NAPOLEON (2023 British/Amerian movie)

 

 r.: Ridli Skot; ul.: Hoakin Finiks, Vanesa Kirbi, Tahar Rahim, Rupert Everet, Metju Nidem, Sem Troton

 

PORUČNIK BLUBERI GOES TO MOSCOW

 

Došao sam nadrndan na ovaj film i prvu rečenicu – koja je naslov  ovog teksta – imao sam danima u glavi pre nego što sam se konačno rešio da se častim dabl fičerom posle prevođenja&pisanja:  „Naravno da je Skot film o Napoleonu napravio kao da je reč o strip junaku, npr. Bluberiju...“ Film je mnogo bolji nego što sam očekivao. Ali naslov je ipak okej.

Da, Napoleon odavno nije više Napoleon, on je vinjeta sa šeširom i rukom zadenutom u uniformu („nauka je ustanovila da ga je mučio čir...!“, pisalo je u Politikinom zabavniku), on je redi mejd artefakt, treba da budeš herostratski erudita s vizijom pa da probaš nešto drugačije, a Skot u smiraju života štancuje ono što može: video spotove koji podilaze narodu. Napoleon je Bluberi koji goes to Sankt Petersburg, Britanci su to, pa glavni lik i žena mu više liče na priče Broja 1 iz „Alana Forda“ i na štosove iz „Crne Guje“, znači, Francuzi su prasci koji se ne kupaju, žene su im fufe sve odreda, pastuvi im imaju kite kano bejbi karotne, od kućanstva imaju samo lavoar da plaknu pazuhe i vadičep na trpezarijskom stolu i to je to. Plus što je kapnuto u mitomaniju o britanskom poštenju i fer-pleju, čuj: Uelington (Rupert Everet, kao neki Robert Rajan) nije dao da snajperista s kratežom ucmeka Napoleona. Pa, Uelington je sinonim za degenerisanog nefer sadistu, on je izmislio izraz „staviti durbin na ćoravo oko“, kada je dao uništiti čitavu dansku flotu, majku mu jebem, dansku flotu, ej! (Ili je to bio Nelzon? E neću da guglujem, baš me briga.) I ono pucanje đuladima na piramide – zašto Skot to nije dao kao Napoleonovu fantaziju, pre nego što je poslao naučenjake da ispita te neprocenjive kulturne ostatke (premda su oni verovatno nastali kao sumanuta vizija okrutnih eksploatatora ili posetilaca, hm, iz svemira)? Pa kad ne zna, ne ume, mislio sam ja pre gledanja filma, naslonjen na čistiji deo „šanka“ ispred trafike, uz treće unuče loze i posle pola litra „Carice Milice“. Ostatak ekipe kod „Cvetka“ se po običaju bavio tumbanjem liste 100 najboljih i svi su pokušavali da dokažu da su „Veličanstveni Ambersonovi“ bolji od „Vrtoglavice“ i da je „Građanik Kejn“ precenjeno sranje. Koji seljaci!

Skot je, vidi se, učio od Kjubrika, pogledao je jednom-dvaput „Barija Lindona“ i odlučio da ne preteruje s dužinom i da sebi i gledaocima olakša stvar telopima koji objavljuju godinu, mesto i razlog radnje.

Kao što je navikao, Skot koristi ono što je konjukturno, koristi redi mejd koncepte, trenutno „in“ glumce, popularne zablude, on pravi kolažni šou program za „Zlatnu ružu Montrea“, nema on vremena za „dubinu“. Tako da je uzeo Finiksa koji, nekome valjda, liči na Napoleona. Po mom sudu, Finiks je samo ošljario Džokera onim supermodernim frktanjem a i inače. Glumac je visok kao Toza Cvetković ili Ljubiša Samardžić, pa su položajem ostalih glumaca u mizanscenu, korišćenjem šamlicâ i kompjuterkom imaginacijom čoveka napravili na Tuluza Lotreka. U poslednjoj trećini filma, kada je trebalo pokazati da se imperator ugojio, met’uli su mu jastuče pod uniformu. Napoleon je u stvarnosti imao 25 kada je počeo svoj pohod, a glumi ga Finiks koji ima 47, dočim izgleda kao semicentenarijus. Njegovu fatalnu ljubav, Džozefinu, koja je tada imala oko 20 i nešto, glumi  Vanesa Kirbi, uzeta kao gotov proizvod iz poslednje „Nemoguće misije“ – ona takođe izgleda „polovno“, onako sa zatvorskom frizurom samo joj martinke fale da bude darkerka iz beogradskog Akademijinog perioda, kao post-pank modna kreatorka. Iznenadio me je lik Robespjera: naime glumac koji ga je tumačio: Sem Troton. Robespjer je ovde aknasti, ugojeni demagog, a ja sam još od Diminog romana „Crna lala“ navikao da  ga zamišljam kao vitkog kolerika koji lako pocrveni od jeda, kao Karađorđa s belom perikom, „kojekude, ciknu Karađorđe“, ali, gle, izgleda da je Robespjer baš tako izgledao – eto akurantnosti kad nikom nije potrebna – eh, da je živ Bernar Freson, bio bi idealan. Ali one njegove reči u sudnici na početku filma, tako bi pasovale mitingu Vidovdanskom mitingu DEPOS-a 1992. (Na to se i Amfilohije bio navatao, ali zakratko...) Konzuli su pozvali Napoleona kao da zovu Ulemeka 2000...

