DARKEST HOUR (2017 British film); CHURCHILL'S SECRET 2016 British TV film; CHURCHILL (2017 British film)

 

(Čerčil koji liči na Džona Lajdona)

DARKEST HOUR (2017 British film)

 r.: Džo Rajt; ul.: Geri Oldman, Kristin Skot Tomas, Lili Džejms, Stiven Dilejn, Ronald Pikap, Ben Mendelson

CHURCHILL'S SECRET  2016 British TV film

r.: Čarls Staridž; ul.: Majkl Gembon, Romola Garai, Lindzi Dankan,

 

 CHURCHILL (2017 British film)

 r.: Džonatana Teplicki; ul.: Brajan Koks. Miranda Ričardson, Džon Slateri, Džulijan Uodam, Džejms Pjurefoj,

 

 PROPAGANDA NAJOBIČNIJA

Pogledao sam čak 3 (tri) filma o čika Čerčilu, toj odrtaveloj mešini koja je svoju telesinu koristila kao dr Krleža u romanu Bore Ćosića, dakle dimila je svoj pršut od 200 kila maltene od rođenja, sva tri snimljena tokom 2016–2017. godine. I sva tri masno lažu, i Čerčil je grejao noge u kravljoj balezi, samo ne u siromašnoj mladosti (koja se krije kao nećelava Krletova prošlost) već u slavnoj starosti, a kralj mucavko je navodno bio hrabriša i veliki državnik. Pa ipak samo je jedan film naišao na oštre kritike – onaj Džonatana Teplickog i po scenariju istoričarke Aleks fon Tuncelman – jer u njemu se Čerčil „samo dernja na sve oko sebe“ i prima šamare od Klementine svaki dan (liči na kombinaciju Trampa i Makrona), a druga dva su nahvaljena na pasja kola.

Čerčil na filmu & TV-u ima uobičajene trope: 

1) Vinston pije, puši i visikje ruši, 

2) ima posvećenu daktilografkinju ili negovateljicu, koja je prošla sve bezbednosne provere i spremno služi gospodaru i milija joj je otadžbina od brata, oca i ljubavnika koji neka izginu ako treba samo da ima pametan čiča da vodi državu, 

3) Entoni Idn je pizda, 

4) Randolf je pizda pijana, zar od onakvoga oca takvo đubre da nastane?!, 

5) Klementina je verna ljuba koja muževljevu kitu od rođenja sina nije videla 

6) za Čerčila dobrovoljno druge kite mlate gloginje i u smrtu hrle 

7) državni posô se sastoji od govorancija, koje se cifraju do besvesti u milion indigo primeraka.

Zanimljivo je da se nagrđeni film »Čerčil« napada zato što navodno laže, a svi priznaju da lažu sva tri. Dapače, u nahvaljenom oskarovskom filmu s Oldmanom, čak se de fakto laže da je Čerčič lagao i onda kada nije lagao (premda u dijegezi /kako bi rekao drug Broz Mita/, to je bilo opravdano da bi mobilisao narod za odbrambenu vojnu) dok se u pokaranom filmu i istinitim stvarima osporava faktičnost, jer »kako se usuđuju našega Čerčila klevetati«?!

Oldman, kao što se vidi na uvodnoj slici, više liči na Džonija Rotena ovih dana nego na Čerčila. 

Dirljivo je kako se čiča pokazuje totalno aseksualno, iz čista boga mira se uvodi scena u kojoj nova daktilografkinja na tren spazi starčeva muda i ---> postidi se, jadna.

Taj film otvoreno laže i to da je tipkačica imala brata u Denkerku, a nije imala, ali to se eto pominje kao dozvoljena autorska sloboda (u cilju a) pokazivanja sveprisutnog britanskog patriotizma i b) pokazivanja Čerčilove osećajnosti), dok se ista takva sloboda a obaška istinografija u napadnutom filmu negira kao »subjektivnost«, jer kako su se autori usudili da pretpostavljaju šta je Čerčil mislio?!

Lik Čerčila je kao posuvraćeni Hamlet: prilika matorcu da pokaže sve Hamletove osobine: ludilo, pretvaranje, depresiju, melanholiju, ali ojačanu stotinama hiljada grobova... Teško je i pobrojati sve glumce koji misle da su nešto mnogo dobro odigrali ako su se trovali tompusima i pili čaj boje ćilibara što imitira viski...

