CAPRICORN ONE (1978 American movie)

 

 r.: Piter Hajams; ul.: Sem Voterston, Hal Holbruk, O Džej Simspon, Džejms Brolin, Brenda Vakaro, Karin Blek, Dejvid Hadlston

 SVI NASINI LJUDI

U nekoj hotelskoj sobi pogledah ovaj film na dostupnom filmskom kanalu s arapskim titlovima na ravnom ekranu. Na našim televizijama je prikazan milion puta. Hajams je u jednom dokumentarcu govorio  kako mu se posrećilo s ovim scenarijem koji su mu odbijali dok se nije desio Votergejt. Nije imao živaca da gleda probnu projekciju, a onda je čuo aplauze iz sale, iz koje su počele da izlaze budže iz filmske industrije i sve su ga odreda  potapšale ga po ramenu govoreći: „Uspeo si, momče!“ I tako je zanatliju Hajamsa počeo da šiba glas tankoćutnog režisera sa stavom, maltene agendom na polju liberalizma i renesanse. A snimio je takve ljige kao što su „Ulica Hanover“, „Telefon“, „Vremenski policajac“ i „Uski prolaz“. U pomenutom dokumentarcu Hajams je detaljno opisivao kako nije bilo love za statiste i svašta drugo, pa kako se dovijao za scenu na poligonu, morao je, kaže, da koristi objektive od toliko-i-toliko mm kada je imao ispod 12 statista, a za 13-18 statista je koristio objektive od onoliko-i-onoliko mm. To mi je ličilo na mučenog Grunfa iz grupe TNT, kada je pokušavao da upamti kako da kuckanjem iz ormana obavesti drugare o opasnosti: ako je sve u redu onda će kucnuti 5 tisuća i 326 puta slabo i 250 puta jako, a ako je opasno, onda 3 tisuće i 273 puta slabo te samo 178 puta jako. Broj Jedan je bio zadovoljan.

Znači ovo je priča o lažiranju spuštanja žive posade na Mars, što je očajnička i kvarna zamisao agilnog službenika NASE (agilnog kao direktorka Semka Sokolović Betok u filmu Majstori, majstori) da bi sprečio ukidanje finansiranja svemirskog programa. Ali, kako ubediti astronaute da učestvuju? Možda bi bilo najsigurnije da se oni – eliminišu... Nije prvi put da kolektiv u ime opšteg dobra (= u ime interesa vrhuške koja vlada kolektivom) žrtvuje pokojeg pojedinca pa i gomilu pojedinaca. A posle Votergejta paranoja je postala ne samo opravdano nego i poželjno stanje duha, liberali su prilježno počeli da drmaju čamac, pa se uz Pakjulinu trilogiju pojavila i Kaufmanova Invazija trećih bića. Paranoja je čak izvezena i u pitomu Francusku, u kojoj žderu sira bez obzira i gde je Žak Derej 1980. snimio Trois hommes à abattre s tužnim krajem (ubiše Alana Delona na kraju, jebote!).

Možda ne bih obraćao pažnju, ali kada je režiser već toliko kukao na siromaštvo tokom snimanja, mora da sam potpao pod sugestiju i ona scena na poligonu jeste snimana s maksimalno 8 ljudi u kadru. (Mogli su bar ton da barokno ukrase.) Dovijali su se tako što su epizodisti Hadlstonu dali da igra arogantnog moćnika koji traži da mu potrčko koji deli dvoglede i prospekte titra jajca.

Manjak fokusa na tehničke, kosmonautske, raketne itd. stvari oseća se u potpunom odsustvu komandnih tabli, enterijera rakete, fizičkih priprema kosmonauta, tehničkog opisa puta i boravka na Marsu, nema onih lekarskih pregleda, dijetetskih zavrzlama, ama ničega nema – trojica kosmonauta kao da su na kastingu za kviz „Stigni me ako znaš“. Ali – scena na poligonu s manje od tuceta likova sa sve statistima je sirotilja.

Sem Voterston je neubedljiv kao kosmonaut Piter Vilis. On je intelektualac, nosi svetlosmeđe somotske pantalone, kariranu košulju i sako od tvida sa zakrpama na laktovima, i lako se uzbudi braneći socijalističke ideje, on je ovaploćenje levičarskog profe iz Nevjorka. Teško ga je zamisliti kao fizički sposobnog za let u svemir. Njegove kolege, pak, fizički su i te kako spremni, mladi Džejms Brolin (Brubejker) i O Džej Simspon (Voker). 

