THE RIP (2026 American movie)

 

 

 r.: Džo Karnahan; ul.: Met Dejmon, Ben Aflek, Stiven Jan (tako sâm čovek kaže da se izgovara Yeun), Tejana Tejlor, Saša Kale, Kajl Čendler, Skot Edkins, Katalina Sandina Moreno, Nestor Karbonel, Lina Esko 

POVRATAK DEVEDESETIMA

Posle nekoliko kinotečkih kritika, evo jednog recentnog filma da recentniji ne može biti, dakle s godinom 2026! (Mada, biće uskoro jedna šabrolijada, kako s nekoliko remek–uradaka iz 1970-ih, tako i s poznim štancovanim moralističkim filmovima u kojima je glumila samo Izabel Iper.)

Imamo dakle The Rip Džoa Karnahana pa još s Dejmonom & Aflekom; oni kao da su sijamski blizanci, kao Pavao Pavličić & Goran Tribuson, kao Vlada & Bajka, kao Lola Novaković & Dragan Antić, kao Ljupka Dimitrovska & Ivica Šerfezi.

Džo Karnahan je tough guy. Ne dâ se obeshrabriti. Diže se iz pepela. Kreatori i pisci Bokenkamp i Ajsendrat su mu dali da piše scenarije i režira epizode serije Blacklist dok je čekao novi film i to je već dosta da znate o kakvom tipu je reč. (Jer, serija je odlična, pored toga što je transgresivna i opičena i politički nekorektna, sadrži onu writers' magic, pisanje o pisanju, plus levičarsku naklonost prema malom čoveku, koji – kao u Jednoj bici za drugom – ume u svojoj manufakturi mnoga dobra dela učiniti...) A pre toga je režirao slavno Sivilo s Lijamom Nisonom (samo to je već dovoljno za večnaju pamjat) i Nark s Rejom Liotom. Ovaj drugi film mu je na početku karijere u bioskope doveo Tom Kruz lično iz čiste dobrote. Da nije bile te pružene ruke, Karnahan bi danas verovatno režirao TV kalendar na NBC-iju. Posle ga je Kruz pozvao da piše i režira treći deo Nemoguće misije, ali tu se Džo opet razbio o producentski zid. Kao i toliko puta kada su mu filmove odmah bacali na VHS i di–vi–di. Osporavao ga je ko je stigao. Ali on je terao dalje.

Aflek i Dejmon su založili ugled za njega kod Netfliksa da kapnu stotinak miliončića za akcioni spektakl s jakom trilerskom notom. Bioskopi su naime dotle došli, dibidus su kalirali, da toliko para ne može u njima da se vrati „ni u ludilu“, kako bi se reklo u Žarkovu, pa mora odmah na internet. Ali to je Netfliks, nije dajrekt–to–vidiou pa da morate u videoteku da špancirate, da pozajmljujete, a tamo žapci, drkoš videotekar (koji vas cinično gleda i misli „kako će ovaj krele da traži 'Sedam vodoinstalatera trpa sisatu domaćicu'?“), ili pak videotekarka, s očalama i u eskimskim čizmama i s dupetom kano Grenland, cevči zero–kolu i čita „Knjigu o Milutinu“. A ne, drugovi, no Netfliks, jebote!

Elem, Karnahan je 2021. snimio Copshop, koji su pederi među potplaćenim kritičarima – kada smo već kod toga, danas je dodeljeno ono i fantastičan je osećaj ostati čist, ne znam šta mi je trebalo da naglavačke skačem u jezero puno fekalija /što ne znači da im se ne treba jebati keva i za to će se tek čuti!  – odmah počeli da nazivaju B–filmom a Batlera B–glumcem, da bi malo pokrili relativan neuspeh na blagajni. (Kako je samo Edvards tu opčinjenost šuškavcima lepo ismejao u Pasjim sinovima, kada onaj čičica doživljava starački lažni orgazam bez semena dok nabraja koliko je love zaradio koji filmač...!)

I tri godine su prošle bez filma za čoveka i onda su Aflek i Dejmon rešili da porade na svojoj karmi pa su objavili da Karnahan treba da napiše i izrežira akcioni triler š‿njima. To se oteglo i 2025. je batica snimio dva – sada zaista – Šklj–filma, da se podseti kako je to režirati.