Skot je od Bjele naučio da se treba zezati: kao što je apsolutno proizvoljno ono Napoleonovo frktavo kikotanje (samo preuzeti Džoker iz nekog ranijeg filma), tako i ona scena u Egiptu kad Napoleon gleda mumiju naslonjenu na piramidu (inače predmet mnogobrojnih crteža, gravira i sl.) sadrži izmišljotinu da su Napoleonu prineli (nekoliko crnaca crnih poput ebanovine i u Battinim sandalama) šamlicu (knjiž. hoklicu) da bi se popeo do mumijine glave, pa je prislonio uvo na mumijina usta („reci, care, hoću li se udati?“), zatim da je hteo da je dotakne, pomiluje, šta li, a mumija se bajagi izmakla, sama od sebe skliznula u levo (sebi levo, Napoleon udesno). To je jedan od onih praznjikavih štosova, kojih je pun „Guči“, i kojih su puni mnogi njegovi filmovi.

Znači, Skot je napravio dvoiposatni spot za MTV, plus spomenuta anglosaksonska omraza na vašljive Frenčije, plus melodrama kao neizbežna potka: fatalna ljubav koja uznese a onda i sruši muškarca. Još jedna prokleta Jerina. Tu tezu bi prigrlili naši intelektualci s početka 1990-ih, koji su polako počeli da se distanciraju od Slobe, npr. Gostuški i Torlakov bi potpisali da su za sve nevolje sveta krive ambiciozne i lude Danice, Mire, Jerine, Katarine i slične, „čitava jedna religija – anglikanska – osnovana je zbog žene“, rekao je Gostuški u TV studiju, dok je njegova domaćica Biljana Vilimon jela trešnje koje joj je on doneo i sve vreme pljuckala u vanglu“, tako da je rediteljeva teza kako je Napoleon prosuo svoj udobni egzil i kraljevanje Elbom zato što je proljubomorisao pošto je u satiričnom listu video vest da mu žena prima neke strane careve i dušmane u goste – totalni melodramski žanrovski kič. Nije čudo što su Francuzu besni, imaju pravo.

Elem, od Kjubrika je uzeo te telope i tako sebi olakšao strukturisanje filma (a i gledaocima razumevanje). Još jedan TV kalendar, ali – u sinemaskopu, brate, ima bitaka, ima statista na milione, uh, đulad, krv lipti kao u Tarantinovom „Đangu“, nije se šparalo.

Pa ipak film opčinjava. Scene bitaka su vredne odlaska u bioskop. Tu se oseća Kjubrik, u onoj sceni na zaleđenoj reci se dobro oseća, a najviše u poslednjoj bici, to je ono kada Rajan O’Nil samouništavajuće dopušta protivniku u duelu da ponovo puca, e to osećamo ovde kada Napoleon naređuje juriš konjice a već mu je jasno da je poražen: ali nema nazad. Ta scena je inače osakaćena smehotresnom dernjavom Uelingotna: „Neka krene konjica! Ne smemo izgubiti, ko zna šta bi Britanija onda rekla!?!“ Ovaj proliv od replike bi tačno priličio Čerčilu, koji je u poslednjih 50 godina napravljen na generatora rendom mudrolija budističkog tipa.

Ali, film opčinjava. Jeste da nema Napoleona tu (samo Džoker izvodi kerefeke i polako se goji), nema ni Džozefine (pank kreatorka govori britiš ingliš), jeste da nema mnogo ni istorijske akurantnosti, jeste da imam utisak da je čitav film nastao da bi Skot progurao onaj em-ti-vijevski štos – „A koji kostim Vi nosite?“ „To mi je uniforma!“ –, jeste da su Britanci prikazani kao etaloni ferpleja, ali nije mi bilo žao što sam pogledao film. To je Dušan Baranin, nije Robert Anton Uilson. Britanci su Francuze oduvek zamišljali kao Amerikanci četnikse (samo s obrnutim predznakom). Treba uživati u vizuelnom, u onim vadičepima, sagovima, karafima, perima za pisanje i mastilu... U fotografiji, panoramskim slikama, scenama bitaka...

