratcima, od kojih prvi flertuje s pobunom tzv. "običnog čoveka" a drugi s naturalističkim opisom sirotinjske kaste pod plaštom novog brutalizma. Dok je u oba slučaja reč o suhoj stilizaciji, igranju ugursuzima što se podmeću kao "potresne ljudske sudbine" i "tople ljudske priče". To je tako proračunato, išpartano unapred, te srednjeklasno zaslađeno saharinom, da gledalac ne primeti da zapravo gleda strip "Tarana" s elementima "Petka trinaesti XII deo". Ne postoji nikakav moralni koordinantni sistem, samo gola borba za opstanak, sirotinja i bogataši su samo likovi iz kompjuterske igrice i ponašaju se kao mutirani pacovi.

Nož u leđa (Knives Out, 2019 film)

Umro je prebogati pisac kriminalističkih romana. Da li se ubio ili je ubijen? Svi koji se su u tom trenutku zatekli na imanju postaju sumnjivi.

Posle osamnaestodnevnog putešestvija (*Milano - Berlin - Kopenhagen - Utreht - Den Hag) s uživanjem sam počeo da nadoknađujem negledane filmove, a imao sam nekolike razloge da pogledam ovaj, ispostaviće se, dragulj ovogodišnje produkcije. By-the-way, ja što sa'vatam u našim sinepleksima i u Kulturnom centru - sa'vatam, mrzi me da idem na Mars, to jest Enbidži na projekcije posle 21:00, i dalje ne znam šta je to Netfliks i tako dalje.

Pre svega, želeo sam da pokucam na vrata zaboravljenih asova (i asica), pa da vidim kako su i šta rade Džejmi Li Kertis i Don Džonson. Uhhh, bree...! Džejmi je tako omatorila, čoveče. Poslednji put sam je gledao u jubilarnoj Noći veštica za novi milenijum (propustih je kano zlu maćehu koju godinu kasnije, tada je samo mafija išla u bioskope), i ona se zbabala, prava sestra Karle del Ponte, nikada nije ni imala grčki vrat i lepo izvajanu bradu, ali sada liči na Gutu iz Paje Patka, usput je izgleda kampovala u solarijumu, nosi naočare za štrikanje, i - večitu cigaretu u ruci, i prosto guši taj vonj nikotinizovane babe, dimljena starka kao italijanska pršuta, ili kano dr Krleža u romanu Bore Ćosića. Kud se denuo sav onaj seksepil? Zar ne behu tu nekada sise, pa hodaljke, pa i guza, koliko se ja ovako izlapeo sećam? To je bilo bogu plakati. Don Džonson, s druge strane, iako osam (8) godina stariji, još bi mogao da prođe kao semicentenarijus, još je upotrebljiv kao šuger dedi, ili samo kao simpatični taja u nekom sitkomu, otac nevaljalih ćeraka i možda nekog sina polupedera, koji bi da bude fešn dizajner. Čika Džonsona sam poslednji put video u Guilty As Sin Sidnija Lumeta, zgodnog i zlog. But nice revisit, anyways.

Volem Danijela (Denijela?) Krejga  – sada kada je najavljeno da će sledeći Bond da bude i njegov poslednji, vreme je (opet) za kuknjavu i prilagođavanje i ako zaista odluče da Džejmsa naprave na crnkinju i/ili lezbaču, neka metnu Vupi Goldberg. Ali, u ovom filmu, Krejg je agatakristijevski detektiv čije njuoerlansko ime, Benoa Blan, jasno asocira na zna-se-kog Belgijanca, međutim, Krejg ni u kom slučaju nije parodija; naprotiv, on je oboružan mračnom duhovitošću jednog Lorensa Olivijea iz remek-dela Ota Premingera "Bani Lejk je nestala". Plus što je atletski građen, a ne pihtijasta babuskera kao Herkul.

Vidim po forumima da se reditelj nešto zamerio dežurnim sastavljačima rang lista i kritičarima koji bi da budu reditelji, a ja, blažen u neznanju iza Gvozdene zavese, nikad čuo za njega, pa sam bio srećno lišen tih resentimenata.

Znači, film.

Volim onu kuću, obožavam te sablasno škriputave drvene stepenice, volim detaljno prikazanu kantonadu tipičnog britanskog imanja, da ne rečem opatije, volim te drvene podove i tajne ulaze, sobe pune uspomena, STVARI i STVARČICA od velike emotivne a nikakve upotrebne vrednosti, volim desetine i desetine fioka i fiočica na tabernaklima, masivnim pisaćim stolovima, ormanima i kredencima. Duša me je zabolela od nostalgije za tim predmetima, oko kojih su se art dizajner i scenograf očigledno vrlo potrudili i pomno njima napučili skučeni setitng, skučen kao voz u filmu Ubistvo u Orijent Ekspresu Sidnija Lumeta. I nad ovim filmom zaista lebdi duh kako reditelja Lumeta - moralizam i socijalna kritika od samog početka - tako i duh pomenutog filma. Rado bih stanovao u toj kući, makar kao mačor, premda naslućujem da bih tu pre bio gladan mačor nego sit. 

Film namiguje i rimejku "Ubistva u Orijent Ekspresu", onom skorašnjem u izvedbi Keneta Brane, jer je ovo ipak modernizovana verzija agatakristijevske misterije "ko je ubica?", i to modernizovana u svakom pogledu, u smislu Zeitgeist-a, u pogledu tehnike (u hajdegerevskom smislu), kao i u žanrovskom pogledu (Delez bi prste oblizivao).

Naime, početak "Noža u leđima" (ili u leđa, kao imperativ, birajte) neopozivo (mene, barem) podseća na početak Branine verzije "Ubistva u Orijent Ekspresu". Osavremenjivanje je ključna reč. Početak Braninog "Ubistva..." je u isti mah politička kritika svih bliskoistočnih vlada  (i poziv na konfesionalni mir u regionu) kao i preoblikovanje samog Poaora, koji se ispostavlja kao snažan čova, kome borilačke veštine leže u fensi štapu. Benoa Blan je isto tako mišićav, premda lepo vaspitan. (Ipak se pokazao i malčice sadista, jer tera narod da se smrzava na tremu samo zato da bi on, politički korektno napolju, ispušio tompusinu od pola metra. Ljudi podobijaše zapaljenje pluća zbog tog  njegovog poroka.)

E, sada, "Nož u leđa" je modernizovan mobilnim telefonima i bolničarkom iz latinske Amerike. Plus što ima politike. Film je dao kratko ali razorno poređenje gosin Hitlera i gosin Trampa. Ipak, mislim da publika to jedva da je ukačila, verovatno je jedino obratila pažnju na - u porto i konjak dobro umočenu - dokonu raspravu domaćina o useljenicima, pri čemu su plasirane namerne omaške tipa "Švajcarci u klompama" i "naša draga brazilska bolničarka koja je stigla iz Urugvaja paragvajskim kanalima", a bode oči preterana upotreba laptopova u bolničarkinoj kući na samom početku. Tada, crnohumorno, služavka (kod njih u gostima) gleda neki film strave i užasa na netfliksu, a bolničarkina majka joj kaže "Nemoj, bre, dete, i ti i ćera moja upravo ste izgubili gazdu na surov i okrutan naćin..." A bolničarka, i sama zablenuta u svoj mobilni telefon, kaže "ma nema veze, kevo, gledala sam, znam kraj!"

Ovaj osvežavajući triler s dosta humora poštuje sva ona pravila koja danas umorni autori obično zanemaruju. Gledaocima su svi tragovi dati na vreme i maltene kurcem u čelo ih opominju ko je kriv, uprkos nekolikim veoma pametnim obrtima u poslednjoj četvrtini filma.