I tako smo dobili The Rip. Radnja je smeštena u okrug Majami–Dejd, mada je lepo moglo i bilo gde drugde na bilo kojoj obali, jer ovo je dibidus noar film, sunca nigde, grehota Majamija kao takvog. Reč je o korupciji na više nivoa, u specijalnoj jedinici za narkotike, u FBI-aju, međ lokalnim prašinarima, u vlasti, u kartelu – ama svuda. Atmosfera vonja po losanđeleštini, to je ona atmosfera pesimističkog trilera iz 1990-ih, i Karnahan se opet digao iz pepela: „Ovakve filmove više ne prave, mislli smo!“, glasi konsenzus među kritičarima. Ima drugarstva, to je buddy cop žanr, Karnahanaova specijalnost, podžanr Glikenhausov Blue Jeans Cop, pod–podžanr muški–akcijaš– a–žene–kuvaju–kafu, pod–pod–podžanr ipak–riba–od–glave–NE–smrdi.

U nekom filmološkom smislu, ovo je film o Karnahanu i njegovoj upornosti i idealističkoj, kriptolevičarskoj kliki Kruza, Aflreka i Dejmona (a vi se smejte, zabole me). Taj idealistički kraj gde su očinske i bratske figure na višim položajima ipak poštene i tako daju smisao žrtvovanju na terenu, melem je na ranu umornom gledaocu izraubovanom od paranoje, gledaocu koji se mrtav umoran uveče skljoka pred kompjuter i ne pada mu na pamet da ode da gleda brehtovske pozorišne predstave pa da posle ode na neke demonstracije i tamo ga pogodi gumeni metak u jaja ili u oko, danas, kada sve ono drmusanje čamca iz Kaufmanovoe Invazije trećih bića ili Pakjulinih paranoičnih filmova deluje kao prizivanje đavola u Majstoru i Margariti... Đavo je došao još s Reganom i Tačericom, a liberali su tražili trunje u Karterovom oku, čistili su sneg i šetali do Havane! Tarner, Fonda i Markes s Kastrom na Kubi, jebote bog!

Da ne znamo da je ovo snimljeno prošle godine, rekli bismo: „zaboravljen idragulj iz pera Džejmsa Elroja“. (Dobro, on bi ubacio barem jednu fatalnu žensku.)

Onaj fleš–bek u kombiju bi dušu dao za DePalmu. Film je staromodan i po tome što zaista ništa ne ostavlja nerazrešeno: otvoreni kraj je paranoja, to je neupokojeni vampir, to je hobotnica kojoj su preostali pipci. U ovom filmu znamo da će se sutra sunce ponovo roditi.

Začuđujuće malo ubijenih. Pozitivka, kapetanca Džeki Velez (Lina Esko) gine na početku ali fascinira kako ostaje da zrači i tokom preostalih sat i 40 minuta filma, ona dakle biva ubijena, a posle tek na kraju jedan od dva izdajnika biva upucan i to jer je tako želeo. I jedno ranjavanje imamo (volšebno lako zalečeno) – i to je sve. Film je zapravo kameran i tačno mogu da zamislim brodvejsku verziju, jurnjava kolima na kraju – opet po mraku – liči na usiljeni produžetak da se nabudže minuti, obaška zato što mi već 25 minuta pre kraja saznajemo ko su loši momci.

Ali, tu dolazi onaj III čin koji mora da radi po holivudskom Ustavu i opet sam se podsetio šta to ne volim kod akcionih spektakala i filmova o Bondu: – taj III čin, u kome se morališe i objašnjava već objašnjeno, u kojima se likovi međusobno drže na nišanu i melju kao na završnim plenumima kongresa SKJ. To niko nije uspeo da izbegne, ni Doner u 16 blokova, čak ni Pekinpo u Eliti ubicâ (gde Duval i Kan kao u srednjovekovnom pozorištu izlažu argumente za i protiv državne penzije u odnosu na jednu finu korupciju i ležaljku između dve palme), ali to je to. U ovom životu nećemo gledati drugačiji akcijaš.