ALL THE MONEY IN THE WORLD (2017 AMERICAN MOVIE)

 

r.: Ridli Skot; ul.: Kristofer Plamer, Mark Valberg, Mišel Vilijems, Čarli Plamer, Timoti Haton, Rome Dubis

 HANIBAL LEKTOR TRČI POČASNI KRUG

U francuskom krevetu skupog hotela u sobi s pogledom na more prevrćem se u mraku s upaljenim televizorom, malo mnogo malim za ostali luskuz i skupoću. Seljak, jedva pronađoh način da isključim lampu na lođi (ispostavilo se da štedljivoj sijalici treba koji minut da se utrne). Na ekranu neki film, znači ipak su mi dali i jedan polufilmski kanal. Ne mogu da prepoznam glasove. Napokon ustanem i vidim Kristofera Plamera, ni nalik živahnom čiči iz Nož u leđa. Ovde je podgrejani leš. Shvatim da sam to njega slušao kako izbacuje džepnofilozofske mudrolije o bogatstvu i smislu. „Svako može da se obogati, ali...“ – ne čuh od đubretarskog kamiona na Štrand roudu. „Više mi zadovoljstva pruža neka lepa stvarčica od bilo kog ljudskog bića!“, sam, pak, čuo. Znači Plamer je Dž. P. Geti. A sagovornik koji uglavnom ćuti jeste Mark Valberg (bivši agent CIA Čejs). Valberg je lako zaradio goleme pare: trebalo je samo da se mršti i pokazuje suncem opaljeni ten. Kada sam se konačno namestio u krevetu i pojačao ton, shvatio sam da nisam mnogo propustio. Dotle je Dž.P. Geti III (Čarli Plamer) već u zatočeništvu kod Italijana, prikazanih kao teški seljaci, nezaprani grubijani, što bazde na beli luk. Naravno da je serija Trust Sajmona Boufoja sa Saterlendom kao malo žovijalnijim Getijem seniorom i s Frejzerom kao feljtonističkim i telesno aktivnijim retro bodigardom Čejsom – a koju seriju sam gledao – uticala na dojam o filmu. Serija je išla na retro karnevalizaciju, dok je Skot želeo da mudruje o smislu novca i sreće u okviru ukletih porodičnih veza.

Majka kidnapovanog, Gejl Heris, u izvedbi Mišel Vilijems je mnogo ličila na glumicu Li Grant iz Predskazanja. Njena majčinska ljubav je gotovo antičkih razmera. Ima čak nekakav šmek istočnoevropskih majaka koje se bore za socijalističke narkomane kojih su se odrekli očevi funkcioneri... Skot je ovde radio na hladan pogon. (Uostalom mislim da je, kada je pogledao pomenutu seriju, zaključio da je mnogo mračio, pa je film o porodici Guči napravio u duhu Boufojove nadaljevanke.) Rutinski je koristio sfumato, izmaglicu, dimne efekte, sumračne slike (isti direktor fotografije kao u "Hanibalu"?), ponekad je zaista bilo teško razaznati šta je na ekranu, ne samo što je moj televizor bio mali (a hotel skup u pizdu materinu; i čak ne mogu da dobijem kuhinjsku krpu za kičenetu!). Kada Dž. P. Geti III usred filma izazove požar nekim džointima kroz prozor svoje tamnice i pobegne, mi već i na osnovu trajanja filma znamo da od toga neće biti ništa a obaška što pamtimo feljtone po Ilustrovanoj politici u prevodima Valerije Por i mlađahnog Ivana Klajna. Skot se tu koristi našim filmskim pamćenjem i mažnjava motiv iz Maratonca Džona Šlezingera... Šofer koji je pokupio izbezumljenog Getija III vraća ovoga u tamnicu. 

Druga banda je nervoznija i scenu odsecanja uveta je Skot napeto uradio: najpre bogatašu nude bocu rakije: „Uzni, sine, zdravo je za živce, a posle će manje da te boli...!“ „Ček, ček, šta će, bre, manje da me boli?!“ „Ne brini, on je čika doktor...!“ Mislim da su i Mengeleove pacijente pametnije lagali. Taj doktor zbilja kao da je došao iz Paragvaja u Italiju na letovanje: u zift crno ofarbana kosa, naočare s metalnim okvirom, mantil gestapovaca... Odsekoše mladiću uvo i poslaše ga redakciji velikih italijanskih novina.

Skot se kao i u nekolikim poznim filmovima zaneo i rasnimio u ulozi reditelja, pa je onda morao sam sebi da naredi (kao producent) da stane i ufirca film ispod 4 sata kako god zna i ume. Mislim da je posle sečenja uveta krenuo da seče traku i da dovršava film nekakvom mešavinom stilizacije i suviše upadljivog paralelizma i simbolizma. Mnogo je nešto poručivao. Ona scena kada očajna majka Gejl Heris šalje paket od 1000 primeraka italijanskih novina sa slikom odsečenog unukovog uveta, na primer (vetar raznosi novine). Pa, kada majka založi umetničke predmete dobijene na poklon od bivšeg svekra ne bi li skupila pare za otkup, a posle te svoje predmete vidi na buvljoj aukciji i zaplače se – to se odmah paralelno postavi uz jednu frišku akviziciju starog Getija, koji kao od šale baci 5 miliona na neki veoma redak portret Bogorodice i deteta na drvetu. A onda za unuka daje samo milion – jer samo milion može da se odbije od poreza pa ipak uceni majku da mu potpiše da se odriče starateljstva nad decom. Taj poučni paralelizam srozava film u poslednjoj trećini, a dokusurava ga uostalom i faktički netačan paralelizam da Geti senior umire u trenutku oslobađanja unuka. U toj somnabulnoj noći stari Geti se bajagi budi iz  košmara, uzima onaj portret majke s detetom i odlazi do kamina i umire, dok Gejl Haris nalazi sina vangogovski unakaženog i bosonogog na ulicama italijanskog grada... (Nagledali smo se takvih scena iz TV serija, ono, kidnapovani sin umre, a majka ispusti flašu mleka koju je upravo izvadila iz frižidera.)  

