KILLERS OF THE FLOWER MOON (2023 American movie)

 

 

r.: Martin Skorsese; ul.: Leonardo Dikaprio, Robert De Niro, Lili Gledstoun, Džejson Isbel, Džon Litgou, Brendan Frejzer, Džesi Plemons

 

ZRELOST GENOCIDA

Da se nisam napalio zbog Skorsesea, očekivao bih manje. Bio bih manje zakeralo da je režiju potpisao Oto Preminger ili možda Majk Nikols. Ili Sidni Lumet. Da, zbilja, šta sam to očekivao od Skorsesea? Fasciniran njegovom dugovečnošću i baroknom montažom (i ovde je umetnuo nekoliko superkratkih kadrova, na primer kada otimaju revolver jednoj od Molinih sestara, i u prvih 45 minuta ima tri vajlerovsko-hičkokovska reza u pudovkinskom stilu), hteo sam nešto više, ne znam ni ja šta tačno, nekakav skok u uvid, očekivao sam stejtment o Indijancima u stilu Vrata raja – jer pre snimanja opkoliše reditelja naslednici s kukom i motikom i nateraše ga da promeni scenario. Dobio sam one kružne kadrove, što je Kenet Brana eksploatisao do granica podnošljivosti još od svog Razobručenog Frankenštajna, dobio sam vargasljosovsku parodiju radio krimića. Mä dobio sam i stejtment.

Film počinje parodijom „Filmskih novosti“ a završava parodijom radio krimića. Tu je lično Skorsese narator koji maltene sleže ramenima objašnjavajući da je posle svega što smo videli i posle čega nam se smučio život – vuk pojeo magarca i nikom ništa.

Ono što su svi odreda hvalili u filmu, meni je, eto, bilo mana: Prijetova fotografija, muzika pokojnog Robertsona, smišljena ekonomičnost u adaptaciji (jer je izostavljen Huver sa svojim rođenjem FBI). Fotografija mi je bila previše svètla i jasna, prosto televizijska. Očekivao sam tamnije, i što se tiče boja i što se tiče svetla. Slou moušn mi je bio totalno neprimeren uz epohu, a i muzika, premoderna kao u diskaću. Ebertova inkarnirana tetka veli: „nikakva klasična filmska muzuka to ne bi mogla da podcrta...“, ali ja ne mislim tako.

Ovo je filosofija palanke na način Dogvila i na miteleuropski način Direnmatovog Povratka stare dame. Plinsko svetlo s pevanjem i pucanjem.  

Parodijom „Filmskih novosti“ se na početku upoznajemo sa malo poznatom činjenicom da su raseljeni Indijanci Osejdž otkrili na svojoj novoj zemlji naftu i obogatili se. Ali rasizam i genocid duboke države, u sprezi korumpiranih organa vlasti, medicinara i lokalnih barabâ --> ta banda neće da dozvoli crvenima da se tek tako opare i uživaju u bogatstvu. Treba doći do njihove zemlje prividno zakonitim sredstvima, brakovima, institucijom „kompetentnosti“ (blagajnik rezervata dodeljuje siću Indijancima kao džeparac lošim đacima) i – neprestanim trovanjima i nerazjašnjenim likvidacijama. Tu je uloga para doktorâ – antipatičnih i nakaznih tako da je Martin Stroter iz Pekinpovih filmova za njih Mića Orlović ili Bred Pit – skandalozno relaksirana. Oni su karikature kao iz stripa o „Taličnom Tomu“ ali ovo nije komedija.

 

Film se završava parodijom radio krimića. Skorsese je odlučio da tako prikaže pravosudnu travestiju kojom pravda daleko od toga da je zadovoljena posle jednog tihog, mirnodopskog trovačko-kuršumskog genocida.

Između gledamo galeriju ogavnih karaktera, ružnih i spolja i u duši, galeriju palanke iz koje je nemoguće pobeći: ko pokuša, prođe kao Ljuba Tadić u našoj ekranizaciji „Povratka stare dame“ (gaslajtuju ga), ili ga spopadnu gde god bilo, navuku mu vreću na glavu i pucaju mučki u leđa, potiljak... Populacija ove palanke je prenapučena gadovima, polupismenim degenericima i moralnim nakazama, a Indijanci i Indijanke kao da se sami trće da budu pogubljeni. Pare im vire iz džepa, a oni nisu svesni da su u očima lokalnih belaca kao Čaplin u „Poteri za zlatom“ – zlatne koke.

