THREE BILLBOARDS OUTSIDE EBBING, MISSOURI (2017 British/American movie)

r.: Martin Makdona; ul.: Frensis Mekdormand, Sem Rokvel, Vudi Harelson, Željko Ivanek, Džon Hoks, Ejbi Korniš, Piter Dinklidž

 

U VRELINI NOĆI 3.0

Konačno sam pogledao ovaj film, koji posle pandemije izgleda kao predratni film, a uostalom i jeste predratni, duplo predratni…

Neko je zlobno primetio da je ovo lovac na festivalske (i druge) nagrade, i šta sad – saglasan sam. Autor je Britanac kome su srcu dragi apsurd i crni (ingliš, ajriš) crni humor, za temu je uzeo nešto što za šta bi se amerikanski liberal popeo na brdo i poginuo (pun intended) i može se reći da je film koji boluje od pogrešne dijagnoze (američkog društva), pogrešnog leka i pogrešnog doktora.

Kritike su polarizovane ali se u jednom, makar prećutno, slažu: [sažimam] ...ovaj film je prestilizovan, ima premnogo slučajnosti i on ne prikazuje tačno rasno stanje u Americi.

Ne snalazim se najbolje u kakofoniji voukizma, hilibilizma, altrajtizma itd., pa eto priznajem da nisam 100% siguran da li misle: 

(1) prikazuje stanje bolje nego što jeste, ulepšava kao liberalna fantazija 

ili 

(2) kleveće našu otadžbinu Ameriku, nije baš tako crno.

Nije čudo što su tetke nahvalile uradak na pasja kola (Brajan Taleriko s Ebertovog sajta i Piter Bredšou u Gardijanu) a da su ostali, što desnije smešteni politički to kritičkiji bili.

„Stilizovanje” je ovde eufemizam za lagarije. Teško je zamisliti da Mildred može da preživi svoje aktivnosti u ovako nezdravoj i rasnom mržnjom opterećenoj sredini. „U vrelini noći“ i „Misisipi gori“ su liberalne fantazije koje se drže jednog davno, davno preporučenog pravila, naime da umetnost ne treba da opisuje samo ono što je bilo i jeste, već i ono što bi trebalo da bude.

Zaplet  u filmu počinje nepravdom, kao duh Hamletovog oca, počinje nepravdom – prepričanom, spominjanom samo nepravdom, ali stoga je to nategnut početak: majka traži pravdu zbog silovanja i ubistva svoje ćerke, a lokalna policija je nesposobna. Naprednjakluk Srednjeg Zapada. Kao što je Sidni Poatje kao Virdžil Tibs samo na filmu mogao da preživi Rosa Stajgera kao šerifa Gilespija i čak zadobije njegovo poštovanje, tako je ovde Mekdormandova mogla da preživi neprijateljsku policijsku deželu samo zahvaljujući scenariju i ostala čitava do kraja filma. I štaviše najveći negativac se premetnuo iz zlice u dobricu, kao Jan Bibijan na Mesecu.

Stilski je film bućkuriš crne komedije i „potresne ljudske priče“, što smeta gledaocu da se opredeli kako mu je dok gleda. Da je onaj zločin zaista prikazan, božemeprosti naturalistički čak, pa da se angažujemo, ali ovako, Mildredine akcije su  samo whishful thinking, liberalna fantazija, kako scenarista „Zapadnog krila“ zamišlja svoje štrebere na Srednjem Zapadu.

Komički odušci su krvavo (opet pun intended) smešni, ali dolaze u contrived slučajnostima, kao naravoučenija (na primer, dok Dikson čita pismo nedavno samoubijenog šerifa Vilobija /Harelson/ Mildred /Frensis Mekdormand/ zapali policijsku stanicu i izvuče se tek tako). Tako da oni poništavaju svu onu težinu početnog zločina i na pola filma ukapiramo da majci Mildred ništa neće biti (jer film ima stejtment, jelte), a razum nam govori da joj se moralo dotle nešto gadno dogoditi.

Janbibijanovsko preobraćenje Diksona (Sem Rokvel) više priliči Rodrigezu ili italo–krajmu.

Film će pamtiti samo dobitnici „Oskara“, Mekdormandova i Rokvel, kao i oni koji su obišli tolike festivale s njim, on je samo jedna bajka za sredovečne liberale, koji u podrumu drže slike Bajdena i Hilarice. Britanac ič ne poznaje Ameriku.

 

 

 

ZVAĆEŠ SE VARVARA (2024 Serbian series) epizode 3 i 4

Kako li se oseća ekipa serije sa sve Milošem Radovićem kada vide svoje epizode ispresecane reklamama za povratak troje informativnih zločinaca na mesto zločina i reklamama za jeftine prehrambene proizvode, među kojima je glavni artikal pasterizovana bela voda puna antibiotika --> ne znam. Trovanje uma i trovanje tela na jednom mestu.

A serija je genijalna. (Pretpostavljam da je grupa moralnih inkvizitora to malčice sanitizovala i editovala u nekim scenama.)

Sada je jasno da je ovo najbolja jugoslovenska serija svih vremena. Uz "Kuda idu divlje svinje" i "Inspektor Vinko". 

Televizor neimam, i nisam obučen kao likovi iz Duplicity-ja da drugačije gledam filmače i serije, gledam ono što sam u mogućnosti. 

Predlažem Radoviću da onu priču koju je izgovorila Mirjana Karanović u Dnevniku mašinovođe --> uradi kao 80-minutni film epohe (sedamdesete) i da mene pozove za scenaristu. 