Osećaj je da je ovo bledi odsjaj Hanibala. Ono kada stari modeli Fijata idu prema skrovištu prve bande, farovi im se belasaju u magličastom mraku – hanibalski je ponovoljeno, a kada karabinjeri, vešto kao da su zelene beretke, pomlate skoro sve otmičare prve bande, kao da gledamo uradak Ketrin Bigelou.

Plamer je, znamo, navrat-nanos zamenio kanselovanog Spejsija. U nekim scenama tačno mogu da zamislim kako je isečeni Spejsi to odigrao. Možda nekada prikažu i te scene... Timoti Haton me je kao advokat mnogo podsećao na Kevina Kostnera, ne znam zašto. Mislim da glumci nisu mnogo pokušavali da „uđu u karaktere“ osim izvanredne Mišel Vilijems. Prehvaljeni Plamer je samo govorio Šekspira... Film pored pomenutog paralelizma ima i doslovnu poruku: na kraju Gejl Heris, kojoj je ironijom sudbine dodeljeno pravo da preuzme rukovođenje fondacijom, među umetninama vidi ništa drugo do – posmrtnu masku svog bivšeg svekra. Time Skot gledaocima u lice baca jedno populističko, socijalističko viđenje svrhe novca i umetnosti. 

*  *  *

Pre nekoliko dana sam u bioskopu pod vedrim nebom video Marloua Nila Džordana, s Lijamom Nisonom i po naručenom nastavku iz pera Džona Banvila, koji se bez zazora prostituiše licencirano podražavajući Henrija Džejmsa, Nabokova i Čendlera. Zanimljivo je da niko, ama baš niko, nije pomenuo Mičama kao jednog od Marlouâ! A Lijam ga je igrao upravo kao Mičam, u vreme kada je jedino umeo, kako reče Tirnanić, da hoda a da se ne preturi. O tom filmu u narednom prilogu.

 

House of Gucci (2021 American film)

 

r.: Ridli Skot; ul.: Lejdi Gaga, Adam Drajver, Al Paćino, 

Džared Leto, Džeremi Ajrons, Selma Hajek

* * *

Ovo je priča o dva matorca, dvojici braće koju su zajebala rođena deca, jer to kako dete rođeno može da te zajebe, to ne može niko.  

*   *   *

Film je  1 sat i 50 minuta tekao kao "Dynasty - movie!", sledeći svoju logiku građaninkejnovskog Reel News-a sedamdesetih (zapravo više nisam siguran je li to možda film o osamdesetim, ali - zbog ove usrane pandemije iz kineske laboratorije - obe su se decenije pomešale u bolju prošlos') i sapunice o istom trošku, a onda je valjda producent Skot, udružen s ostalim producentima, a videvši da će film trajati 4 i po sata ako se tako nastavi, naredio reditelju Skotu da završi uradak u roku odmah a najdalje za 40 minuta. (Jer, nauka je izračunala da toliko može da izdrži bešika prosečnog posetioca sinepleksa.) Tada, posle 1 sat i 50 min. dešava se da Mauricio (Adam Drajver) odjednom zamrzi Patriciju (Lejdi Gaga) i krene da muva staru (?) ljubav, Paolu Franki (Kamile Kotin). To naglo smandrljavanje odnosa Mauricija i Patricije smandrljava i film. Takođe, Patricijina odluka da unajmi plaćenog ubicu doneta je prebrzo, olako obećana brzina uspeha, takoreći iz tarot karata vračare Pine (Selma Hajek). I žanrovski i "inače", bilo bi bolje da su i raspad braka i pomenuta odluka da se ide na ubistvo - bolje razrađeni, uz neko vrenje i akumulisanje očaja i nezadovoljstva... 

Gučijevi su pitki i gledljivi, barem meni, jer sam ja sucker up za sedamdesete, za zvoncare, zulufe, raskuštrane frizure, opičene ramove naočara za sunce, velike kragne na košuljama, raznobojne koktele s mnogo šećera a naročito za bakelitne telefone, tako da je ovaj film kao odlazak na tavan na prelistavanje starih Burdi i Ilustrovane politike (koji je to porodični časopis bio, čoveče! Ivan Klajn prevodio redakcijske članke iz šou biznisa, Valerija Por urednikovala i prevodila sa slovenačkog, Živančević istraživački novinariasao o ubojstvima u beogradskoj kulturnoj višoj klasi, a tračarilo se o Velimiru Lukiću i Ruži Pospiš Baldani, a ne o pevaljkama!) i gledanje neobrisanih epizoda zabavnog šou programa "Od glave do pete" s VHS kaseta.