Nema pozitivnih likova u filmu i ne treba da ih bude. Ćerači kolo vode, umesto kauboja i romantike i tuče u salunima, gledamo prljave proletere koji su kao "vukovci" spremni da prihvate bilo kakav zločin, pa i ubistvo, za siću. De Niro igra oca palanke Hejla, popularnog kralja, a Dikaprio igra priglupog slabića Ernesta, friškog povratnika iz „pakla I svetskog rata“, možda malo poremećenog od onoga što je video, a i inače nenačitanog i spremnog na sve za platu. Teško je na kraju saosećati s braćom Indijancima, koji ne preteruju s inteligencijom. Dodajmo tome korupciju u vlasti što ide visoko, visoko, skoro sve do poštenog predsednika koji je imao loše saradnike kao i slizavanje s medicinskom profesijom i nemoć tzv. pravne države da ukroti lokalnu korupciju i tako imamo – 3 i po sata mirnodopskog genocida za koji nikog nije briga, dok pošteni predsednik Amerike napokon ne pošalje pripadnike FBI, tada samo BI, u akciju. Huver je počeo da gradi svoj aparat koji poštuje bezbednosni protokol do poslednje zapete.

Džesi Plemons igra Toma Uajta, šefa tog istražnog tima; kažu da je uloga bila ponuđena Dikapriju, i siguran sam da bi dobio Oskara za epizodu da ju je prihvatio, ali on je zapeo da igra gnjidu Ernesta. Možda mu je Istvud – kao nekoć Kostneru – šapnuo „da je vreme“ da zaigra kompletnog gada? Njegov lik je oličenje banalnosti, tupadžija koji nema ama nikakve skrupule. Lili Gledstoun igra fatalnu Moli Kajl, koja previše dugo ne može da se doseti da je muž truje injekcijama insulina. „Bolešljiv je to narod“, kaže na početku filma Hejl (De Niro je sada pljunuti Truman Kepot), „neće oni dugo, treba ih samo malo pogurati da pocrkaju i zemlja (a s njom i novac) je naša!“

„Pa zar oni stvarno misle da ćemo ih pustiti da odnesu novac od nafte na našoj zemlji?!“ Za razliku od Vrata raja, nema ni nagoveštaja katarze u ovom filmu; zahvaljujući presvetloj i prejasnoj fotografiji i dosadnoj diskaćskoj muzici, osećanje je nekako sanitizovano, kao u nekoj epizodi britanske serije Prethodnici Šerloka Houlmza. Trebalo je gledaocima dati nekog za koga bi navijali. Izostavljeni su misterija, saspens i epsko rađanje FBI. Američka kinematografija je imala Rađanje nacije, rađanje anglosaksonskog genocida (u Vratima raja), rađanje otimačine u Plavom vojniku, i šta ga znaš, možda je Skorsese posle potresnog susreta s Miroslavom Šolevićem i još neiseljenim Srbima pod pritiskom u Kosovskoj Mitrovici došao do zaključka da bi s trilerom i Huverom film em trajao 4 i po sata, možda i 5, em bi to estetizovalo gotovo nepodnošljivo banalni genocid plišanim sredstvima? Jer ovo su zakasnela Vrata raja, koja neće ugroziti filmadžije ne zato što je „sazrelo vreme“ da se priča o iseljavanju Indijanaca s Kosova i Metohije, već zato što više nikog nije briga... Liberalna fantazija iz Zapadnog krila, kada se u jednoj epizodi objašnjava ono oko na vrhu piramide na jednoj novčanici kao potreba za stalnim preispitivanjem prošlosti i nadoknadom štete s ciljem da se postigne konačno nacionalno pomirenje Afroamerikanaca i belaca, e, za to niko više ne daje ni pet para. Nisu hteli Bernija, pa su dobili najpre Trampa, a onda izlapetinu koji liči na mrtvog psa ljubimca iz jedne epizode animirane serije American Dad, i sada su u čudu, plus imaju rat u Ukrajini, kinesko biološko oružje koje je pobeglo iz laboratorije, a i „ovo u Gazi“. Nemamo mi kapaciteta da se uživimo još i u Indijance koji su vozili „Bugatije“ i nosili zlatno prstenje. Lili Gledstoun je polako venula kao Ingrid Bergman u Ozloglašenoj, dobila je konjske doze američkog novičoka i ne gine joj Oskar. Za Dikaprija ne znam.