Čerčil se kao i Nabokov kupao po pola sata dvaput dnevno u kadi, redovno se praznio svakog jutra, što je verovatno uz gene bio razlog dugovečnosti, i bio je oralan tip koji je voleo da diktira i rediguje. Kad je stigao da napiše onolika dela, ostaće tajna.

Film o „Čerčilovoj tajni“ (zapravo tajni čitavog Komonvelta) jedva pominje fakat da se istovremeno s premijerovim moždanim udarom dogodila neuspela operacija žuči na Entoniju Idnu (nervozni hirurg je imao veliku tremu zvog važnosti pacijenta i unakazio ga toliko da su političara do kraja života pratili napadi žutice i promene raspoloženja „što mu je pomutilo rasuđivanje tokom Suecke krize 1956“, a zapravo je naseo na manipulacije Mošeta Dajana što se pak može videti u njegovoj autobiografiji „My Life“), tako da je, uzimajući u obzir da je Elizabeta još bila neiskusna, Ujedinjeno Kraljevstvo bilo praktično obezglavljeno. I Idn i Čerčil su preferisali da budu operisani na kuhinjskim stolovima u svojim rezidencijama, što je poseban kuriozitet.

U filmu Najmračniji čas se komično laganje da se čiča vozio metroom i tamo "osetio pravo raspoloženje naroda" čak hvali. Nama ovde to može da liči na jedno fikcionalno „bolje grob nego rob“ i „bolje rat nego pakt“, i ta ljubav naroda prema drugu Titu, čika Vinstonu jeste prezašećerena limunada. U tom filmu se takođe prenaglašava kraljeva aktivnost na pozitivan način, sok se u filmu „Čerčil“ ona čak uzdiže na nivo odlučujućeg faktora jer bi inače senilni i nadrndani čiča stopirao „Dan D“ zbog zakasnele griže savesti i brige za živote nevinih mladih vojnika! Ma šta mi naprića! Pa on je dotle već toliko svoje omladine, građana i ostalih radnih ljudi žrtvovao, da mu se skor pokojnikâ ne bi značajno promenio. Taj film takođe od Montgomerija pravi Ramboa, a od Ajzenhauera direktora marketinške agencije (pun intented, jer ga igra Džon Slateri iz „Momaka s Medisona“).

Glumice koje igraju Klementinu igraju Devicu Mariju.

Link -----> 

 Kristofer Hičens (još mlad i lep, kao zlatno dupence u nekom gej porniću) lepo sumira kad se amerikanski političari pozivaju na Čerčila: 1) kad urade nešto kriminalno; 2) kad moraju da daju ostavke; 3) kad se pokaže da su pijandure.

OPEN RANGE (2003 American movie)

 

r.: Kevin Kostner; ul.: Kevin Kostner, Robert Dival, Anet Bening, Majkl Gembon, Dijego Luna, Majkl Džeter, Džejms Ruso, Abraham Benrubi

 

VODENI SVET NA DIVLJEM ZAPADU ILI DIVLJA HORDA NA HALMARKU

*  *  * 

Kevin Kostner je svog vodenjaka premestio na Divlji zapad, i opet je snimio isti film. Sâm je objasnio u jednom konvencionalnom, „publicističkom“ intervjuu, da će publika vazda biti gladna herojâ koji pomažu slabijim, zločince privode pravdi i nesebično doprinose uvođenju reda i pravde. I ovo je taj film. Kostner je kanda pomislio da o istom trošku snimi i revizionistički vestern, ali je stao na pola puta. (Ili: nije mogao protiv sebe.) Scenario Krega Storpera, zasnovan na jednom žutom roto-romanu s crnogorskog primorja (konzumiran uz rastopljenu mlečnu čokoladu na plaži i ustajalu česmovaču iz prazne flaše kisele vode i mekike), zapravo se mogao i izsempekinpovati i izrevidirati u pravcu The Hostiles ili 3:10 to Yuma iz 2007, ali Kostner je ostao na razini porodičnog filma: ovaj uradak može da gleda cela familija od praunuka do časne starine prađeda na matineu.

