INGEBORG BACHMANN – Reise in die Wüste (2023 European co-production)

 

r.: Margaret fon Trota; ul.: Viki Krips, Ronald Zerfelt, Tobijas Reš, Bazil Ajdenbenc

 

UMETNIČKI BRAK KAO MRAK

Simbol skandinavskih protofeministkinja i sifražetkinja nisu bile močuge i transparenti protiv(u) alkoholizma (“moju kuću su uništile kocka i čašica, ovdje se neće više igrati tablić i ajnc, niti piti ljuta, samo meka!”), već avijatičarske očale i cigarete, i prve urbane feministkinje (Nulte i I generacije), Erika Džong, Marta Nikanen, Orijana Falači, Suzane Brojer, Suzan Zontag, Virdžinija Vulf, Žorž Sand, Žaklina Kenedi, Viktorija Plat, Anais Nin, Vivijen Mejer, Sabrina Špilrajn, Karin Bliksen – odlikovale su se širokim kukovima, pantalonama, nesputanim libidom i...duvanjenjem. Sa cigaršpicom ili bez njega, duhan je dimnom zavesom dopunjavao alkoholna isparenja džez klubova, jer je bi-bap nekoć bio ono što je za SFRJ bio narkomanski rok od devetsto šezdesetih pa nadalje i novi val od devetsto osamdesetih pa nadalje. Kao što se Marija Kiri nije plašila urana (“koji je tako lepo zračio”), niko pre stotinu godina nije mario za rak pluća.

 

Ovaj film kao da je snimljen 1969. pa izgubljen, pronađen u bunkeru i prikazan na nekom od Docs-ova. Tako je staromodan, odražava onaj virdžinijski manifest o džeparcu i sobičku i duvanu, a umotan u agatakristijevski i fransoazsaganovski malograđanski brak dvoje umetnika u švajcarskoj kolotečini pored Ženevskoj jezera (uz zveket leda u masivnim čašama s viskijem {građenim kao Džejms Kegni!}i šum penušavog vina u vitkim čašama {vitkim kao pratilje Džozefine Beker!}).

 

Nekada sam se ložio na Friša. Sve mi se kod njega dopadalo, što je dovršio studije arhitekture, taj lagodan seksualni život, onaj odlomak iz autobiografije kada nije 'teo fala da kaže drugu koji mu je pozajmio pare, pa kako je kupio najskuplji mogući stereo uređaj, pa opis crnaca klošara u Meriki, pa Neka mi ime bude Gantenbajn, a odjednom evo njega kao barabe, sebičnog i priglupog čak mesoprometa s prstima poput safalada, Zerfelt izgleda kao Adam Drajver prerušen u Ripa Kirbija, evo Friša kao egocentrika koji toga čak nije ni svestan. Njemu treba – kao Stevi Žigonu – supruga koja mu se divi i sluša. Viki Krips igra Bahmanovu, udesili su je kao Katarinu Gojković za uloge tašti. Njena ispijena miteleuropska pojava neurotičarke na internacionalnom inglišu, ovde umotana u haljine iz epohe i u oblake duvanskog dima, ne bi štrčala ni u jednoj epizodi Sušeovog Poaroa.

 

Margaret fon Trota ima 82, levičarka je, šezdestosmašica, možda i na platnom spisku KGB-a, i nagađam da je ovaj film dugo, dugo bio njen pet prodžekt i tačno vidim kako ovaj uradak hara Evropom krajem 1970-ih. Ali sada deluje kao kostimirani TV film u 2 nastavka, jer to što je brinulo Vulfovu i Bahmanovu nekada, danas ne brine ni kamenovane muslimanke niti opičene rediteljke što za bolesne filmače dobijaju palme, lavove i međede.

 

Gledaoca ipak mora da fascinira minuciozna scenografija koja rekreira to vreme svakom sitnicom na pisaćem stolu, ah ta zelena boja Frišove pisaće mašine, kako su mu samo podebljali prste na šapama, kakav je to enterijer ženevske kuće, pa italijanske, a za onu bolničku sobu u kojoj je Bahmanova skončala Bjela bi dao sve.