Stiv Routman i Stiv Uiting, glumci koji su igrali ona dva taličnotomovska doktora, bez sumnje su se urezali u pamćenje gledalaca, Mengele je za njih mala maca. 

Dok sam se šetao po prvom ovogodišnjem beogradskom mrazu u parku čekajući sledeću projekciju, palo mi je na pamet da ama nijednog od negativaca onaj mučeni inspektor Kolumbo ne bi mogao da nadmudri i navede da priznaju i pokaju se. Kolombo je živeo i radio u gradu, u društvu koje se donekle humanizovalo i privelo k poznaniju prava (ha), ali ovo što smo tri i po sata gledali, to je, brate, vilajet. Amerika je imala sreću što joj se potrefio Ruzvelt, ali – dan pošto je obećao Amerikancima socijalnu i zdravstvenu zaštitu i starosnu penziju kao da mu Ulof Palme šapuće na uvo socijaldemokratsku mantru – on je umreo. I seljak Truman je zaseo u fotelju.

RIGHTEOUS KILL (2008 American movie)

 

r.: Džon Avnet; ul.: Robert De Niro, Al Pačino, Brajan Denehi, Karla Guđinou, Pedeset centi, Džon Leguizamo, Doni Valberg,

SINDROM FAJT KLABA HARA HOLIVUDOM

Džonu se Avnetu posrećilo s Prženim zelenim paradajzovima, koje je snimio u lenjom piterbogdanovićevskom stilu iz Teksasvila, i s budžetom od 11 i nešto miliona zaradio je 119 i nešto miliona. Da li samo zbog toga, ili je pripomoglo i članstvo u SPO-u odnosno SNS-u, tek on otad pravi krševe i gubi pare, doduše sa sve većim razmakom, neprestano upropašćavajući inače interesantne scenarije koje čak izgovaraju megazvezde kao što su Pačino i/ili De Niro. (Kao Aleksandar Jugović u našem teatru ili Gaga Antonijević u temama neopevane srpske tragedije.)

Kada sam se vratio s terase opet omađijan tim famoznim pogledom na more, pa makar i u mraku (belasaju se plimini valovi, a belasaju se i ekrani tableta i mobača srednjoškolaca koji igraju masne fote pod suncobranima u noći), naletim na film na mom televizorčiću. Vidim De Nira i Pačina, malo igraju bejzbol, a malo ovaj prvi cipelari nekog siledžiju. „Da nije Irac?“, pomislim, setivši se kako je s kompjuterski podmlađenom glavom De Niro starački šutirao neke epizodiste. Ali, ne, ovo je ipak samo kablovski kanal u osnovnom paketu, nigde Džoa Pešija, okej, i ja pojačam ton i nastavim da gledam.

Pačino i De Niro u istom filmu, pa još u istom kadru, posle će se ispostaviti u „gotovo svakom kadru“, pa to je praznik, čoveče. Ali film je pogrešan na toliko mnogo načina da ne znam odakle da počnem.

A u ono vreme su se ljudi napalili na njihov zajednički nastup, jer govorkalo se da Miodrag Zdravković nema jednu nogu, da se Pačino i De Niro ne podnose i da je ona scena u Vrelini kompjuterska montaža, govorkalo se da De Nito firca Gertrudu Munitić, a da Pačino ima piceriju u ulici Kralja Petra. Pa sad evo vam ga, najedite se, obojicu gledate bez fotomontaže u istom kadru, uživajte. Avaj, oni ne samo što govore priglup scenario, kao zbirku aforizama Tonija Sopranosa potkraj života, već su i fizički u fazi Sinatre koji nije priznao starost: Pačino tapira kosu i boji je u zift crno, obaška su mu obrve maltene gručomarksovske (ipak ne kao Bertu Rejnoldsu, više momčilokrajišničke), nosi potpetice od 15 cm kao Elton Džon i Bono, a De Niro pati od viška kilograma i informbirovske frizure te mreškanja brade, što mu je tih godina bila jedina „gluma“.

