Muškarci kuvaju (2): The Ipcress file (British 1965 film)

 r.: Sidni Fjuri; ul.: Majkl Kejn, Najdžel Grin, Gaj Dolman,

Sju Lojd, Gordon Džekson, Obri Ričards

 

U Ikpres fajlu se začeo serijal o Hariju Palmeru. Dasa je bačelor, svinger, ženskaroš, britiš Bond. Fjuri je vizuelno udesio film efektno, miksujući paranoju Hladnog rata, psihodeliju rokenrola i uz frenetičnu montažu Pitera Hanta (kome je podmetao konjske trankvilajzere u ajriš viski da mu /Fjuriju, ne Hantu/ film ne bi ličio na selersovske lsd eskapade) postigao dinamiku koja je i danas zavidna.

Jedan drugi dasa, dasin šef,  iz nomenklature tajne službe pošalje Harija Palmera drugom odeljenju bajagi za kaznu a u stvari ga šalje na zadatak, ali Palmer to ne zna. Ne znaju ni gledaoci, njima se čak sugeriše da je taj dasa (pukovnik Ros, Gaj Dolman) izdajnik. On presretne Harija Palmera u samoposluzi i prekori ga što kupuje skuplje strane pečurke i senf, a ne domaće!

 Taj štos je u 3. sezoni serije „Državni službenik“ – pozajmljen, haha, kada lik Marka Baćovića testira jednu ženu koju treba da vrbuje i  hvali njen izbor prosečnog domaćeg vina umesto da se rasipa na skupa francuska ili italijanska...

Kuvanje u filmu se vidi u ovoj sceni:

"E, sada ću da ti kuvam...!"

Treba reći da je ekipa iz filma dibidus bondovska, montažer je Piter Hant, moj omiljeni uništeni reditelj, producent je Hari Salcman, tu je Ken Adam, a muziku je komponovao svinger Džon Beri. Negativac je naravno major Dalbi, ali kada ga igra Najdžel Grin, publika je to odmah pogodila, pa gde može Gaj Dolman da bude negativac! Kao da u naš krimić metnete Ljubišu Samardžića i Milana Srdoča: odmah se zna se ko će da bude bad guy.

ITALIAN JOB (1969 British film)

 

r.: Piter Kolinson; ul.: Majkl Kejn, Noel Kauard, Beni Hil, Toni Bekli, Rosano Braci, Raf Valone, Megi Blaj, Henri Makgi, Robert Pauel

 *  *  *

Početkom 1980-ih, tačnije 1983. g. RTB je pre i posle Nove godine prikazao niz mizantropskih filmova koji su mi u to depresivno vreme – restrikcije struje, nestašice kafe, ulja i čokolade, sve jači plač za Tiletom – delovali kao skriveno agitovanje: svi odreda kao da su propagirali homoseksualnost, promiskuitetnost, moralnu relativizaciju, glavni likovi su bili žigoloi i droce, državama se upravljalo iz zatvora, opšti cinizam je vladao, pamtim repliku Džordža Paparda (devojačko Pepard) iz filma u kojem je igrao maltene mušku drocu: „Samo mi bruh fali u ovom periodu života moga“, velim, priviđale su mi se aluzije na neuspelo lečenje JB Tita i gejstvo likova na svakom koraku... U toj skupini filmova bio je prikazan i ovaj, „Italijanski posao“ dakle, ali kada sam odlučio da preko RTS Planete pogledam uradak na tek ukroćenom samsungu numero 10, bio sam u zabludi („pogrešnoj zabludi“, što bi rekla Brena) da ću gledati Silver Bears (Srebrne međede) Ajvana Pasera. Koji kvrc! „Beli luk i čaj od nane, gopsodine“, što bi rekla dva matorca iz operske loge, pardon – lože, Slavko Simić i Milutin Butković.