Nedostatak love se nadomešta i viškom priče. Film započinje dugačkim monologom pomenutog budže u NASI, Džejmsa Keloveja (Holbruk), takoreći esejem o smislu istraživanja svemira, kako je to više ideja vodilja nego konkretan profit i interes koji traže kratkovide birokrate iz američke vlade. Holbruk izlaže apoteozu finansiranja takvih projekata, nešto u stilu američke vizije povezivanja rada i sredstava, popularnih Samoupravnih interesnih zajednica. Holbruk je ovde odigrao svoj fah – autoratativnog rukovodioca kome moralni skrupuli ne smetaju mnogo, dok se iza miljanićevske retorike kriju cinizam i prezir prema životima podređenih. To što on priča trojici blaženo neobaveštenih astronauta čak nije ni prikrivena ponuda da učestvuju u dilu, već cinična najava da su astronauti ispisani sa spiska živih. Oni, naivni kao novorođenčad, nisu to ukapirali u onoj jeftinoj scenografiji od kancelarije, a znaju da uključe raketu i da urade algoritam za prizemljenje marsovskog samohoda...

Taj monolog, koji bi lepo mogao da se objavi kao esej u Galaksiji 1979, ili kao preambula ZUR-a, ujedno je jasno postavio premise filma i zaobišao problem budžeta.

Astronauti snimaju scene na Marsu u studiju „za potrebe marketinga“, kako im je objašnjeno, a i u svrhu treninga. Holbruk im održi još neke monologe, sve kraće i sve jasnije u pogledu njegovih namera. On je spreman da ide do kraja samo da bi održao finansiranje NASE. Za to su potrebni rezultati. Za good cause on je lake ruke kada treba žrtvovati tuđe živote i on očekuje da će šrafovi u mašineriji to shvatiti. Ha! Kada se astronauti dosete šta im se sprema, već je kasno. Na njih je pokrenut lov, a lovi ih vojska (vojnici samo slušaju naređenja). U cilju uštede, potera se odvija u pustinji. (Koja bi tako lepo poslužila i kao Mars, uz dosta crvene farbe.)

Kraj filma je sladunjavo – srećan. Kamo paranoja kada ti najviše treba? Film se, dakle, završava tako što Kelovej na groblju drži isprazan govor na sahrani dva kosmonauta (koja su u međuvremenu dolijala), a otvorenom grobu se približava jedini preživeli, Piter Vilis, u odrpanom kosmonautskom odelu a ljudi se okreću prema njemu. Lice Hala Holbruka ostaje kameno. E sad, kraj je morao biti ovakav: istaknuti oficir Pentagona ode od groba i srdačno se pozdravi s Vilisom, potapše ga po ramenu, vrati se konsultuje s Kelovejom i onda pozove neke gardiste koji s poštovanjem Vilisa utrpaju u vojni džip. Krene džip, Vilis mahne oficiru i prezrivo frkne prema Keloveju, voze se oni tako, voze se i voze a onda Vilis u jednom trenutku pita: „Kuda idemo?“ „U vojnu bolnicu“, kaže vojnik koji sedi do njega. „Zašto?“ „Na medicinske preglede. Da vidimo da niste doneli neku zarazu iz svemira“. „Ali ja nisam bio u svemiru, u tome je stvar!“ „Pregled je svejedno obavezan“, kaže vojnik ledenog izraza lica. I tu je The End.

 

FEATURE FILM ABOUT DOCUMENTS (2023 American-Canadian movie)

r.: Kari Kyösti Väänänen; ul.: Christina Ricci, Christian Slater, Lu Galagher, Rade Šerbedžija, Mikko Leppilampi, Joona Jasper Pääkkönen, Peter Franzen, Zlatko Burić, Dragan Mićanović 