 

DUPLICITY (2009 American movie)

r.: Toni Gilroj; ul.: Džulija Roberts, Klajv Oven, Tom Vilkinson, Pol Đijamati,

 

Pretili Cigoman koji češe tabane o gajke svojih japanki, masnim prstima prebira po tastaturi i za „film stils“ misli da su prave slike s nekog lica mesta pa su mu „uznemirujući sadržaj“. Ako je i reagovao bot, ipak je to pogledao živ čovek, tačnije živa budala neka, zaposlena u Guglu. Taj bi hapsio glumce na setu.

Elem, ovo je neverovarno kretenski film.

Postoji mnogo načina da se gledalac neko vreme, čak i pola filma, pa čak i kroz čitav film uverava u nešto, da bi onda reditelj slavodobitno objavio da se samo zajebavao i da je prevario gledaoce. U filmu „Gambit“ Ronalda Nima, to je izvedeno savršeno simpatično i uverljivo, u „Topkapima“ Žila Dasena velika pljačka propada zbog slučajne sitnice, i tako dalje.

Gilroj je kanda umislio da će snimiti obrt nad obrtima, posle hiljadu manjih obrta sa sve fensi flešbekovima in–between.

On takođe (s pravom, ali nije bitno) računa s time da mi pojma nemamo o toj visokoj tehnologiji koju likovi koriste. (Pa mi još verujemo da se kreditnom karticom mogu otključati sva vrata!)

On takođe veruje da mi verujemo da, čim lik vidi neki tlocrt i plan zgrade, odmah zna kojim hodnikom i kroz koji ventilacioni otvor treba prođe da bi došao na pravo mesto.

Čak je i Ebertu to smetalo u npr. „Posejdonovoj avanturi“, ali ovde mu ne smeta, zato što drka na Džuliju Roberts kada ga žena ne gleda.

Uradak je vizuelno veoma dosadan, jer je fotografija metalna, sivoplavičasta (Robert Elsvit), „britanski“ kišovita, kao u „Plavom čeliku“, na primer, zapravo televizijska. Montaža je spotovska, folirantska (brat Džon Gilroj).

Priča je, rekoh, nerazumljiva i time se ponosi. Ponekad ima neka mametovska caka, i to samo onda kada Ketlin Šalfant u ulozi Pam Frajle ili Tim Uilkinson u ulozi Hauarda Talija mudruju o prirodi napretka i procesu manufakture novog proizvoda u savremenom menadžmentu. To su pseudoeseji, persiflaže, zapravo fillings, da se nabudži supstanca inače praznjikavih dijaloga. Iluzija smisla.

Ovaj film ima svrhe samo ako su vam simpatični glumci, Džulija i Klajv. Meni nisu.

 

RIVELAZIONI DI UN MANIACO SESSUALE AL CAPO DELLA SQUADRA MOBILE/AKA SO SWEAT, SO DEAD (Italian 1972 film)

movie ///

RIVELAZIONI DI UN MANIACO SESSUALE AL CAPO DELLA SQUADRA MOBILE/AKA SO SWEAT, SO DEAD (Italian 1972 film)

 r.: Roberto Bjanki Montero; ul.: Farli Grejndžer, Silva Košćina, Silvano Trankili (italijanski Lojd Bokner za sirotilju), Anabela Inkontrera, Kris Avram, Krista Neli, Lucijano Rosi (Gastone, Bili Bob Tornton iz filma A Simple Plan za sirotilju) 

  

Ne mogu da verujem da zbog inaćenja izdavača ne mogu da nakupim primeraka svoje knjige za jednu pesničku nagradu. Evo još sam u čudu.

Naleteo sam na ovaj film pripremajući članak o Američanima koji su našli azil/uhlebljenje/mir/nastavak karijere u Evropi, od eksperimentalnih bendova tipa „Taksidomun“, gej soul maherâ tipa Artur Konli aka Li Roberts, preko glumaca koji su uvenuli kao akcioni heroji pa našli tezgu u italo- i evro-vesternima i krimićima, pa do gej glumaca kod kojih se mešaju različiti uzroci. Tako je Farli Grejndđer s ljubavnikom, producentom Robertom Kalhunom – pošto je batalio fasadu u vidu braka sa Šeli Vinters (i koja bi uostalom od njega mogla da napravi palačinku ako sedne nanjega) – u Rimu našao mir (kao što je Konli našao mir u Amsterdamu), usput snimio nekoliko italo– uradaka, više da bi sačuvao touch nego što je morao, bilo zbog para bilo zbog karijere, kojom nikada nije ni bio potpuno zadovoljan.

Ovaj film je 30% „đalo“ (mada više boc–boc nego ženokolj™) a ostatak je policijski procedural u vidu italo–krimića i eurowhodunnit-a.

Rešenje zagonetke – u smislu ovog trećeg sastojka – za svaku je pohvalu, i na nivou najboljih britanskih detektivskih dramâ. Sve vreme nam je pred očima, najmanje sumnjiv, prvi koji se ukaže gledaocima pored glavnog inspektora, kao da sumnjate na Kardelja koji sedi desno Titu.

Ali da neće da mi odštampa dva primerka, čoveče, i to ne džabe. I to sam ja zamolio prijatelje da kupe, i to ne samo to, već su se oni dosetili da poruče još nešto, a izdavač: „Nema na lageru... Sve smo dali autoru!“ Zar ne bi bilo logično: „Doštampaćemo, javljam se za koji dan...“ ili tako nešto?

Elem, italijanski krimić (a obaška đalo) sedamdesetih je često soft porn (i za amerikansku verziju su dodate hardkor scene s Harijem Rimsom, koji je zamalo otišao u zatvor kao Lazar Stojanović, i to u slobodarskoj Ameriki!) i pruža priliku kao BITEF i izložbe „umetničke“ fotografije seljacima svih felâ da napare oči.