Elem, „Italijanski posao“ nastavlja tragom utemeljivača žanra heist movie-a, Stenlija čika Kjubrika, naime nastavlja tragom mother film-a, „The Killing“ iz 1956.g., kod nas distribuiranog kao „Podela“. (Jer, kanda je „ubijanje“ bilo prejaka reč u ono vreme. Ironično, film „Split“ Gordona Fleminga, iz istoga žanra ali 12 godina mlađi, distribuiran je kao „Krvava podela“, da se pojača dojam; eto kako se menja duh vremena za deceniju „i žilet“. Samo godinu dana kasnije čovek se spustio na Mesec i održan je festial u Vudstoku a posle je počelo srozavanje sloboda u svakom pogledu.) Rekoh, elem i znači, nastavlja tragom tog žanra, koji je praktično uveo posmatranje pljačke iz ugla počinilaca, kao što su Pekinpo filmom „Gvozdeni krst“ 1977. i Anatol Litvak filmom „Noć generala“ 1967. uveli posmatranje II svetskog rata iz ugla nacista. Za razliku od krvnih delikata, pljačke su pogodnije za tako nešto, to jest da se navija za počinioce, jer – zahvaljujući prvom svetskom komunisti, Robinu Hudu – lakše je identifikovati se s otimanjem para trulim bankama ili drugim lopovima. Kjubrik je u „Podeli“ postupio kao i uvek kada se dohvati određenog žanra: „razmontira ga, dekonstruiše ga i zakuca ga kao zumbul u zemljicu crnu“ (prilično verno citiram teoretičare filma). Žanr se sastoji od: a) detaljnog planiranja sa sve „bluprintom“, merenjem štopericama i bezbrojnim probama; b) napornog okupljanja ekipe (pri čemu neki moraju silom da se nagovaraju); c) zatim uspešnog izvođenja pljačke osim u jednom detalju zarad peripetije; i na kraju d) – propasti svega zbog urođene slabosti jednog člana ili više njih, najčešće prema ženi ili kakvoj druoj opsesiji. Kjubrik je zaista zakucao žanr, nema šta, pa su kasniji filmovi morali da se pomere u pravcu karnevalizacije, parodije, uvođenja više erotike pa i golotinje i čak seksa, s primesama socijalne, političke i kulturološke kritike.

„Italian Job“ je tipično engleska šolja čaja (pun intended), engleski humor, protkan aluzijama na gejstvo i na engleski klasni red, koji vlada i u zatvoru. Treba imati na umu godinu proizvodnje – 1969. Znači, ovo je i svinging landn muvi, raznobojan i šašav na arthaus način kao „Modesti Blez (devojačko Blejz)“ i namenjen pre svega Majklu Kejnu kao još jedan propeler na njegovoj zvezdanoj stazi, a i Kejn je imao svojim stardomom da doprinese da ovaj bioskopski film (i opet pun intended) namlati lovu, što je i učinio u Ujedinjenom Kraljevstvu i Evropi.

Nama 1983. je pojava Benija Hila u filmu bila naročito zanimljiva, jer je njegov šou u to vreme carevao na jedina 2 jugoslovenska kanala (plus RTV Novi Sad). Imam utisak da je njegova uloga profesora i stručnjaka za kompjutere Sajmona Piča naglo isečena. Isti mi je dojam i za ulogu Lorne (Megi Blaj), devojke Čarlija Krokera (Majkl Kejn), ali nisam pronašao apokrifna svedočenja koja bi to potvrdila.

Zaplet nije mnogo bitan – ovo je film koji pleni enormnim brojem uništenih skupih automobila u sinemaskopu, lepim bojama, jurnjavama na ulicama Torina... Znači, Kruker je tek izašao iz zatvora i devojka Lorna ga časti gomilom devojaka u donjem vešu ili bez njega. Kejn dobija poruku od udovice stanovitog  Bekermana. Ona mu predaje torbu s tonskim filmovima na 16-milimetarskoj traci. Bekerman (Romano Braci) u prvom kadru kaže: „Ja sam mrtav!“ Njegovu pogibiju smo inače videli u uvodnoj sekvenci. On izlaže genijalan plan za pljačku 4 miliona dolara u zlatnim polugama. Kruker posle mnogo muka uspeva da ubedi Bridžera (Noel Kauard) da mu pomogne i „obezbedi infrastrukturu“ u vidu mnogo skupih kabrioleta i bezbroj mini morisa za prevoz zlata. U tom trenutku sam još mislio: "E, sada će Kejn da ode do Martina Balzama. Pa ćemo videti i Sibil Šepard." Bruka! Zabavno je što je Beni Hil – „stručnjak za kompjutere“, a njegov je posao da jednu magnetnu traku u torinskom informacionom centru zameni drugom trakom pomoću – šrafcigera! To je mogao i šuster da uradi. (Inače tom trakom se izaziva kvar svih torinskih semafora i omogućava gungula neophodna za bekstvo pljačkaša.)

Filmom dominira sveopšti promiskuitet, seksualni, moralni, politički, pravni, pravosudni. Jasan je novi pravac žanra nakon Kjubrikovog maltene dostojevskijevskog film noara: karnevalizacija i londonski svinging se prebacuje na ceo svet.

Kraj filma je „otvoren“. Vozač autobusa u kome su zlato (teško, mnogo teško, to zna svako), srećni pljačkaši i tri mini morisa se previše raspilavio. Ekipa izbacuje jedan po jedan mini moris niz različite litice, ali kamera prikačena kod točkova prikazuje da je jedan od tih točkova zloslutno rasklimatan. Da, dolazi do udesa, bus se zanese i jednom polovinom visi nad ambisom, a zlato se otkliza baš do zadnjih vrata, ostavljajući usranu ekipu da održava ravnotežu na drugom kraju...dokle?! Do nastavka, do koga nije ni došlo.