Scenario krade gde stigne, „viđilante“ iz prljavoharijevskog Magnuma je uzet kao polazna tačka i frankenštajnovski spojen s pričama dva filma iz 1996: Noć pada na Menheten Sindija Lumeta i Gradska većnica Harolda Bekera. I ta tri zapleta su upletena u pletenicu koja je zapravo Kodžakova ćela. Naime, dva iskusna detektiva, dva drugara mnogo jaka, prilično oštećena decenijama službe druže se kao Bim i Bum, samo što ne drkaju jedan drugom, a za jednog mislimo da je viđilante. Jer film počinje ubistvom negativca blizu dna liste tog viđilantea, a jedan od dva detektiva se ispoveda kao da priznaje

E sad, da smo mi pošteno navedeni da mislimo da je taj detektiv i viđilante, pa ajde de, to bi bio pametan scenario. Ali mi smo prevareni. Kada na kraju ukapiramo („kada se otkrije“) da je viđilante onaj drugi, za koga smo mislili da je „dobar policajac“ (ili barem malo manje loš i ciničan), onda je to otkriće ravno onom iz filmova Borilački klub i Tajni prozor. Film pokušava da bude pametan umetanjem snimaka razgovora s policijskim psihologom, i reči koje izgovara Turk (De Niro) nas navode da pomislimo da je on osvetnik. To je i tako moglo, da se išlo u neko razrešenje moralnih dilema u De Nirovom liku, ili da je, na primer, Ruster (Pačino) stavljen pred neke nepodnošljive izbore tipa "drugar ili zakon"  posle razočaranja u dugogodišnjeg kolegu, a naročito je propuštena šansa da se razigraju dva dobra policajca Perez i Rajli (Leguizamo odnosno Valberg), koji nanjuše krivca i krenu u potragu. Napetost koja bi se u susretima s njima na poslu mogla stvoriti bila bi neprocenjiva.

(photo::: dlpreviews.blogspot.com)

Protraćen je i lik šefa Hingsa (Brajan Denehi), koji samo prima dojave i očinski umiruje, a mogao je da bude glavna uloga. Denehi je primetno ostario, ali korpulentnost je zadržao, možda i uz pomoć umetaka ispod ramena sakoa. Podseća me na Petra Petrovića, šahistu s kojim sam se susretao na vikend turnirima još od 1980-ih. Scenario je propustio priliku da potragu koja se polako približava viđilanteu pretvori u istinski saspens, u stilu Šabrolovih ili Kornoovih filmova. Ali nas su na početku prevarili podmetnuviši nam ispovest De Nirovog lika i to je kriminal u skrinrajterstvu. (Ispostavilo se da ga je to Pačino pod pretnjom revolvera naterao. Sramota.) 

Žensko pitanje

Taj osvetnik ubija silovatelje. Jedan je sveštenik pedofil, ostali su nasilnici prema ženama. Tužno je što se čak i u likvidaciji silovatelja ič ne pomalja neki feministički pogled na svet, pogled „na položaj žene u društvu“ itd., čak ne stignemo ni da saosetimo sa ženama, one su samo moneta za potkusurivanje u mačizmu ciničnih čuvara reda, kojima je geslo: „Most people respect the bedge; everybody respects the gun!“ uz dodatak „Pun mi je kufer sudijâ mlakonjâ i proceduralnih grešaka koje će iskoristiti vešti advokati i lakih puštanja nepopravljivih zlikovaca“. Jedina ženska uloga, policajka Karen Koreli (Karla Guđinou), bačena je u zmijsko gnezdo, izložena pljeskanju po dupetu, profesionalnom potcenjivanju, seksističkim štosovima, stalno svođena na svoje mesto. Na kraju je čak i silovana. Ovaj film promoviše legalni rolerbol, mačizam na kub, toksični maskulinizam, kao uostalom i Vrelina (pomenuh kako se proveo lik Dajan Verone s likom Ala Pačina u tom uratku).

Kraj, koji treba da dvostruko prevari već debelo prevarene gledaoce je prljav i u maločas pomenutom smislu – Turk naprosto ne dozvoljava Korelijevoj da se osveti Rusteru za silovanje, jer preči je njegov dugarski razgovor s tim Pačinovim likom, a taj razgovor je tako veštački i blesav da gledaocima pripada muka. To je mizoginija udružena s kretenizmom.