MUKE DANAŠNJEG FILMOVANJA

Zapravo su te muke verovatno vazda iste. Zašto ljudi snimaju filmove? Tačnije, zašto žele to da rade? Jamačno su dokonali da čovek ionako ne postigne zacrtani cilj, ali neka se onda radeći posao (putujući k cilju) dobro zeza i neka mu bude interesantno. Kada snimiš film, bilo kakav film - kako to napisa Ruždi u Kući Goldenovih - neka je i Dumb Fuck XV ili bolja verzija Prohujalo s vihorom, ti si car, sama činjenica da si uspeo da dovršiš finansijsku konstrukciju (ha), nađeš glumce, snimiš sve što treba za 25 radnih dana, i izmontiraš sliku i ton da bude sinhronizovano (nema veze što je ton mono i lošeg kvaliteta, nahsinhronizovana pevaljka zvuči kao iz kante), i kada, dakle, držiš 2 ili više kotura filmske kopije koju nosiš na neki festival ili provincijski bioskop - ti si svetski mega car. Zaista nije bitno koliko je film kvalitetan. On je kakav-takav donosio lovu od ulaznica sve do ovih naših dana kada postoji blu rej, di-vi-di i većina filmova se može naći na internetu, legalno ili nelelegalno. Ali ti si filmadžija (film maker), ti nosiš upadljive naočare s onim sunčanim štitnicima, nosiš objektiv okačen na kanapčetu oko vrata, možda još možeš da priuštiš sekretaricu koja prilježno zapisuje tvoje ideje (jer si u inostranstvu video da tako rade pravi stvaraoci), ti si uvek u sledećem filmu, koji može biti bilo šta, jer uvek imaš po nekoliko scenarija ili sinopsisa ili ideja, ti živiš u oblacima, dok ti kaplju procenti od prodatih ulaznica prethodnog filma ili prethodnih filmova, koja hiljada rupija iz Indije, poneka lira iz Turske, koja hiljada egipatskih funti, koja stotinica kanadskih dolara, koja tisuća kolumbijskih i meksikanskih pezosa. U iskrzanoj fascikli čuvaš isečke najava i kritika film(ov)a, one najbolje držiš u novčaniku.

Odavno je reditelj zaboravio ono što je nekada davno želeo da snimi. Kiselo je grožđe, teši on sebe, niko to neće da mu producira. (Pravi spiskove producenata s relativno poželjnim ili barem podnošljivim ćerkama koje inače nisu ni za šta.) Ali, tako red nalaže, o svojim pet projektima divani u kafićima udruženja snimatelja, filmskih radnika i fensi kafićima gde se okupljaju džezeri i filmski svet. Svako može da pogodi da je on filmadžija, jer se tako i oblači: ako je stariji, onda karirana košulja zavrnutih rukava, iz džepova vire flomasteri i olovke, podvrnute nogavice bugarskih farmerki, kaubojske čizme, često marama oko vrata i šešir gospodina Goluže, ako je mlađi onda patike šljakerke, somotske uske pantalone, crna rolka i perjani prsluk, sve crno, i takođe olovke i flomasteri vire iz džepova tog prsluka. Svi puše kao pred izvršenje smrtne kazne. 

Ali čim prođe dovoljno vremena od poslednjeg filma, režiser je spreman da snima i po telefonskom imeniku. U Beograd je dolazio Ken Rasel samo godinu dana pred smrt da hvali Teslu i da se nudi da režira film o njemu. Žika Mitrović je iz očajanja želeo da snimi film o ejdsu u Beogradu. Boštjan Hladnik je predložio snimanje filma po poslednjem papirnom telefonskom imeniku u Sloveniji. 

Ipak je za nas tajna kako rezonuju strani neamerički reditelji, pogotovo ako su imali određen uspeh u Holivudu, pa se - po sistemu dabogda imao pa nemao - vrate u svoje Finske, Irane, Švedske, Belgije, turske zatvore... Šta njih muči i mori, koji su njihovi motivi? 