Kristofer Plamer je bio doslovno zatrpan u spisku glumaca, pa sam isprva pomislio da će on samo da glumi leš, kao Bata Paskaljević u jednom našem filmu, i gotovo da mi je palo na pamet ono oveštalo "le-leeeee, kakav kraj za velikog glumca", ali uopšte nije bilo tako, naprotiv, gosin Plamer je imao dosta toga da kaže i odglumi u flešbekovima ostalih protagonista. Njegov kucidni um i samoironija nekoliko puta su izazvali smeh odobravanja.u publici. U sceni u kojoj on saznaje da mu je (greškom?) ubrizgana smrtonosna doza morfijuma i da mu ostaje 10 minuta života ukoliko ne primi protivdozu, on je tako šarmantan kada kaže "ovo moram da pribeležim za neki budući roman, znači 'čoveku ostaje 10  minuta posle 100 ml morfijuma, ako ne primi lek...', gle,sada imaš 8 minuta da nađeš protivotrov...! Imaš li ga, ćero moja?!"

Film počinje pomalo trapavo, počinje trima intervjuima i zbunjuje što su trojica intervjuisanih - Džoni, Harlan i Volt - odmah prikazani kao lažovi, naime dezavuisani su sveznajućim pripovedačem (kao da je kuća ozvučena i pokrivena kamerama) udruženim s previše pametnim dedukovanjem Benoe Blana (dok purnja tompus na tremu i tera sve oko njega da se smrzavaju).  .

Izgleda da je to bilo neophodno iz barem dva razloga: da se priča pokrene s mesta i da se publici stavi do znanja da su SVI sumnjivi i moguće ubice.

Bolničarka Marta Kabrera (Ana de Asmas) podsetila me je na Selenu Gomez, ili možda na mlađu Kejti Holmz.

Scenario je, kako rekoh, veoma pametan i kada je prebrodio pomenuti problem početka, sve ide kao podmazano. Već u prvoj četvrtini smo navedeni da poverujemo da zapravo i nema ubistva, da je ovde reč o jednoj amerikanizovanoj kenloučevskoj socijalnoj kritici bezdušnosti lokalnih mogula, čija pankratezija ipak ne može da prevlada pravnu ("duboku"?! ha-ha) državu, navedeni smo da mislimo da je sve samo nesrećan slučaj bez zle namere, a onda, na početku poslednje trećine, dobijamo naznake da je možda ipak bilo foul play-a (omiljeni izraz Benoe Blana), dok su u furioznom finišu pametnija braća Šerloka Holmza u bioskopskoj sali jamačno pogodila ko je krivac. Međutim, scenarista je sačuvao još jedan tvist u rukavu i za posle!

Neke trivijalnosti meni za dušui... Repetitivno buđenje Linde (baba Džejmi) zbog škripavih stepenica u prvoj trećini filma jeste omaž Lumetovom "Ubistvu u Orijent Ekspresu" (onoj sceni u spavaćim kolima s Alberom Finijem /sećate se, Fini je imao mrežicu za kosu i brkove, mazao je ruke pomadom...). Tokom gledanja filma kladio bih se da je Džoni, ona takozvana lajf-koučica i guruica porodice, ista glumica koja je u "Bilo jednom u Holivudu" igrala (ubijenu?) suprugu Klifa Buta. Ali, ne, ova ovde se kliče Toni Kolet. Premda je priča smeštena u "naše doba" i, kako je rečeno, dobrano se češe o politička i društvena pitanja današnjice, film je gotovo u potpunosti beo: jedini crnac u ekipi je detektiv Eliot (Lakejt Stenfild). Setting filma je kanda "negde u SAD", premda po svemu imitira britansku opatiju iz "Napuklog ogledala" ("The Mirror Crack'd", film s Mis Marpl iz 1980. kome takođe prijateljski namiguje!), međutim, držim da su zbog jeftinoće sve snimili u pristupačnijoj Kanadi, ili čak Paragvaju.

Kameo M. Emeta Uolša je prava bombona. On igra "stručnjaka za nadzor", to jest čiču koji džedži u kabini, pijucka čaj s rakijom, gricka krekere i blene u neke ekrane. A snimke drži na VHS kasetama! Čika Uolš je bio mastan, s nekoliko kilograma peruti na ramenima, neopran i s onim ciničnim osmehom koji otkriva sive zube, baš kao u filmu "Krvavo prosto". U stvari, izgledao je kao da su ga iskopali iz groba. Lepo je bilo videti ga opet. Doneo je sreću ovom filmu.

Benoa Blan je u nekim situacijama bio istinski naivan u svojoj veri u bolničarku Kabreru, ali ona se na kraju ipak pokazala kao prava puslica i srculence.

Ne mogu da odolim a da ne uporedim kraj filma s verovatnim ponašanjem u nekom sličnom slučaju u našoj zemlji. Naime, čitava kuća i nasledstvo ostaju bolničarki Marti Kabreri - takav je, naime, skandalozan testament Kristofera Plamera. Brojna familija je prosto rečeno - a bez sudskih izvršitelja, pazite! - "isterana na ulicu". Doduše, teško ih je žaliti. Na balkonu vidimo gospojicu Kabreru kako polako diže šolju za kafu - koja je lepo prikazana u I činu i sada je propisno opalila u poslednjem činu (za razliku od crnogorskih kubura iz viceva i iz scenarija sprske kinematografije) - na kojoj šolji lepo piše MY COFFE, MY HOUSE, MY RULES. E, ali onolika familija, jebote, izašla iz kuće samo u svojoj odeći... Neka naša familija bi u sličnoj situaciji odnela sve slike i stvari i stvarčice - pa i onu šolju za kafu! - i Marti Kabreri bi ostali samo prazni zidovi. Pod uslovom da izvršitelji imaju muda na udare na bogate i moćne. Ali, ovo je, kako rekoh, bezmalo loučevska dekonstrukcija nasledno-korporativne pankratezije, ovo je pusa upućena radišnim i dobrodušnim useljenicima, ovo je jedno kanadsko-evropsko, antitrampovsko gledanje na savremene društvene tokove a snimljeno za američke pare (producent Izraelac Ram Bergman).

*

Još pet napomena.

Prvo.
Ona scenografija kuće s pretećim figuricama, znakovitim slikama na zidovima i rezovima koje u krupnom planu prikazuju staklene oči živoisnih kipova koji samo što se ne pomere - naravno da asocira na film Džozefa Menkjevića "Njuškalo" (Sleuth) iz 1972. s Lorensom Olivijeom i Majklom Kejnom. Moglo bi se čak tvrditi da je zaplet ovog filma posuvraćena verzija dugovečnog komada Entonija Šafera, kasnije tek ovekovečenog pomenutim filmom. U "Njuškalu" stari muž želi da iz igre (zapravo samoubistva iz osvete) smesti ubistvo mlađem ljubavniku, a ovde stari Trombi želi da od ubistva iz nehata (kako se tada činilo i njemu i gledaocima) napravi samoubistvo! I sve se to lepo slaže s već pomenutim brojnim referencama na nekoliko romana/filmova Agate Kriste o Poarou i Mis Marpl.

Drugo.
Sada mi više ne deluje toliko nelogično onaj sveznajući pripovedač ma početku, jer posle dva-tri gledanja, uviđam da tu i nije bilo sveznajućeg pripovedača. Ono dezavuisanje Trombijevog sina i zeta, kao i guruice Džoni duguje se svedočenju Marte Kabrere - doduše u flešbeku na tremu kroz reči Benoa Blana. (Sad čujem da mu prezime izgovaraju kao Blank, ali neću to da prepravljam /šta zna Amerikanac šta je rpavilan izgovor, Johanson Džohenson itd./.)