Nisu bitni klišeji: a) drugarstvo, b) zli velikoposednik koji silom tera sitne rančere, c) usamljena djeva sa Vedžvudovim servisom i viktorijanskim escajgom, d) trapavi rodijak koga treba iškolovati i na pravi put izvesti, e) stari drug ubiven od dušmanina, f) zubar, apotekar, pekar, konjušar u jednoj osobi, koja sve zna kao Gugl i Tripadvajzor, g) koristoljubivi pogrebnik koji trlja šake kao muva, h) cinični vlasnik saluna, koji sarađuje sa svakom vlašću (prava slika i prilika fašistoidnog srpskog domaćina, koji u šteku ima sve zastave – bugarsku, italijansku, srpsku, mađarsku, petokrakačku, s kukastim krstom – samo da sačuva smonicu), i) bordel s radnicama koje tako mudruju da bi se Šopenhauer i Kant postideli, j) kilava gradska skupština koja samo gleda da uposli nove pripadnike SAJ-a, jer cvikaju od osobe pomenute pod b). Znači, nisu bitni ti klišeji, već – kako, bato.

 

Kostner, znači, ipak nije išao do kraja u pravcu revizionističkog, brutalističkog vesterna, već je inklinirao u pravcu Halmarka. Prljavština prosečnog kauboja, krvoliptanje, psovke umesto dobardan, uloga droce, manikirke i pedikirke u društvenom životu kaubojske opštine umotani su u celofan. U prvi plan je istureno drugarstvo dva poštena čoveka od integriteta, Bosa i Čarlija (Dival odnosno Kostner), koji desetak godina privređuju kao tzv. nestacionarni („lutajući“) rančeri na ničijim pašnjacima. Ali sve je manje slobode, pa je sve manje i slobodnih pašnjaka. Tako dolazi do susreta sa zlim rančerom Dentonom Baksterom (Gembon; po ko zna koji put dramski glumac na britiš inglišu glumi „nacistu“) i dalje sve ide po redu. Najpre se malo popičkaraju, rančer pita „koji su pa oni kurac?“, zatim sledi ponuda da rade za njega, oni odbiju, sledi njegova odmazda i na kraju ide obračun kod Okej korala.

Kostner softpedaluje brutalnost i štroku, rekoh, ali film je mogao biti sumorniji i večernjiji, da tako kažem, da snimatelj Dž. M. Mjuro, valjda po nalogu reditelja i autora ako hoćete, nije slikao široke planove, pejzaže i pašnjake itd. – kao razglednice „Pozdrav iz prerije“, u produkciji Turističke organizacije Divljeg zapada. Ima toliko sunca na tim snimcima, trava je mehka, talasa se kao žito u lošoj poeziji, tako da i tuče i obračuni u suncem okupanom Košutnjaku deluju malčice haridžeksonovski. 

Scene su tako ljupke, kao u filmovima koje je mišićavi sredovečni Lesli Nilsen snimao pre prelaska u komediju s Ima li pilota u avionu, na primer Foxfire Light, po jednom ljubiću gde se dasa zavodljivo smejuckao, a Tipi Hedren je igrala epizodu. Tako da mogu da konstatujem da je Kostner propustio priliku (ili nije ni imao nameru) da snimi pravi revizionistički kaubojac, već je onaj svoj kliše – koga je publika gladna jelte – transkribovao i u vestern, bez greške, nema tu šta, ali ostaje halmarkovski ugođaj.

Film valja gledati po danskom svetlu i s porodicom. Uopšte ja ne škartiram film, nemojte sada da izbegavate uradak. Pre svega, film afirmiše vrlinu, dobrotu i lojalnost prema prijateljima (ali ne nauštrb bližnjega svoga, da se razumemo). Vrlina, samozatajnost i urođena uviđavnost, odnos prema slabijima da je isti i kao odnos prema moćnima – to se ovim filmom jasno promoviše i to se ne može dovoljno nahvaliti u vreme u kome se cinizam, izopačenost, relativizacija etičkih odluka, sociopatija i izopačenosti svih vrsta uzdižu na pijedestal i postaju preporučeni sastojci nagrađenog festivalskog filma u Evropi.

Kostner je našao pravog parnjaka u Divalu, glumcu koji otelotvoruje muško drugarstvo, emociju i dobrotu bez trunke fensi-pensi prenemaganja. U sceni u kojoj, pred odlučujući dvoboj, Bos (Dival) kupi i čokoladu (for sweet tooth) pa ponudi i Kostnera, uz savet „pokusaj, bre sve, koji klinac ostavljaš za posle, ne zna se da li ćemo da izginemo sutra!“, gledalac dobija i lepu filozofsku pouku.

Epizodisti pridruženi dvojici drugara su tipični, nemaju mnogo teksta, ali su upamtljivi: rodijak Baton (Dijego Luna) i drugarčina Mos, grmalj dobrog srca (Abraham Bernubi). Treba napomenuti i da su face negativaca pomno izabrane, da budu gadne i štrokave, ali ipak ne toliko odvratne kao u Burmanovom Oslobođanju. 