 

Danas je i Friš zaboravljen. Eh, da, svađe iz Anatomije jednog pada su me je podsetile na prepirke iz ovog filma. Friš nije bio nasilnik, bio je “samo” sebičan. U falusocentričnom svetu muškarci duže traju i promene po nekoliko suprugâ dok ne umru, pa su izvršitelji njihovih književnih testamenata mlade asistentkinje koje dobro puše. Odnos otac-sin je i dalje fascinantniji od odnosa majka-kćer ili otac-kćer.

 

Margaret fon Trota se posle filmova o Hani Arend i Rozi Luksemburg još jednom posvetila jakoj ženi protiv koje se sve urotilo, i mogu samo da zamislim da joj je u malom mozgu burgijalo nešto u stilu: “jebote, snimala sam o abortusu i kontracepciji i bračnom nasilju i neravnopravnom položaju na poslu, a vidi sad se isto vraća...a ovaj vouk ič ne razumem”, ali snimila je film o Ingeborg jer je namakla lovu. Ona ima toliko projekata koji čekaju...

PLUS QUE JAMAIS (2022 French-German film)

 

 

r.: Emili Atef; ul.: Viki Krips, Gaspar Ulije, Bjern Floberg

 

RANI KUČE DA TE LAJE

 

Viki Krips mi se ogadila u Bergmanovom ostrvu Mije Hansen-Leve, a ovde je srećom kraj tužan, što je bilo utešno. Reč je o treminalnom bolesniku, koji kreće na neko putovanje. Da nađe smisao, sebe, šta li. E sad, normalan gledalac (to nemojte očekivati od mene) bi makar po službenoj dužnosti pokazao makar zrnce empatije, boga mu poljubim, ali Elen (Kripsova) toliko cmizdri i odbija svaki pokušaj pomoći – pod izgovorom da „ne želi sažaljenje“ – na kraju odbija i transplataciju pluća, a pre toga stigne da odbije i da razgovara s pacijentom kome su pluća uspešno transplantovana, da sam na isprva bio na strani njenog momka Matjea (pokojni Žerar Ulije). Mislim, teško obolelom je ipak potrebno sažaljenje. Nemojmo sada da preuzimamo floskule iz časopisa „samo ne sažaljenje!“. Potrebno je. Samosažaljenje je na mestu takođe. A ako neko odluči da mu je najbolje da kroz sve to prođe sam, i to je njegovo pravo.

Elen utehu nalazi na internetu, pre svega na Fejsbuku, gde prati korisnike u sličnoj situaciji. I oni umeju da budu nadrkani kao ona, pa je teško tu uspostaviti kontakt. Ipak s jednim čovekom iz Norveške s nikom „Mister“ dolazi do uspešnog spoja. Ona se njemu divi, a on kaže „I hate healthy people“.

Sve vreme Elen proganjaju slike vode i skandinavskih pejzaža, galebovi i druge ptice, mnogo ptica, ona sanja kako pliva i izranja na površinu. „Mister“ pozove Elen u svoju kuću na norveškoj obali i ponudi joj da stanuje u kućici za čamce.

O terminalnim pacijentima se filmovi snimaju na nekoliko načina. Niko više ne veruje u Deda Mraza, tako da priče sa srećnim krajem (šaputanje konjima, povratak prirodi, dodir sveca, čudesna izlečenja) ne dolaze u obzir, osim, možda kao poduka lekarima, na primer u filmu s Vilijemom Hartom The Doctor, Rande Hejnz. Preovlađuju filmovi koji pokušavaju da bajagi transcendiraju smrt „poukama bližnjima za posle“, kao u filmu The Boys Glena Džordana sa Džonom Litgouom i Džejsmom Vudsom (umirući od raka na plućima hoće da nagovori drugara pušača da ostavi duvanjenje; koja ljiga!), ili My life Brusa Džoela Rubena, u kome Majkl Kiton ide kod nekog kineskog rašljara ili slično, a onda telefoniše svojoj nakaznoj rodbini i kaže im „Volim vas“, i oni se svi natrpaju u avion i umesto da opandrče i poginu dođu da mu cvile na samrtnoj postelji.