Ovaj film, budući da nije stoprocentno đalo, ima mnogo logike, psihološki potkovanih likova, sva pravila detektivskog filma i policijskog procedurala su, kako bi rekli u Žarkovu, ispoštovana, sa sve toplo–hladnim odnosom detektiva Kapuana (Farli Grekndžer) i šefa, "kvestorea" (Filip Hersent) i sumnjivcima tipa nekrofil u mrtvačnici, Gastonijem (Lucijano Rosi, jadno u plavo ofarbani Bili Bob Tornton za sirotilju, kao u filmu A Simple Plan Sema Rejmija) i podmetnutim uhapšenim osumnjičenim ne bi li se pravi počinilac naveo da reaguje.

(U ovom slučaju taj mamac je mamio sujetu počinioca, za koga se osnovano pretpostavljalo da je narciosoidni manijak, a nije se bljutavo pražvakavao motiv iz „Zločina i kazne“, jer to samo anglosaksoncimna može da imponuje.)

Grejndžer gotovo da ne skida trenčkot od crno–belog tvida koji deluje kao loš kostim u vodvilju. Ali nije bitno, to je Italija, tamo su svi muškarci osim klošara lepo odeveni.

Kod filmova u žanru đaloa po pravilu ima milion goofs-a a ovde samo jedan: kod drugog ubistva, naime, žrtva iz kuće u sumraku (što se vidi kroz prozor) istrčava u pô bela dana i kad pre stiže da se odene (bila je skroz gola dok je bila unutra, a itsrčala je u hulahopkama Polzela ili Prebold i u »kombinezonu« koji bi danas bio dostatan za dva i po dopičnjaka) i dakle trči prirodom sve do obale mora ali – po danskom svetlu. Za njom trčkara misteriozni koljač s crnom šarapom na glavi, kao Konspirator u stripu »Alan Ford«, crni barberi mantil, šešir, nožekanja »Metalac«. Vidi se i jedno nesaglasje za vreme uvodne špice, Grejndžerov Kapuano očigledno ćuti i ne otvara ista, a mi čujemo tekst koji on izgovara i poručuje policajcu da može da ide. I to je sve od trapavosti italijanskog »đaloa« sedamdesetih. Sve ostalo je čisti Šabrol, božemeprosti, Šabrol bi ovo 'ladno potpisao i još jedared ucmekao svoju Stefani Odran.

Zaplet ne rekoh: neko svaki čas prekolje lepoticu, ali uvek udatu gospođetinu iz boljeg društva, i pored leša ostavi fotke nje i ljubavnika, s tim da je lik ljubavnik izgreban žiletom. To izaziva veliku pažnju tabloida i uznemirenje u višoj klasi. S jedne strane, treba uhvatiti ubojicu čim prije, s druge pak strane, treba paziti da se friški udovci iz više klase ne obrukaju. Jer, leševi zgodnih suprugâ se nagomilavaju, jasno je da je reč o serijskom koljaču.

I te Italijanke... Ne samo da su uglavnom gole preklane, već se analiziraju u mrtvačnici, gde do izražaja još jednom dolaze i žbunovi, jer tako je bilo 1970-ih. Nažalost, one najčešće čupaju obrve, ali šta da radimo, i Jagoda je Kaloper čupala obrve, ne može čovek sve da ima.

Tu u mrtvačnici radi jedan sumnjivac, Gastone, pomenuti Lucijano Rosi, koji ima foto–laboratoriju i kada mu Kapuana bane u stančić, može da vidi razvijene fotke pokojnih lepotica: »Pogledajte, inspektore, ič se ne vidi da su sadistički ubivene, sve sam ja to zakrpio, koja grehota!« Ili je nekrofil ili je ubica?

Grejndžer je namontirao mučenički izraz čike koga muče razne sumnje, kao da je Montgomeri Klif u Hičkokovoj »Ispovesti« ili svoji prethodni likovi u »Nepoznatom iz Nord ekspresa« i »Konopcu«. Evropljani greše kao Amerikanci. Amerikancima su Erland Jozefson, Fernando Rej ili Maks Fon Sidov bolji samo zato što su egzotični, tuđe je uvek bolje, a Evropljanima tako mnogi raspali Amerikanci i Englezi deluju kulije od domaćih glumaca.

Ah, ti italijanski enterijeri, te pločice, pa kada se te bogate i lepe supruge, još tople od poljubaca (kako se veli u našoj literaturi) svlače pred toplu kupku, ni vidimo žbun kada skinu hulahopke, koje nose bez gaća, pa te baterije, te kade, sećam se kupatila u rimskim i milanskim hotelima, to su hramovi, uvek ima i bide da pošten čovek opere noge i guzu posle ljute papričice, to je kultura Rimskog carstva, jedne globalne biznis imperije koja je propala zbog olova u...vodovodu.

Dijalozi "kvestora" i detektiva su nadišli uobičajene klišeje, a rešenje – mogu vam otkriti, jer filmač je star – dakle rešenje je više depalmovsko nego šabrolovsko: naime i Kapuana vara žena Barbara (Silvija Košćina), o čemu ga telefonom obaveštava namamljeni ubica. To iz temelja uzdrma dotle flegmatičnog čika Grejndžera i on u finalu sa sfumato  flešbekovima – što je možda i de Palmu inspirisalo za »Opsesiju« i »Odevenu da ubije«  – odluči da ne spasi sopstvenu ženu, friško istuširanu Silvu Košćinu (ah kakve pločice, koja baterija na kadi!) već da gleda kako je maskirani zločinac bode nožem, a kada vidimo ko je ubica, možemo samo da čestitamo scenaristi i reditelju: to je upravo onaj profesor Kasali (Kris Avram), koji nam je uz Gastonea sve vreme bio pred očima, Kasali dakle, koji je najbliži saradnik, psiholog i mrtvozornik, koji je napravio psihološki profil serijskog ubice! I on ima takvu rupicu na bradi koja podseća na guzicu i mami na pretpostavku da je napravljena kod plastičnog hirurga, jer tako nešto je bilo u modi u to vreme, starlete su dodavale na grudima, a muškarci čelične vilice su dodavali rupicu na bradi.