Väänänenova karijera je tipična za Evropljane koji su imali jedan uspeh u Americi a onda doživeli strmoglav pad. U Finskoj (pa i Švedskoj) bio je car s takozvanim folk komedijama koje su punile bioskope. Bio je popularan kao kod nas Čkalja i Lola Đukić 1970-ih. A onda je došla ponuda da radi za Sandens, onu ekološki angažovanu sagu o trovanju bistrih potoka u Ajdahu, posle čega se prodao Holivudu i zanatski odradio heist film s ansambl podelom. I tada se izborio da za sve pare ubaci i svoje umetničarenje, što je dovelo do katastrofe, i finansijske i umetničke, s filmom Firentinac u Los Anđelesu, u kome je pokušao da dâ epohalni prkaz susreta europske kulture i američke plastične i instant istorije. Eh da su ga bar pohvalili da je to dobra umetnost, ali ni to ...! Väänänen se pokunjen vratio u Skandinaviju i nastavio da snima folk komedije, ali malodušno. Tako da je ova prilika da za New Line Cinema snimi relativno bogatu produkciju s mešovitim kastom došla prilično neočekivano. Scenario je potpisala Sara Kadefoš, Šveđanka poznata po tome da ubrizgava feminizam u muške teme, dekonstruišući ih do nivoa karikature, otprilike kao kada biste zamislili beketovštinu s političkom agendom. Tako je nastao scenario koji po formi vuče na arthaus film, sa mnogo stilizacije, sa scenama za studio, u artificijelnim enterijerima kao u Felinijevom Kazanovi. E, ali sadržajno je ovo mejnstrim film, jer problematizuje filmatizovanje istinite priče s naglaskom na spinovanje loše stvarnosti. I kao da to nije dosta, dodata je postmodernistička nota, kao u filmovima Aleksije de Iglesije. 

Rezultat je nešto što nije ni baba ni đevojka, mešani kast koji govori internacionalni engleski tamo gde bi bolje pasovao lokalni dijalekt s titlovima, ostavljajući utisak uobičajene evropske multikoprodukcije dotirane od Juroimaža & Šanel +, dok američki kamerni seting priziva ascocijacije na Kasavetisa i American Film Theatre produkcije iz 1970-ih, još pod jakim dojmom one jedine Beketove posete Nevjorku. 

Što se tiče fabule, reč je (ponovo) o ekološkoj katastrofi u ubavoj američkoj deželi što je došlo do Vrhovnog suda sa sve velikim zatvorskim kaznama i odštetama. O toj katastrofi se snima film, a filmska ekipa daleko je od nevinašaca dobrih namera. Ta stara žvaka "film u filmu" je ovde preambiciozno iskorišćena da se secira današnja industrija vesti i kurvanjski zanat spinovanja. Ispostavlja se, naime, da je agendu filmske ekipe zacrtala grupa porodica osuđenih trovača. Film je zapravo o revizionizmu kao takvom, o povampirenju  i nazadnjaštvu pod plaštom tradicionalizma, o potkupljivosti novinara i umetnika i filmadžija, koji se u najgorem slučaju daju srozati na razinu lepitelja plakata i telala tajnih i mračnih izvora moći. Ovo kao ideja zvuči i te kako dobro, ali realizacija je dozlaboga trapava. Väänänen kao da nije mogao da odoli velikom budžetu pa se raspilavio u filmu epohe iz 1980-ih, a s druge strane sputavao ga je gorko kritički scenario Kadefošove, a opet nije mogao da  ne udene i nekoliko opširnih šmirantskih komedijaških pasaža. Tako da se gledalac razvlači između privlačnog bioskopskog filma, uznemirujuće dokumentaristike i neprimerenog ačenja. Slepstik sahrana, plačni vicevi, društvena kritika estetizovana kao u krimiću, gledalac može da bude samo zbunjen. 

Serije (uvod u teoriju ameriških nadaljevanki)

 

Gruba podela amerikanskih tv serijâ se može izvršiti na 2 načina: istočne i zapadne, kao i na naturalističke i stilizovane. Ova dva načina se po pravilu poklapaju, pa su istočne (nevjroške po pravilu) stilizovane, dok su zapadne (losanđaleške, vegaške, sanfranciskovske itd.) naturalističke. Ta stilizacija se tiče i sitkoma i dramedijâ i kriminalističkih serija.

Stilizacija znači sledeće: farsičnost i grotesku, crni humor, geg, manja doza plauzibilnosti, feministička i demokratska agenda, iskorak u miljanićevski ključ po kome se lgtb i kvir likovi pozitivnom diskriminacijom udenjuju u kast. (U istočnoevropskim sitkomima sve te likove igraju domari i vodoinstalateri. Oni su čak i u tvrdokuvanim kriminalističkim/ratnim serijama verni saradnici db-a i partizana.)