Čovek živi onoliko koliko ga pamte ljudi koji još nisu umrli. Ni u ovo neću da se zakunem. Postoji i naknadni, inertni život prazne ljušture, mnemotehnička zabuna mase, naime nekim ljudima preživi ime, potpuno ispražnjeno od sadržaja, kao, na primer, Cvijeta Zuzorić, Abrašević, Štark, Branko Krsmanović. U imenu StevanuaFilipoviča „Stefila“ još svetluca žar pravog sećanja, što se najbolje vidi u tome kada neki bolid prisikće: „Nije on Stefan, on je Stjepan (=ustaša)!“ Te ljušture zvrje prazne, pogled im je prazan, poput antičkih skuptura bez zenicâ; vredi li im šta to ime tako brutalno lišeno tela?! Koliko će biti potrebno da Borka Pavićević i Đinđić dođu u tu fazu „kenotafske lalije™“, da tako kažem i patentiram?

Šta ako je jedini smisao smrti da te u tom trenutku neko drži za ruku? Najbolji film o smrti u istoriji filma i televizije je, po mom mišljenju, TV uradaka Wit, čuvenog Majka Nikolsa po Pulicerom nagrađenoj istoimenoj knjizi Margaret Edson: koja dekonstrukcija kvaziintelektualnog mudrovanja i debilizma bezdušnog osoblja! Ema Tompson, koja umire veličanstveno i tako želi da je ne oživljavaju na silu, već samo da neko bude uz nju... Nije slučajno što je Harold Pinter, smrtno obole od raka, tražio da ovde igra epizodu!

I Elen odluči da ode u tu Norvešku, da vidi te hladne talase i ptice što pohode njene uznemirujuće snove. Matje to ne može da pojmi. On je ljut što ona ne reaguje „pozitivnije“ na vest da je stavljena na listu čekanja za obostranu transpaltaciju pluća. Ona odbija njegovu dalju umešanost, koja bi se sastojala oi u tome da radi skraćeno radno vreme „da bi bio više s njom“. Ona želi samoću, on to ne kapira.

Ispostavlja se da je Mister (Bjern Flomrberg) Skandinavac od glave do pete, sedamsetset-i-nešto-godišnji Norvežanin, koji, kao i svi tamo, voli više da jede kašikom nego viljuškom, uglavnom neke čorbetine s ribom i vrhnjem. Vaj-faj ima samo na nekom Internet Hill-u, i komično je kako Elene pokušava da pošalje slike rajske Norveške preko sms-a... Ona zaista pliva u onoj vodi koju je sanjala. Samo što na javi ima malo manje galebova nego u snu. Voda je ledena, ali to je zdravo. I šetnje po brdima su zdrave, ako si zdrav. Noj ubrzo zatreba aparat za kioseonik (koji je uostalom ponela). Po svemu sudeći, preterani fizički napori ubrzavaju napredovanje bolesti i ona uskoro počinje da iskašljava krv, disanje je sve teže.

Kada telefonom saopšti Matjeu da je odlučila da odbije transplataciju „jer šta ako ne uspe“, on se ne seti da kaže: „A šta ako uspe?!“, već samo uspaničeno dođe, a domaćin, simpatični gospodin Mister, koji trpi ometanje svog mira i sve češće pušta gošću da mu drema u krvetu i na sofi iako je dogovor bio da ona stanuje u kućici za čamce – prihvata i drugog gosta.

Matje je nervozan, štaviše ljubomoran. Mister pokuša da s njim razgovara samo da bi dobio kroše u lice, tehnički nokaut u I rundi. Mister samo ustane, ode do džipa i odveze se, ostavljajući nadrkani par u svojoj kući da vode besmislene melodramske dijaloge. Igrom sudbine taj kroše sam video noć pred dodelu Oskara, a na prošloj dodeli me je pičkaranje ona dva seljaka u leptiri mašnama gore a u nanulama dole koštao tviter naloga, jer bez telefona više ne smem da pišem. Kažu „pozivao sam na nasilje i želeo loše drugima“; jebala ih dodela. Matje nije smeo to da uradi. Njemu nije ni jasno da to nije smeo da uradi. Posle razmene nekoliko mlakih udaraca u sportu zvanom melodramski ping-pong festivalskog filma, Elene uspeva da nagovori svog boksera da ode feribotom i nju ostavi. Valjda da umre. A gospodin Mister da čisti za njom, iako je i sâm bolestan.

 

BERGMAN ISLAND (2021 co-production)

 

r.: Mija Hansen-Leve; ul.: Tim Rot, Viki Krips, Mija Vasikovska, Andeš Danielsen Li.