Treće.
Harlan (Don Džonson) ima ljubavnicu. To se otkrije na početku filma. U flešebeku se prikaže razgovor Marte Kabrere i starog Trombija (izvanredni Kristofer Plamer) koji joj okreće ekran laptopa i - vidimo neko azijatsko lice, neku mladu Tajlanđanku, Kineskinju, šta li, u zagrljaju šuger dedija Dona Džonsona. Neki đavo mi ne da mira: s leđa ta devojka mnogo liči na Martu Kabreru. Da joj nije prikazano lice, alaj bi to bio ambigvitet za desetku...!

 Četvrto.
Sve vreme gledamo u natmureni portret Kristofera Plamera na zidu, a na kraju filma, kada je sve rešeno, portret se promenio: Plamer se zadovoljno smeška!

Peto.
Na samom kraju, Džejmi Li Kertis pomoću upaljača čita očevo pismo napisano nevidljivim mastilom (to je ona igra koju je pominjala napočetku filma u prvom intervjuu s istražiteljima, rekla je "moraš da naučiš neku igru koju ćeš s njim da igraš...") i saznaje da je muž, Don Džonson, vara. Nekoliko kadrova kasnije, vidimo Džonsona s masnicom ispod levog oka (njemu levi, nama desni).

 

Šesto.

Ono s laptopovima na početku - više nisam siguran da li je "Selena Gomez" Kabrera bila u gostima kod služavke ili služavka u gostima kod bolničarke, ali to sada nije važno. Poenta je u krvavim hororima koji se konzumiraju kao smoki i grisini.  

Nešto između (1983 Yugoslavian film)

Nisam otišao na jednu od dve projekcije digitalizovane kopije, ovo je na osnovu opetovanog gledanja filma 1983. u bioskopima. U to vreme sam emotivno mnogo investirao u taj film, verovatno učitavajući u njega i ono čega nema. 

Simbolično, panker iz ovog filma (koji sve peva na nemačkom i svaka druga reč u tekstovima mu je Berlin), snimljenog 1983, s drugarima je ustuknuo u kaubojskoj sceni mimoilaženja s Ilijom Čvorovićem i bratom mu Đurom u filmu "Balkanski špijun" iz 1984. Stvarnosno, to uzmicanje je dovršeno 1985. g. sumasišavšim saopštenjem SSRNJ o sportu "kao pripremi za opštenarodnu odbranu od agresije" i tihim zahuktavanjem inflacije. Cela 1983. bila je obeležena restrikcijama struje. Raznorazne nestašice počele su ni godinu dana posle Titove smrti.

Kako vreme prolazi sve više volim filmove Srđana Karanovića. U ono vreme, pak, sviđalo mi se pre svega to što su njegovi filmovi školovani i kršteni. Kod njega je uvek bilo i krompir i meso: i kako i šta. Tada sam još mislio da iskaz "važnije mi je 'kako' nego 'šta'" ima nekog smisla. Ali i u najžanrovskijim, najzabavnijim filmovima oduvek je bilo i onog šta, i kod Hičkoka, i u serijalu Strava u ulici brijestova, i u mekim pornićima sa Silvijom Kristel, ama ne postoji film bez šta. Teorija odraza je suvšna, a larpurlatizam je nemoguć, polako sam dolazio do otkrića te tople vode (pre svega u književnosti). Konačno, reditelji koji se uvek busaju onim šta, samo sebi otežavaju posao neznanjem toga kako ili nebrigom za to. To je onda samo musavo šezdesetosmaštvo, koje vazda vonja po amaterizmu.  

Nešto između je bio jedan od poslednjih krikova - sada se vidi - lažne (ili izneverene) ideje "mi smo svet, ni na Istoku ni na Zapadu". Tada se Yugo još prodavao u Americi, možda je i Goran Milić još bio dopisnik iz Nevjorka, a Gustinčić, prekaljeni agent KGB-a, pisao je svoje dosadarije za Politiku, koje ama baš nikoga nisu zanimale. Miro Radojčić je nosio leptir-mašnu u Maderi.

Ovaj film je priča o ljubavnom trouglu između Amerikanke (Karis Korfman), njenog nesuđenog momka, finog doktora (Miki Manojlović) i tipičnog mangupa s beogradskog asfalta, foliranta koji je engleski naučio po bioskopima (Dragan Nikolić). Dopalo mi to se objektivno prikazivanje ženske slabosti. Dopalo mi se što Jugoslavija nije ulepšavana. Dopalo mi se to što se u filmu doručkuje burek "This is burek!", kaže Manojlović Korfmanovoj kada je "izvede na brekfast" na pauzi u svojoj klinici.

Amerikanka sleće na Surčin i vadi dvodinarku - kultnu kovanicu SFRJ - koju čuva za telefonsku govornisu (gle, tada nije bilo mobilnih telefona...) i naša govornica joj pojede dvodinarku. (Eto toliko je nekada koštalo telfonisanje iz govornica.) Ona opsuje. Budući da dr Manojlović mora da dežura, Amerikanku dočeka njegov najbolji drug Nikolić i on "beogradskim šarmom" očas posla zbari zbunjenu ženu.

Kasnije u filmu, kada Korfmanovoj ispadne tvrdo kontaktno sočivo i kada ona u panici kaže Manojloviću "I lost it!", dolazi do tragikomičnog nesporazuma, jer te reči čuje Nikolić dok je u toaletu i on pomisli samo na jedno "izgubila sam menstruaciju" i usere se zbog svog prećutanog seksa za dobrodšlicu.

Karanović je građanskog porekla - što sam saznao tek mnogo kasnije i što se niti ne vidi iz njegovih filmova - ali je po duhu i implikacijama svojih uradaka bio najbliži takozvanim "reformskim komunistima". Erudicija i neka vrsta cinizma su, pak, vukli na ateistički kriptonekomunizam u stilu Dragana Babića. Ali, svi, ama baš svi filmovi Srđana Karanovića su dovršeni, ispripovedani jasno i logično, savršeno montažno ušnirani do kraja, bez uobičajenoh hramanja u kontinuitiju, sinhronizaciji i naraciji, kao u većini jugo-filmova.

Od praške škole - Grlić, Zafranović, Marković, Karanović - samo još Grlić snima. Zafranović više nigde ne može da nađe pare, Marković je režirao "Kordon" i napisao komad "Doktor D", u kojima je -  kao da pati od stokholmskog sindroma - nekako čudno podilazio devedesetima i ljudima koji su nam toliko zla naneli, a Karanović je digao ruke od filma. Grlić i Karanović dele zajedničku kultur-nostalgiju što je nosi usud porekla, i o kojoj je pisao Dragan Babić u "Putovanju na kraj jezika". Ljudi se ne mogu presađivati (D. Babić) i Jedino me zanima da snimam filmove o ovim našim ljudima (Grlić/Karanović).

Karanović je najveći erudita među Pražanima.