Naturalizam znači sledeće: tužan kraj, humor je gorak, žene se tretiraju kao u Ćiminovim i Pekinpovim filmovima, pravda pobeđuje otprilike kao i u životu, ljubav ne pobeđuje uvek, najčešće nikad, pravda je spora i nedostižna, podela na dobre i loše momke je vrlo nejasna.

Najlakše bi se to dalo ilustrovati poređenjem filmova Blejka Edvardsa i Herberta Rosa (kao predstavnike istočne stilizacije) i uradaka Sema Pekinpoa i Majkla Ćimina (kao predstavnike zapadnog naturalizma).

Serije »Dekster« i »Šest stopa ispod zemlje«, kao i serije »Fargo« i »Homicide – life on the street« i serija »Closer«  sa Kirom Sedžvik bile bi naturalističke serije, a »Hil Strit Bluz«, »Huperman«, »Poroci Majamija«, »Bostonski advokati«, bile bi izraziti primeri za stilizaciju.

Jedan tip serije je za katastrofičare, drugi za optimiste (po podeli Umberta Eka), u jednom tipu serije glavni lik je pravo muško, u drugom, pak, neko od smotanih komičara.

Ima nekoliko scenarističkih floskula, koje se rabe sve u šesnaest. Kraj epizode uz recentnu rok pesmu, čiji tekst doslovno ilustruje po pravilu patnju glavnig lika. Na primer »You Can't Have It All«, a lik se satire od bola jer ga je žena napustila i voli drugog. Ti krajevi su poslednjih dvadesetak godina postali iritantni. Druga scenaristička floskula je da s majkama žive samo manijaci i serijske ubice. Treća je da ne postoji loš barmen ili ugostitelj. Četvrta, pak, da su svi klošari anđeli.

Poslednjih dvadesetak godina vodi se tihi rat između vegana i mesoždera. Mesožderi su konačno krenuli u protivnapad. Nagledali smo se manijaka koji neguju nepokretne majke u sobičku do kuhinje a onda nožekanjom na tanke šnitove režu slaninu na +40 stepeni. Ali, često se ubicama dodeli osobina da vole da jedu bademe od breskve i da jedu blitvu i spabać, dok iskusni inspektor krka mini pice i zaliva ih mlekom iz tetrapaka.

Duvan je proteran s televizije, otud BAT i Wolf i drugi koncerni/marke ulažu u filmove. S druge strane prodakt pljesment bele tehnike, automobila i konfekcije ponekad ume da odredi čitav ton jedne ozbiljne serije.

Naturalizam prirodno ide s kaubojskim šmekom, južnjačkim šmekom, tradicijom, korišćenjem loja i masti u fritiranju pomfrita, a stilizacija ide s liberalizmom, kvir likovima, korn flejksom i makrobiotikom i ljudskim pravima 4. i 5. generacije. Naturalizam je brak i pro lajf, stilizacija je razvod i promena pola. Naturalizam od gledalaca traži da prijavljuju svoje komšije, stilizacija još veruje u detant i recikliranje.

Prirodno je da vojna i bezbednjačka lica u Istočnoj Evropi preferiraju naturalizam, a da autošovinisti i umetnici preferiraju stilizaciju.

Eurosong 2023

Kako gledam Evroviziju od davnina, na primer od 1982? Kao student po Bolonji, znači onaj koji nije učio, ali izlazi na ispit po 100 puta u semestru, u nadi da će položiti, kao višestruki učesnik Potjere, kao član Mense iz 7. pokušaja:::: važno je glasanje i jedino je ono uzbudljivo. Koliko će nam bodova dati!? Ranije Evrovizije bejahu kao barokni kamerni orkestri, pored neke fontane cvetni aranžmani, a dame u balskim haljinama i gospoda u smokinzima kao da pevaju operske arije, samo što su iza njih dugokosi džezeri orekstra Džemsa Lasta. Glasovi Olivera Mlakara i Helge Vlahović, ili, pak, Branislava Surutke, davali su svemu tome svečanu ozbiljnost. Kao neka Radost Evrope za slaboumne pacijente Čarobnog brega na martinijima nezdravo pomešanim s bensedinima.

A onda dođe digitalizacija. Šoroševi hakeri su uspeli da ne dozvole narandžastioglavom da ponovi slučajan uspeh na poslednjim koliko-toliko pošteno izbrojanim izborima, a neće sada obično glas(ov)anje za Eurosong, pa jebote, ždrijeb u FIFI i UEFI je pošteniji od ovoga bio. Dobro, nije, ali to je dozvoljena hiperbola.