Skot je u ovom filmu upotrebio muziku kao Tarantino što radi. 

Stari reditelji, kao i svi stari ljudi uostalom, opsednuti su smrću. Dva velika reditelja, Verhofen i Skot (od kojih je Verhofen, naravno, mnoooogo veći, pravi filmadžija) su u poslednjim filmovima "obradili" tu temu, Verhofen ozbiljno u "Benedeti", propitujući, kao i Bunjuel u poslednjoj deceniji svog života, svoj teško izboreni ateizam, a Skot na svoj tipično površni i feljtonistički™ način, kao u  "Svom novcu ovoga sveta" i "Gučijevima". Izgleda da je i američkim filmom - nakon što je ta pojava potpuno sjebala savremene američke književne top liste pre svega zahvaljujući Ofri Vinfri - zavladala pomama za pričama Based On True Story. Skot, koji je oduvek bio površan i blefer, šlepa se uz tračeve, kao kada u našem filmu vidimo, na primer, telop 5. april 1941. ili 23. mart 1999. pa onda svaka replika, svaki pokret i svaki pogled imaju "posebno" značenje. 

Imam teoriju da je Skot u poslednjim savremenim filmovima ("Poslednji dvoboj" je istorijska vaška obaška, verovatno obaveza iz ugovora) opsednut traženjem porodice, tačnije učlanjenjem u nju, da je opsednut kućom kao sigurnom puževom kućicom i stvarima kao takvima, da opisuje stvari poput Džona Apdajka (videti njegov autoreferencijalni esej o tome unutar genijalnog epistolarnog romana "S.") i Džonatana Franzena, i da je to metafora za smrt. (Ruždi u prvih pedesetak stranica "Kuće Goldenovih" tako slatko opisuje razne kuće kao obitavališta, utočišta, gledanje kroz zavese, toplinu itisona, kao oaze privatnosti, da bi čovek pomislio da je pisac beskućnik.) I Ridli Skot, tako, u svojim poslednjim filmovima, prikazuje porodicu i porodičnu kuću kao raj koji se ispostavlja kao ružan san, kao nešto što liku izmiče ćilimče ispod nogu i ostavlja ga na cedilu, na hladnoći, promaji, kiši i snegu (i šašu). 

Film je kanibalski iskoristio Gučijeve kao familiju, brend i porodični biznis, verovatno ih nije ni nagrdio ni ulepšao. (A i zašto bi?)

Elem, feljtonizam rulz, te slatke sedamdesete, sa sve diskaćima, čincano vermutom, eno i milanske katedrale, sto puta sam bio u Milanu a mrzelo me da vidim tu prokletu katedralu i evo sada je vidim na velikom platnu omiljenog kinematografa, namešten je tu i kiosk za hot-dog pored te bogomolje, a kada friško venčani par izlazi iz nje, katedrale, vidi se načas opet taj kiosk, kao poruka o siromaškoj sudbini, sejmenskoj sudbini kao iz priče Isaka Samokovlije, ali ovde je bračni par ipak dobio dukate, no ubrzo su im preseli, jer je nova mlada želela veće, pa je sve izgubila iz vreće.

Feljtonizam rulz, velim, sedamdesete su slatke kao pravoslavlje posle Osme sednice (zanimljivo je da danas ova generacija ŠXYZ više ne zna da je Kongres bio 14.-ti, a sednica da je bila 8.-ma, već govore o 14. sednici i 8. konferenciji, kao da su analitičari Pentagona ili gušteri iz CIA) i zato je film pitak i niko se ne pita čemu sve te sitnice, detaljna scenografija, te fotkice na zidovima, ti akvareli, tu ukusni abažuri, jedan lepo uređen pacio do drugog, koliko se tu vremena gubi na nevažne stvari, kao, na primer, u sceni u kojoj Al Paćino i Džared Leto (stric Aldo i sinovac Paolo) peru sudove u zapuštenom stanu?! Hej, bre, Al Paćino (Aldo), posle odsluženih godinu i jedan dan (da, da, takva je presuda američkog sudije, može im se) dolazi primetno osedeo kod još osedelijeg sina i, šta radi -- eno pere sudove, da bi saznao da ga je sin - pored toga što mu je, na nagovor ambicioznog bračnog para, smestio ćorku - zajebao još žešće time što je pristao da proda deonice...

