Tommaso (Abel Ferrara 2019 movie)

U Tomazu, kao i u tolikim filmovima o omatorelim muškim umetnicima - što imaju infuziju u vidu duplo mlađe žene i deteta koje bi im moglo biti unuče - glavni lik potroši 5-6-7 golišavih žena, devojaka i milfača. Ovo je falusocentričan (ili, lepše: male-centered) film, o "spermi u krvi", o pokušaju da se nađe smisao života u očinstvu, o oporavku od droga i držanju podalje od alkohola uz pomoć sastanaka Anonimnih Alkosa, o tome da reditelj "radi na sledećem projektu" dok ne umre, o erotičnosti pozorišta, glume, plesa i filma, o Amerikancu u Rimu (Parizu ---, svejedno, dakle, u Evropi). Viljem Defo je četiri (4) godine mlađi od Ferare koga otelovljuje, ali izgleda 15-ak godina junošnije (™ i ©️ ja lično) od uzora. Ima mišiće, vežba jogu i veoma je razgiban, ovladao je složenim tehnikama disanja i brodvejskog plesa, hrani se vegetarijanski, pije samo vodu, kada uđe u bar, naručuje samo kafu, koju ispija kao pravi Italijan - s nogu i u jednom gutljaju. Iako u filmu glume Ferarina prava žena - Moldavka Kristina Kirijak (podseća na poslednju suprugu Romana Polanskog) - i njegova prava ćerka predškolskog uzrasta - reditelj se self-deprecatingly poigrava mogućnošću takvog braka (odnosa), na način koji bi zadovoljio naše babe koje u prizemljima džedže na prozorima i špijuniraju komšije. Naime, Tomazo završava gore nego nego Frederik iz filma Vudija Alena "Hana i njene sestre". Da li je to zaista tako u Ferarinom životu, ili je reditelj samo želeo da snimi talisman protiv uroka (i Polanski je u Gorkom mesecu učinio isto i, evo, još je u srećnoj vezi s Emanuel Senjer!), ne znam i ne želim da čeprkam po tabloidima.

Danas u nedelju 23. februara bio je double feature: prvo sam pogledao Tomaza u Art bioskopu na Kolarcu, pa sam otrčao do "Ferdinanda" u Cara Lazara da kupim knedle, a onda sam došao do DOB-a, gde blagajna nije radila, pa su ulaznice za "Moj jutarnji smeh" + kratki igrani film "Ujed pčele u Velikim Pčelicama" (najavljen u programu kao uvod i inispiracija za ovaj prvi film) prodavali dole ispred vrata sale. To nije smetalo relativno brojnoj publici, ja sam se smestio u 5. red, i na sedište do mene smestio kesu s berlinskog djuti frija (u njojzi knedle) i jaknu, koju mi je, kako sam posle otkrio, đonom kvazispenserice iskaljao neki ćoravi krele koji je sedeo tu pored. Da li su ono dvoje mladih u "Ujedu pčele..." možda mrtvi, znači zombiji neki, ili je to samo darkerska pankerska šminka?! Da li su to oni poginuli u saobraćajki koja se pominje na početku? Onaj matori anđeo čuvar s početka podseća na čuvenog epizodistu iz zilion naših filmova - Vojislava Mićovića.

Kako god, film me je - ne znam zašto - podsetio na Computer Chess Endrjua Bajalskog. Možda po arbitrarnosti u korišćenju kolora i "otvorenom" kraju koji se švercuje na postmodernizam. Ovo je treći put da gledam Jutarnji smeh i to je kraj. Za drugo gledanje su me navatali 8. februara s neumontiranim scenama Glogovca i evo sada s ovim kratkim filmom, i sledeći put će da bude samo ako dobiju Oskara za strani film (plus dokumentarac o boravku u Holivudu).