Pa šta je s tim glasovima publike? Kud se dedoše toliki gastosi po austrijama, švajcarskama, nemačkama, svi ti taksisti, fizikalci, baba i deda sere, perači sudova, čistači ulica, tesari, zidari, kamiondžije i pokoji ugostitelji? Sandžak glasovao za BiH i Tursku, Moldavija za Rumuniju, Kipar za Grčku, Estonija za Litvu, Finska za Švedsku - ali šta je ovo? Naš žiri kao na festivalu u Budvi 1991: korneliji kovači, vojkani borisavljevići, leo martini, dunje lanzi i mire adanje polaci poštovali Miljanićev ključ, a ostali balkanski žiriji jok. Nisam video odluke crnogorskog, maćedonskog i bih žirija, da nisu dali Cipranima? I ujke u Australiji podbaciše. Ukrajina je dobila popust prošle godine, a ove Švedska jer --> nije primljena u NATO, važniji je Evrosong. Ukrajina je vodila evidenciju: Milanović ruski spavač, Srbija ruska gubernija, Slovenci zlaja - otud Balkanu 0 poena. Ko zna šta će biti prioritet sledeće godine, možda Tajvan? Siguran sam da sam čuo da je Britanka rekla "dobro veče". Nemoguće da mi se učinilo. A posle toga milkacanićevskog dobroveče, bio sam siguran da je istina konačno počela da prodire u svet i da će nam dati 12 poena.

Snežana Dakić kao komentatorka, to jest - u našem slučaju kako je običaj - u jednoj osobi simultani prevodilac, modni kritičar, komentator i Beograđanka s Vračarske grbe/Dorčola, sasekla je te šljašteće spodobe kako su i zasluživali.

Konačno mi je sinulo na koga mi je ličila pobednica Loreen::: na mladu Lily Tomlin. (Ovde na slici u društvu novinarke Veroslave Tadić /desno/, u vreme dok je ova još radila unutrašnju politiku.)

Glasovi San Marina odoše Italiji, Monaka, pak, Franciji. Kada će Vatikan da sde uključi u natjecanje, a i ajatolahat iz Teherana? Mi u Patrijaršiji već imamo božâ vrećâ za izvoz. A kada se uključe Argentina, SAD, Kanada i Kina, već zamišljam kako se Hrvatska i Argentina pomažu, a naši ugostitelji, pekari i kasiri iz Čikaga lobiraju i cela Amerika glasuje za naše pedere i lezbe, koje uzgajamo kao Čaušesku i Kadar limunove nekoć, samo da ih pokazujemo na Eurosongu, dok kod kuće motkama bijemo nerotkinje u mini suknjama i zakonski vraćamo tradicionalne vrednosti u svaki dom.

Negujmo Zapada u sebi.

 Bravo, Uspeše. Dole pogruženost, ajatolasi i kukavnost.

Partizan i Real Madrid (treća utakmica)

 

