DEAR PARIS (2024 French film)

 

 

r.: Marđan Satrapi; ul.: Monika Beluči, Ben Oldridž, Andre Disolije, Roždi Zem, Rosi De Palma,

 

NJUEJDŽ BEZGLUTENSKA PAPAZJANIJA

Kada se filmovi gledaju u dabl-fičeru (iliti dabl-bilu, po srednjozapadnom amerikanskom jeziku), poređenje je neminovno, jelte, jedan film samostalno ume tako da zaliči na nešto, kao, postmoderno, eklektički, njuejdžovski, novoduhovno, ezoterijski utešno, ali kada neposredno posle toga pogledate filmčinu koja vas prodrma kao da ste na sjedalu 4D bioskopa ili se spustili monstr toboganom, onda uvidite u čemu je stvar: onaj prvi uradak je Džimi Barka na igranci za regrute, gde šarmira seljake uz narodnjake, a kada dođe u Dom omladine da peva rok, tek onda se vidi koji je to kulov. Mada, ja sam ošacovao već tokom gledanja da su Pariske priče – sranje. (Koji dabl-fičer? Pa, ovaj film i posle Supstanca.) Iskombinovao sam moj omiljeni bioskop, Dvoranu Kulturnog centra, gde je ulaznica kinotečka, dakle 300 dindži, i Dom sindikata, gde je ponedeonik porodični dan, pa je ulaznica najjeftinija tokom sedmice. (Ovakva preračunavanja po buđelaru me prate od jeseni prošle godine i ne vidim kraja kontrolisanoj oskudici...)

 

Autorka filma je Iranka, potomak više klase, koja u ajatolahovskom Iranu najviše što može da učini za svoje čedo jeste da je obrazuje u najvišim stranim i domaćim školama i pošalje na “truli Zapad”. Satrapijeva je imala brdo tema da zagrabi (na primer ubijanje žena koje neće da liče na poštansku sandučad i zbog toga bivaju surovo ubijene), ali ona je izabrala ljigu tešku, eklekticizam džepnih duhovnosti na internacionalnom inglišu i francuskom kako onako kako ga govori Italijanka, pozvala je čak i onu Amoldovarovu nosatu za mlake komičke oduške, sastavila je jedan Euroimaž projekat što vonja po neznavenim devedestim i u kome su glumci kao u reklami za Radensku tri srca, glume kao da gostuju u kulinarskom šouu koji se emituje nedeljom po podne, snimila je dakle Marđan jedan totalno nevažan film, posle koga – što bi rekao Teofil za neke pozorišne predstave – imate utisak da vam je neko ukrao sat i po ili više od života. Praznina, koja se prodaje kao Mocartova kugla. Više košta celofan u koji je umotana. A, kao – “junaci filma se na različit način suočavaju sa smrću...” Idi begaj. Samoubilački sam se častio ovim filmovima,  prošetao sam pothodnikom do Zelenog venca da barem gledam pajgle s makom, obišao sam Aureliju, nostalgičarski kiosk pored "Buhe", snimio sam onaj "Insin" časovnik na početku Knez Mihailove, pogledao izlog s kravatama Nevena Vrgoča... 

Kliše do klišea, klinička smrt pa buđenje u fioci mrtvačnice, još jedna Norma Dezmond (ali s brižnim mužem), još jedna bogata ali istraumirana šćer koja hoće da se ubije, kaskader koji je zbog otuđenog sina zapustio glumačku karijeru i pokušava da ostvari kontakt s potomkon, a sve to povezuje ocvali autor gledane emisije tipa “Kvadratura smrti” (Andre Disolije u sada već kameo ulozi). Žalujući ljudi, ljudi koji saznaju dijagnozu raka, ljudi koji shvataju da se krštenica ne može prevariti.