"Kritika sistema" (ha ha) uvek je morala biti ezopovska, šifrovana i ona kod Karanovića postoji na onaj intelektualizovani način kao u Gradologiji Bogdana Bogdanovića. Ponekad uživa u samodovoljnosti, u tome što je dostupna samo uskom krugu posvećenika. Što se mene tiče, fiskalne 1983. godine sam, onako još nenačitan, detektovao jednu jedinu "kritiku" u Nešto između, naime to što na Kopitarevoj gradini najbolje rade cvećare iz kojih ljudi neprestano iznose vence. I to sam povezao s obimnim vojnim vežbama iz RHB zaštite. To je bila kritika "naše situacije": i dalje smo žalili Tita i živeli kao da se II svetski rat juče završio a da nam sutra sleduje 6. april. Moja baba se, gledajući prenose Kongresa SKJ 1982, krstila: "Kuku nama, niko ništa ne radi, već pjevaju mrtvom čo'eku, ovo niđe nema na svijet" Takva jedna kritika, ezopovska i reformska, naravno, i u okviru sistema (a kako drugačije?!), postojala je i u komadu "Balkanski špijun" Dušana Kovačevića i  istoimenom filmu koji je pisac komada režirao 1984. u četiri ruke s direktorom fotografije Božidarom Nikolićem. (Stojana Dečermića, koji je briljirao u predstavi /još se pamti njegov skandalozni govor na Sterijinom pozorju posle izvođenja predstave, TV Novi Sad nije smeo uživo da prenosu tu konferenciju za štampu po nalogu dušanpopvićevskih strina/ u filmu je zamenio "film star" Bora Todorović, dok je Dečermiću učinjen omaž tako što se kao nekreditovani kameo pojavio u - kancelariji SUP-a!) Bili su to poslednji proplamsaji antistaljinizma i reformskog pogleda na svet, vapaja za svetom, Zapadom, uzaludno ruganje predsednicima naših kućnih saveta...

Nešto između je i ljubavna priča koja može samostalno da stoji. Amerikanka pokazuje sasvim očekivano nerazumevanje za specifičnosti SFRJ - nestašice i neznanje za pojedine životne namirnice, a ondašnju publiku u Kozari je najviše razgalila Amerikankina opaska da "ne znaš koga da ubiješ kad Predsedništvo ima osam članova". Većina gledalaca je to jamačno kapirala (ili percipirala, kako bi rekli današnji sociolozi i psiholozi) kao razornu kritiku jednogodišnjeg mandata i principa rotacije kadrova u društveno-političkim organizacijama. Ko se toga još uopšte seća?!

Karanović je, kao i Grlić (a uostalom kao i Zafranović u svojoj opsesiji ratom i ratnim nasiljem), "društveni aspekt" uvek posmatrao neodvojivo od emotivnog (porodičnog, seksualnog) života svojih likova. Likovi nikada nisu likovi-ideje i karikature, već ljudi koji vode ljubav i čine tragične izbore.

Koliko je vremena prošlo od tog filma. Ljiljana Šljapić je još mogla da igra seksi maserku, Sonja Savić je još bila klinka. Gatalo se u karte. (Ne sećam se da li se "tumačio" i soc od kafe.) Tragični kraj Nikolića nagovešten je opetovanim zvucima sirene hitne pomoći. Beograd je bio ono što jeste, uglavnom siv, nelep, maglovit, napučen namrgođenim, nervoznim ljudima što neprestano nose vence na groblje. I jedu burek a ne hemendeks, i piju jogurt a ne sveže ceđen sok od pomorandži.

Danas bi dr Manojlović bio doca sa stranom penzijom, Tvigica bi umrla od droge ili bi preturala po kontejnerima, Marko bi neprestano gostovao kod Vanje Bulića ili Milomira Marića u "Biserima"; ostali: groblje i zaborav.

Sada još samo Grlić snima (ako ne računamo Markovićevu reciklažu u vidu filmske verzije Delirijum tremensa; pozorišni original u Beogradskom dramskom napustili su Ejdus i Mile Stanković i to je bilo to) i on se "Ustavom Republike Hrvatske" izvadio za poslednju trećinu "Karaule" (prva trećina "Karaule" remek-delo, druga trećina hajde dobro, poslednja trećina sve usrala) i još ima snage da priča priče o ovom vremenu i ovim našim ljudima.

A to je tako retka pojava u našem filmu.

Četiri ruže (2019 film)

Juče dupli program u Takvudu, Parazit od 17:20 (o, kako korejska sankilokratija neodoljivo podseća na našu!), zatim trk do Kosovske, da uzmem dve ćabate za poneti (odnosno hodajuće) u Garden food-u pa 20 madlena u novootvorenoj francuskoj poslastičarnici tik do Ajriš paba (slutim da neće dugo potrajati, jer naš narod ne jede slatkiše koji ne cure niz bradu) kao i 4 knedle sa šljivama u pekari koja se alanfordovski zove "Pekara", a onda, s klopom za posle filmova, laganim korakom natrag do istog kinematografa na Četiri ruže od 20:30. Kao seljak na Bitefu, uneo sam kesu s namirnicama u salu Merilin Monro. Ali, nisam se izuo.

[SPOJLER SLEDI - ako niste gledali film, ostavite ovaj post za posle. A ako vam se film svideo, nemojte ni posle da ga čitate.]

Film je mogao da bude dobar, ideja je dobra, i prva četvrtina-prva trećina zaključno sa špicom (opening credit), koja je - kao u filmu Miće Miloševića Berlin kaput počela maltene usred projekcije - uspešno je (premda malo sporo) predstavila likove, postavila pozornicu i najavila izvlačenje sakrivenih para iz mafijaškog legla, što je moglo da budu uzudljivo da je savladan scenaristički zanat, da je naučena naracija, da je bilo tempa i logike u pripovedanju. Imam primedbi i na ton, njegovu montažu (što prati vremenski nelogičnu naraciju) i miks, kao i na preglasnu muziku koja je ugušila šumove.

Znači, mora da je pre godinu-dve organizovan nekakav master klas, radionica, seminar, šta li, za naše filmadžije i scenariste, a kao uzorak je prikazana i analizirana Tarantinova Prava romansa u režiji Tonija Skota. (A možda i Poslednji boj skaut.)  Jer, ovo je ne znam već koja po redu srpska verzija te ideje. Budući da je original odličan, to samo po sebi nije loše. U rukama Mandušića Vuka i variranje dobre franšize može biti svijetlo oružje, ako je u reditelja i scenariste srce junačko. (U našem filmu, koji pati od autorizma, gotovo da nema slučaja da reditelj nije čačkao po scenariju, a najčešće ga je sam i pisao.)