Film krši pravila brutalističkog revizionističkog vesterna i u hepiendu. Naime Sju Barlou (Anet Bening) na kraju biva zaprošena. Umesto da usamljeni kauboj ode u noć, Kostnerov lik Čarli odlučuje s Bosom da proda stoku i da se skrasi. To što je Čarli na početku mislio da je Sju udata za lokalnog doktora (a on se ispostavio samo kao brat), tipičan je kliše iz, takođe žutih i takođe roto-romana, s kioska načičkanih na crnogorskom primorju. Jedna scena u tom trapavom susretu dve osobe koje su makar u scenariju predodređene da posle žive srećno do kraja života – vredna je i brutalističkog vesterna, naime ono kada Čarli slučajno razbije skupoceni servis za čaj usled naleta flešbeka, a bogami i zbog toga što su njegovi ogrubeli prsti – kako je Bos lepo primetio – toliko debeli da ne mogu ni da prođu kroz fino izvajane uši na šalicama. Eh, da je ceo film u tom pravcu išao. Falili su sfumato tonovi u fotografiji, još realističniji opisi pucačine, socijalnog položaja radnica u bordelu, korupcije u opštinskoj upravi i još zločina glavnog negativca, pa je ovako – kao i u Bledolikom jahaču – publika morala da se zakikoće kada je videla umlaćeno kuče, očigledno lutka. Ne da ja plediram da se stvarno ubijaju životinjke, bože sakloni, nego apelujem da se potroši koji dolar više u masku i specijalne efekte, da se plati na primer onom departmentu iz Ratova zvezda ili Osmog putnika. Pekinpo je tu i dalje car.

Završetak filma sve konce i froncle uredno ušnirava u halmarkovski ušećereni konac. Negativci higijenski pomlaćeni, pravda trijumfovala, a kauboji se skrasili. Čak je i nov servis nabavljen. I narod će živeti srećno do pojave Regana i rivajvla desnice koju predvode on i Tačerica.

 

 

TWO DEATHS (1995 British film) & COLD HEAVEN (1991 American movie) by Nicolas Roeg

TWO DEATHS

 

r.: Nikolas Roug (devojačko Reg); ul.: Majkl Gembon, Sonja Braga, Patrik Melahajd, Rade Šerbedžija, Jon Karamitru, Džon Šrapnel

 * * *

Čim je to film Nikolasa Rouga (devojačko Reg) ja ga pogledam, ja sam Rougov fan i nikada mi ne bi palo na pamet da koristim izraze kao što su „jedan od njegovih lošijih filmova“, „nije na nivou njegovih boljih dela“ itd. I on je morao da snima i po telefonskom imeniku, ako ga neki studio uopšte uzNe za reditelja. A ovde imamo i Majkla Gembona, koga možemo dodati Hariju Dinu Stentonu i Em Emetu Uolšu u onom čuvenom aksiomu: „Nijedan film s njima ne može biti loš!“. Radnja filma se odvija u Bukureštu tokom pada(nja) Čaušeska. To je u vreme likovanja nad raspadom („nerealnog“) socijalizma bila valjda fora za producente. I onaj ko nije znao za roman elegantnog majstora pisane reči, Stivena Dobinsa, „Dve smrti senjore Pučini“, mogao je da nasluti da je priča silom transferovana u Jevropu. Uostalom, i sam je Dobins izabrao egzotični setting – nekakvu hacijendu tokom političke frtutme u Latinskoj Americi pa su mu likovi pripadnici vojne hunte i aristokratski doktor...

Uticajni oficir (s mnogo krvi na rukama, to je jasno - Patrik Melahajd), i njegov školski drug, ugledni doktor i lični doca Čaušeskua (Gembon) i jedan ćutljivi mračnjak, verovatno tip iz Sekuritatea i još krvavijih rukah,  imaju tradiciju da se naklopaju za sve pare jednom godišnje. Oni su stari drugovi, ali imaju i tajne. U pinterovskom psihološkom trileru, nadgornjavanje će barem dvojicu od njih da košta glave... Jer, sada se večera odvija usred kontrarevolucije. Gembon je, kao i svi intelektualci kojima imponuje moć, napravio grešku time što je mislio da će dovijeka moći da govori kao dvorska luda -- dakle istinu -- samo zato što je lečenjem zadužio moćnike. Ne, druže, moćnik ne voli intelektualce oko sebe i ne voli da bilo kome duguje zahvalnost, već će, pre ili kasnije, takve nadobudnike otresti kao slinu (da i ja upotrebim taj izraz, verovatno poslednji put, jer mi se ne sviđa).