Karnahan je majstorski izrežirao početak: dinamičnom montažom je pokazao svu napetost i egzistencijalnu ugroženost kapetanice Velez, njenu predanost, uvežbanost ali i časni neuspeh. I uvodna špica tu ne gubi vreme već se odmah kreće s isleđivanjem („intervjuima“) njenih još potresenih kolega iz specijlane jedince (s mnogo suglasnika). Svi su sumnjivi! Jedan od islednika iz FBI, Del Bern (Skot Edkins) u stvari je brat narednika iz specijalne jedinice (Ben Aflek) i mi to naravno da ne znamo i ne možemo znati, ali kada Aflekov lik napadne Berna – sledi rez i Dumars (Dejmon) odmah na pitanje „O čemu se radi“ kaže: „Braća se opet tuku!“ Tako se to radi!

Aflek je na prvi pogled bad cop, on puši protivno propisima jer mu se može i komisiju pita:

Have this board ever caught a cop killer??

Dumars je od ubijene koleginice dobio SMS: ona mu je to poslala ranjena i znajući da joj dolaze dželati, poslala je poruku, bacila telefon u Atlantik a mi gledamo maskirane egzekutore... Na osnovu tog SMS-a, on kao poručnik – dakle nadređen Aflekovom liku – pokreće raciju s kučetom koje trenirano da nanjuši lovu. I u jednoj kući, gde je samo „Desi“ (Saša Kale), po svemu sudeći neprijavljena Kolumbijska u ulozi hauskiperke, kuče nanjuši – 20 miliončića! U kantama za farbu.

I više neću ništa da vam kažem.

Ima korupcije i korumpirani će biti uffaćeni i privedeni licu pravde. Oni na koje smo sumnjali ispostaviće se kao dobrice i štaviše heroji. Ima finih preokreta, rekoh već ima i zgodnih flešbekova...

Kritičar Gardijana Bendžamin Li pomalo zlobno je primetio da je pravo umeće postići da one obične kuće deluju preteće: „neki će se pitati da li je to sve zaista koštalo 100 miliona dolara?!“ I bogami to je dobro pitanje. Na pamet mi je pala serija „Ko ne voli Raleta, jebali mu ćaleta“, u kojoj (seriji) su najskuplji rekviziti bili daske za peglanje i kredenci s deponije, sve se događa u špajzovima a potrošeni milioni! Čika Zečević se zdravo najedio što to nije bilo isterano do kraja. Ja sam evo gledao scenografiju i u onoj kući gde su našli milione zapazio sam slanike i bibernike i flašice s kečapom na trpezarijskom stolu i jednu gajbu s „kućnom hemijom“, makazama i đubravnikom.

Ima saspensa za izvoz u filmu i poprekih pogleda: evo kako Dejmonovv Dumars gleda preko ramena dok se vraća koleginicama koje broje pare. (Po proceduri, naime, lova koja se nađe mora da se izbroji na licu mesta, „osim ako nije zaoečaćena u neku plastiku s oznakom koliko je tu para“.)

Ili kad stigne poseta sumnjivih prašinara:

Slike s početka pokazuju protraćeni Majami noću, mostove i kapetanicu Velez pod stresom.

Kraj filma, rekoh, pati od neizbežne boljke: negativac ne sme odmah da se preda već mora da se drži love kao pijan plota i pokuša da pobegne makar sam sebe za kosu vukao. Tako jedan od njih vuče torbu s parama i ima tu nešto od one pouke da se „zločin ne isplati...“ Vuče on torbuljak i ne dâ pare (kao u filmu A Simple Plan gde Bridžit Fonda kumi muža da ne spaljuje pare u kaminu).

Ali, kraj filma nosi tvist za tvistom. Kada ovaj što na sliki vuče lovu na kraju nudi Bernu da podele plen, ovaj mu otvori torbu. Mi ne vidimo još o čemu je reč. Sledi pucačina, kamera se spušta i pokazuje nam da je torbuljak pun – telefonskih imenika. Zatim sledi rez i vidimo rasklimatana kola u kome se voze koleginice detektivke: na zadnjem sediptu su one kante za farbu, mi znamo – pune para...! Zaista efektno.