 

Zamislite: razmažena cura u depresiji što su osetljivi snimak (posle se u scenariju zarad komičnosti ispostavi da se ništa na njemu ne vidi) metnuli na internet odluči da se po ko zna koji put ubije i dok - sedi na ogradi mosta – kidnapuje je serijski manijak koji voli da secka žrtve i drka na njih dok one krvare. (Da se razumemo --> naravno da je snimanje seksa i objavljivanje toga - zločin. Ovde smeta /mi/ što je to samo zgodna proizvoljnost u scenariju.) A ona, koja ni mukajet na roditeljska preklinjanja "jedi sine, ispekli smo ovo za te" – tako vezana pa porezana krene da blebeće manijaku ("ćale mi je gej, majka zna ali ćuti..." "izdala me drugarica, pa sam dala jednom drugu" i slična sranja) i manijak pošizi i vrati je na most i ona dobije želju za životom. Zar se i vama to ne čini krajnje idiotskim? Samo krelac koji bi da imitira Džarmuša ili Karismakija ili Tarantina bi to mogao da smisli. Takav jado jamačno ima sve desetke na našem faksu za režiju.

 

Film treba gledati zbog Monike Beluči, ako ni zbog čega drugog, pomislio bi gledalac. Ona je čak pristala da glumi gorepomenutu generičku normu dezmond (ili ženskog nikolasa kejdža, ako već hoćete), znači došla je u fazu kada zvezda napokon odlučuje da pokaže umeće tako što će koketovati sa svojom krštenicom. To me podseća na englesku fudbalsku reprezentaciju: tamo neki igrači tipa Širer imaju rezervisano mesto i prođu godine dok se ne smiluju da se penzionišu, a Robi Fauler, na primer, najbolje godine provede čekajući. (I Bernijeva je sudba isto tako kleta, evo da budem recentan...) Hoću da kažem, ovakve filmske zvezde sjebu dosta filmova (“iks filmova”, rekli bi bumeri) dok se ne pomire s vlastitom raspalošću, pa počnu bestidno da paradiraju (kreditovani na špici kao And...) svojim borama kao Lorens Olivije svojim artritičnim šakama. Uostalom Belučijeva je prevara, sve je to steznik i brzi piling od belanaca na licu pre snimanja, dupe kao kontrabas, kao kod Najdžele Loson, Belučijeva je prevara kao naša ekonomija. Kineski suncobran.

 

Ima tu i jedan gej afro omladinac (onako kako su na MTV-u zamišljali gejeve u periodu 1990-1992), koji dobija otkaz kao zaboravan i aljkav šminker u mrtvačnici, ali zapazi ga producent i reditelj (od fiskalne 1987. svi stilisti na filmu su afektirane tetke) s manirima biseksualnog Kena Rasela. Taj se šminker zaljubi u onog našeg kaskadera koji pokušava da “svoj odnos sa sinom učini suštinskim”, to jest da napravi neki bonding.

Nešto me kopka. Muž one operske norme dezmond je dirigent. Ona mu pred samu premijeru spremi omlet s paradajzom i neočekivano zatraži ulaznicu. Onda dirigent naglo umre na sceni a ona se popne i ---> zapeva! Da li ga je otrovala?!

 

Kliešea ima kao aditiva u rolatu iz supermarketa koji (rolat) može da stoji 10 godina a da se ne pokvari. (Jednom sam u Andori tokom šahovskog turnira kupio njihov lokalni specijalitet u celofanu: dva tanjirasta patišpanja spojena nekim kremom, pa sve preliveno čokoladom. Slučajno sam zaboravio dva pakovanja na terasi i otkrio ih posle 3 godine: izgledali su totalno friško.)

 

Pušači kojima je nemoguće da ostave duvan (film su tajno producirali udruženja LGBT i Britiš Tobako), “najbolji espreso u gradu” kao vrhunac smisla života, apetit kao prizemni znak da si preboleo depresiju, džepna filozofija plus seljačke hercegovačke poslovice (ona nosata, da, pogodili ste), premnogo slučajnih podudarnosti da bi se ove tri tzv. tople tzv. ljudske priče ispreplele kako valja, praznina i nehranljivost vašarske poslastice.

 

Nisam mogao da se ne setim svojih mudrolija o bogatom svetu u tvrđavama iz kritike filma “Osmeh 2” dok sam gledao jako, jako nesrećnu ćerku tinejdžerku koja se rešava da posle silnih sečâ venâ uzme neke pilule pa da se prošeta do mosta i baci. Elem, ona stanuje u penthausu, majka i otac je maze i paze, nutkaju je hranom i pažnjom, a ona ćuti,  jadna i istraumirana. I posmatra ona svetla velergada, Pariz je to, u stanu njenom klope da nahrani dve Etiopije, koliko ljjdi neima krov nad glavom ni rodbinu, a ona hoće da se ubije. Svetla iz desetina hiljada przora trepere, noćni grad pulsira, a mi ronimo suze za ovom čèpom. O čemu mi ovde pričamo?!