U Meriku, u Meriku tija bi poć

Film kao takav pruža mračnu sliku Amerike i većina gledalaca „s onu strane bare“ će ga doživeti kao odgovaranje od turističkog odlaska u Ju-Es-Ej. Mi na osnovu Holivuda i krimi serija tamo možemo da očekujemo da nas neko pre ili kasnije presretne, privede, pretrese, skine golog, pregleda i telesne šupljine, slika nas za šolju za kafu i pošalje u zatvorsku ćeliju gde će nas veliki crnci i belci izjebati dok nam ne dođe službenik konzulata. U rolerborlovskoj proceduralnoj pravdi mesta ima samo za superheroje. A jao nama ako završimo u zatvoru u kome je kaznu služio hladnokrvni plavooki Luk (Pol Njumen). Ali, ovo je film, ljudi, samo film. Snimilie su ga šonje, među kojima i pomenuti uništavač producentskih para, Avnet, gomila mlakonja sa šiltericama, kao i pripadnika filmske ekipe u prljavim farmerkama s plastičnim čašama s filter kafom u ruci, a pod radoznalim pogledima pravih pajkana, koji bi dali levo jaje da ih pozovu da budu statisti. Pa bi čak zbog toga oprostili i neki saobraćajni prekršaj. Osim Burdušu. Tako da je reč o recikliranju jednog pogleda na svet koji ne mora obavezno da se zatekne na ulici. Pogotovo ako imate turističkog vodiča ili živite u etničkom bablu poput ruske ili srpske emigracije.

Grehota De Nira i Pačina i Denehija i Guđinouve i Leguizamoa i Valberga i Pedeset centa. Nisu imali rašta glumiti.

THE SCORE (2001 American movie)

 

r.: Frenk Oz; ul.: Robert De Niro, Edvard Norton, Marlon Brando, Geri Farmer, Anđela Baset, Pol Souls, Džejmi Herold,

 PLJAČKA KAO SPORT I PRIVREDNA DELATNOST 

Teško mi je da filmove Frenka Oza uzmem za oz. Za ozbač. Za ozbiljno. Jeste da je – po svojim rečima – poželeo da snima filmove kada je video Velsov Dodir zla,  i namere su mu deklarativno uvek ozbiljne, ali sve ispadne mapetovski, zanatlijski očekivano, by the book. 

I opet, nisu problem klišeji u ovom heist filmu, evo da ih pobrojim  – a) sredovečni pljačkaš koji hoće u penziju, b) ali, teraju ga da uradi samo još jedan poslić da se obezbedi, c) on neće, d) tu je ljúba koja ga verno ljubi i traži brak i mir da joj on svakog meseca o sto tresne koverat s platom, d) tu je stariji šef, neka vrsta očinske figure ali sa senkom izdaje, e) mlađi saučesnik koji deli pomešana osećanja divljenja, zavisti i lakomosti, f) negativac iz druge bande pljačkaša, g) priprema pljačke, planovi, tlocrti, izviđanje, h) sukobi u ekipi tokom priprema pa onda pomirenje i kaobajagi „jedan za sve – svi za jednog“ zakletva noć pred akciju, h) nešto mora da pođe po zlu tokom pljačke, i) izdaja među ortacima, j) tvist i dvostruka prevara, k) sav narod izvan ekipe pljačkaša se posmatra kao smetnja, kao nešto što treba ukloniti deratizacijom. Ne, nisu oni problem. Jer glumci vade sve. De Niro je još harizmatičan. Već ima lošu frizuru, to da, predugačku kosu, liči na Bendžamina Frenklina ili dirigenta Leopolda, i jeste da ima samo dve grimase, namreška bradu kao u filmu Lovac na jelene ili se smeška kao u Kralju komedije, ali ovde to još štima, ne preteruje. Brando je naglo propao posle intervjua s Larijem Kingom, sada je ličio na Roda Stajgera, a Edvard Norton, Džon Kjuzak za sirotilju, odigrao je ono što je već postao njegov fah, popularni cast type, simpa mladić koji u sebi krije traume i osvetoljubivost i sve zlo ovog sveta. Odnos između De Nira i Nortona je bila jedna pozajmica iz Swimming With Sharks, u kome se Frenk Vejli sveti sadisti Kevinu Spejsiju.

Taj vonj Ozove zanatlijske umivenosti i poštovanja kôda i priručnika za pljačkaški film se često zaboravlja zbog glumaca između kojih postoji hemija, premda na kraju ostaje pretežni osećaj predvidljivosti. Srećan kraj (kako se uzme) dodatno popravlja stvar (nije kao ono kada mladi ješni degenerik izmasakrira Džeka Nikolsona u Blood and Wine Boba Rafelsona).