Ni tu nije kraj. Onaj izgužvani papirić koji je Dumars dao majoru Tomu Valjehu (zlokobni Nestor Karbonel, s licem krimosa) sadrži brojku koja se... Šta mislite, da li se u dlaku (u dolar) poklapa sa opet prebrojanim iznosom?

Karnahan je živ, mrda se, umro nije,

dok je Dejmona, Afleka, Kruza i kompanije!

 

ARGO (2012 American movie)

 

 r.: Ben Aflek; ul.: Ben Aflek, Brajan Kranston, Alan Arkin, Džon Gudmen, 

Viktor Garber, Tejt Donovan, Filip Bejker Hol, Kajl Čendler,

 Ričard Kajnd, Tejlor Šiling, Keri Biše, Klea Duval 

 

Konačno sam pogledao ovaj film.

Uradak ima četiri (4) aspekta ->  dva (2) pozitivna, jedan (1) ljigav – ali koji je nerazumljivo prehvaljen i nagrađen – i jedan (1) i po (½)  loš aspekt,  mučki 

gurnut pod tepih.

(1) pozitivno

Kao triler i saspens, film je uzbuđotina bez mane, po svim pravilima žanra, sa spasavanjem za dlaku, u poslednji čas, sa svim junacima i negativcima po propisu, hrabar i pametan pripadnik službe isprva nailazi na nerazumevanje vrhuške, ali ipak dobije zeleno svetlo, pa mu zatim usred operacije upale crveno svetlo, a on se, sâm, jedan u majke protiv sistema snađe pa čak i iregularnim stredstvima, i –> za dlaku uspe, delić sekunde bi bilo dockan, ama malo je falilo. Jer ta priča je očaravajuća, istinita a filmska, filmska a istinita. Naime – krajem Karterovog prvog i – ispostaviće se – jedinog mandata, jedna od posledica verske revolucije u Iranu je upad u amerikansku ambasadu i kidnapovanje njenih službenika. To se po mnogima usralo Karteru u izbore. Šest članova osoblja se ipak nekako izvuklo u gužvi i umaklo u kanadsku ambasadu odnosno privatne rezidencije kanadskih diplomata. Njih je još moguće spasiti, ali uz ludačku ideju: treba inscenirati snimanje nekog treš SF filma, a amerikanskim diplomatama pribaviti kanadske pasoše i razna zanimanja u svetu filma – producent, reditelj, direktor fotografije, lokejšn menadžer itd. I to mora brzo da se uradi, ali uz pomoć dragovoljnih saradnika iz sveta filma, jelte, može se. Zaista filmski i to višestruko. Čak i ako smo načuli nešto o tom poduhvatu ili se čak sećamo uzbudljivih feljtona iz Ilustrovane Politike, moramo da grizemo nokte i da strepimo, ooooh, hoće li uspeti?

 

(2) pozitivno

Devetsto sedamdesete. Ta čudesna decenija: zulufi, smešne frizure, zvoncare, kragne na košuljama nekoliko kvadratnih decimetara, kravate široke toliko da mogu da posluže kao obloge za lečenje grudobolje ili preventiva protiv zapaljenja pluća, ič sikjuriti ček na aeroportima, već krećemo na svoj let 20 minuta pre polaska, svi puše kao danas u srpskim ugostiteljskim objektima, kolica pravi pleh, fordovi i kadilaci i ševroleti a umesto fiće mustanzi, divota za gledati, niko ne zaključava kola a svi ostavljaju ključ, niko se ne vezuje, svi piju crnu filter kafu iz bokala i grickaju reš slaninicu, frizure na ženskinju – Zana, Mersiha Čolaković, Vlada Čapljić, niđe mobilnih telefona, samo bakelit, brate, bakelit, muzika Cepelin i disko, mile, disko, muške ogrlice landaraju po grudima maljavim, a damama na aerobiku se jednodelni kostim uvuče u guzu, hot-dogovi su bili od Udruženja nutricionista preporučeni svakodnevni obrok za pionire i zaposlene u javnom sektoru, sloboda, čoveče. Oduvek sam se palio na sedamdesete. I otud su ove slike dole – melem.