 

THE MAN WHO SOLD HIS SKIN (2020 co-production)

 

r.: Kauter Ben Hanija; ul.: Jahija Mahajni, Dea Lijan, Kun de Bau, Monika Beluči, Vim Delvoj (kameo).

 *  *  *

Još jedan film koji je zadocnio zbog pandemije, a sada, kada se prešlo na majmune i rat usred Evrope, ostala je tek jedna plava maska u sceni tetoviranja. Pre nego što sam pogledao uradak, video sam trejler u mraku "Takvuda" i prelistao nadrndane kritike, jednoglasne u tome da je autorka ove multikoprodukcije (Tunis, Kipar, Katar, Francuska, Belgija, Nemačka, Švedska!) „pomalo neukusno“ [sic!] pomešala dve daleke teme, licemerje Evrope prema izbeglicama i foliranje visoke umetnosti sa sve art-dilerima. Vala jeste posao filmskog kritičara pogan – džabe leba jedeš i džabe u bioskop ideš, da bi posle kenjao po delima u koja su ljudi uložili viziju, napor, um, pare, znoj i živce... 

Ja, eto, mislim da je film odličan a da je rediteljka Ben Hanija dobro ispekla zanat. Kao Soja Jovanović. Ona očigledno ume da vodi priču, pudovkinistkinja je do koske, unela je muške količine cinizma i u temu visoke umetnosti i u tretman nepopularne sorte izbeglica (onih koje se ne isplati primati, ili koje su već dosadile blaziranim medijima i istim takvim javnostima). 

Na samom početku, dok je glavni lik filma u zatvoru, vidimo jedini flešbek u filmu, dat tako ubavo i bez šavova da i ne primetimo da je flešbek i on velemajstorski postavlja početnu poziciju na šahovskoj tabli filma, to je tako dobro, da bi trebalo prikazivati na balkanskim katedrama filmske režije. To je scena u vozu i, kao u filmovima Soje Jovanović, taj sirijski voz klopara sporo po uskoj šarganskoj pruzi i tu se upoznamo s atomskim jezgrom filma: velikom ljubavi između Sama Alija (Jahija Mahajn) i zelenooke Aber (Dela Lijan). Avaj, on je sirot, a njena bogata familija hoće da je uda za drugog, za (naravno, antiapatičnog) diplomatu... Sam Ali u kupeu voza pokušava da improvizuje venčanje, takoreći veridbu.  Ljubav pobeđuje...na nekoliko minuta samo.

Ben Hanija je tu šeherezadinsku ljubav prenela u Evropu naših dana, transkribovavši je u art triler s hepiendom, u stilu holivudskih filmova „Gambit“ i sličnih uradaka koji uključuju prevare s umetninama. 

Pre prve projekcije (danas dupli program u Takvudu), posvršavao sam nekoliko poslova za predstojeći put (kupio gaće, čarape i pantalone na pijaci, uzeo sertifikat u pošti, otišao kod frizerke, kupio jeftine avio karte /koje su me koštale kao svetog Petra kajgana, šta bi bilo da su skupe/, uplatio kotizaciju u zlotima u banci, u kopirnici odštampao ugovor za II izdanje Kirkegorovih Dela ljubavi, u apoteci kupio alkohol, vitamine, maske i vatirane paličice, u asmoposluzi kupio deset vrećica sode bikarbone, u Maji kesice polena i bočicee s propolisom u alkoholu ---) i onda sam u Pionirskom parku danuo i gledao samozatajne mrave, a jednog sam uslikao:::  

 

 

Ako taj ubavi flešbek u vozu liči na Soju Jovanović, onda prvi dani Sama Alija u Belgiji (a tu je nekako pobegao, jer je porodični prijatelj u tajnoj policiji ostavio otvoren prozor...) podsećaju na Momčilovićevih "Sedam i po" – na onaj deo s Jezdićem i prežderavanjem. Pogledajte film, pa ćete ukapirati.