Da se sada vratim Tomazu. Muškarcu jajca počnu da padaju u patofne u 75-oj, a ženama u papuče sise padaju u 55-oj. Obema stranama su na raspolaganju hormonske terapije, orošavanje, zatezanje i podizanje, terapija embrionalnim ćelijama i zamena krvi, ali... posle 40.-te oni trče na odvojenim stazama. Za sada su brojniji filmovi i romani koji se bave muškim likom, umetnikom ili fakultetlijom, koji s duplo mlađom ženom pokušava da "kreativnim radom sebi pruži iluziju smisla, a seksom iluziju besmrtnosti" (Vudi Alen u jednom svom filmu). Žene se s pravom mogu zapitati: pa zar nam je potreban još jedan takav film? Ejbela nije mučilo to pitanje, on je lepo snimio to što je hteo. Tomazo u filmu živi kao Majls Dejvis kada je, šatro, bio "čist": redovno se kupao, plivao 1 sat dnevno, išao na pola sata u teretanu pa na 45 minuta masaže, pio zdrave mešavine voćnih sokova "za detoksikaciju" i jeo testeninu s povrćem dok je sanjao o hamburgerima. Mislio je da će dovijeka živjeti.

Tomazo, ili bolje reći Defo, amerikanski je reditelj koji se već odomaćio u Rimu. Prilično dobro govori italijanski ali ipak redovno uzima časove tog jezika, dok sam daje časove glume, scenskog plesa i "govora tela", a kod kuće neumorno radi na scenariju "i čeka da dođu pare" za novi film. Ali, to nije sve: on je čiča, koji se približava sedamdesetoj, premda je zategnut kao da ima 50. Žena mu je duplo mlađa moldavska glumica, a ćerčica može unučica da mu bude. Odnos između matorca i đevojke sve je samo ne idealan. Ne samo da im seks trpi zbog deteta, već - ona njega vara, jebote! U stvari, to je onaj talisman protiv uroka, kojim Ferara ujedno i zamajava film (daje mu zamajac, haha) i unosi dozu napetosti, bez koje bi sve ipak bilo samo samozadovoljno izdrkavanje matorca koji misli da će sto godina još da prca i "stvara". Pored svega ovoga, Tomazo redovno ulazi u kafiće na espreso koji pije s nogu i redovno ide na sastanke AA kružoka i tu smo se naslušali autobiografskih crtica u stilu Džona Hjustona (super!) ali bogme i banalnih, šabanskih tirada na kokni engleskom.

Defo ne voli da čeka u redu za espreso, ali mora Ferari za ljubav. Ne voli da ga dodiruju... Kada ulovi ženino neverstvo, krene da se nabacuje koleginicama iz AA kružoka a bogami i polaznicama one njegove erotične škole scenskog pokreta i izraza. U dve scene mu potpuno obučenom na noge dolaze gole žene - jedna konobarica i jedna polaznica tečaja scenske igre - a mi neka se pitamo da li je to samo mašta filmskog lika.  Rediteljeva mašta jamačno jeste.

Bertoluči, Alen, Felini, Bergman, Skorseze - Ferara od svih njih mažnjava kao nenormalan, jer zna da mu je malo vitalnih godina ostalo, da demencija i boleštine čekaju odmah iza ćoška. Stvaranje, žar zbog rada na novom filmu, seks s devojkama zategnutih guza, ushićenje poznog očinstva, održavanje treznoga stanja - sve je to krhka opna koja Tomaza deli od straha da je protraćio život - što je lepše ime za strah od smrti a što se opetovano pominje u vidu nekih mudrolija budističkog tipa, na primer u tiradi onog matorca sa sastanka AA grupe, koji (matorac) ga je posle odvezao kolima do kuće. To je mudrovanje, koje na prvi pogled deluje kao grandiozni psihološki uvid, ali se posle kraćeg propitivanja pokazuje kao muškocentrično džepno foliranje. 

Ovo je labudova pesma, ovo je torzo umetnika u starosti, koji umetnik jeste da može da sedne u lotus položaj i da dohvati nožne prste, ali je već načet pićem i drogom i "mora da vodi računa". Koji zna da mu je vreme dragoceno. Koji traži udobnost, rutinu i potčinjavanje više nego išta. Koji testeninu s tikvicama pretpostavlja bifteku. A blago gaziranu kiselu vodu merlou.