(3) Prehvaljeni deo, a zapravo srednja žalost

Opis Holivuda u izvođenju Arkina (Lester Zigel), Gudmena (Čembers) i Ričarda Kajnda (alavi producent Maks Klajn) hteo je da bude o istom trošku komički odušak i – haha, dajte nemojte – samokritika Holivuda, kul šaljenje na sopstveni račun pri čemu se eksploatacija ženskog mesa protura kao nešto okej i što ide u opis posla. Dijalozi Alana Arkina i Džona Gudmena su britki, ali su više za Subotom uveče uživo, nego za film koji se ipak bavi ozbiljnom temom. Uostalom, i dalje mislim da je diklajning i depresivnom Arkinu pristajao za dve skale ozbiljniji tekst, inače bi bolji bio Leri Dejvid za ove uanlajnere koji ištu nasnimljeni smeh. Treba zapaziti da je Gudmen u vreme snimanja bio u fazi debeljuce i da još nije bio prodao dušu đavolu i počeo da se kljuka Ozimpikom, tako da danas – uz boju kose kao Tereza Kesovija – liči na  džinovsku vevericu. 

 

(Debeli i mršavi)

 

Uglavnom, ova prepotentna samokritika filmadžijskog sveta kao da dolazi iz drugog filma.

 

(4) Negativna stvar, inače gurnuta pod tepih

Pravog Tonija Mendeza, protagonistu ovog filma, igrao je Ben Aflek, koji izgleda kao Ričard Čemberlen u seriji “Doktor Kilder”. Mlad, lep, razveden, divan otac, koji se na daljinu badi-badi bonduje sa sinom tako da vam se srce razneži, ima dobrog nadređenog, zamenika direktora CIJE, O’Donela (Brajan Kranston; i direktor CIA je okej dasa /Filip Bejker Hol/), pravi je profesionalac i patriota. E, ali po prezimenu vidimo da je pravi čika Mendez, hm, meksikanskog porekla. 

 (Pravi Toni Mendez i čika Karter)

Ironijom sudbine, on je pošteni Meksikanac, tatko mu je umro rano pa čak ni španski nije naučio i nije se šlepovao na nacionalni ključ i manjinstvo. Ali i takav bi pokvario film, bilo bi to u izvesnom smislu kao da beli kardinal nemačkog podrijetla prihvati naučni fakat da je Isus u stvari oniži Aramejac s kukastom nosurdom, debelim usnama i tenom boje bele kafe. A Benu Afleku nije bilo teško, ipak je on potomak robovlasnika,  da majkldžeksonuje lik. Nisam voukovac, ali mogu da pogledam.

 

(4a) 

Ima još nešto. Aflek se kao Toni Mendez muči sa razvedenom ženom, bori se za više kontakta sa sinom ali često odsustvuje sa školskih događaja...  Glumica koja glumi majku koja kao da staje na put tom bondovanju jer je tako u mogućnosti, odigrala je lik na način da se muškarcu javljaju razne misli po glavi. Ali, ko zna, možda je baš to – i jedino to!? – realno preneto iz života. 

 

GONE BABY GONE (2007 American movie)

 

r.: Ben Aflek; ul.: Kejsi Aflek, Ejmi Rajan, Mišel Monahen, Morgan Frimen, Ed Heris, Džon Ešton, Madlen O'Brajen (dete), Mark Margolis, Ejmi Madigan  