Sam Ali je, znači, pobegao iz sirijskog zatvora i našao se u Evropi, ali -> njegova Aber je u međuvremenu ipak morala da se uda za diplomatu, koji je ženu odveo u Brisel, gde ona sada radi kao ovlašćeni prevodilac za sirijski jezik. Sam se nada da će je nagovoriti da ostavi bogatstvo i izabere ljubav. Ali ako bi se to dogodilo odmah, onda ne bi bilo filma. Ljubomorni muž otkrije njihovo domunđavanje preko skajpa i ubaci se u jedan razgovor, odlučno stajući u odbranu bračne svetinje. A Sam Ali, iz očaja, pristane da za velike pare proda svoja leđa na kojima će umetnik Džefri Godfroj (Kun de Boa) da napravi tetovažu u obliku šengenske vize.

Godfroj ima akcenat koji na prvi poslu blago podseća na Terensa Stempa, kao da je samo jedan i po molekul daleko od savršenog britiš ingliša, na koji mi drugosrbijanci, kao što je poznato – svršavamo, ali na drugi posluh to je ipak samo internešenel ingliš, onaj koji se dobro utvrdi u švajcarskim privatnim koledžima za bogataške debilčiće svih rasa i vera i različitih nivoa talentovanosti. Taj Godfroj tokom čitavog filma ispaljuje opštemestaške (ali tačne, jebiga sad) cinične opservacije za ispred trafike, na primer: „Danas je slobodniji protok robe nego ljudi... Moj medij, Sam Ali, do šengenskke vize ne bi mogao običnim putem ni u ludilu da stigne, ali ako mi dopusti da mu na leđima istetoviram moju umetničku viziju te vize, onda će kao umetnička roba lako da prođe sve granice. To je pomalo paradoskalno, zar ne?! Oh, nisam duhovit, samo sam mnogo pametan, praštajte...!“ . I tako on stalno. Iritantan tip.

Sam Ali je tako prodao telo (sa sve dušom) i zaradio pare, ali još ne može da vrati Aber, bajka je tek na pola puta. Majka ga preko skajpa pita "Šta ti je taj čika umetnik radio? [čitaj: "Je l' te jebao u dupe, crni sine?!"] Svi nam se smeju ovde zbog tebe!", a i predstavnici neke sirijske organizacije za odbranu prava i dostojanstva sirijskih izbeglica u Evropi pokucaju na vrata njegovog skupog apratmana (i to sekundu pošto je naručio kavijar rum servisom), a on im odbrusi: "Ja imam pravo i dupe da prodam ako hoću, to je moja stvar, a kao što vidite - živim kao car i nisam eskploatisan!" i zalupi im vrata pred nosem. Ali, on oseća da jeste eksploatisan, nipodaštavanje se oseća na svakom koraku, od njega se očekuje da bude eksponat i da kušuje.  

Monika Beluči igra PR umetničkog projekta, po imenu Soraja (no pun intended s rediteljkine strane, valjda). Ona Sama Alija tretira kao usvojenog džukca koga hrane samo da se udovolji besnom rasplakanom unučetu.

Priča, koliko god delovala šašavo, zapravo je inspirisana istinitim događajem, a umetnik iz života, Vim Delvoj,  koji je tako nešto u životu uradio (naime prodao tetovažu sa sve tetoviranom osobom), odigrao je pravi dragulj, kameo epizodu pravnika iz resora osiguranja. Delvoj sada liči na Radoslava Zelenovića i kakav je to cinizam kada on objašnjava probleme osiguranja živog umetničkog dela kakav je Sam Ali. „Šta ako umre od raka?“, pita reporter. A pravnik, to jest Delvoj, odgovara: „A, rak je super, nema problema. Nego, frka će da nastane ako pogine u terorističkom bombaškom napadu!“ 

Kauter Ben Hanija vodi priču bez greške, i u scenama u muzeju gde se raskrinkava dorćolska naduvenost istoričara umetnosti i robovlasnički odnos prema objektu umetnosti, i u pravničkim scenama kada se brutalno raskriva EU-ovska kurcobolja za izbeglice koje nisu u modi. 

Završetak je bajkovit, kako je i započeto, a obaška je holivudski, u stilu heist filmova i to je malo naživciralo kritičare. A bili su gadljivi i na onu bubuljicu na leđima. Valjda od te bubuljice nisu primetili šamarčinu u onoj sudskoj presudi na kraju filma... 

Samo veliki narativni talenat kao što je Ban Hanija može starostavni ljubavni zaplet (voleli se sirot i bogata) da reciklira u suvereno i furiozno vođenu postmodernu priču koja jebe evropsko umetničarstvo i izbegličarstvo, i ne vadi. Jedva čekam da vidim njen sledeći film!