Kapuano ucmeka Kaselija i tek onda pozove šefa i kaže: »Imamo ubicu...«

Film po atmosferi i fotografiji (Fausto Rosi je naveden kao direktor fotografije) veoma podseća na de Palminu »Opsesiju«, a po nagoveštajčićima socijalne kritičice na Šabrola na vrhuncu, kada mu je Mišel Buke igrao šonjave muževe. Dario Arđento, na primer, ima evo 100 godina a nikada nije naučio da sklopi ovako kršten film, već ga firca kao Žilnik, svaki čas se nešto raspara.

 

SCREAM 6 (2023 American movie) & SCREAM 7 (2026 American movie)

("Ne javljaj se na telefon i ne idi u mračne sokake!")

SCREAM 6 (2023 American movie)

r.: Met Betineli–Olpin & Tajler Gilet; ul.: Melisa Barera, Džezmin Savoj Braun, Mejson Guding, Kortni Koks (već nalik Verici Rakočević), u gotovo kameo epizodama igraju Henri Černi kao kvarni psihijatar i Dermot Malruni kao policijski detektiv očinska figura, a u uvodnoj sceni igra Samara Viving (filmološkinja). Hejden Panetjer kao agentkinja FBI Kirbi,

 SCREAM 7 (2026 American movie)   

r.: Kevin Vilijemson; ul.: Niv Kempbel, Džezmin Savoj Braun, Kortni Koks, Dejvid Arket, Izabel Mej, Mejson Guding

Neopravdane su kritike sedmom delu franšize: rekao bih da se taj deo odnosi prema njoj kao Noć veštica H20 prema prva dva dela. I da po kvalitetu dolazi na mesto iza delova 1 i 2. S tim da je Krik 6 još bolji utoliko što nudi jednu (sem)rejmijevsku nadogradnju i funkcionalnu primenu onog metažanrovskog mudrovanja „o samome sebi“ – koja za razliku od prethodnog filma ne ide toliko na živce – plus što su slavni kameo likovi Malrunija i Černija dodali svoje.

Šestica je bila iskorak, olrajt, ali Sedmica nije „samo jedan razočaravajući bejzik“, kao što jednoglasno lamentuju kritičari, već povratak korenima. Sedmica je kao onaj gitarski album Lenija Kravica – bejzik, ali rokenrol, bato.

Samo pederu i slaboumniku film s Niv Kempbel može da bude loš.

I nije dakle tačno da je "Rejdio Sajlens" gubio vreme s ta dva nastavka između dva filma Ready Or Not, ne, već ko bi normalan propustio šansu da snimi dva Krika posle četiri Krejvenova?!

VI: Melisa sve vreme nosi onaj izrazito kukavno paćenički izraz kao Keri Uošington (iz serije „Skandal“), dobro je zezanje psihića uopšte i zasluženo kasapljenje njegovo (u tumačenju Henrija Černija), tu je opet postmoderno i „meta-“ mudrovanje o filmovima (pa i raubovanje termina rikvel) – da ne pominjemo uvodno ubistvo filmološkinje u tumačenju Samare Viving (čija je uloga inače prehvaljena, zapravo svedena na britiš akcent) – i Vi deo predstavlja prenošenje na viši nivo, sa srednjoškolskog zečijeg jebališta na maltene celibatski kampus ovomilenijumski milje, gde je važnije dokazati tezu, objaviti seminarski rad u časopisu ili banovati protivnika na društvenoj mreži nego se pojebati.

VII: Kako nekome film s Niv Kempbel može  da bude loš? Ovde je ona – premda i zaslugom kastinga – i dalje najbolja riba, s najboljim sisama, milfača da poludiš, dvojnica princeze Stefani od Monaka (dušu dala da je igra u „biopiku“), a ostale žene i đevojke su izrazito aseksualne i nejebezovne, izgledaju kao srbijanske radne žene u ovo doba krize, na kafeinu i kafetinu od pola šest ujutro.

VI: „Motiv Drakulinog kalfe“, ambicioznog, dupeuvlakača a glupavog, i viđenog da bude žrtvovan – vidimo u VI delu. U VII imamo majku bitch, kao Džejmi Li Kertis što je bila u H20.

Za razliku od većine obožavalaca, rekao bih da su VI i VII bolji od Krika bez broja iz 2022.  

VII počinje ingenioznom parodijom na AirBnB – kuća ubistava se izdaje „na dan“ kao hram zločina, kao muzej + hotel, na podu su kredom obeležena mesta gde su nađene žrtve, a postoji i „robotski ubica“, koji pomoću foto–ćelije reaguje na goste/posetioce. I to je odlično iskorišćeno (ono s robotom u nefokusu, a mi očekujemo da se on mrdne; ali to su radili i u predratnim hororima s mumijom, alo!).

VI i VII zajedno: oba filma primenjuju staru formulu ispovesti negativca/vaca na kraju, kada objašnjavaju šta su sve i zašto radili.

Klanje je rejmijevski sočno i obilno.