 BOSTON BURNING

Ovaj film bi mogao biti prikazan u „Kino Oku“ 2123. godine s temom: pravda ili pravičnost? O toj dilemi smo svi ponekad mozgali, po mogućstvu nezainteresovano (jer nismo lično pogođeni), i liberali bi govorili „ko smo mi da sudimo, bolje 100 krivih na slobodi nego jedan prav u zatvoru“, a seljaci bi vikali: „konjima za repove, pa će da nauče“. Film ima dobar kraj (vidi sliku!), koji će većinu gledalaca navesti da se odluče u toj večitoj dilemi, taj kraj u kojem Patrik Kenzi (Kejsi Aflek) sedi na trosedu pored Amande (Medlin O'Brajen, dete) i gleda s njom crtać, glumi bejbisitera jer je majka – koja je u ranije u filmu kroz plač obećala da će da se promeni i da neće da se provodi i zeza već samo da pazi dete – otišla na sudar pošto se nafrakala i popila pivo-dva iz flaše. Gledalac tada (u srcu) zna da li je Patrik doneo pravu odluku kada je prijavio nekadašnjeg šefa odjela za nestalu decu i moralnu gromadu Džeka Dojla (Frimen, od svih) za kidnapovanje. A kada smo saznali da je mala Amanda ipak živa i da se nalazi upravo kod (polu)nečasno penzionisanog komesara, sve se sklopilo: zar on nije ranije u filmu objasnio da mu je 12-godišnja ćerka oteta i ubijena? Zar nije normalno da želi da to nadoknadi? Onda je jasna i žvaka detektuva Remija Bresana (Ed Heris) da valja i podmetnuti dokaze ako nema druge, najvažnije je dete. Dijalog Dojla i Kenzija je nadmudrivanje kao u debatnom klubu Cross Fire na CNN-u, zamoran je i meni je bio patetičan. I pomalo neverovatan (iz više razloga). Ali onaj kraj je sve izvadio. On je rekao sve.

Film ste sigurno gledali, davno je to bilo, a ne kao ja pre neki dan na Korzici u rajter rezidensiju, tako da neću da brinem zbog spojlera. Ja sam tek pre neki dan saznao da je Amanda ipak ostala živa.

Mistična reka, na taj film mora da se pomisli jer i ovde je roman Denisa Lehejna osnova, iako se meni javlja i Mississippi Burning u režiji Alana Parkera. Boston naime u ovom filmu izgleda kao najgori vilajet i palanka i tu su voljom scenarija bačeni nerdovi, detektivi i momak i devojka,  Patrik Kenzi (Kejsi Aflek)  Endži Đenaro (Mišel Monahan), koji bi najviše pristajali stupidnom sitkomu Rules of Attraction, ali na volšeban način uspevaju da prežive zmijsko gnezdo, leglo lavova, gladijatorsku arenu, balkansku krčmu, lude Irce, nadrkane crnce dilere i prezrive, okorele policajce. U stvari, jedna doza neuverljivosti jeste i previše i olako dobar odnos koji klinci imaju s glavnim detektivima, Bresanom (rekosmo, Heris) i vernim mu posilnim, Nikom Pulom (Džon Ešton, specijalizovan za ovakve uloge detektiva s večitom papirmom čašom kafe u ruci). Prosto je nemoguće da su ta dva nežna cveta preživela neokaljana i čitava. Ono jeste da je „objašnjeno“ da je Patrik odavde, znači družio se nekada u kraju sa svim i svakim, ispostavlja se sve krimos do krimosa, ali kako, bre?! Da nije posle proveo nekoliko godina na Tibetu i u nekom manastiru se čistio od pljačaka trafika i droze?

Denis Lehejn je Irac. I reditelj i brat mu, kao i većina glumaca (i imena likova). Ovde se irska mafija i crnački karteli mrze kao pas i mačka, kao da je film iz 1970-ih, nema tu ni P od političke korektnosti i miljanićevskog ključa (u rodnom, queer i svakom drugom pogledu). Denis Lehejn piše mušku prozu, u Mističnoj reci jedna likica kaže mužu „ti si pravo muško“, kaže to Šonu Penu, normalno, i jasno je da za šonje nema mesta u Bostonu, barem u ovim arealima koji su narkomanske džungle u pabovima i oko njih. Postoje beli i crni pabovi... samo na filmu i u knjizi lik Denijela Defoa i lik Patrika Kenzija mogu da izvedu ove podvige koje su izveli. U Mističnoj reci jedna žena kaže „ti si pravo muško“, u ovom, pak, Helen Makridi (Ejmi Rajan, nominacija za epizodu) na početku kaže: „tukô me je malo, bio je neodgovoran, ali imao je veliku karu, pa šta onda... “ Ženski likovi u Lehejnovim romanima su kao u filmovima Majkla Ćimina – slabosti, ime ti je žena. Oni rezonuju kao supruga Reja Liote u Dobrim momcima, ili su zabrađene babe i staramajke.