HANNAH AND HER SISTERS (1986 American movie)

 r.: Vudi Alen; ul.: Vudi Alen, Mija Farou, Barbara Herši, Dajana Vist, Majkl Kejn, Maks fon Sidov i milion drugih. 

*   *   *

Gledajući ovaj ciklus filmova Vudija Alena, od kojih (filmova) sam neke kompletirao a neke poželeo da vidim ponovo (iako nisam leteo dugim letom u Sidnej – o tome kasnije), pada mi na pamet koliko je trula zlovolja koju sadašnji sredovečni mladoturci & punoglavci Ebertovog sajta već skoro deceniju ispoljavaju prema tom čoveku ”koji stalno snima isti film, samo menja naslov”. Niti su Menheten i Hana i njegove sestre remek-dela, niti su ovi poslednji šuplji, „poslednjih 20 godina je bolji reditelj nego scenarista“, grakću oni. Niti je „Ponoć u Parizu“ briljantan niti je „Wonder Wheel“ krš. Već se tetkama i strinama ne da da hvale film navodnog pedofila, koga su u vreme premijere „Čudesnog točka“ već zlurado videli u zatvoru. Nema veze što su po svemu sudeći optužbe neistinite, stotinama PK tetaka je bilo važno da na sve četiri strane sveta signaliziraju vrlinu. (Kada je "Ponoć u Parizu" premijerno prikazana u Kanu, prva reakcija jednog Ebertovog henčmana bila je: "Sve je besmisleno, strahovito plitko, od zapleta, likova i replika, naporno gledati, lišeno svake duhovitosti i inteligencijei...", ali čika Ebert je naredio da se to obriše. čak ni keširani post se ne vidi. Zbilja čudan incident.)

Emotivne veze, zaljubljivanja, odljubljivanja, pomirenja i „venčanja na kraju do kraja života“ u Hani i njenim sestrama su jednako „smislene“ kao i u Menhetenu. Reč je o lagodnom svak-jebe-svakog ringišpilu, popunjenom Alenovim skečevima o strahu od smrti, traganju za smislom života, generičkim jevrejskim roditeljima u 2 varijante (sentimentalizovani starci u šou biznisu, ili, pak, Tarane ili drugi stripovski karakteri, koje kao da je stvorio Art Bačvold) itd. Nema početka, nema kraja, svaki je Alenov film isečak nevjorškog kaleidoskopa s tim knjižarama, tim Brodvejom, tim pisaćim mašinama, s tim prepričavanjima ruskih pisaca i nemačkih filozofa, partijima s kanapeima, italijanskim kafanicima s kockastim stolnjacima, „hoću dete neću dete hoću razvod neću razvod“, dok sanjaš o karijeri pisca ili glumca a glumiš u reklamama i pišeš slogane u reklamnoj agenciji. Ako sam ovo već negde napisao, onda je to zato što je film bio isti. „Samo je imao drugi naslov“, što bi rekao Tirnanić. Teofil smatra Alena autentičnim genijem, ali šta mu ja mogu. Ja i dalje nosim masku u Kinoteci. Zbog straha od smrti, zbog Alena, zbog Tita i partije. I zato da - što bi rekla Boda Duđerija - prkosin sustavu!

Ovaj film je, znači, palimpsest preko Menhetena i Enterijera, samo bez pretenzija da se bude ozbiljan. Džabe se opet pominje Bergman s filmom „Fani i Aleksander“, jer „i tu ima tri (3) uzastopna okupljanja“ i sve to. Primetio sam da se posluženje na poslužavnicima nosi veoma brzo, pa je Sam Voterston morao da primeni superherojske moći da mazne jedan kanape s brzoletećeg pladnja. Primetio sam i jedini crni lik, kelnericu, koja je izgledala kao superherojka u nekom današnjem inkluzivnom uratku po stripu ili pratilja Džima Brauna u bleksplojtešnu iz 1960-ih. Početkom 2000-ih zlovoljni je Tirnanić u Vremenu pljuckao po "Small Time Crooks", filmu koji je gledao dok je satima leteo za Sidnej. Neopravdano je optužio Gira za pedofiliju zbog - inače ljige - "Jeseni u Nevjorku". Nije Vinona bila baš toliko mlada, kao Pelagija, prva žena JB Tita jelte, što je jedan od jačih argumenata kafanskih antitoista. Problem je filma ("Jeseni u Nevjorku", to jest) što je to bio još jedan pokušaj otuđene američke duše da apropriše francuski šmek iz fimova kao što su "Stvari života" Kloda Sotea po romanu Intersection Pola Gimara, i u tom je periodu Ričaradu Giru upala sekira u kolomaz pa je glumio u čak 3 rimejka odnosno wannabe francuska filma (Jesen u Nevjorku, Stvari života rimejk i Neverna žena rimejk) - sve ljiga do ljige - ali od pedofilije ni "p"! I draži mi je po tom pitanju Tirnanić od Pančića, i s ovom pameću se može primetiti kako je PK polukanselovanje Alena razotkrilo šupljinu nekadašnjih dizača u zvezde a sada grobara istih filmova! Osim toga ima nekoliko pitanja koja se meni, kao seljaku iz Periklovog doba, postavljaju a nije pristojno: ko pere gaće i čarape Vudiju Alenu o koja mu je omiljena klopa? (Mislim da sam skužio ko pere sudove i usisava tepihe posle partija i ko briše prašinu na policama s knjigama.) . 