 

Posle ovog filma imao sam pola sata da se proluftiram u Pionirskom parku. Dani su sve duži, i desetak minuta pre Šrederovog Kockara još se videlo.

MEMORY (2022 American movie)

 

r.: Martin Kempbel; ul.: Lijam Nison, Gaj Pirs, Monika Beluči, Rej Stivenson, Tadž Atval, 

 *  *  *

Ovaj film mi je bio treći u tripl fičeru u filmskoj sredi i zbog toga sam bio srećan: znao sam da će Lijam Nison da pomlati negativce i tako ću se odmoriti od umetničarenja i dokumentarizma iz prethodna dva filma. Nisam znao da će Nison da pogine na kraju, ali kad bolje razmislim, on je bio živi mrtvac već od prve scene. Umoran, ispijen, upalih i kao umanjenih očiju, mlitav, štaviše s tibom koja pokazuje da odavno ne radi trbušnjake, proređene kose kao da mu je tek nedavno ponovo izrasla posle hemioterapije. Osim toga, on je hitman, nije to posao na modnoj pisti. Posao hitmana je kao rudarski, težak ali sladak.

Lison je ubedljivo odigrao gubitak pamćenja, što je ubrzo objašnjeno početnim stadijumom alchajmera. Od čega pati i njegov stariji brat, jelte. Dirljiva poseta starijem bratu, koji zapravo izgleda kao ćale Majkla Daglasa, treba da nas gane. (Da se razumemo, ovako slično je neki novinarčić opisivao Mika Džegera pre dvadesetak godina i prognozirao mu nestanak. Novinarčić je u međuvremenu umro. Džeger i dalje drma.) U filmu glume i Gaj Pirs i Monika Beluči. Pirs je verovatno potrošio lovu iz "Poverljivo iz El Eja", jer sve više glumi i to u sve raspalijim "projektima". U ovom, pak, uratku, izgleda kao Ričard Drajfus (ili kako bi Tarik somelijer i wannabe lingvista i sveznadar rekao - "Drefis"), koji se manje drogirao a više trenirao i zdravije se hranio. Monika Beluči je, jasno je sada, ipak propala kao kineski kišobran. Dupe joj kao violončelo, dapače kao 2Cellos, steznik radi kao kod Najdžele Loson... 

Ako vam se čini da ima nečeg evropskog i mekanog, neamerički presentimentalnog u ponašanju likova, to je zato što je ovo rimejk nekog belgijskog ili francuskog filma... Onaj tužilac ili senator, na primer, ponaša se kao korumpirani francuski istražni sudija. Određeni odnosi među različitim sektorima organa reda rešeni su bajagi saradnjom meksikanske i amerikanske policije odnosno FBI. 

Lijam Nison spasava svaki film u kojem glumi. Neko je za njega jednom rekao: "Nison i ćutke okrenut leđima glumi bolje i izražajnije od većine glumaca koji melju bez prestanka i trude se iz sve snage"; svaka reč ovde dukata vrijedi. Nison ima galopirajući alchajmer i da ne bi zaboravio osnovne stvari, mora da ih pribeleži flomasterom na levoj podlaktici i tim puškicama se ispomaže. On je, uz Džejsona Statana i Brusa Vilisa, jedini živi akcioni heroj koji nikada ne kinji slabije od sebe. Nekoć je to bio i Čarls Bronson. Taj moralni kodeks usamljenog osvetnika možemo već nazvati po njemu - Nisonov efekat. Kada vidimo Lijama Nisona na velikom platnu, mislimo da još ima nade za ovaj nepravedni svet. Gaj Pirs je ovde dao bleđu verziju sebe iz "Poverljivo iz El-Eja", bleđu i melanholičniju verziju, kojoj je falio Nison da je prodrma. na kraju sam pogodio da je onaj štos "zaboravila sam novčanik", u stvari pribavljanje alibija potresenom i rasejanom Pirsu: on je morao da plati karticom, u paralelnoj montaži se to događa istovremeno dok neko prereže grlo Moniki Beluči. Da, ona je tajkunka negativka. Nekakva pravda je pobedila na gostujućem terenu. Ali, mi znamo a nisu svi pipci hobotnice sasečeni...