Ubica je začuđujuće podložan udarcima od: tiganja, pegli, kasicâ prasicâ, čekićâ za lupanje mesa, protivpožarnih aparata i sličnih napravâ, dok je otporan na metke samo malo manje od Majkla Mejersa.

Očigledno je da je tajni producent VI i VII dela ne BAT (Britiš Ameriken Tobako) već Amerikansko Udruženje za Oružje (dakle bazuke, koltove, sačmarice, minobacače, pištoljčine, smitove&vesonove itd.), jer je film nakrcan vatrenim prodakt plejsmentsima, premda „odgovorno“: pištolji su u sefu sa šifrom. Ali to se daje kritikovati kao glupo pitanje „Držiš napunjem pištolj u kući?“ „Naravno! Koji će mi kurac nenapunjen pištolj u kući kada mi dođe provalnik i ubica i siledžija, budalo?!“:  I kada majka i ćerce sinhrono odrade pucačinu u maskiranog manijaka u VII delu, to je još jedan čavao u lijes pokušaju da u SAD „ograniči držanje oružja“ (haha).

S Gajem Bjuzikom lasno je praviti filmove.

WARDRIVER (2026 American movie)

 

r.: Rebeka Tomas; ul.: Dejn Dehan, Saša Kaje, Mamudu Atje, Džefri Donovan

„Dvostruka prevara“ u okruženju visokotehnološkog kriminala – da li je moguća, reinventovana, povremeno osunčanija, sa svim tropima ali presvučenim i grandž odore, umesto Selznikovih zamkova ili nevjorških stančuga već da su one kartonske kuće kao u Majamiju?

Da, moguće je. Ček, ček, a da je isti i tvist s fatalnom ženom? Da, kao što je Barbara Stenvik prevarila Mekmarija, i ovde je Saša Kale (na prvi pogled nežna i ranjiva Sara) prevela žednog preko vode Dejna Dehana (Kol, na prvi pogled aseksualni štreber), ko bi rekao...?!

Zanimljivo je da Džefri Donovan (lik „Bilson“) zapravo likom podseća na Mekmarija, i on je prevaren takođe (inače ne bi bila dvostruka prevara, jelte) a on je Veliki Igrač, finansijski predator u beloj košulji, s familijom koja živi u svili u kadifi, ni od 'tice mleko ne sme da mi zafali, ali to je samo jedna trećina života. Jer, čika zna da life is not enough, treba se usput i zabavljati, a to znači zabava i ljubavnica sa strane, njoj takođe ništa ne sme da zafali (do izvesne mere ili dok ne dosadi) a treća trećina pak jeste izvor novca, a to je biznis.

 „Ti dobro znaš, nisam to krio od tebe“, kaže Bilson Sari u fazi dok još želi da joj poveruje i obnovi vezu: „da mi je na prvom mestu familija, pa biznis, a ti si treća po redu. Time što si me opljačkala ugrozila si mi prve dve stvari!“

 

Na ovom mestu treba spomenuti zaplet: Kol je haker tipa „uordrajver“: kolima do restorana ili prodavnice prati ljude za koje misli da imaju previše para i onda im presretne transakciju čekom i mazne po koju stotinu ili tisućicu. To radi iz, hm, moralnih ubeđenja, samo bogatima uzima, tačnije s bankovnih računa, i uveren je da čini dobro delo, a svetska revolucija ne mora da ga se seti. 

Dejn Dehan je namontirao namučen izraz, s proverbijalnim podočnjacima kao vrećice „Rrtanjskog čaja“, on je grandž tip kome je jedino kompjuterska soba čista i uredna a ostatak kartonske gajbe je svinjac, kao da je razvedeni inspektor u krimićima od 1970-ih pa nadalje. Živi na spidu i gaziranim napicima i od dostave Volta i Glovoa, posteljinu nije menjao nikada, ponekad dobija anonimne narudžbine da nekog bogataša ili neku korporaciju olakša za ne baš preveliki iznos, a višak energije „kanališe“ zgibovima na šipci u ragastovu. Ne obraća mnogo pažnje na higijenu.

Dejn Dehan sa zaista napatio u filmu, otelovio je mlađahnog Dikaprija, dok je još igrao tinejdžere sve se trudeći se da se postari i navuče mnogokilometražni izraz Hjuza i Huvera. Lik Oskara (Mamudu Atje) je šarmantna mešavina mazne ljubaznosti Pitera Lorija i fizičke (Polina Kel bi rekla „visceralne“) preteće  opasnosti, reč je o liku kome su specijalnost krivična dela s nasiljem, gulio je robiju, namazan je svim mastima i on lepo bane na vrata našem Kolu, ispretuca ga očas posla („mogao sam ja i gore!“) i naredi mu da mazne 800 hiljada dolara sa Sarinog računa (a zapravo skrivenog računa njenog mačo ljubavnika). Kada Kol kaže Oskaru da on ne krade od finih ljudi već samo od banaka, Oskar ga obavesti:

„O, kako je to plemenito! Ali od sada kradeš i od finih ljudi, kapiraš?“ I to kaže baršunastim glasom, uz osmeh, on ume i fino dok se ne naljuti.

Kada Kol – to je važan deo zapleta – sazna koliko je svojim delom ojadio Saru u koju se polako zaljubiška („a da toga nije ni svestan“, jer to počinje pod plaštom sažaljenja), on najpre želi da za svoj groš nadoknadi manjak. Budući da sve vreme drži Sarino prebivalište pod nadzorom, čuje i vidi kako je Bilson odlepio i preti joj okrutnom osvetom „ako za sedam dana ne vrati pare“. Kol se oseća odgovornim. Stari trop u noaru, kada muško poželi da bude vitez prema premazanoj čepi. Ali, nije lako nakupiti toliko para na način na koji je on navikao – sićama i kikirikijem kao dosad. Za nedelju dana je uspeo da nakupi pola ukradene sume i dotle se upoznao sa Sarom: ona ga je ulovila dok je pokušavao u sanduče da joj ugura ček na oko 400.000 $. Tim parama ona je dobila još nedelju dana. To jest, tako mu ona kaže i navede ga da radi za nju. Pa će, kao, zajedno da pobegnu na ostrvo s palmama i živeti srećno do kraja života. Ha ha ha.