 

Nik Vels (De Niro) je nominalno ugostitelj, u Montrealu vodi pravi francuski restoran gde se dobro jede i dobro pije (pa čak i parla fransez), i planira da batali pljačke posle ovog baš poslednjeg poslića (koji smo videli tokom uvodne špice), pogotovo što ga Dajana (Anđela Baset) prosto natera da je zaprosi „ali uz uslov da ne mora više da strepi da će s njim u morati da razgovara kroz staklo“, i on je spreman da se obaveže, ali – pozove ga Maks (Brando) debeljuca i nekadašnji veliki bos. Snimatelj Rob Han je ukusno uslikao enterijer Velsovog razrađenog restorana, njegovih ušuškanih „radnih prostorija“ i doma – zaista je to jazbina jednog pomalo i kontrol frika, koji ume i da uživa. (E, ali magacin i radionica su namerno obični i neuredni, da ne bi privlačili pažnju!) Kasnije će snimatelj umešno predočiti klaustrofobičnu atmosferu podruma u kome se odvija pljačka i tamu kanalizacije – gotovo Third Man like – e da bi je stavio u kontrast sa jarkim sivilom belog dana, posle svega. Maks silom želi da Velsa udruži s talentovanim klincem za koga garantuje, Džekom Telerom (Norton), koji uspešno glumi retarda, zaposlenog u pomoćnom osoblju montrealske carinarnice, gde se čuva nekakvo žezlo od suvoga zlata, mnogo vredno i što je cilj pljačke. U ovakvim muškim filmovima ženske uloge su uvek protraćene, tačnije i ova jedna je zalud igrana, jer Anđela Baset služi samo da De Niro pokaže kako mu je profesija važnija od porodice, i Basetova tu liči na Dajan Veronu u filmu Heat, koja nervoznom detektivu Alu Paćinu nudi so uz podgrejani ručak (valjda nekakve batake), a Paćinov lik, kao poslednja stoka, kaže „zabole me kurac za batake i so!“, dok Verona samo diže ruke i ostavlja svoje pravo muško da izduva zlovolju. Ili kada Inger Stivens (u filmu Dona Zigela) Madigan  – i to kao ljubavnica, ne makar kao supruga – svome detektivu u tumačenju Ričarda Vidmarka pere čarape i to je sve što može da uradi...

Vels – sve po klišeu – isprva odbija da učestvuje, pogotovo ne želi da radi s klincem Džekom prema kome oseća instinktivnu odbojnost, ali pristane da učini matorom Maksu iako mu razum govori da ne treba to da radi. Velsovi saradnici su verni do granica imbecilnosti, to su 1) Geri Farmer kao grmalj tabadžija Bert i 2) neurotični incel, haker Stiven (Džejmi Herold), koga stalno doziva nevidljiva majka, i to je još jedan kliše, oni su mu verni i pouzdani kao psi, valjda ih je nečim zadužio u prikvelu.

Ne vredi se pitati „zašto ovo“ ili „zašto ono“. Na primer, De Nirov sredovečni lik uopšte ne vežba, mnogo pije i ne pazi na ishranu, a ipak uspeva da izvede akrobacije tokom pljačke kao mlađahni kaskader koji zamenjuje Toma Kruza u prvom delu Nemoguće misije. Dalje, stara je filmska laž da je tako lako nabaviti tlocrte i planove i šifre za onesposobljavanje kamera, a najnemogućije je kako je likovima dovoljno da vide nekakav plan i odmah znaju gde je izlaz ili gde treba probušiti zid da se dođe do sefa. (To je primetio čak i tetka Ebert tokom pisanja kritike rimejka Posejdonove avantura.) Nemojte ni da pokušavate da tražite dlaku u jajetu dok razmišljate o tome kako su se Nik Vels i Džek Teler tako glatko presvukli i pobegli, doslovno se mimoišavši s policijskim kolima. Sve se poklopilo u sekund, Pol Souls, koji je igrao Denija, starog domara koji liči na Ajnštajna i koji je pun očinske ljubavi prema retardu Džeku, na kraju uhvati ovoga na delu, ali ne uspeva u opštoj gužvi da objasni o čemu se radi i kada izađe na svetlost dana – Teler je, poput Kajzera Sozea u Dežurnim krivcima, već zamakao iza ćoška.