Na projekciju sam došao nadrndan, jer, em ne gotivim braću Jovanović (čitaj: sada samo Dragana, jer Dubravko je negde nestao poslednjih godina), em me je ime reditelja (Vasilije Nikitović) secnulo, budući da vuče na crnogorsku vezu. A obaška kada sam na internetu naišao na naslov "Dragan Jovanović: 'Pristao sam da se vratim iz penzije kada sam čuo da reditelj ima osmoro đece!'" Ne znam ko je gosin Vasilije. Ako je omladinac, iz šinjela Pajkića i Vojnova, onda se valjda oženio mlad po nekom romskom običaju i izrodio dvojke i trojke, a ako je, pak, matorac, onda je sto posto potomak nekog informbirovca, pa mu je gastarbajterska rodbina (Čikago-Pitsburg-Johanesburg) skupila pare za film. Posle najavne špice, koja je kako rekoh hrabro i nekonvencionalno došla tek posle trećine filma, nadrndanost je čak delimično bila uklonjena. Jovanović se, kao i u "Ekipi", držao kristofervokenovskog uzdržanog izraza, dočim ni traga nije bilo od kerebečenja kao u pozorišnim ispadima tipa "Hotel 'Slobodan promet'" i slično. Video sam uslove za (još) jedan dobar naš film, koji spaja crnu komediju i koliko-toliko realan prikaz ove naše situacije. Međutim, sve posle te najavne špice jeste tipičan srpski film (i kada ga prave Crnogorci, Hercegovci itd.) - znači nema tempa, nema logike, sve skeč do skeča, likovi ispadaju iz radnje i upadaju u nju bez veze, odnosi među njima su nelogični, a one potencijalno dobre stvari ili su ošljarene ili su zanemarene. U ovom slučaju zarad jedne preduge wannabe orgijastične i "fantazmagorične" scene drogiranja i pijanke u baru "Četiri ruže" što  traje i traje i traje - uporedo s nekom pozorišnom predstavom. Kičićev lik tu predstavu, koju je maltene nategao na mišiće kao Orson Uels u "Građaninu Kejnu", gleda iz lože a na hitan pozivTodorovića iz bara "Četiri ruže", napušta premijeru e da bi mu kolega Todorović, koji je znači napustio pijanku, rekao da se pojavio Samolovljev kum. (Što mu to ne reče telefonom kada je zakazao sastanak? Ah, da, kod nas se sve prisluškuje!) I tako, oni  hitno sreću  ispred (Narodnog?!) pozorišta, a posle se vraćaju na svoja mesta brzinom munje (Todorović je kanda teleportovan), dok neke četiri devojke (ko su one, šta rade u filmu osim što se, eto, vide i "žure da se zabave da bi proslavile nove silikonske sise jedne od njih") iz nekog razloga čitavu večnost putuju prema tom baru "Četiri ruže" i nikako da ga nađu, a za to vreme donedavni narator, Miloš Samolov, teško ranjen, čami u nekoj brvnari s frižiderom i fiksnim telefonom (?!) i flašom rakije koja u sebi sadrži 100.000 litara žućkaste vodice i čeka i čeka. Čeka kuma da mu donese ukradene i sakrivene pare iz bara "Četiri ruže".

Neka predavači na master klasu vrate pare autorima filma, ničemu ih nisu naučili.

Znači, imamo flešbek a posle nam zaključak ispriča mrtvac s onoga sveta.

Prvo policijska kola dovode Miloša Samolova i predaju ga Draganu Jovanoviću, koji, kako rekoh, fala bogu samo ponavlja ulogu iz "Ekipe" pa je podnošljiv. .Jovanović traži mafijaške pare što su mu nepošteno ukradene. On inače tokom čitavog filma igra šah nekim magnetnim figuricama (neke pozicije su blesave, jedna je nemoguća, a jednom drži tablu pogrešno tako da je krajnje levo polje belo). Samolov koristi trenutak nepažnje (ha!), skače s mosta i posle ga vidimo u čamcu kako plovi i onda kreće s pomenutom naracijom.

On je godinama potkradao grupu dilera (pravi bos Jovanović, barmen i vlasnik bara "Četiri ruže" Srđan Todorović i gradski sekretar Kičić /čija biografija vuče na Đelića ili sličnog uvoznog ministra/), umreženih s korumpiranim policajcima - jedan od njih je doveo Samolova na početku. Oni naravno otkriju da ih neko potkrada i otkriju ko ih potkrada. Samolov najebe. A šta je mislio, jadan? U jednoj sceni Samolov i Jovanović igraju šah. Jovanović primeti da ga Samolov pušta. I to mu pojača sumnju na to ko ga potkrada. To je sopranovski lepo smišljeno, ali realizacija je ošljarena. Vasilije ima ideje, ali dok ih usnimi,  pola se nekuda izgubi.

Sve ovo i još nešto nam ispriča Samolov dok plovi na čamcu i onda nam kaže da je preživeo, samo je ranjen, i on okrvavljene havajske košulje s mukom ode do neke vikendice pored reke. A tamo, frižider, flaša rakije i - fiksni telefon. (Ko plaća struju i telefon tamo?!) I on nam kaže kao narator: javio sam imejlom kumu da dođe, on će da me izvadi, on će da uzme pare koje sam sakrio u baru - tamo je najsigurnije - i sve će da bude fino! Kum je Boris Milovojević. On treba da bude anđeo spasilac.

I tu kreće opening credit. I dotle je sve dobro. Malo sporo i neke stvari su suvišne ili previše poznate, ali to je to. Sada znamo radnju i očekujemo uzbudljiv razvoj događaja.

Međutim, tada nastupa srpska scenaristička škola tipa "Veselo veče" i skečevi za kasarne.

Samolov, znači, ima kuma, Borisa Milivojevića. On je neočekivana sila... Onako ranjen, Samolov ga zove - fiksnim telefonom na mobilni!! - i kaže mu: ja sam ti bolan, nešto se desilo, pričaću ti, nemoj u bar "Četiri ruže", već prvo idi u apoteku, kupi gazu i antiseptik i septolete i ser papir, usro sam se, pa dođi, a onda opet idi u bar kada te naučim da kažeš da nemaš pojma šta se dogodilo a pare su pored WC-a, pa ih donesi. Ej, "dođi ovamo pa idi opet". Pa šta je kum, deliveri servis?!

Gomila uloga ima potencijala, ali nema teksta. Nada Macanković igra glumicu koja hoće više nego što može a gradski sekretar Kičić je orsonvelsovski gura preko veze u neku predstavu, na čiju premijeru dolaze političke budže. To nam u pola rečenice saopštava sam Kičić, ali tek pošto Nada sve upropasti na sceni, valjda zato što je sa sponzorom ušmrknula po dve crte u garderobi. Ta "predstava u filmu" mogla je da bude bomba, i za Macankovićevu i za scenario, ali je ošljarena, a obaška što je vremenski nelogično smeštena, tako da se odvija paralelno s višečasovnom pijankom u baru "Četiri ruže". Pamtim njene šapurdice br. 47 iz predstave "Večera budala" u Zvezdara teatru.

Lik Milutina Miloševića je efektno započet, a onda ostavljen nedovršen. On bi trebalo da bude jedan ćošak ljubavnog trougla Kičić-Macanković-Milošević, ali to je neiskorišćeno. Kamo Kičićeva ljubomora?! To bi bilo efektno. Miloševićev seks sa gazdaricom, pak, potpuno je nepotreban a uostalom ne zna se ko ga to od početka juri za dugove.

Pojava one četiri devojke, od kojih jedna povećava sise kod plastičnog hirurga - osim što može da simbolizuje ime bara - potpuno je besmislena. Devojke izgledaju kao propale studentkinje političke ekonomije iz Kolašina i Žabljaka, i koje su godinama lagale đeda i babu da su apsolventkinje (i kojima je pre potrebna operacija klempavih ušiju i "devijacije nosa" nego dodatne sisurde), a sada su dobile ulogu na filmu. (Kameo studentkinje?!) Kičić se maskira u doktora i opipava ih sve redom u ordinaciji pravog doktora. Čemu taj skeč za regrute ispred kasarne? Ume li Srđan Todorović da igra nešto drugo osim zamašćenog nadrogiranog "mangupa s beogradskog asfalta"?

Film koketira s nekom društvenom kritikom, ali sve se svodi na korumpiranog "visoko pozicioniranog" detektiva za narkotike i ovlaš spomenute "veze sa vlašću" - bravurozna minijatura Tihomira Stanića, koji deli packe pokunjenom Kičiću  - što je, da je povezano s onom pozorišnom premijerom, moglo da ima nekog smisla i snage čak, a ovako ispada kao još jedan štos bez konteksta.