I mi gledamo ovaj film, a kao da gledamo crno–beli noar s Edvardom Džej Robinsonom, Fredom Mekmarijem, Barbarom Stenvik i Veronikom Lejk i drugim čičama i tetama u balskim haljinama, sve je tako poznato, čak znamo i šta će biti na kraju, samo se pitamo hoće li Dikaprio za sirotilju da preživi.

Film je pre početka snimanja napustila Sofije Tarner i ne znam da li se u tom grmu krije zli zec – naime razlog što je film prebrzo maknut iz bioskopa i prebačen na video–na–zahtev. Rebeka Tomas je inače mlada lavica polunezavisnog Holivuda, herojski je snimila prvi film Electrick Children: htela je najpre za siću da ga radi u domaćoj radinosti, bio je to scenario još s njenih studija na umetničkoj akademiji Kolumbija, ali kada su pročitali šta ona piše, mnogi su ka'nuli paru i preporučili dalje, pa je film snimljen na kršten način i štaviše prihvaćen u Berlinu i još nekolikim festivalima i bogato nagrađen.

Znači, Rebeka nije od juče – mada su joj neke režije epizoda iz serija doživele strašno loše kritike („najgora epizoda u istoriji televizije“) plus joj je scenario dao Denijel Kejsi, scenarista koji je pisao svašta, i neke profitabilne naučno–fantastično stvari (premda kritički sahranjene) i neke propale stvari, a u stvari su mu specijalnost adaptacije stripova. Nije on tu neka gromada, već je više za čuđenje kako je posle tolikih adaptacija akcionih stripova uspeo da napiše nešto ovako noarovski kao mator.

Čak sam pisao Hajlend Prodakšnsu (čija ekipa izgleda kao su deca grandžovaca iz 1990-ih, s vunenim kapama, duksericama dva broja veće pa s kapuljačama, dizelašlim hlačama spuštenim na poal dupeta, svi voze skejtove i kao da su im jedini problem da li da znojave čarape bace u hotelsku korpu za otpatke ili da ih poklone Armiji spasa), dakle pisao sam im, naravno pod pseudonimom: „Ali, drugovi, kamo vam Uordrajver na sajtu?“, ali odgovor mi još nije stigao.

Kakogod, mora da iza odluke da se film osakati micanjem iz bioskopa stoji neka svađa ili lična osveta. A Dejnu Dehanu se smeši nominacija... 

Već u prvom kvartalu ove godine smo mogli da vidimo ljude za koje ćemo navijati sledećeg marta (ako dotle bude sveta): Rejčel Mekadams, Met Dejmon, Saša Kale, Dejn Dehan, Sem Rejmi, direktor fotografije i Heli Beri u „Autoputu zločina“, možda i Mark Rafalo i tako to.

 

 

READY OR NOT: HERE I COME 1 (2019 American movie) & READY OR NOT: HERE I COME 2 (2026 American movie)

 

READY OR NOT: HERE I COME 1 (2019 American movie)

r.: Met Betineli–Olpin & Tajler Gilet; ul.: Samara Uiving, Adam Brodi, Henri Černi, Endi Mekdauel

 

READY OR NOT: HERE I COME 2  (2026 American movie)

 r.: Met Betineli–Olpin & Tajler Gilet; ul.: Samara Uiving, Ketrin Njuton, Dejvid Korenenberg kao kameo Bata Paskaljević 

 

Trip Vinson, Bredli Fišer i Rejdio Sajlens Prodakšns, stoje parama iza pet prodžekta Meta & Tajlera, koji projekat je kao dvogodišnjak realizovan već fiskalne 2019. (i u njemu Endi Mekdauel igrala svekrvu, alo!) a evo pre manje od mesec dana i doživeo nastavak i to počastvovan kameom Dejvida Kronenberga lično.  Oba filmača sam pogledao na onom ruskom sajtu, nastavak pak s bugarskim titlovima, što je samo uvećalo urnebesijadu.

Premisa je na prvi posluš više za Tales of Unexpected ili tako neki antolodži horor serijal nego za fičer film, ali uspelo je. Neka otkačena familija u timbartonovskom zamku „testira“ friške snajke i uopšte one koji bi da se učlane u bogatu obitelj a nemaju pedigre – tako što ih lovi sa ciljem da ih ubije, i iz zabave a i zbog obaveze, jer nije to tek tako, već je osnivač imperije, fabrikant karata za Tarot, Tonč i remi, do imetka došao sklopivši pakt s Dijablom, prodao je dušu i obavezao se da će da umlati siromahe koji bi da štrpnu od nasledstva, i to prve bračne noći do zore, a ako siromašak/inja preživi, cela familija ima da se kombustuje, iliti eksplodira kao u Kronenbergovom filmu „Kontrolori“. (To je kanda jedno od objašnjenja za rediteljevo gostovanje u nastavku.) Premisa se nikako ne može sagledavati izvan #metoo pokreta i kvazimarksističke omraze na bogatune u talasu liberalnih filmača poslednjih godina, a osim toga crna komedija daje prilike za razna šegačenja koja vuku na dozlaboga politički nekorektni crtać za odrasle Family Guy.