Na kraju pljačke, Teler pod pretnjom pištolja tera Velsa da mu preda to žezlo i zamera mu nadmeno ponašanje. Ali, da li je Vels šiljokuranu zaista predao žezlo?

Kompozitor Hauard Šor je napetost tokom pljačke ilustrovao gotovo kič muzikom, maltene kao Letermanov prateći bend, ali nije uspeo u potpunosti da sroza utisak filma, koji je dobar za poslepodnevni bioskop s prijateljima s kojima se dugo niste videli. A posle francuski restoran, naravno, u čast Nika Velsa i, nadajmo se, supruge Dajan.

  

AMSTERDAM (2022 American/Canadian Movie)

 

 r.: Dejvid O. Rasel; ul.: Kristijan Bejl, Margot Robi, Džon Dejvid Vošington, Majk Mejers, Timoti Olifant, Majkl Šenon, Robert De Niro, Andrea Rajsborou, Tejlor Svift, Rami Malek, Alesandro Nivola, Zoe Saldanja.

     VES ANDERSON LEVIČARI KAO OLIVER STOUN 

I KRVOLIPTI KAO KRONENBERG

*  *  *

Ono što piše na špici da je film zasnovan na istinitim događajima, to možete zanemariti. Ovo je vesandersenovsko ugađanje sebi, što treba da se opravda porukom o smislu života u umetnosti i osudom tajnih centara moći. Uz to, ovo je još jedna potvrda da su filmadžije, kako reče Aleksandar Mandić, po pravilu smotanci i da na filmu moraju da izmisle snažnu i seksi ženu, koja će njih da zavede, a u ovom filmu ta heroina još i – puši lulu.

Sina Denzela Uošingtona poznadoh po glasu, onom baršunastom ćaletovom glasu, a Margot Robi po sofijalorenovskoj donjoj usni. Kristijan Bejl je igrao Branimira Brstinu iz predstave ”Generalna proba samoubistva”, onu ulogu ludog psihijatra. Ta linija filma, povezana s lečenjem i oporavkom ratnih invalida, vuče na Kronenbergove rane radove i da nema nje, sve bi bila šećerna vodica kao ”Božanglez” i ”Francuska ispostava”, jedno šeherezadinsko pripovedno masturbiranje, samo bez Šeherezade, bez Aske, bez ičega, to bi bio muški film za gledaoce +50 kojima treba mladi sir, malda žena i stara rakija.

To što Rasel rabi tarantinovske flešbekove sa sve telopima i naratorima i to ne jednim naratorom već više njih, još više potkopava film i pretvara ga u samo(za)dovoljni karneval peripetija, koje su očito prozvoljne i koje štaviše moraju da se objašnjavaju tokom filma.

Slabost filma su šuplji dijalozi. Likovi postavljaju ili retorička pitanja na koja odmah sami odgovore, ili pitanja u stilu zlog djeteta iz_Bosne koje stalno nešto hoće da zna, a onda se drugi lik odmah doseti rešenja.

Možda su ti šuplji dijalozi razlog tolikom broju zvezda, ima ih za izvoz. Majkl Šenon i Majk Mejers, dva posmatrača ptica – to jest špijuna – imaju ulogu vrednu onih knjigovezaca iz Polanskijeve „Devete kapije“. Šenon ima neke ožiljke, a Mejers se iz petnih žila trudio da se ne krevelji, dok su mu kosu namestili kao da je perika na ćelavcu. Robert De Niro je slavni general. Frizura mu je, fala bogu, bolja, pa ne liči više na Bendžamina Frenklina iz crtamog filma s Duškom Dugouškom, znači nema tarzanku kao Vlado Čapljić. 

Timoti Olifant se dao unakaziti kao da je vagabund iz filma „Aleja noćnih mora“ a rezultat je neupamtljiva uloga negativca. Tejlor Svift ima malo višeslojniju ulogu (ako tako može da se kaže?!) ali na kraju filma opet ne znamo da li ona voli svoga Berta Berendsena ili ne. Anja-Tejlor Džoj bi mogla da dublira Jovanu Jeremić u jutarnjem programu. Rami Malek je ista vrsta negativca kao u poslednjem Bondu.

Poruka filma je duboko ruzveltovska, socijalistička, sandersovska, utopistička čak, i šta ga znaš, možda je jedini način da se ona proturi u mejnstrimu upravo ovaj – da se napravi safonovska avantura za samo jedno gledanje. Treba i glumci malo da se zabavljaju.