*   *   *

Mislio sam da je ovo dokumentarac, ali šta je tu je, u svakom slučaju "Laterna Magika", Berjmanova autobiografija u prevodu Mirka Rumca, pomogla mi je da ublažim neznalački i pakosni govor o reditelju, koji je ovde simbol, neka vrsta obrnutog Hemfrija Bogarta iz "Sviraj to ponovo, Sem", neko ko sapliće i opterećuje, ili, bolje rečeno, kao odsutna očinska figura koju treba ubiti. Budući da sam o tom Šveđaninu imao mnogo više predznanja od autora ovog senfa, osećao sam se kao štreber na času koji mora da trpi debila kome učiteljica prilježno objašnjava ono što je krapinski čolovjek iz Marinkove bare odavno ukapirao.

Berjmanovo ostrvo, znači, nije metafora, već doslovno, jelte, ostrvo, koje se reditelju prilikom jednog snimanja (na koje je i otišao preko volje) toliko dopalo da je na njemu izgradio dom, sa sve salom za privatne projekcije filmova na 35 mm (iz arheoloških razloga je to velika fora prikazivati filmove na 35 mm i to je pomenuto nekoliko puta u generičkim dijalozima). Tamo ga je jednom posetio i Dragan Babić, i to čak u društvu Liv Ulman, dok je Berjman tada već bio star i paranoičan. Babić je u svojim memoarima opisao odnos Berjmana i njegove poslednje žene ovako: "Došao je u godine kada mu je od supruge važnija poslušnost nego ljubav!" (Setio sam se kako je urednica Isidora Sekulić u emisiji In Memoriam povodom Babićeve smrti opisala emisiju u kojoj je on intervjuisao Liv Ulman: "Svi smo osetili hemiju između njih te večeri u studiju...!" Ja sam gledao skoro sve te emisije i rado bih Babića priupitao nešto za one razgovore s Mićom Danojlićem i Melinom Merkuri, dok mi je ta hemija s Ulmanovom promakla, ali tada sam bio mnogo maji, možda se nisam ni rodio, nisam znao šta je ljubav.)

Sada je ostrvo u šapama fondacije koja izdaje objekat u vidu rezidensija za pisce i druge stvaraoce. Postoji i "Berjman safari" (!) s busom koji liči na onaj žuti autobus koji razvozi decu po amerikanskim školama na Midvestu, to je obilazak lokacija na kojima su snimani filmovi, dok umetnici u rezidensiju mogu da pogledaju i filmove, samo jedno ne smeju - da sednu u rediteljevu stolicu. 

Umetnici koji su došli na Berjmanovo ostrvo da stvaraju su muž i žena, Toni Sanders (Tim Rot) i Kris Sanders (Viki Krips). Treba li reći da će barem jedno od njih patiti od kreativne blokade i da ćemo slušati jadikovke o tome kako ne mogu da pišu, koja je to muka, ono, naći se pred belinom papira.

Film obiluje ispraznim dijalozima i veštim pitanjima koja nabacuju loptu na volej pitanom ili samoupitanom liku, na primer Kris pita "može li se biti dobar supružnik i otac i režirati toliko i toliko predstava i filmova?!", a sagovornica, koliko se sećam Heda, odgovara "Berjman je režirao toliko-i-toliko predstava i toliko-i-toliko filmova, napisao toliko-i-toliko scenarija, pa da li je mogao da stigne i da pere pelene?!", a mi koji smo čitali Laternu Magiku možemo samo da se ispovraćamo na ove banalnosti.

 

"Spavaćete u krevetu u kome su snimljene 'Scene iz bračnog života', film, koji je milione gledalaca širom sveta doveo do razvoda!", kaže Ćerstin Brunberg, koja dakle glumi Hedu, upravnicu fondacije i domaćicu projekta. To je vic koji je ispričala valjda 27192043 puta. Treba li reći da će penkalo da presuši baš onda kada se inspiracija konačno pojavi, da će supružnici da se podžapaju i sve po redu. 