Vremenske ravni su u poslednjoj trećini filma potpuno pomešane, kao da su koturovi filma pobrkani. One četiri devojke se prvo presvlače u nekim toaletima, pa onda, kao što rekoh, putuju i putuju prema tom baru "Četiri ruže" (eh, da, "doktor" Kičić im je dao vizit kartu pošto ih je sve ispipao!), i onda se konačno pojavljuje Boris Milivojević i kada se on predstavi kao kum pobeglog Samolova, barmen Todorović najpre zine, mnogo se iznenadi, a onda telefonom zove Kičića, koji je na premijeri!?!? Kako bre? Kada je ta premijera i koliko traje? Onda Todorović klisne iz bara i s Kičićem koji se nekako izvuče iz lože sretne se ispred pozorišta. Taj njihov dijalog jeste duhovit i to je jedno od retkih mesta gde se publika od srca nasmeje. Ali ta scena postaje potpuno besmislena (pored toga što je u vremenskom sledu nelogična, nemoguća to jest) onda kada Kičić napokon dođe u bar, jer on - "po logici radnje" - treba odmah da ispita kuma Milivojevića, ko je on i šta je, da li stvarno ne zna šta mu je kum uradio i tako to. Bilo bi logično da ga uzmu za taoca, jebote. Ili da mu stave jajca na elektriku: "Priznaj, skote jedan!" Ali ne, Kičić stigne da ima pomenuti razgovor s Tihomirom Stanićem (kada, bre?!) a kada dođe u bar i ne pogleda kuma Milivojevića, već od barmena Todorovića kupi neku novu drogu DMDA (ili MDMA), koju je Todorović, pak, kupio od Miloševića (a njemu, pak, uvalio korumpirani detektiv za narkotike), i onda Kičić odluči, tek tako (razočaran zbog neuspele premijere, možda?), da sipa taj prah u neke koktele i da to služi narodu u baru. 

I ta scena traje i traje, i sad - ista muzika u baru i u kolima kojim se one četiri ribe voze. A nije da istu muziku slušaju preko auto radija. Znači, miks tona u bunkerima u Košutnjaku rađen. Muzika je inače preglasna i guši šumove a često i glasove. 

U tom baru ima i neka gluvonema Laura s malim detetom, Njena pojava je isto tako bez svrhe, osim što doprinosi opštem gužvanjcu u baru. Ona, valjda, treba da doda neku sentimentalnost - dete je to, jednom joj je i mlekce za detence iskipelo u džezvi...Tom prilikom dolazi do razmene pogleda s Borisom Milovojevićeom. I to ostaje nedovršeno...  Ona posle u opštoj orgiji popije koktel, ali nije navikla, šta ćeš, to piće za nju je smrtonosno. Kičić naredi da leš umotaju u tepih i bace. A bogami i dete isto tako. Jer inače će da izbije skandal.

Kum Boris Milivojević (ošljario je ulogu, bio je isti kao u onoj kulinarskoj kvaziigranoj TV seriji, uglavnom se dosađivao ili se kliberio) spasava dete, uzima pare i taksijem dolazi do ranjenika Samolova, koji je posle one uvodne naracije postao maltene ugursuz na slici "Kosovka devojka" u krvavoj havajskoj košulji, i koji nikako da iskrvari i ispije onu flašu rakije. Milivojević donese pelene, dete, dečiju hranu, zvečke, a iz dugačkih gaća izvadi sve pare i pištolj. Pravi pištolj, nije metafora. Zatim u džezvu na gasnom štednjaku sipa mleko iz tetrapaka i posle se ne vidi da li je mleko iskipelo (to je sažimanje vremena u montaži, okej). 

 I - na onaj fiksni telefon usledi poziv: Kristofer Voken Jovanović postavlja uslov, ali to ne čujemo od njega, već opet kilava naracija Samolova: "Trebalo je da znam da će me naći. Uslov je jasan: ili pare i ja, ili kum i dete." (Ne znam šta će Vokenu kum i dete?!)

I tu nastupa etički momenat, Samolov nije junak, on je čojak, on žrtvuje sebe (jebeš pare). Kum postaje majka koja će posle kraja filma da doji dete i da ga vaspitava.

Koliko je tu bilo potencijala da je scenario urađen kako treba posle najavne špice. Reditelj se kanda na pola filma odlučio da pređe na karverovske i altmanovske Kratke rezove, ali film nije započet tako, pa ne može tako ni da se završi. Priča - glavna boljka našeg scenarija. Detalji: okej; neke scene: okej; minijature: ima ih; poneki štos: ima ih jedan-dva. Ali priča, tempo, logika - e toga nema.

Jedino su nešto glumili Milošević, Macankovićeva i ona, ne mogu da se setim kako se zove, guru devojka i tele-savetnica, nešto u stilu Sonje Savić, ali i ona nepovezana s radnjom filma, tek tako da dopuni "karverovsku" galeriju likova. Ama ništa što je visilo na zidu i I činu nije opalilo na kraju predstave.  

(2018 Iranian film)*چوپان عاشق aka Dva zaljubljena čobanina

Napokon sam dočekao da preko torrenta mog druga (nedavno osuđen uslovno zbog piraterije) pogledam slavni iranski film o ljubavi autohtonih čobana u surovoj islamskoj republici. Famoznost tog filma obeležila je čitavu ovomilenijumsku persijsku andergraund kinematografiju. Ahmed Al Bahravi Al Basamak Al Ibrahim pobrao je za svoje dosadašnje radove sve moguće nagrade osim Oskara, ali po svemu sudeći ni to mu ne gine.

Čujem da snima film, koji je tempirao za sledeću godinu, jer ova je rezervisana za onog Korejca i "Parazit", sprema, znači, film o pastiru koji ostavlja verenicu zbog ovce s kojom beži u Holivud da snimi "jedinstvenu ljubavnu priču", ali kada sazna za film Vudija Alena i vidi scenu s Džinom Vajlderom, izvršava samoubistvo ispred nevjorške kinoteke i biva proglašen - u urnebesnoj rašomonijadi u organizaciji CNN-a i FOX NEWS-a - teroristom odnosno najvećim iranskim disidentom! Jamačno pogađate koja je njuz stanica izabrala koju kvalifikaciju! Kameo pojava Kristijane Amampur već privlači ogromnu medijsku pažnju, scenario je inače objavljen na "Crnoj listi", ali - dosta sada o tome.

Film me nije razočarao. Autor je, naravno, morao da se dovija da koturove trake iznese diplomatskom poštom i u naraciji je koristio različite ezopovske metode, od metafore po prostornoj bliskosti, preko alegorije pod plaštom delirijum tremensa (prevreli kamilji jogurat) pa do šekspirijanskog "filma u filmu" da se Vlasi ne dosete. Tipičan izdanak moderne wok-priče, kroz delimičnu reciklažu out-of-age storije, s tim da se ovde jedan deda vraća u mladost i postaje sve detinjastiji (sjajan hommage delu Stivena Kinga!), i ta parodija uspelo krosoveruje u kritiku starosne segregacije savremenog iranskog društva, notornog po odsustvu mesta gde čovek može da cugne pivo posle 10 uveče i gde su punk i hard core koncerti skandinavskih bendova rezervisani samo za blaziranu podklasu sinova ajatolaha i pripadnika VEVAK-a (iranska udba). Iako mestimično zaslađen saharinom, više da bi bio palatabilniji umornoj zapadnjačkoj - pre svega festivalskoj - publici, nego što se reditelj iz okcidentalnih metropolitanskih hotelskih soba plaši da će ga stići ruka osvete iz matične zemlje, film pogađa u sridu što se tiče ljubavnih problema savremenih čobana, koje iz čamotinje vadi jedino internet s instagramom i Fejsbukom, kao svetlom na kraju tunela.