Lejdi Gaga je odlična glumica, a pored toga poseduje i strašan seksepil, koji nikoga ne štedi. Pitanje je šta će biti s njom za desetak godina, kada gravitacija i konzumacija alkohola počnu da uzimaju svoj danak... Ali ona je u stanju da muškinju otkine kurac, nema veze što je ćuftica i ima čukljeve veličine kajsije. Adam Drajver je očigledno Ridlijeva maskota. Glumac ima velike šake, kao golman belgijske reprezentacije Kurtoa, a noge su mu broj 58. Izgleda kao foto robot iz jednog filma iz serijala "Goli pištolj", ali on je postao Ridlijev ljubimac i to je to. Džeremi je Ajrons odigrao Lorensa Olivijea iz "Povratka u Brajdshed", dok je Al Paćino uživao. Konačno je igrao starca bez ustezanja, mogao je da vuče noge po tlu i po podu, da pokazuje staračke fleke, da govori večite fraze ("Now what about that?!") sa šašavim šatro italijanskim akcentom, da bude frivolan sa svim ženama u okruženju, sada kada ga je mlađa ljubavnica šutnula nakon što ju je obrukao tako što je pao kao proštac na nekom crvenom tepihu u Londonu, i sve vreme sam mislio na njegovu i kosu Lejdi Gage::: da li su to perike? Za Gagu se govorka da je zapravo ćelava kao Majkl Džekson što je bio u poslednjim godinama pred smrt, a i za Paćina se šuška da je presadio vlasište, kao Josip Broz Tito, i on zaista liči na Tita iz one epizode "Alana Forda", koja je najverovatnije fejk. Da li je onaj ten iz solarijuma šminka za lik ili je to Paćino radio za svoj groš, ne znam, ali to je veoma bitno za film. Paćina vidimo - kad rekoh Tito - u sceni masaže, koja nam sugeriše da je maserka mnogo više od maserke (kao ona Titova Majda) i jedina dva glumca koja su razgolićena u ovo mfilmu su Tito i Gaga. Paćino je tokom masaže nosio bele sokne, koje nisu uspele da sakriju ružno oticanje nogu, dok je Gaga bila ćufta umotana u "lingeri" kao butkica uvezana u kuhinjski kanap.

Kada je reč o Džaredu Letu, palo mi je na pamet poređenje s Pingvinom iz Betmena, ali onda sam otkrio da se neko na "Siti magazinu" toga već setio. Ovo je stoga prilika da ponovim nešto što je valjda originalno, naime da mi je Geri Oldman kao Mejson Verger u "Hanibalu" ličio na Brusa Derna i da sam tek na odjavnoj špici ukapirao ko je glumio iza maske. Leto je igrao "idiota" i dao je sve od sebe da se uživi u lik. Metodski glumci, šta ćete (mora da se mesecima pred početak snimanja opaljivao mokrom čarapom po glavi i slušao izgovor Nanija Moretija). .

Jezik u filmu je Alo-alo italijanski, jer je poznato da Amerikanci i Englezi misle da, ako samo imitiraju akcent a govore na engleskom, da će ceo svet da misli da je to strani jezik čiji je akcent uzet za imitaciju. Ponekad samo, kao u sceni venčanja u crkvi, kaže se koja reč na italijanskom. Razglabanje o "pogrešnom italijanskom akcentu", tako je skroz promašeno, kao da postoji "ispravan lažni italijanski akcent"?! Aman, pa šta je trebalo da rade, možda da, kao Mel Gibson, ceo film snime na aramejskom (za koji uostalom niko ne može sa sigurnošću da kaže da je zaista tako zvučao) pa da stavljaju engleske titlove?! Ali to samo u našem autošovinističkom filmu glumci moraju da uče nemački kada igraju nemačke oficire... Kada bi neko snimio francuski film koji se bavi Amerikancima, a u filmu Francuzi da govore s "američkim akcentom", e to bila smehotresna olimpijada! (Osim toga, film će ionako bit nahsinronizovan na nemački, španski i, ovaj, kako da rečem... italijanski!)

Skot je oklevetao Patriciju, jer nam je na početku filma prikazano da ona vešto imitira očev rukopis u "nostalgičnoj sceni" u očevoj kancelarji. Loši nokti, cigarete se ne ispuštaju iz ruku, bakelitni telefoni, staromodni ventilatori, venecijanerke, kancelarija prosečnog socijalističkog direktora. Kada se tokom filma ispostavilo da je neko falsifikovao potpis pokojnog Rodolfoa Gučija (Ajrons) na menicama, svi smo u publici osumnjičili nju, a ipak je bio neki muški Guči u pitanju. 