Ima i te kako lufta za III deo, pitam se šta se i u ovom II delu čekalo s Epstinom, Džoom Bezosom i putom u svemir, sa napumpanim ženama bogataša, s promenama polova u đece supermilijardera, s Putinom i Trampom, a evo Iran se i sam nudi. (Ili je to sasečeno u korenu?!)

Prvi deo je čist i ima Henrija Černija kao igzekjutiv glavu porodice, svekra srebrne kose i Endi MekDauel kao svekrvu, koja lično licem potvrđuje da ona kozmetička linija čiji je zaštitni znak godinama bila – i te kako deluje. Prodakt plejsments – cigarete.

Samara Viving, friška snajka po imenu Grejs, prihvata izazov – da izvuče kartu koja će da odredi tip igre, jer joj muž ništa nije rekao, iz niskih pobuda i koristoljublja. Igra je žmurke. Grejs se samo dobro zabavlja, misli ona. Tek kada nastrada prva od tri služavke – a sve odevene kao u legendarnom spotu Addicted To Love Roberta Palmera – Grejs (dakle: Samara Viving) ukapira da je stvar smrtno ozbiljna. Tokom potere nadrljaju i ostale dve služavke, na sve grozomornije načine, a odnos bogataša prema tom ljudskom mesu je krajnje realističan. Lako je prisetiti se scena iz filmova o Ostinu Pauersu i Grešne zajednice – u povodu nesrećne sudbe pomenutih služavaka. 

Sikvel se, kao i Osmeh 2, nastavlja odmah na kraj prvog dela. Grejs uhapse i vežu za bolnički krevet ali joj u pomoć priskače mlađa sestra po imenu Fejt (simbolika  imenâ lupa gledaoce kurcem u čelo) i one se zajedno spasavaju od ne jedne već nekoliko suparničkih familija: naime, posle kombustovanja šefovskg klana La Doma, po bogataškom ustavu, ostale familije imaju pravo da se takmiče za vodeće mesto; pobednik je onaj ko prvi ucmeka sestre.

To takmičenje će da vodi Savet Federacije.

Tu na početku se pojavljuje Dejvid Kronenberg u ulozi Pantelije Čestera La Dome i on, kao pravi legalista, prihvata poraz i traži od potomaka da ga uguše jastukom na jedan kulturan lapotovski način.

Razne familije koje se bore koja će pre da ucmeka naše seje Grejs i Fejt (koje bi nogle biti maskote u novoj kampanji Srpskog Pokreta Obnove) predstavljaju, kao u reprezentaciji pod Miljanom Miljanićem, sve narode i narodnosti, ima Indusa, Italijana, Slovena u vidu Bugara koji psuju makedonski i srpski, ima svačega.

To što je Indijac ubiven u mašini za pranje veša, to jest prokuvan na 90 °C može da se protumači kao rasističko mišljenje o indijskoj kujni. A scena u kojoj se glava familije Indusa odriče žene Bugarke (Maša Lizdek) i koja onda besno  psuje na srpskom – samo je urnebesnija bila zbog bugarskih titlova na ovom ruskom sajtu.

Evo pogledajte:

Elem, sikvel nije oslabio u ritmu, krvoliptanju i crnom komedijašenju, a manjak upečatljivih kameâ (Dejvid je jedan i rano ubiven) nadoknađen je brojem likova i etničkim štosovima koje bi poneki zaludni voukovac mogao smatrati uvredljivim.

Ako naprave i treći deo, moraće – kako rekoh – da potkače redom sve stvarne bogataše i moćnike koji nas, mekše ili tvrđe, jure na isti način na koji su Grejs i Fejt jurene u II delu, putem raznih tehničkih izuma nadgledaju naše teške živote – evo i u srpskim poštama možete da završite posô SAMO SA SLIKOM a bez lične karte ili pasoša: staviše nam slike u megaračunar, CIA snajka CIA ili kineska CIA, svejedno a mi – ćutimo i trpimo. Niko da upita čemu ono »Pogledajte u kameru!« posle pasoške kontrole na odlasku s aerodroma »Nikola Tesla«. Slikaju nas kineskom i ruskom tehnologijom, EU nam uzima otiske, u bankama nam anonimne službenice traže ime majke i znaju naš JMBG, državne energetske institucije nam dostavljaju nerazumljive račune, a mi pitomo pristajemo na čipovanje zarad letaovanja u Grčkoj.

Od Gaja Bjuzika i Metineli–Olpina i Tajlera Gileta očekujem da, ako preživimo ovaj Trampov mandat, osvetlaju obraz.

 

 

O AGENTE SECRETO (AKA The Secret Agent, 2025 Brazilian film)

 

r.: Kleber Mendonsa Filju; ul.: Vagner Moura, Tanja Marija, Udo Kijer, Roberio Dioegeneš, Roni Vilela, Lusijano Kirolji, Marija Fernanda Kandido, Alis Karvaljo 

JEDNA BITKA ZA DRUGOM ZA SIROTILJU

Da li je nominaciji ovog filma pomoglo to što se kao izvršni producent konkurentskog filma Manas Marijane Brenand novembra 2025. g. iznenada pojavio Šon Pen?! Ili je nominacija samo vraćanje dugova, jer je isto tako globalistički Mendonsa Filju već izvisio s dva nahvaljena filma i to pod dva ozloglašena predsednika, Temerom i Bolsonarom? Ne zna se. Manas se bavi seksualnom i drugom zloupotrebom dece u amazonskim selima, što, kako god mi obrtali i okretali stvari, jeste goruća i bitna tema (što je bio argument za podupiranje tog filma), dok se Tajni agent bavi brazilskom urođenom bolešću, korupcijom, da, jeste, ali u bezbedno daleko vreme vojne diktature i na jedan postmoderni način pa još smešteno u milje nevladinih organizacija i finansiranja sinekura redovnih profesora i naučnih radnika: niks današnje zagađenje prirode, građevinska mafija itd. zbog čega galva može da se izgubi. (Ni pele nije mogao ništa kada je postao ministar, morao je da beži i spasava goli život.) Optužbe da je pokušano nefer favorizovanje „Sestara“ (što na brazilskom znači Manas) deluju neosnovano ili u najboljem slučaju nategnuto, ako zaključke izvodimo po sistemu crne kutije.