Book Depository je ugušen kesom i bačen s betonskim ortopedskim cipelama u Hadson, inače bih tačno poručio primerak ove knjige da vidim kako je scenario rezao pa lepio.

„Imate li vi decu?“ Nemojte nikada nastavljati razgovor kada vas neko to pita. To je toksičnija (počeo sam previše da rabim tu reč, kao da sam neka tetka, jebote) verzija onoga „ja sam pravnik pa znam“, a na nivou „krv sam lio na frontu a ti nosiš maskirne hlače s samo slušaš Ramonse“. Tu rečenicu je izgovorio Friman i lepo ju je obrazložio, ali kraj će pokazati da je bio kvaran kao mućak.

Mala Amanda je nestala a ujak i ujna nemaju poverenja u policiju pa angažuju pomenute nerdove. Familija smrdi, doslovno i metaforički, žive kao u svinjcu, a tek je niži društveni talog još ružniji, da bi ga u cirkusu teško razlikovali od kaveza s orangutanima i šimpanzama. Epizodisti Mark Margulis i Žil Kig igraju naročito odvratan bračni par matoraca ovisnika i pedofila. Margulis je u fahu matorog mafijaša odavno, a rekoh za Eštona da je rođen s futrolom oko ramena i s plastičnom čašom loše kafe. 

Film je u departmentu pravno/filozofske/etičke poruke odličan. Kada se otkup završi pucnjavom u kojoj negativci ginu a Amanda je verovatno pala s visine u vodu i ostala samo lutkica, sat pokazuje da je prošao samo sat filma. Znači onaj epilog s naratorom i rezimeom ne može biti kraj. I nije bio, evo nestalo je još neko dete – previše zgodno, ali idealno za roman i film – i Patrik sasvim slučajno, dok pomaže starom ortaku da proda kokain (što se toleriše, važnija su teža kriminalna dela jelte) spazi na ruci jednog degenerika u kući matorih ovisnika – ogrlicu Sv. Kristofera inače pokazanu u opisu na TV Vestima. Patrik to dojavi gde treba i u raciji pogine simpatični Pul, a Kenzi uđe sam u kuću, pronađe mrtvo i mučeno dete i napadu konsternacije ubije počinica.

 Posle se kaje, posle mu se Bresan ispoveda (kao fol, zbog viskija, jer svi detektivi i novinari i glumci piju), i to je opet zgodno, jer ne bismo imali rešenje zločina.

Što više vremena prolazi, sve mi više bode oči ta zgodnoća, ali film ima srce na pravom mestu: zapamtite onu scenu kada se Helen (Ajmi Rajan) zaplače i obeća da će se „popraviti“ i iznudi obećanje od dirnutog Kenzija da će naći Amandu. Pa je onda zamislite dok gledate završnu scenu: Kenzi i Amanda gledaju crtać u ofucanom stanu. Odlučite sami. A ionako biste pre izabrali Miljakovac kada prodate Titov stan pod stare dane umesto Bostona ovakvog, jer propala je Merika...

The Last Duel (2021 American Movie)

 

 

režija: Ridli Skot; ul.: Met Dejmon, Adam Drajver, Džodi Kamer, Ben Aflek.

*    *    *

Drugi film u tripl fičeru u nedelju u drugom sinepleksu bio je srednjovekovni spektakl Ridlija Skota. 

Burmenov "Mač kralja Artura" sreće Raselove "Demone". Ali sanitizovane i prilagođene politički korektnoj i oktroisanoj slici polova i rodnih odnosa, dočim je rečena slika polova ("položaja žene") te rodnih odnosa data tačno i u ovim "starim" filmovima, čak tačnija i nemilosrdnija slika, ali strinama valjda smeta golotinja. Filmu se prigovara zbog "preduge i mučne scene silovanja", tako da je sasvim jasno zašto su Pekinpovi "Psi od slame" i dan-danas nevoljeni, oklevetani i uostalom makazama osakaćeni u bioskopima svuda osim u Titovoj Jugoslaviji... 