Scena u švajcarskom smučarskom risortu je odlična, ima šmek iz filma "Devojka na motociklu" Džeka Kardifa, sa sve fondijem, ubavim izuvijanim helvecijskim putevima, fenomenalnim njihovim graničarima, profesionalnim do jaja, a Kamile Kotin, kao nosata "Kamila Parker dinastije Guči", veoma je seksepilna: svako zna da se nosate ribe odlično karaju. Lik Selme Hajek kao vračare Pine deluje generički, poput likova koji su ubačeni u biografski film da bi bili "katalizatori", kao, na primer, lik biografa u tumačenju Entonija Hopkinsa u Atenborouvom filmu o Čaplinu i slično. Smeta taj magijski realizam pod plaštom stilizacije kada nam se paralelnom montažom daje scena seksa između Mauricija i Kamile i scena u kojoj vračara Pina navodno to "vidi". Nema mesta magijskom realizmu u ovim romansiranim filmskim novostima. Ali Selma Hajek... jasno je zašto se udala za bogataša, to je veveričiji sindrom Džeki Onazis, moto glasi: "Udaj se za bogatog autoritativnog tipa, mladost je prolazna", jer, ona se ugojila, propala je kao kineski kišobran, šake su joj mesarske, kukove više ne može da drži pod kontrolom, to samo Erika Džong može, a ono što se priča da su Lejdi Gaga i ona uradile scenu seksa u spa centru onako namazene blatom, e to mora da je najbolja isečena scena u istoriji mejnstrim produkcije. Obe će uskoro zažaliti, kada im gravitacija spusti sise u papuče a čukljevi postanu toliki da od njih neće videti ekrane svojih džinovskih televizora. Ali, Skot je pičkica i nije smeo to da metne. Ponoviću još jednom - Lejdi Gaga je odlična glumica, bolje glumi nego što peva. (Gledao sam je uživo u Tivoliju (Kopenhagen) 2015. jednog kišnog jula, pevala je s Tonijem Benetom, trava u Tivoliju je bila pretvorena u blato, mlađi su vrištali na izlazak Gage na binu, ona je pevala francuske šansone s tolikim falšom da su se stariji posetioci smejali, ali bilo je očigledno da žena ima harizmu i ličnos', da je brze pameti i oštra na jeziku, dvaput je dobro bocnula Beneta, a u jednom trenutku se tokom njene pesme začula škripa viljuškara i zveket praznih flaša u gajbama a ona reče "Story of my life..." Pamtim taj koncert po zlu, ne samo zato što sam grozno pokisao posle njega, već što sam zbog ono malo odlomaka iz pesama koje sam postavio na Jutjub - sprečen da dalje postavljam  muziku s mojih skromnih putovanja dok ne pohađam "školu za delinkvente u oblasti autorskih prava", a sve po prijavi nekog Phonographic Institute ili sličnog sranja za kopirajt. Tako meni stoji ta zabrana od 2016. a mrzi me da se žalim tom fonografskom naci eseseovskom udruženju, šta li, i jebem im ja majku, a i Jutjubu takođe kevu neopranu jebem. Pizde ljudske.)

Skotu je očigledno došlo da se malo protarantiniše, kako u pogledu rekreacije ludih sedamdesetih tako i u pogledu ilustrativne upotrebe muzike. A opet, tužno je, štaviše otužno, to koliko se on, Skot, plaši da će ga Politička Korektnost sjebati, pa kompjuterski zamagljuje nagost tamo gde "ne sme" da je bude, kako je dozlaboga plošan i ilustrativan, kako pribegava opštim mestima... Kada je reč o montaži, nije bio pažljiv i ima najmanje pola tuceta mesta na kojima se vidi diksontinuiti i da lik sniman s leđa nije sinhronizovan. 

Znači, taj raspad zaljubljenosti (a na kraju i braka) između Mauricija i Patricije prenaglo je došao i njena odluka da unajmi ubicu trebalo je duže da se "kuva" i obrazloži. Skot kao da se oduševio, kao matorac koji počne da se igra vozićima i otme ih deci, kao da se oduševio tim lagodnim kempom sedamdesetih i osamdesetih pre ove usrane pandemije, pa je zaboravio na evoluciju likova i odnosa iz među njih. Ili, možda je tačnije poređenje da Skot savremeno vreme opisuje kao da je vanzemaljac ili robot, na primer lik Eš iz "Tuđina". Toliko je površan i opsednut šljaštenjem i spoljašnošću da je to stravično detached, ali ne u smislu "objektivnosti", već u smislu da se on igra likovima kao vudu lutkicama. (Ali, takav je i de Palma, pa šta?) Dirljivo je kako Anglosaksonci i dalje čak i svetske nacije svode na stereotipe tog tipa ("Alo-alo" sterotipa, dakle), na primer, Italija=espreso, Francuska=sir i drpanje sobarica, Nemačka=kobaje i rotkva s maslacem, Švedska=laka plavojka s kikama, Rusija=čaj iz staklene šolje a pilac nosi šubaru, Srbija=Rom koji pije jogurt iz tetrapaka kod Železničke stanice itd. 

Ali, svi oni koji su čitali Ilustrovanu politiku i pratili trač rubrike u TV Novostima, londonskom Sanu, Politici Ekspres, te čitali Čik, Start i Vruči kaj, i oni koji su gledali emisije Mersihe Čolaković i Dika Kaveta - imaće dovoljno predznanja da uživaju u filmu i da ič ne zarezuju izvesne preopširnosti, ili, pak, izvesne manjkavosti. Ovi drugi, međutim, rođeni u budoarima iz Tuđmanovog&Slobinog doba, gledaće "Dinastiju-film!", i pitaće se gde su Felon i Stiven.

The Last Duel (2021 American Movie)

 

 

režija: Ridli Skot; ul.: Met Dejmon, Adam Drajver, Džodi Kamer, Ben Aflek.

*    *    *

Drugi film u tripl fičeru u nedelju u drugom sinepleksu bio je srednjovekovni spektakl Ridlija Skota. 