Naročito bih istakao dijaloge čobana o svetskoj politici i o položaju žena u iranskim gradovima na fonu njihovih seljačkih brakova na daljinu (jer su oni vazda na terenu). Čak su se dotakli - premda samo ovlaš - i nekih "visokih" političkih tema. Uvek kada slušamo te bračne dijaloge u istočnoevropskim i bliskoistočnim filmovima, počnemo da krindžujemo, jer je to obično bleda kopija dijaloga iz latinoameričkih sapunica, ili, pak, bajatih replika Marlona Branda iz filmova u kojima on nosi kožnu jaknu (napravljenu u Turskoj), ali ovde su dijalozi prirodni, oni teku, i nisu nimalo naivni. Prosto mi dođe da bindžujem iransku produkciju u ovom milenijumu, zajedno s finskim nezavisnim filmom i kurdistanskim andergraund filmovima iz turskog zatvora.

Film uspešno revalorizuje i kreativno primenjuje sve alatke moderne amerikanske bioskopske tinejdžerske i high energy komedije (premda se hiperaktivnost iranskih glumaca a bogami i naturščika može pripisati i kamiljem jogurtu kome je prošao rok trajanja, pa uz vutru dovodi do psihodeličnih efekata), a isto tako se u stilu art hausa i manjinska pitanja osvetljavaju izvan paske Političke Korektnosti kroz, na primer,  ingenioznu metaforu o ugroženim vrstama koza (arapske koze importovane u stado persijskih koza) i koje zbog svoga porekla bivaju seksualno iskoriŠtavane.

Al Bahravi je možda i prešao svoj zenit, koliko vidim, sve više vremena provodi u svojoj kućici na jugu Francuske, ali osećam da ga tišti što mu među regalijama još fali taj prokleti Oskar (lepo veli jedna sapunica "i bogati plaču!"). Ovaj film je, slutimo, priprema za taj poslednji pokušaj. Iranski Almodovar, kako ga mnogi DorČolci nazivaju, jamačno u sebi ima snage za taj najposlednji korak. Navijamo za njega!

Pored mišićave režije scena na otvorenom i setne, gotovo borovčikovske režije urbanih scena strica glavnog lika, treba naročio istaći fotografiju Mohameda Jamšidija Dagestanija i hičkokovsku montažu Hašima Šorešija Mobaserija. Dagestani je sfumato tonovima oslikao seksualne maštarije zaljubljenih čobana, čedno defokusirajući eksplicitne slike nekih delova anatomije, dok je vetruštinu na spartanski škrtim ispašama prikazao kao da je učio od Kurosavine "Kagemuše". Montažer Mobaseri, pak, dijaloge je u kontraplanu snimio tako da to vuče na dijaloge Kerija Granta i Eve Marije Sant u "Severu-severozapadu", i čak je scenu erotske jurnjave dva napaljena čobana i jadne ovce po prašnjavoj visoravni prikazao kao scenu jurnjave aviona za gosin Grantom (brutalna porno simbolika, mogao bih reći!). Kamera je uspela da zarobi sav saspentni potencijal scena čobana u izmaglici prohladnih pustinjskih noći, čime je surova lepota pejzaža mogla da postigne sve simboličke benefite bez da bude puki landscapexploiton, čime se inače bez srama poštapaju i najnezavisniji andergraund reditelji današnjice (razumljivo: priroda im služi kao ekološka zamena za preskupe studijske digitalne specijalne efekte). Muzika Gorana Bregovića se ovde osećala potpuno kod kuće, baš je super legla. Najflambojantnije scene - flešbekovi glavnog junaka na detinjstvo u Teheranu - date su transgresivno drsko, npr. kroz virenje kroz ključaonicu kupatila u kome se tušira tetka i kroz fantazmagorične prikaze mini sukanja i disko klubova u pred-ajatolahovsko, šahovo vreme. Vrhunac politički kritičkog sarkazma se ogleda u tome što ujak glavnog lika - i s kojim se on sve vreme dopisuje preko Fejsbuka - ni u Malmeu, gde sada vodi sopstvenu palačinkarnicu&šavarma i kebab kiosk - ne može da vidi mnogo zgodnih riba na ulicama od tolikih zabrađenih tetaka i majaka što su došle iz Pakistana, Avganistana, Irana, Sirije, Libije itd. Genijalno! Najbolja kritika multikulti zabadanja glave u pesak pred promenom modne slike savremenih zapadnih metropola.

Već godinama, svetskim festivalima haraju filmovi o iranskim gej čobanima, rediteljima u turskim zatvorima, finskim taštama koje menjaju pol, o kurdistanskim frizerkama razuzadnog seksualnog života, kao i o avganistanskim trandža filatelistima što održavaju tajne kongrese s gruzijskim kamiondžijama.

Bila bi epska nepravda ne pomenuti i glumačke bravure i tu, pre svega, mislim na glumice, koje su imale težak zadatak, jer je film, kao i sva Bahravijeva dela, krcat golišavim scenama i scenama eksplicitnog seksa. Elaheh Taslimi, za koju je ovaj film označio prodor na Zapad, ima nekoliko vrućih scena, koje, međutim, izazivaju nedoumicu. Snimljene su pod čadorom, tako da liče na "kad bi Bora Todorović trpao Jelisavetu Sablić pod plaštom magnezijumskog foto-aparata", a sumnjam i na bodi-dublerku, tačnije dublera (verovatno zbog malog budžeta), jer u jednom cheat cut-u gledalac ne može da ne primeti dlakave muške nožurde.Takođe, scena udvaranja u vozu na liniji Teheran - Tabriz (između Faršida Dehravija i gospođice Taslimi) veoma je dubiozna, te izaziva asocijacije na film Soje Jovanović:

Ali to su sve minorne zamerke, koje, uostalom, nisu smetale ni festivalskim žirijima širom sveta.

Realna priča

Džek Di sreće Soju Jovanović. 

Ili Suadu Kapić. 

Ili...

Ovaj film budi uspomene na „Nije lako s muškarcima“, na onaj period s početka 1980-ih, na Dušana Jovanovića (to je onaj čika s duvanski požutelim brkovima, koji je srečen Slovenec) koji piše komade o psihoanalizi u porodicama više srednje klase (još se na Krstu igra njegova Igra parova, toplo preporučujem [edit 7. II 2021. Naravno da je ovo "kvrc" i da je Igru parova napisao Matjaž Zupančič, jedan drugi srečen Slovenec, dok je Jovanović po pseudonimom napisao Egzbicionistu, koga takođe, nadam se, još mogu da preporučim u Ateljeu 212, kada jednom prođe ovaj večiti lokdaun. U međuvremenu su otišli i Neda Arnerić i Dušan Jovanović, tako da Igre parova više neće biti.]). Na vremena u kojima bi „Obični ljudi“ Roberta Redforda mogli da budu relevantni i za nas, a ne da izazivaju nerazumevanje, otpor, bes ili podsmeh, jer „koga se to tiče u ovim groznim nestašicama i inflaciji i ratovima?!“. Ali, Kičić je svesno izabrao nešto "lako", beogradski film do daske, ovo je povratak metropolitanskog White Supremacy-ja, još iz filmova koje je snimala prvobitna akademijina generacija i autor uostalom ne može biti prikladniji. Deda mu je lečio Tita, tata mu je bio TV i pozorišni režiser (još se igra Ljubavno pismo, predstava koju je režirao Branko Kičić i u kojoj je – dok se nije upustio u ovaj rediteljski debi – igrao i Gordan /preporučujem onima koji je još nisu videli, ja sam je po ko zna koji put video 30. XI/), a drugi neka snimaju filmove s dizelašima, kladioničarima, ijekavičarima, mafijašima...

Poslednji krik psihoanalitičke naivnosti na jugoslovenskoj televiziji, po mom mišljenju, bila je TV duodrama „Pat pozicija“, s Mustafom Nadarevićem i Radkom Poličem o sukobu mentaliteta: Bosanac versus Radenska♥♥♥, i koju dramu je, po tekstu Davora Korića, režirala Suada Kapić. Snimljena je 1987.