Godinama sam hteo ponovo da pogledam onaj skeč o strahu od smrti i to je znači bilo ovde. Alen je isti lik iz Mehnetna, samo nije dao otkaz televiziji, već – životu. Mnogo sam se smejao onda kada je Alen prestao da skakuće nakon što je dobio lepe vesti od doktora. Sada sam se setio da ja treba da idem kod doktora. Antologijski je onaj prvi dejt Holi (Dajana Vist) i Alena na dva venjua, najpre u pank klubu s bendom „The 39 Steps“ a zatim u kabare baru, gde je Bobi Šort pevao pesmu Kola Portera. Njihovo „pomirenje“ na kraju je generičko kao i susret u „Sviraj to ponovo, Sem“. Zabavna je studija samozadovoljnog intelektualca teške kategorije, Frederika (Maks fon  Sidov), koji ne vidi da mu mlađu ženu otimaju ispred nosa, dok se on ruga "glupoj televiziji" i masovnoj kulturi. Tu je Alen jamačno izrazio vlastite strahove. (Ha ha!) Koliko se sećam, Tirnanića je ovaj film u vreme izlaska nervirao i u kritici u NIN-u je pomenuo nečiju malu pišu, valjda Majkla Kejna, čiju smotanost nikako nije mogao da podnese. Film tada nisam gledao, mrzelo me, tek kasnije sam ga video na našim kablovskim televizijama i evo sada prvi put u „teatru“. Espreso u Trstu, knjiga u nevjorškoj knjižari, kafa za poneti na kiosku posle jutarnjeg džoginga u nevjorškom smogu, razgledanje najava brodvejskih predstava, sobica u potkrovlju s antikvarnom pisaćom mašinom – sanak naših DorČolaca, jednako kao što je ateljence u Parizu san naših Nepričavaca. Srbija je svet. 

Film je u nekim aspektima moralno prljav, ili barem ljigav. Hana (Mija Farou) je dobra duša, kojoj niko neće reći hvala, što je tipično za situacije u kojima se ljudi žrtvuju za druge iako im to niko ne traži. (Sva psihološka literatura o tome prevedena je naš jezik.) Hanin lik je zapravo silovan i popljačkan u filmu, pretvoren u opsesivnu majku, dok je sredovečnim zgubidanima dato da proživljavaju oho-hooo zakasnelu adolescentsku krizu i rugaju se onome ko im daje džeparac. (Prosto da se čovek saglasi s Tirnanićevom opaskom da je čika Alen pritajeni pedofil koji se loži na starije žene!) Alenovi filmovi imaju i tu mračnu stranu hronike najavljenog zločina, koji se verovatno nije odigrao, ali je u scenarističkom umu sve iznova variran u nekoj vrsti autistične bajalice. Ako je vudu lutkica, koju je Alen godinama pokušavao frankenštajnovski da oživi, napokon prohodala pa počela njega da progoni, može se reći da je sam sebi prizvao nesreću. S Bergmanom i Alenom najbolje je ne družiti se. To znaju i glumci koji kroz njegove filmove prolaze kao kuglice u fliperu, kao snimači replika. Alen voli film u svojoj glavi a samo nešto malo manje voli muku montažne sobe. Ljudi su nužno zlo, posle buđenja, jutarnje stolice, doručka koga se ne seća, pregleda testisa i savladavanja uobičajene hipohondrije, posle obavezna 4 sata za tastaturom, sada uz nužne konsultacije s "asistentkinjom" u pogledu dnevnog rasporeda i uvek s bodi gardom, jer posle osamdesete treba voditi računa. Ali, ljudi su nužno zlo, levi kapak se neprirodno spušta, nema još potrebe za operacijom kao kod Ruždija, bože, kad sam to ostario, odjednom sam ostario, primećujem da oklevam kada treba da se popnem uz stepenice... Ljudi su nužno zlo, gle, zaboravio sam kada sam poslednji put glumio u svom filmu. Osim toga, odavno me više ne glume mladi glumci, sada me, kao mene mlađeg, glume 60-godišnjaci. Koliko još filmova imam pred sobom? Jedan? Dva? Nnnnnn....nijedan?!