Burmenov "Mač kralja Artura" sreće Raselove "Demone". Ali sanitizovane i prilagođene politički korektnoj i oktroisanoj slici polova i rodnih odnosa, dočim je rečena slika polova ("položaja žene") te rodnih odnosa data tačno i u ovim "starim" filmovima, čak tačnija i nemilosrdnija slika, ali strinama valjda smeta golotinja. Filmu se prigovara zbog "preduge i mučne scene silovanja", tako da je sasvim jasno zašto su Pekinpovi "Psi od slame" i dan-danas nevoljeni, oklevetani i uostalom makazama osakaćeni u bioskopima svuda osim u Titovoj Jugoslaviji... 

Skotu je upanula sekira u med. Rođen sa srebrnom kašičicom u ustima, namlatio paričke u marketingu (reklame za Eplovu jabuku su njegov rad), svingovao po Londonu kad je to bilo redovno stanje, živeo kod keve, a onda mu je proradio nerv filmoljupca. I tako, on pravi filmove, ali uvek fali "ono malo duše", ne vidi se da ga je briga za likove. Bio je i ostao crtač stori bordova i autor video spotova, vizuelni šok preovlađuje nad psihologijom. 

Met Dejmon je maskiran, ima uverljiv ožiljak, podgojen je a frizura mu je kao u Mitra Mirića ("mullet"), ali glumi opasno, on nosi film. U sceni u kojoj mu Kamerova, verna ljuba, pere noge u lavoru, vidi se džinovski palac kao u crtanom filmu, čukalj veličine Gibraltara itd. Nadam se da mu je i dupe od jastuka (kao kod one "trudnice" na vašaru na početku filma), a da se nije stvarno ugojio kao prasac. Ben Aflek ("Pjer"), ofarban u plavo, govori kao nevjorški mafijaš, a ponekad kao da imitira Maljkoviča iz "Opasnih veza", dok je Adam Drajver, kao ambiciozni vitez, oportunista i Dejmonov oponent, pravi dizelaš iz našeg rijalitija. Odlične epizode francuskog balavog kralja i đavoljeg advokata (Željko Ivanek), što naravno vuče na MeToo pokret. 

Međutim, ni feministkinje nisu zadovoljne. Nešto fali. Rašomonijada nije dovoljno rašomonska, što možda i treba tako - reč je o istinitom događaju /poslednji dozvoljeni dvoboj povodom optužbe za silovanje/ i predložak je non-fikšn knjiga. Ipak je tu moglo da se zabiberi malo više, kamo umetnička sloboda? Scene borbe se previše vade na krupne planove i faličnost gledaočevog oka. Skot nije izgubio modžo, jer ga nije ni imao, ali sad, izgleda, rezonuje kao matori Istvud:: "Samo teraj dalje, da snimim što više filmova!". Ponekad je dijalog "previše moderan", takav je utisak iako ja to ne mogu znati, Aflek baš zvuči presavremeno. 

Sudski proces na kraju imao je "demonski" potencijal, ali je ispao kao prosečna sudska (samo kostimirana) drama + Histori Čenel, ič ne deluje upečatljivo, više kao ilustracija i uz to s premodernim dijalozima. Kao da nešto fali ovde, moram da ponovim, i to nije bio novac. Pa ipak pojedini kadrovi deluju kao u TV drami. 

Nikada Skotu nije falilo para, pred snimanje "Osmog putnika", na primer, 'ladno je uzeo četvoronedeljno odsustvo i bacio se na crtanje. Nacrtao je milion crteža velikog formata: pastel, ugljen, drvene bojice, i pokazao to producentima, koji su odlučili da - povećaju budžet! Kada mu je Oliver Rid riknuo od srčke na snimanju "Gladijatora", ne samo da nije požalio što je pijanduri Ridu dao milionče kao honorar, već nije hteo da izbaci snimljene scene s njim i stucao je nove milione da dovrši Ridove kadrove pomoću kompjutera. Nedavno je oportunistički i bez premišljanja izbacio obeščašćenog Kevina Spejsija iz filma "Sav novac ovog sveta", zamenio ga Kristoferom Plamerom i snimio sve te scene ispočetka. Znači, pare nisu bile problem, Ali nešto fali. Da je neki drugi reditelj u pitanju, pa da se pomisli da je po sredi prpa i vuna kićo od Me Too pokreta, ali, kako rekoh, Skotu je oduvek falilo žara da se uživi u svoje likove. To je za njega kompjuterska ili strateška igrica. Možda je bio dodatno na oprezu zbog teme, da en naljuti wokovce, ali ne bi on i ovako uradio drugačije. Čak ni pomenuta sanitizovana sudska scena, koja je, kako rekoh, bila potencijalni dragulj u pogledu možebitne feminističke kritike (bez ironije), ostaje bez duše, ošljarena, nedoigrana, ćorak u topu koji je pretio gadnim đuletom. Skot ostaje upadljivo nezainteresovan i može se reći da je to glavna karakteristika njegovih filmova, njemu imponuje da bude reditelj, ali je bio i ostao autor reklamnih filmova.