Pa dobro, mora da se odradi Panterova kazna, izračunali su oni koji treba da bi nam ipak falio protiv Barselone. A ovo večeras je bio veoma uverljiv način da se utakmica izgubi a da niko ne vrišti „pustili ste ih, pustili ste ih“.  Cigosi su gledali sve džinksujući „osvojićete F4, osvojićete F4“, a unapred likujući zbog osvete. Tuče, prekida i diskvalifikacije. Otud je jedna pobeda već postignuta – ne diskvalifikovaše nas i ne pobismo ta govna (premda je Tavares zaslužio). Panter je odradio pola kazne, mudro. Znači Obradović je zaista onako crven kao na internetu, a ja mislio fotošop: pa glava će da mu eksplodira, bre. Juče gledam dokumentarac o Kićanoviću, Mišoviću i Obradoviću. Baš sam mislio gde je Kića. Sada liči na Gligorića. A Obradović je radio fejslifting, skinuli mu kožu oko očiju i nos popravilia zube izbelili. Teraju omladince da peru ruke u Moravi i neki se isklizali i upali u reku. Samo da objasnim „kako je moguće“ da se Egzum pojavio zdrav i čitav, rugaju nam se kako to kako to, kada je s madriske klanice došao kao „Engleski pacijent“, kao mumija, kao Dea voditeljka kao Mita Dronja iz Nušićevih hajdukâ, pa svi u horu „lažete, nije mu ništa!“. Evo ovako je bilo. Srbija je lider u svetu i kosmosu. Imamo vodeće naučnike, iako malo zaostaje materijalna potpora. Ali Tesla, Pupin, Milanković, Ružička, Ajnštajn, to niko nema. Mi stojimo iza projekta Apolo, to jest 3 srpska naučnika. Da se vratim Egzumu. Elem, mi imamo na Niškom Univerzitetu na odseku za biohemiju program kloniranja. Na osnovu DNK su Egzumu klonirali povređene organe, uzgojili ih u vakuumu, u briselskom akceleratoru (hvala Briseklskom sporazumu), onda je dovedena Marijana Kovačević da masira te mišiće i organe i onda je to prišiveno. Bajden je lično zvao Vučića da vidi da li nešto može da se učini za njegovu glavu. Ali ovo što cigosi rade i od nas prave etalon za siledžijstvo, neka ih je sram, neka se sete kako su oni napadali tuđe igrače počev upravo od košarke i one ztakmice krajem 1990-ih kada ih je vodio Miško. Mi smo poznati po tome što smo Hajduku aplaudirali i skandirali posle 1-6 usred Beograda, mi smo branili navijače Španije posle majstorice 1978. mi smo prvi počeli i implementaciju Briselskog sporazuma postavljanjem Duljaja na mesto trenera FKP. Sada neka probaju da ne osnuju Zajednicu srpskih opštona ako smeju. Danas je najteže biti Srbin u svetu. Evo, već se zaboravilo ali priča nije završena, ja vam velim, slučaj Mitrovića u „Premijer“ lizi, kada je bajagi „nasrnuo“ na sudiju a samo mu je pripretio kažiprstom. Digla se kuka i kosilica za englesku travu i makaze za šimšir, od Mitrovića napraviše esesovca kao da su mu otkrili masovne grobnice, e ne bi li preventivno zaštitili engleske sudije an ženeral. Kazna koja je dodeljena vervoatno će biti uvećana. Jer nije dovoljno ovoliko utakmica neigranja. U donjem domu britanskog parlamenta, specijalna komisija koju savetuju Toni Bler i Henri Kisindžer, predlažu paket mera ne samo proiv Mitrovića već i protiv Srbije, čiji je on državljanin. Njegov potez na fudbalskoj utakmici proglašen je aktom terorizma. Pre svega, ako se sudije žele zaštiti an ženeral, samo 8 utakmica neigranja nije dovoljno, preporučuje komisija Bler-Kisindžer. Ako se broj utakmica ne poveća do posle kraja sledećeg SP u fudbalu, kazna ne bi imala efekta. Čak ni doživotna zabrana Mitroviću da igra fudbal ne bi postigla potpuni cilj, ako bi on, kao Kantona, nastavio da pika fucu na pesku, ili čak odbojku u mešovitim ekipama, ili da igra futsal u lizi Rusije. Budući da je on istaknuti državljanin Srbije, mogla bi se toj državi nametnuti komandna odgovornost, s kaznom koja bi uključivala isključenje FSS iz svih kvalifikacija u naredne 4 godine, sa sve izbacivanjem klubova iz takmičenja UEFA – osim Crvene Zvezde. Budući da se akt Mitrovića po pozitivnim zakonskim propisima o uvredi i pretnjama može smatrati i krivičnim delom, možda bi trebalo podići ofocijelnu tužbu pred britanskim ili haškim sudom. A Srbiji nametnuti sankcije i ultimatum kao 1914. da sve oružje ne nedavnoj paradi i vojnoj vežbi s ponosom pokazano Orbanu – preda NATO paktu inače će slediti bombardovanje, s tim da se najpre sruši stadion JNA, pa stadion „Spartaka“ iz Subotice, a da ostanu samo stadioni „Mitar Mirić“ i „Rad“ na Banjici. Dalje, budući da je Britanije odavno u fazi mestimičnog usvajanja Šerijatskog prava, premijer je već iz Pakistana ili Indije, razmatra se i mogućnost da se Mitrović kazni odsecanjem dela tela, možda ruke kojom je pretio sudiji, ili čak i noge, da bi se tako kardinalno sprečilo njegovo dalje nogometanje.