r.: Margaret fon Trota; ul.: Viki Krips, Ronald Zerfelt, Tobijas Reš, Bazil Ajdenbenc
UMETNIČKI BRAK KAO MRAK
Simbol skandinavskih protofeministkinja i sifražetkinja nisu bile močuge i transparenti protiv(u) alkoholizma (“moju kuću su uništile kocka i čašica, ovdje se neće više igrati tablić i ajnc, niti piti ljuta, samo meka!”), već avijatičarske očale i cigarete, i prve urbane feministkinje (Nulte i I generacije), Erika Džong, Marta Nikanen, Orijana Falači, Suzane Brojer, Suzan Zontag, Virdžinija Vulf, Žorž Sand, Žaklina Kenedi, Viktorija Plat, Anais Nin, Vivijen Mejer, Sabrina Špilrajn, Karin Bliksen – odlikovale su se širokim kukovima, pantalonama, nesputanim libidom i...duvanjenjem. Sa cigaršpicom ili bez njega, duhan je dimnom zavesom dopunjavao alkoholna isparenja džez klubova, jer je bi-bap nekoć bio ono što je za SFRJ bio narkomanski rok od devetsto šezdesetih pa nadalje i novi val od devetsto osamdesetih pa nadalje. Kao što se Marija Kiri nije plašila urana (“koji je tako lepo zračio”), niko pre stotinu godina nije mario za rak pluća.
Ovaj film kao da je snimljen 1969. pa izgubljen, pronađen u bunkeru i prikazan na nekom od Docs-ova. Tako je staromodan, odražava onaj virdžinijski manifest o džeparcu i sobičku i duvanu, a umotan u agatakristijevski i fransoazsaganovski malograđanski brak dvoje umetnika u švajcarskoj kolotečini pored Ženevskoj jezera (uz zveket leda u masivnim čašama s viskijem {građenim kao Džejms Kegni!}i šum penušavog vina u vitkim čašama {vitkim kao pratilje Džozefine Beker!}).
Nekada sam se ložio na Friša. Sve mi se kod njega dopadalo, što je dovršio studije arhitekture, taj lagodan seksualni život, onaj odlomak iz autobiografije kada nije 'teo fala da kaže drugu koji mu je pozajmio pare, pa kako je kupio najskuplji mogući stereo uređaj, pa opis crnaca klošara u Meriki, pa Neka mi ime bude Gantenbajn, a odjednom evo njega kao barabe, sebičnog i priglupog čak mesoprometa s prstima poput safalada, Zerfelt izgleda kao Adam Drajver prerušen u Ripa Kirbija, evo Friša kao egocentrika koji toga čak nije ni svestan. Njemu treba – kao Stevi Žigonu – supruga koja mu se divi i sluša. Viki Krips igra Bahmanovu, udesili su je kao Katarinu Gojković za uloge tašti. Njena ispijena miteleuropska pojava neurotičarke na internacionalnom inglišu, ovde umotana u haljine iz epohe i u oblake duvanskog dima, ne bi štrčala ni u jednoj epizodi Sušeovog Poaroa.
Margaret fon Trota ima 82, levičarka je, šezdestosmašica, možda i na platnom spisku KGB-a, i nagađam da je ovaj film dugo, dugo bio njen pet prodžekt i tačno vidim kako ovaj uradak hara Evropom krajem 1970-ih. Ali sada deluje kao kostimirani TV film u 2 nastavka, jer to što je brinulo Vulfovu i Bahmanovu nekada, danas ne brine ni kamenovane muslimanke niti opičene rediteljke što za bolesne filmače dobijaju palme, lavove i međede.
Gledaoca ipak mora da fascinira minuciozna scenografija koja rekreira to vreme svakom sitnicom na pisaćem stolu, ah ta zelena boja Frišove pisaće mašine, kako su mu samo podebljali prste na šapama, kakav je to enterijer ženevske kuće, pa italijanske, a za onu bolničku sobu u kojoj je Bahmanova skončala Bjela bi dao sve.
Danas je i Friš zaboravljen. Eh, da, svađe iz Anatomije jednog pada su me je podsetile na prepirke iz ovog filma. Friš nije bio nasilnik, bio je “samo” sebičan. U falusocentričnom svetu muškarci duže traju i promene po nekoliko suprugâ dok ne umru, pa su izvršitelji njihovih književnih testamenata mlade asistentkinje koje dobro puše. Odnos otac-sin je i dalje fascinantniji od odnosa majka-kćer ili otac-kćer.
Margaret fon Trota se posle filmova o Hani Arend i Rozi Luksemburg još jednom posvetila jakoj ženi protiv koje se sve urotilo, i mogu samo da zamislim da joj je u malom mozgu burgijalo nešto u stilu: “jebote, snimala sam o abortusu i kontracepciji i bračnom nasilju i neravnopravnom položaju na poslu, a vidi sad se isto vraća...a ovaj vouk ič ne razumem”, ali snimila je film o Ingeborg jer je namakla lovu. Ona ima toliko projekata koji čekaju...
No comments:
Post a Comment