Biološki, Ferara je Majls Dejvis na onim poslednjim beogradskim koncertima (kada je svirao leđima okrenut publici).

edit: ona scena pri kraju kada Tomazo nosi lampu na popravku u jednoj ruci (simbol pregorele sijalice!) a u drugoj kese sa đubretom, pa onda redom poubacuje svaku kesu u odgovarajući kontejner (reciklaža, bato!), pa skokne na espreso s nogu, a mlada žena s detetom u naručju samo skrene za ugao i ode svojim putem, a on posle dohvati lampu i krene da ih juri i viče za njima "zašto me niste sačekali?! kuda ćete?! da li ste vi normalni?!", a devojka ga napada da je poludeo i nasilan - e ta scena je frojdovska (tipičan frojdovski san u kome ćerka viče na oca ili sin na majku), to je rezultat psihoterapije.

Asimetrija (2019 Serbian film)

r.: Maša Nešković

Film počinje tako što se pored neke pruge sreću Darija Lorenci i Uliks Fehmiu. Ona njemu pritrčava s takvim izrazom lica da sam mislio da će da ga ošamari. Ali ne, ona se nasmeši, ispostavi se da se ona raduje što ga vidi, dočim on nju konstenira rečima da za nešto nema snage i da će biti odsutan. Dotle sam već ukapirao da ona nosi bolničku uniformu. Da nisam u sinopsisu pročitao "o čemu se radi" ne bih do pola filma pogodio da su Darija i Uliks, kao, u braku i pitao bih se - na koga je on to ljubomoran kada špijunira neku drugu familiju iz automobila? (U stvari, pitam se i dalje.) Do kraja filma mi je ostala tajna ko je onaj mladi par (podstanara valjda?), koji se iznenada i neočekivano i ničim nenagovešteno smuva, i do poslednje trećine sam pretpostavljao da su oni klinci, onaj treći par, nekako rodbinski povezani s Uliksom i/ili Darijom i na kraju sam digao ruke.

A, ima jedna scena: devojčica (iz najmlađeg para) guli krastu na natkolenici i pojede parčence, dok se u off-u čuju gugutke. Čestitke toncu (valjda je to namerno). I gugutke u toj sceni urbanog blejanja u betonskom dvorištu, znači gugutanje njihovo i lepršanje golubova malo kasnije - to je izazvalo neku emociju (u meni je pobudilo neku nostalgiju), i bilo je još nekoliko trenutaka emocija, ali to je sve izgledalo kao snimljeno bezbednosnom kamerom pa emitovano u kontrolnoj dispečerskoj sobi gradskog MUP.-a - jer, ama nikakve veze nije imalo jedno s drugim, a to što se u programskoj deklaraciji filma kaže da i ne treba da ima veze, mene nije utešilo. U tom opisu filma gledaocima se nabacuje tumačenje da je to jedan te isti par u tri vremenske ravni.

Znači, fali veza između ova tri odnosa, koji su svi ponaosob mimetički besprekorni, dijalozi su zaista "kao iz života", zbilja se tako ponašaju i klinci i mladi i sredovečni, ali osećaj je da je to stilska vežba iz psihološkog realizma, jer fali nešto što bi gledaoca tangiralo, zainteresovalo, što bi povezalo te tri sudbine. Dobro, znam ja sebe, da ih je nešto i povezalo, ja bih onda gunđao kako je to "previše zgodna popudarnost" i sve u tom stilu. I inače ne volim te pačvork priče "u kojima je glavni lik grad...bla-bla-bla...", a kad rekoh grad, da ne pročitah u sinopsisu da se film odigrava u Beogradu, s mukom bih pogodio. Posle jedno dve trećine filma bih možda ukapirao da je reč o visokoplafonskom delu Beograda.

Asocijacija mi je - Vlatko Gilić: njegovi filmovi o mučnini gradskog čoveka, koga nešto tišti, možda blizina i dim krematorijuma, ili tako nešto, i taj gilićevski splin bi se u vreme socijalizma mogao shvatiti kao, šta ga znaš, kao ezopovska kritika čamotinje samoupravljačkog vokabulara i predznak raspada trule SFRJ posle usvajanja Ustava 1974.g. itd., i godinama sam gledao filmove Gilićevih učenika na festivalima studentskog filma i vazda ista priča: izgubljeni ljudi i deca u betonskim spavaonicama, muči ih (ljude i decu, ne spavaonice) depresija i tuga zbog klanja pilića, zbog mrtvih leptira, umorenih riba u zagađenim rekama...