Skotu je upanula sekira u med. Rođen sa srebrnom kašičicom u ustima, namlatio paričke u marketingu (reklame za Eplovu jabuku su njegov rad), svingovao po Londonu kad je to bilo redovno stanje, živeo kod keve, a onda mu je proradio nerv filmoljupca. I tako, on pravi filmove, ali uvek fali "ono malo duše", ne vidi se da ga je briga za likove. Bio je i ostao crtač stori bordova i autor video spotova, vizuelni šok preovlađuje nad psihologijom. 

Met Dejmon je maskiran, ima uverljiv ožiljak, podgojen je a frizura mu je kao u Mitra Mirića ("mullet"), ali glumi opasno, on nosi film. U sceni u kojoj mu Kamerova, verna ljuba, pere noge u lavoru, vidi se džinovski palac kao u crtanom filmu, čukalj veličine Gibraltara itd. Nadam se da mu je i dupe od jastuka (kao kod one "trudnice" na vašaru na početku filma), a da se nije stvarno ugojio kao prasac. Ben Aflek ("Pjer"), ofarban u plavo, govori kao nevjorški mafijaš, a ponekad kao da imitira Maljkoviča iz "Opasnih veza", dok je Adam Drajver, kao ambiciozni vitez, oportunista i Dejmonov oponent, pravi dizelaš iz našeg rijalitija. Odlične epizode francuskog balavog kralja i đavoljeg advokata (Željko Ivanek), što naravno vuče na MeToo pokret. 

Međutim, ni feministkinje nisu zadovoljne. Nešto fali. Rašomonijada nije dovoljno rašomonska, što možda i treba tako - reč je o istinitom događaju /poslednji dozvoljeni dvoboj povodom optužbe za silovanje/ i predložak je non-fikšn knjiga. Ipak je tu moglo da se zabiberi malo više, kamo umetnička sloboda? Scene borbe se previše vade na krupne planove i faličnost gledaočevog oka. Skot nije izgubio modžo, jer ga nije ni imao, ali sad, izgleda, rezonuje kao matori Istvud:: "Samo teraj dalje, da snimim što više filmova!". Ponekad je dijalog "previše moderan", takav je utisak iako ja to ne mogu znati, Aflek baš zvuči presavremeno. 

Sudski proces na kraju imao je "demonski" potencijal, ali je ispao kao prosečna sudska (samo kostimirana) drama + Histori Čenel, ič ne deluje upečatljivo, više kao ilustracija i uz to s premodernim dijalozima. Kao da nešto fali ovde, moram da ponovim, i to nije bio novac. Pa ipak pojedini kadrovi deluju kao u TV drami. 

Nikada Skotu nije falilo para, pred snimanje "Osmog putnika", na primer, 'ladno je uzeo četvoronedeljno odsustvo i bacio se na crtanje. Nacrtao je milion crteža velikog formata: pastel, ugljen, drvene bojice, i pokazao to producentima, koji su odlučili da - povećaju budžet! Kada mu je Oliver Rid riknuo od srčke na snimanju "Gladijatora", ne samo da nije požalio što je pijanduri Ridu dao milionče kao honorar, već nije hteo da izbaci snimljene scene s njim i stucao je nove milione da dovrši Ridove kadrove pomoću kompjutera. Nedavno je oportunistički i bez premišljanja izbacio obeščašćenog Kevina Spejsija iz filma "Sav novac ovog sveta", zamenio ga Kristoferom Plamerom i snimio sve te scene ispočetka. Znači, pare nisu bile problem, Ali nešto fali. Da je neki drugi reditelj u pitanju, pa da se pomisli da je po sredi prpa i vuna kićo od Me Too pokreta, ali, kako rekoh, Skotu je oduvek falilo žara da se uživi u svoje likove. To je za njega kompjuterska ili strateška igrica. Možda je bio dodatno na oprezu zbog teme, da en naljuti wokovce, ali ne bi on i ovako uradio drugačije. Čak ni pomenuta sanitizovana sudska scena, koja je, kako rekoh, bila potencijalni dragulj u pogledu možebitne feminističke kritike (bez ironije), ostaje bez duše, ošljarena, nedoigrana, ćorak u topu koji je pretio gadnim đuletom. Skot ostaje upadljivo nezainteresovan i može se reći da je to glavna karakteristika njegovih filmova, njemu imponuje da bude reditelj, ali je bio i ostao autor reklamnih filmova.