Ali, imamo Realnu priču. Sviđa mi se jedan rez – totalno Sojin rez – na početku filma, kada se Gordan i Nina natežu ko će da odvede ćerku babi, da li će stići na bračnu terapiju. Tn je Sojin rez, zato što je hičkokovski, ili almarevilski, ili džoržtomasinijevski, kako hoćete, i ne znam da li je to snimljeno s više kamera ali tako deluje. U drugim slučajevima kontraplan montaže, očigledno je da se ubacuju nesinhronizovani kadrovi (snimljenih iz leđa "iz off-a", to jest), što publika ne može da primeti osim ako ne prati usne otpozadi iz nezgodnog ugla (znači samo krajičak usana). Meni je to navika, još otkako sam "montirao" porodične filmove na tonskoj super osmici. 2005. sam hteo da upišem montažu na školi Dunav filma, Terza me primio, ali tada sam bio teška sirotinja i nisam imao gde da pozajmim 2000 evrića za školarinu pa sam posle mesec dana pokunjeno pokupio prnje.

Ali ovo je Soya film, znači Pudovkin i continuity, a ne „umetnički tok svesti“ našeg filmskog kluba koji prezire oštrinu.

Priča – za razliku od 90 postotaka naših filmova, koji su samo zbirka skečeva – ima sve: glavu, rep, tok, mini zaplete, komične oduške a i dva mesta za plakanje, a sve glatko i logično ide prema kraju, koji je lukav. To je vešt kraj, jer navodi publiku da pomisli da će se dogoditi jedan kliše – da će se posle audicije, s koje su otac i ćerka upravo izašli, začuti glas „gospodine Radisavljeviću, reditelj vas zove!“ s otužnim hepiendom "dobili ste ulogu!"– ali to bi bio toliko neverovatan kraj, da nas drugi sentiš kraj koji se desio  – progovaranje ćerke Vide – što je milion puta neverovatnije i štaviše sladunjavije, uopšte ne buni. Vrlo lukavo od dvojice scenarista.

Film je o glumcu, unekoliko bleskastom ali ne glupom, ambicioznom taman dotle da ne počnemo da navijamo protiv njega, u Hristovim (plus-minus) godinama, u klimavom braku s lepom ženom s kojom ima ćerku što u 4.-oj godini odbija da govori. To je Džek Di u raljama Soje Jovanović, Dušana Jovanovića ili Karanovića iz filma „Nešto između“. Kičićev lik je taman toliko samoironičan (što je inače retka pojava, jer naši glumci, osim ako nisu upali u cast type debila, imaju običaj da se izvinjavaju ako igraju budale!) da bude zabavan i taman toliko ušuškan u višu srednjeklasnost, da se to opasno približava kurcobolji kod namučenog gledaoca, koji nema dve babe i dve dede za ispomoć, a o bračnoj terapiji da i ne govorimo.

Ovo je prizivanje Beograda od pre Osme sednice. Danas je sramota biti lud ako si sirotinja. Novi brutalizam je na ulicama, a na pozorišnim daskama služi kao izgovor za golotinju i lak put do festivalskih nagrada.

Svetozar Cvetković otkako je pre dve godine naglo izgubio kosu počeo je da liči na Bondovog negativca Valtera Gotela. Uglavnom je igrao sasušenog eskimskog bakalara, ali je na kraju stisnutih usana psihoanalitički jebô kevu ćerki Nini. Katarina Gojković je uspešno popunila mesto Rahele Ferari u našem glumištu , to je započela u predstavi „Upoznajte moga tatu“ u pozorištu Slavija, a ovde igra ulogu tašte za koju je ipak još premlada, pa su je posedeli kao Mikija Rurkea u "Godini zmaja"; ali nema veze. Brstina (koji igra Gordanovog tatu) pomalo je nedorečen, nejasan, da li je on "samo" izlapeo? Nekako nisam osetio kod njega neku ljubav prema sinu, navodno umotanu u stalni kriticizam. To je valjda bio cilj, zar ne? Oliverić, koji bi trebalo da bude novi Brstina, prerano je osedeo i on pod hitno mora da počne da se farba. Epizoda mu ionako nije dala mnogo prilike, on je Ninin šef, i da je scenaristički par bio barokno ambiciozniji, mogao je film da nabudži i nekom romansom između njih na poslu... Ali, naši filmovi traju sat i po, knap! Jezdić kao policajac u bifeu benzinske stanice odglumio je straobalnu epizodu, takoreći kameo, horor-komika je to bila, kao uvod u scenu-plačku, u kojoj se čuje Divljanova pesma s auto radija a Gordanu pođu suze, a bogami i meni.

Film uspelo hoda na oštrici brijača Političke Korektnosti – scena s „malim čovekom“ i scena s „popunjenom“ socijalnom radnicom – i to je fino korišćenje iskustava nevjorške židovske škole stendap komedije, zaključno sa Luisom Sekeljijem (nedavno je imao evropsku turneju i na jug je stigao do Budimpešte).  

Gordanov Radisavljević ima neke mane, ali taman dotle da ne ode u crnu komediju „koja ne uzima zarobljenike“, već da postane verovatniji i bliži gledaocima. Sáma njegova pozicija, neuporedivo lakša od pozicije prosečnog nezaposlenog mučenika u publici, pametno je prikazana, gotovo bez stilizacije, tako da – nadam se! – više izaziva žal za boljom prošlošću pre Osme sednice nego što ostavlja ravnodušnom. Jer, Radisavljević u svakom trenutku može u još dva stana/dve porodice na ručak, i, uprkos nesuglasicama sa ženom, tašta ga gotivi, a tast je mudro uzdržan, dok, kako rekoh nedorečeni otac, svojim grdnjama samo proizvodi blago komični efekat.

Ninu Janković (još jedna nova Beba Lončar...) sam gledao u nekolikim pozorišnim predstavama, ona zrači lepotom američkih i francuskih komedija živih boja iz 1960-ih, krinoline i baletanke nekada, a sada zaposlena žena koja ne želi da se zadovolji klimavim brakom. Nebojša Ilić igra najboljeg druga, on je Čiko za Zagora, njemu je dato (možda?) da kaže nekoliko reči o ženskom rodu, koje bi glavnom liku kanda oduzele na harizmatičnosti i lajkabilitiju. Vojin Ćetković, kao cinični advokat, dopunio je njegovo antižensko izlaganje...Tako da feministikinje njima mogu da kopaju oči, a Gordan se izvukao s peticom iz vladanja.

Ne, ni na kraj pameti mi nije da autorima zameram eskapizam. Ovaj film je kao povratak u moguću bolju budućnost. Ovako isto su svi gledaoci mogli danas da se muče da nismo, kao za frulašom iz Hamelina, fiskalne 1987. pošli pacovskom rutom.

Stručno postavljen, montiran i ispričan, odglumljen bez šmire, s lepim dozama komike i šmrc delova, s Beogradom kao scenografijom u stilu Karanovićevog "Nešto između", ovo je povratak beogradizma, šumadijsko-vojvođanskog dijalekta. oooo-tegnutog akcenta i  svih padeža u srpski poseljačeni, podizelašeni, ijekavizirani, psovački, svi-smo-isti film, koji su jedno vreme u potpunosti preuzeli pajkićevski punoglavci, odrasli na antitioističkim vicevima plus dinaroidi s lovom ko zna odakle.  

Soja Jovanović, ako gleda odozgo, smeši se s odobravanjem.