Ali sada nema više SFRJ i ovakav stepen mučnine i nezadovoljstva ne zna se čim je uslovljen, kada nema više partijskih sastanaka i Draže Markovića i kongesa SKJ i Veljka Vlahovića i Tita i Kardelja. Ma da nije uticala neka tranzicija, majku mu, ili nedajbože ratovi u okruženju?! Ne kaže se. Junaci filma su svi depresivni i nadrkani, samo ona deca još ne u potpunosti. Ali, brate, mnogo 'leba imaju da jedu.

Ne znam, fali veza između događaja na velikom platnu. Jeste da je Bandović odličan lekar sebičnjak koji bezdušno odbija da pogleda pacijenta zato što ga nije on operisao već konkurentski doktor, ali je gledaocima (otkud znam?; pretpostavljam) nemoguće da se identifikuju s time, već napore Darije Lorenci da pomogne pacijentu pre mogu da dožive kao virtue signaling. Dvoje klinaca se bave video artom i to što oni rade treba da izazove neku emociju, valjda, ali pre liči na onu kesu na vetru iz filma "Američka lepota". Uliksov lik neguje dementnog oca. To bi samo po sebi trebalo da bude dirljivo i da oplemeni njegov splin, pogotovo što reaguje na grubo ponašanje negovateljice. Ali nejasno je zašto on nastoji da napusti lik Darije Lorenci. Tek posle duga vremena možda sam mogao da pretpostavim da su njih dvoje u braku, jer, oni dele psa, koji pati jer često nema ko da ga prošeta. Setih se da sam Lorencijevu gledao u Zagrebu u predstavi "Trebalo bi prošetati psa" (Zajec).

Elem, brzo sam se unervozio, jer nisam kapirao o čemu se radi, a osećanja i slike i vinjetice, koje su, kao, menjale uobičajenu, "razumljivu" fabulu, delovale su mi, rekoh, kao stilske vežbe. Onaj mladi par, na primer: on dobro kuva kinesku njupu i sluša preglasnu muziku, ona neće da jede štapićima. Da, i? Šta?

Nisam ukapirao čije je ono dete najpre u krevecu pa u u kolicima; po braunili na nadlanici reklo bi se da je ozbiljno bolesno, odveli su ga u bolnicu (ona klinka iz najmlađeg para i detetova majka, njena tetka /barem je to bilo jasno iz dijaloga {"Ja sam tetka"}/) i tu ima jedna zanimljivost u sceni u ordinaciji: prepoznao sam glas Gorana Markovića, on je pozajmio glas doktoru čiju glavu ne vidimo i koji mehanički nešto govori o novom pregledu, o uputu i o nalazima, šta li već.

Problemi koji muče ove ljude su misterija. Možda je tu reč o "-ić-formi", kako je to govorila Ugrešićeva, ne o "ich" (ja) već o "-ić formi", da nama sve što je na stranom jeziku zvuči interesantnije. Da sam one prve reči Darije Lorenci "šta je?"  čuo na, na primer, švedskom, mora da bih se oduševio i pomislio: "Bergman, jebo te, koja psihologija...!", a ovako... Problemi koji muče ove ljude su luksuz i zato što svi oni žive u visokoplafonskim stanovima (osim klinaca, ali oni se uskoro sele u inostranstvo, boli ih uvo), i očigledno su, kako bi rekle penzionerke udavače, "dobro situirani". Muzika iz filma me podsetila na to zašto sam u ono vreme prelazio s B-92-ojke čim bi se završile vesti: to je onaj dorćolski filosofski alternativni rok s tekstovima na kojima bi i Lakan i Derida pozavideli.

Ovo je film visokoplafonaša, koji 'leba imaju da jedu, a u Australiji ili u Kanadi na zidu svoje kuće neće okačiti ikonu i kandilo. (Ne da bi me zanimalo i da gledam filmske priče o kandilašima.) Odsustvo političkog konteksta, pa čak i elementarno prepoznatljive gradske geografije u filmu (da li su ono nadvožnjaci kod Ade?) ne bi se moglo okarakterisati kao nešto hvale vredno, već pre kao autistično brundanje sebi u bradu u "vikendici od slonove kosti".