Gembon ima seksepilnu kućnu pomoćnicu, koja je za potrebe filma oživljena i podmlađena i data na dalju obradu Sonji Bragi, seksepilnoj ženi, koja traži snažne muškarce. Hirurg Pavenik (Gembon) hvališe se njenom fotkom iz mlađih dana na zidu do te mere da se njegovi gosti napale. 

 Photo: © 1994 Michael Woods

Hirurg ne može da odoli a da ne provocira ljude moći, u zabludi da to još može: „Da li si ubijao noćas?!“, pita on oficira Žorža Buskana (Patrik Melahajd), a ovaj se, naravno, zapanji i uvredi, ali isprva se pravi da to shvata kao mušku šalu i samo otpije novi gutljaj najboljeg vina. Na kraju će opaliti šamarčinu nadobudnom doci, koji tek tada shvata da imperija propada u plamenu a da on nije nedodirljiv....

Braga zrači seksepilom i ono što je u romanu priča o pokojnog gospodarici romana u nekoj vrsti latinoameričke gotike, ovde je zbrzano i ostaju vinjete Majkla Gembona i Patrika Melahajda (koji podseća na  mlađeg Vasu Pantelića). Njihova igra ko je jači završava se onako kako je morala. Carstvo se raspada, a oni koji su se zavaravali da će u maloj kuli od slonovače, okruženi konzervama pačjeg ragua i teglicama kavijara i sanducima vina, moći to "samo" da gledaju – opako su se zajebali.

Film je na jednoj projekciji u Kinoteci u prvi plan istakao Radeta Šerbeždiju (koga posle niko više nije naveo u kastu) i da, igrao je i Rade, tada još mlad, bila je to ulogica mladog Stoleta Aranđelovića, a naš je glumac imao brke kao kljukanu lastavicu.

Na kraju nije bilo jasno koje su to dve smrti bile, ali Gembon, ali Roug, ali Braga... Šta ćete više?

***

COLD HEAVEN

r.: Nikolas Reg; ul.: Tereza Rasel, Mark Harmon, Vil Paton, Džejms Ruso, Ričard Bradford

 *  *  *

Oduvek sam voleo Rouga i pratio sve što je radio, ne zato što sam hteo da se pripremim za polaganje testa iz katoličanstva (u to vreme sam Indiju odbacio zbog sraćkavice, a Tibet zbog nedemokratije), već zbog montaže,  režije, fotografije i naracije. Otud su mi prigovori koji se u načelu postavljaju „verskim filmovima“ – a ovo je jedan takav uradak – išli na živce, jer ako se prave ateistički, politički, cinični i ini filmovi, zašto ne bi i verski? Takvi prigovori osim toga propuštaju da uvide nepisane tabue u mejnstrim amerikanskom filmu, naime da su zabranjeni abortus, razvod, srećan život raspuštenica i bećara i ateiste, ali da su zauzvrat dozvoljene sve moguće gadosti i izopačenosti.

Znači, ovo je film o veri. O tome da je treba dočekati i tamo gde joj se ne nadate. Postoji čitav jedan britanski podžanr katoličkog filma/Tv serije (kao što postoji skandinavski književni žanr konvertovanih luteranaca u katolike), što na prvi pogled može da izgleda kao propaganda akcija, ono, "recite ne drozi a da sportskim aktivnostima". Ima tu i nenamernih duhovitosti, jer o veri se, kao i o smerti, može pisati, govoriti i snimati jedino kao – što bi rekao Bogdan Tirnanić – u epizodama serije „Dosije Iks“. Znači najpre neverica i skepsa, pa se dođe nadomak, ali samo nadomak, nečeg neortodoksnog, evo ga vanzemaljac na tavanu, pa zatim usledi razbijanje iluzije, a onda, na kraju, depalmovska, kerijevska ruka iz groba, poenta, tipična za fantastičnu prozu Embrouza Birsa i Milorada Pavića, nešto što ipak daje nadu... Jer, kako reče Begbede, kozmetička kuća ne prodaje kremu koja će nas osloboditi bubuljica i bora, ona prodaje nadu da ćemo se osloboditi bora i bubuljica, pa i religija tako prodaje nadu da ćemo se, ovako ili onako, spasiti smrti...

