"Moja žena se zove Zlatko", vodvilj u "Slaviji"

 

Moja žena se zove Zlatko

 

Tekst i režija: Saša Pantić; ul.: Saša Pantić, Andrija Kovač, Đorđe Jovičić, Maša Pantić, Jana Salamadić

 

Budući da sam narkoman filmova i predstava – kao što nekad reče Branko Vučićević: “Ja sam narkoman romana i, kao svi narkomani, zavisim od dilera” – ne mogu bez njih, a utanjio sam s parama. Otud filmače gledam tamo gde je cena 300 din (Kinoteka i DKC) a karte za predstave opet kupujem na popust u “Slaviji”, takođe po 300 din. U Takvud idem sredom kada je "porodični popust". (Izgleda da je postalo nemoguće nabaviti ulaznice za “Rolerkoster”, “Lažljivicu”, “Ljubavno pismo” i ”Simptome” u Ateljeu 212 i “Knjigu o Milutinu” u Zvezdara teatru, ne pomaže ni moj šarm kod blagajnika/blagajnice koji me znaju, i odustao sam od toga. Sada ne bih ni imao para, ali jun je bila poslednja šansa da vidim te predstave. Gotovo.)

 

Kada god pomenem ime tog pozorišta, ljudi namreškaju nos, “jao, pa šta ima tamo da se vidi...?!”, a ja mogu da nabrojim po najmanje jedan krš u tzv. “velikim” pozorištima. To kao prvo. A kao drugo, ima šta da se vidi u “Slaviji”, ne samo iz žanra bulevarskog teatra (a to sámo po sebi nije nikakva diksvalifikacija – tȁ, zar Buba u uhu nije najveći hit beogradskih pozorišta u istoriji?), već i iz oblasti tzv. plemenitog brodvejskog teatra, tipa Brakolomije, Svake godine u isto vreme, a bogami ima i bisera tipa CABAres, CABArei, monodrama Zijaha Sokolovića ili Jasmin na stranputici Ljiljane Lašić.

 

Elem, ova predstava je vodvilj s pevanjem i priprećenim pucanjem i obligatnim presvlačenjem muškarca u žensko pa i koketiranjem s gejstvom. To je ono draženje tradicionalsitičke publike, koje (draženje) hoda po tankom konopcu između šašoljećeg hihihi i zgražavanja & uzvika “buuuuuu”.

 

Zaplet svakog vodvilja je – glupav. Ali to nije bitno. Zapleti “Bube u uhu” i “Ljubavnog pisma” su bezvezni, ali koga briga za to? Ovde je big beng predstave potpuno nemoguća agencija “Pomozi prijatelju”, gotovo distopijska jehovinska organizacija. E to omogućava sve ono posle, a gledalac je pitom, neće da traži objašnjenje i biće nagrađen jednim simpatičnim zevzečenjem koje uspeva da uključi čak i komentare na tekuća zbivanja, na primer u majskom izvođenju: 

“Ja poslednja saznam za prevaru, kao Haris Džinović...” 

“Vidi kakva si, izgledaš kao Ana Brnabić”, ili kada bosanski Krajišnik kaže:

 “Došao sam pre nedelju dana u Beograd”; lik koga igra Saša Pantić udene: 

“Poranio si, izbori su tek 2. juna” --> to je neodoljivo. Neodoljive su šapurde Saše Pantića u nanulicama 3 broja manje, neodoljive su nogice Đorđa Jovičića u mrežastim dokolenicama i plišanim patofnama, to je urnebes koji razgaljuje publiku presrećnu zbog jeftinoće i koja džeži čitav sat ispred ulaza, jer – mesta nisu numerisana. I ja među njima, ko me jebe kad sam umetnik.