Za razliku od Svitaca Tene Štivičić, ovi parčići ljudskih sudbina deluju, rekoh, kao nasumično povezivanje snimaka krišom načinjenih, iz života i uverljivo - to da, ali bez konteksta i svrhe. Film je od nas napravio voajera tuđih sudbina za koje nas nije briga.

Ili sam ja seljak.

M.I.R.A. - Andraš Urban u Bitef teatru

"M.I.R.A" - i tako, ulovih nekako jedino izvođenje u februaru.  U maju prošle godine sam jednom čak rezervisao ulaznicu imejlom, bileta me je čekala na blagajni, ali sam potpuno zaboravio na to. Tog dana sam se zaputio u DKC na neku reviju španskog i hispanoameričkog filma i kada sam video da je prva projekcija jedne argentinske postmoderne komedije rasprodata (valjda je nazočio i ambasador), toliko sam se razočarao da posle nisam pogledao nijedan film tog mini festivala. Ali sada ne propustih priliku da vidim M-I.R.U.

Sve mi je jasnije šta je Andraš Urban mislio kada je (otprilike) rekao da "i verbalni teatar može biti subverzivan i avangardan (makar tekst bio naizgled tradicionalan)". Ovo je ne znam već koja po redu njegova predstava koju sam pogledao i one su sve razumljive, premda brehtovski teške i napakovane simbolikom i songovima. Provokativne su, ima se osećaj da kazuju "ono što se ne sme", i sve su samo ne linearne verbalne predstave, ali: Urban je izašao iz verbalnog šinjela i to se vidi i to je dobro. Tako da gledalac ne mora da se pretvara da je nešto shvatio i onda kada nije.

Ovo je inače predstava "za samu sebe" - u publici su bili sve drugosrbijanci, kulturni radnici, matorci iz mapetovske lože, TV reditelji, glumci, persone iz zlatnog doba žute Srbije (mislim da sam uočio i R. s ćerkom). 

Mirjana Karanović kreće polako, glasom učiteljice koja mami đake u kuću od kolača, i taman kada kaže "nestaće stvarnost, opustite se", nekome u publici zazvoni telefon. 

Ima tu crnog humora, jer se pričalo da je Mira vazda vodila po nekoliko telefonskih (štaviše i prekookeanskih) razgovora i to u vreme bakelitnih telefona, premda neke anegdote tvrde da je pola tih razgovora bilo blef (na drugoj strani žice nije bilo nikoga!), da bi se zamajavao realni sagovornik u kancelariji.

Mira se namršti, napravi pauzu i sačeka da se osoba dokopa sokoćala i da ga utrne, a onda kaže: "Sve je u redu. /smeh/ Opustite se." I skine bundu. Tako počinje razgolićavanje. Ali ne i opuštanje.

Predstava je u principu konstantno rušenje četvrtog zida. Počinje se anegdotama i završava se njima. Počinje se onom poznatom teorijom o tome "kako se Mira razbolela...."

"Kako se dobija rak?!", pita Mira. "Tako što ti promene bravu na kancelartiji pa ne možeš da uđeš..." Posle lažnih, slatkastih reči o udobnosti pozorišta i istinitih reči o tome da je ono postalo mesto gde se svašta ne sme, da je pretvoreno u crkvu, sledi oda slobodi. Ili Slobi?

Mnogima u publici te reči zazvučaće poznato... (Ipak je ovo i predstava epohe.)

Mira je prisustvovala mitingu na Ušću. (Jedna od glupljih anegdota /nepomenuta u predstavi/: tako je platila dozvolu da otvori Bitef teatar.)
 

Zatim sledi govor druga Slobe na Ušću.
 

Zatim ide raspad Jugoslavije (skraćena verzija "Dece radosti" Milene Marković samo što umesto dece radosti imamo i njih i sve narode i narodnosti koji se pobiše "bez razloga").

Posle raspada SFRJ  sledi ona čuvena Kišova pesma "...bravo smrti, kakva demonstracije sile" i to je odlična Urbanova dosetka!