Rekoh, ima nenamernih duhovitosti, jer – imajući u vidu napred rečeno – kako snimati i pisati o veri i onom posle smrti, a da ne ispadneš patetičan ili glup? Pa, kao u „Dosijeu Iks“ i – s verom. Te duhovitosti se sastoje u (neizbežnom?) klišetiranju: Đavo dolazi s olujom i vetrom i gromovima (kao u filmu Predskazanje), a nejaki pop se brani svetom vodicom, koja se priprema kao Doroslovčeva mas’, pred očima raspamećenih vernika, voda, so, soda bikarbona za višu klasu, prekrs’ prekrs’, muć muć, pa šta nam bog da, a onda to usuti u praznu bočicu od Prada parfema pa prskaj, brate, ne gledaj kud udaraš! I demoni se po pravilu utronjaju a glavni lik odluči da će do kraja života da živi kao dobar katolik i da batali kartanje, alkoholizam, jurenje tuđih sukanja i depresiju. Popovi u ovim anglosaksonskim knjigama i filmovima i serijama s naravoučenijem podsećaju na naše pouzdane vodoinstalatere, one retke koji ne piju i koji valjaju, pa koje posle prepoučujemo prijateljima. Ghostbusters za pučinu.

Imam u vidu seriju „Zeleni čovek“ po privlačnom romanu Kingslija Amisa (u urnebesnoj seriji BBC-a s Alber(t)om Finijem i u režiji Elijaha Mošinskog), kao i seriju „Povratak u Brajdshed“ po romanu Ivlina Voa (Džeremi Ajrons u gl. ulozi, režija Staridž&Lindzi-Hog, produkcija Granada). Tu je reč o konverziji ili prihvatanju katoličanstva kao jedinog leka protiv smrti (straha od smrti) i demona.

Ovaj Rougov film bih smestio uz „Zelenog čoveka“, kao njegovu žensku verziju, duhovniju, ozbiljniju, ali – paradoksalno – rizičniju po tzv. percepciju. Otud uglavnom nadrkane reakcije. Predložak je istoimeni roman Brajana Mura, srećom ne premestiše ga negde u Jugoslaviju za vreme rata.

Marija Devenport (Tereza Rasel) namerava da se razvede od muža Aleksa (Harmon) i nastavi život s ljubavnikom Denijelom Korvinom (Džejms Ruso). Film počinje sevanjem guzova tog ljubavnika. Ona taman hoće to da kaže mužu – dok ga prati na nekom simpozijumu u Meksiku, a ljubavnik ide za njima – kad, desi se nesreća na plaži. Gliser ubije Aleksa. To jest vozač glisera ga ubije, jer zbog nemirnog deteta (izrazito iritantno derle) nije gledao kud vozi i -- eto. I onda se Aleks (Harmon, da podsetim) stvori u njihovoj hotelskoj sobi i isprepada ženu. On je naime ustao iz mrtvih, to jest odšetao iz mrtvačnice, zbunjen naravno, ko bi mu zamerio. Nešto ga muči. Odbija da umre. Marija je u šoku, a ko ne bi bio. 

I ona ode u u katolički manastri, popularni „konvent“, da se konsultuje, jer ipak je bila katolkinja tolike godine. Glavni sveštenik Tom Fareli (Ričard Bradford), pokazuje kranju nevericu u bilo koja čuda, on gleda na sat, žuri mu se i ispali Mariju kao naš birokrata. Marija onda ode da se ispovedi ocu Najlsu (Vil Paton) i on, iako isprva trapav kao psihijatar Berger (Džad Hirš) u filmu „Obični ljudi“, pokazuje svoj, da tako kažem, profesionalizam. On uvek daje sve od sebe i ne ispaljuje vernike ako nije u formi. Potpuno se uživi u Marijinu priču i najozbiljnije uzme u obzir sve „znakove“ i „čuda“ koja se događaju, a tu su i leptirovi, kao simboli duše... On na kraju izvodi jednu sholastičku akrobaciju, u najboljoj tradiciji pastirske psihologije, pa objašnjava da je brak – hram Božiji, i da je smisao uskrnuća njenog muža da je vrati kući... „Bog vam daje još jednu priliku!“ Gledam ja scenu u kojoj leptiri spopadaju Terezu Rasel i kao Berček u „Nacionalnoj klasi“ govorim: „Kkkkk-kako ga mmmm-montira!“. 

I ovde je bilo snažnog vetra na visovima, na liticama, ali molitva mlade opatice Marte (Takija Šajer) i oca Nila dovode do – čuda. Rana na Aleksovoj glavi zaraste. Brak je očuvan.