 

"Oh, da li da spavamo u krevetu u kome su se razveli i karali Erland Jozefson i Liv Ulman, to će nam zacelo doneti nesreću!?", pita se retorički Kris. Znam za sličnu muku, tako se osećala i Borka Pavićević početkom 1990-ih kada je predvodeći malobrojne pripadnike građanske opcije (Beogradski krug, SZKD i ko još?) otputovala u Bosnu usred ratnih operacija, u Sarajevo, preko Mostara, da pokuša da spreči rat, ili barem da pruži ruku preostalim GRAĐANIMA susedne republike... U Mostaru je deo delegacije prenoćio u Titovoj rezidenciji, Borka je prespavala u krevetu u kome su spavali Jovanka i Tito, ne znam da li sama ili noga-glava s Natašom Kandić ili Sonjom Biserko, ne verujem da je s Miladinom Životićem, on mora da je uzeo kauč sto posto, onaj kauč uz onaj regal gde su sabrana dela Lenjina, Tita i Mao Ce Tunga, kao i "Prilozi za biografiju JBT I-III" Vladimira Dedijera. Ukusan portret Božidara Jakca na zidu da ne pominjem. Delegaciju je, inače, obezbeđivao mladi pukovnik JNA Momčilo Perišić, koji je škrgutao zubima: "Jebo vas bog, čuvam vas dok vi 'pružate ruku', tako mi je naređeno, a da se ja pitam...!"  

Ispraznost ovog filma je sve vreme asocirala na jednu američku, "poučnu" seriju, koja se inače uzdiže u nebesa (naročito naši dečiji psiholozi to čine), naime na "Doson Krik". Na onaj "scenario" koji Doson, Džoi i Persi prave a koji se sastoji od melodramskih proseravanja. Kris Sanders, tako, u šezdeset i nekom minutu filma uzme da prepričava mužu ideju za svoj scenario, što se ubrzo pretvara u "film u filmu" sa zasebnim glumcima. Ali taj "film u filmu" je toliko trivijalan, toliko sapuničast, da je jedino moguće tumačenje kako je to ustvari loše nadovezivanje na "Scene iz bračnog života" samo pre pre braka. I samo što nisam ukačio kakvo je to nadovezivanje. Valjda postmodernističko.

Ako sam dobro shvatio, Kris je prevarila Tonija s jednim lokalcem, zaposlenim u fondaciji. Viki Krips se sve vreme grči i uzdiše, ona glumi kao da igra logorašicu u nekom konc-lageru. Tim Rot se, pak, ne brije i ne kupa, samo piše kao lud, i tipično je lažno skroman u susretima s poštovaocima, on i u snu može da igra opuštenog uspešnog reditelja, zadovoljnog svojom mini slavom, mini publikom, svojom nišom u arthaus kinematografiji... I postoje već mirijade ovakvih multikoproduciranih (tako da špica s pobrojanim producentima i donatorima traje više nego prosečan short feature film) postmodernističkih filmova o umetnicima/piscima, koji se vuku od rezidensija do rezidensija, potpišu pokoju knjigu, dožive pokoju romansicu s nesrećnom obožavateljkom/obožaveteljem, usput ispale milion melanholičnih kaobajagi samorioničnih selfdeprecating fora i fazona, po pravilu uz vino, ili belo iz onih pederskih čaša ili crno iz onih čaša iz kojih naši seljaci cepaju konjak Martel, uz frugal dishes, uz skromne obroke koji se sastoje od smokava, sira i avokada (samo hleb ne, hleb je smrt!), te romansice podsećaju na avanture sredovečnih usamljenih žena u septembru na nekom mediteranskom ostrvu, ali Tim Rot je star, to jest ZVEZDA, ne mator već star, on je vazda isti, ima onu svoju facu i grčenje prtiju na rukama iz one serije o lažljivcima u čije odelo je ušao i u tom odelu će ga ia sahraniti, to mu je odelo za pogreb, on je svoje probleme rešio kada je priznao da su ga seksualno zlostavljali u detinjstvu, on je zvezda koja uvek može da ispali nešto sokratovski duhovito.

Kako je to grehota napučiti one lepe, skromne skandinavske kuće, udobne i rustikalno uređene, napučiti ih, dakle, ispraznim personama, kako je to bogu plakati praviti Gradić Pejton pozivajući se na Berjmana, pa mu se još popišati po liku i delu kroz reči jednog od minornih likova, nekog "mladoženje", nadrkanog i ružnog kao dupe, uz čašu belog vina, naravno i uz meze (bez hleba).

Čitajte "Laternu Magiku" u prevodu Mirka Rumca (Grafički zavod Hrvatske 1990), ako vas zanima ko je Berjman, on je tu rekao sve o sebi. Kao što je posle Dragan Babić konstatovao: "Da ne poželite da ga posle te knjige išta više pitate!"

Likovi iz filma, pak, uopšte nisu zanimljivi.