Zatim ide "blebetanje sisâ", što sam ispravno protumačio kao (auto)parodiju na tolike Bitefe i "skandalozne" predstave s polivanjem publike ("10 grama brašna po profesoru Hugu Klajnu donelo je 20 godina slave Bitefu!!"), a posle toga pisma čitalaca o svrsi Bitefa i pastiši rasprava o smislu kulture uopšte na sednicama naših ideoloških komisija. 

U postratnom periodu ide samonametnuti alchajmer; "volim devedesete". I Mira i njene četiri koleginice ubedljivo glume izlapelost i zapuštenost senilnih (ili istraumiranih) ljudi.

Kako se s tim lepo slaže ovo horsko kukanje protiv NIN-ove nagrade. Vidi se da je na ovu predstavu dolazila i dolazi samo "druga Srbija"... Mogli bi potpisnici komotno u predstavu.

Zatim sledi autoironični atak na drugu Miru, Miru Karanović, "koja na filmu samo igra Albanke i Muslimanke koje siluju Srbi a nikada ne igra Srpkinju, da je valjala imala bi decu i muža".

Ovaj pozorišni događaj pokazuje koliko je krhka bila skrama jugoslovenskog kulturnog prostora, kako je Bitef bio samo incident ("služio je perverzijama Mire i Jovana" /smeh/) a koliko je ukorenjenija i debelokožnija bila patriotska čaršija.

I Mira je postala isto što i Kiš, Đinđić i svi oni dragi pokojnici, koje, - za razliku od praznih imena-ljušturâ, koje na njihovu sreću "samo" pominjemo a ne znamo ništa o njima (Abrašević, Zuzorić, Pinki, Ćučuk Stana, Musa Kesedžija) - još vodamo sa sobom kao zombije, maltene ih izvodimo u kafane i štaviše objavljujemo "zajedničke anegdote i razgovore". Ova predstava je pokušaj da se ta ljuštura barem očisti od nataloženih čašćavanja i prigodničarskih falsifikata. Jedino je tako bilo moguće nakloniti se toj ženi, pa čak i simbolički naterati nomeklaturu koja ju je penzionisala da joj se nakloni (u anegdoti o vežbanju naklona pred posetu kraljice Elizabete Beogradu 1972. godine - efektan kraj).  Bilo je to zavereničko namigivanje "u krugu dvojke i šoroševaca", jedno zakasnelo priznanje,koje sada ne znači ništa nikome osim ljudima koji je se još sećaju, ili preko predstava i Bitefa ili lično.

"Naše kritičke predstave postoje da oprostimo sebi." (rediteljeve reči iz programa)

Igraju (pored Mire): Suzana Lukić, Isidora Simijonović, Andjela Jovanović i  Gorica Regodić.

Na sceni su i bubnjar i harmonikaš, scenografije nema, ima malo kostima i vreća za transport mrtvaca (očigledno nezaobilazan deo garderobe u ovim predstavama).

U poslednjoj sceni pominje se običaj Mire Trailović da smišljeno bira garderobu, navodi se da je obukla "lepu zelenu haljinu"; ali Mira i njene koleginice oblače bolnički mantil, zapravo onaj zeleni pokrov na stolu patologa. Mira kroz suze i bol ponavlja "biće dobro, biće dobro", čime se ponavlja anegdota o njenom poricanju bolesti i neosnovanom optimizmu do pred sam kraj. Sve glumice onda simultano našminkaju usne jarko crveno, izuju se i rašire svoje smiling bags. I legnu u njih i zašniraju se (ogrnu se, jer je nemoguće sam sebe zašnirati; zaludno pitanje; može li se za rajsferšlus reći zašnirati?; ne može, ali. što reče Mira alchajmerka, "baš me briga!").   

Izvesno je, za nekoliko decenija će iščileti i ove anegdote i krhke memorije u sinapsama sada jošte živućih gledalaca, pa će i Mira postati ona prazna ljuštura kao pomenuti Kosta Abrašević i Cvijeta Zuzorić i Marija Bursać i Nada Dimić i Nada Štark, a za sada je ovo jedna zadušnica uz kanapee i jeftino belo vino iz tetrapaka. "Kakva demonstracija slabosti... druge Srbije!"

Odlična predstava.