Mendonsa Filju je u svakom pogledu čedo liberalno–globalističkog miljea, pozni Spajk Li bi potpisao njegove radove, oženjen je francuskom producentkinjom, i dobro je umrežen. Jeste, patio je malo pod omraženim ili previše voljenim predsednicima, ali ta patnja ga je koštala samo nominacija, ne života, mira, luksuza i prilike za rad.

Da se okrenem ja filmu kao takvom. Prvo, to je film epohe, i to omiljene mi a i inače izdašne i podatne – dakle sedamdesetih godina, pa još vojna diktatura, što je ujedno i šik ali i bezbedno. Maltene kao kada Soja Jovanović kritikuje „društvene slabosti“ u filmovima po Nušiću: sve je to građanska trulež, bato. Njeni filmovi potuljeno poručuju kako takve kvarnosti danas (= u socijalizmu) više neima... Trenira ona svoga Pudovkina i jebe kevu građabskoj klasi.

Nelinearna struktura pa s naratorom koji nas zgodno obaveštava da „naša priča počinje sedamdeset i neke...“ jeste keva, reditelj paradira brazilskim siromaštvom, brazilskom korupcijom i ružnoćom kao takvom! Krade se tu od Plavog somota, od Pekinp(o)a (Donesite mi glavu Alfreda Garsije) od Bolanjovog romana „2666“, od Pinčonovog Vajnlenda, i jedan je kritičar lepo zapazio: ovo nije film po nekom romanu, ovo je film snimljen kao veliki brazilski roman. Protok vremena je onaj suštinski osećaj koji ostaje u gledaocu posle gledanja. I malo sete.

Film se folira naturalizmom i onim aleks-de-la-iglesijevskim pristupom upadljivog i toliko namernog neudvaranja zapadnjačkom oku i uhu, da to upravo postaje – udvaranje zapadnjačkom oku i uhu. Ovde se pokazuju starost, ružnoća, pokvarenost, siromaštvo, gnjate parking čuvara i radnika na benzinskoj pumpi se ogoljuju na pladnju kao seksi šape devojaka u Tarantinovim filmačima. Roberio Diogeneš, koji tumači odvatnog i ljigavog detektiva Euklida, hvališe se svojom ružnoćom i zdepastom pojavom kao holivudska diva svojim borama kada počne da igra tašte i svekrve. Sto kila zlata što landara po maljavim grudima sredovečnog negativca u brazilskom filmu sjaji olimpijskim sjajem...

Odsečena noga koja se krade (u cilju skrivanja dokaza) i koja u magijskom realizmu, koga se ne bi postideli ni Markes ni Kusturica, postaje samostalna ubilačka forca, u stvari je proizvoljni štos, koji nama naivnima daje na znanje kako je reditelj talentovan i domišljat, ali zapravo je samo to – štos. Uspešan i efektan.

Likovi bakute Done Sebastijane (Tanja Marija) i hitmenâ Bobija i Auguste (Gabrijel Leone odnosno Roni Vilela) uz spomenutog trulog detektiva Euklida su zapravo vašar šmire, ali globalistička festivalska ekipa svršava na takve stvari.

Postmodernistička lapidarnost udružena s njegovim veličanstvom nelinearnom strukturom lišavaju reditelja potreba da uveže sve konce, teret praćenja radnje je ostavljen na plećima gledaocā, kome se oči zamazuju jakim bojama – što je uvek dobro rešenje za 1970-te – i idiosinkratičkim likovima što uživaju u svojim ubuđosanim sandalama, grbavim leđima, rošavim licima kao na karikaturama u fanzinima u kasarnama JNA, u prividno dokumentarističkom realizmu opisa brazilskih bolnica, birokratskih ustanova, ah ta žbuka koja se ljuspa, ah taj rashodovani nameštaj, ah Treći svete, kako si ljubak, daj da te zagrlimo bez »Asepsoleta« maramica.

Dirljiv je kraj u kome nam se pokazuje odraslo dete ubijenog (i oklevetanog glavnog lika), dete koje se igralo s babom dok se na televiziji prikazivao neki stupidni Diznijev crtać, a koje se sada, kao odrastao doktor u raspaloj bolnici, uopšte ne seća oca i odbija da uzme sve one fascikle koje je neko radoznalo devojče u liku novinara sakupilo. Tu se antirouzbadovski a ipak najrouzbadovski moguće pokazuje varljivost sećanja, odnosno odbijanje sećanja i kako su naše egzistencije osuđene na jedan leptirovski život u sinapsama slučajnih ljudi i kako mi retko kada imamo uticaj na svoje biografije.

To jeste dirljivo, kako rekoh, ali i to je samo – dobar štos, kao ona Markesova rečenica o "drveću koje pamti bolje od ljudi..."

Ovaj film bi mogla da potpiše i Soja Jovanović.

 

DARKEST HOUR (2017 British film); CHURCHILL'S SECRET 2016 British TV film; CHURCHILL (2017 British film)

 

(Čerčil koji liči na Džona Lajdona)

DARKEST HOUR (2017 British film)

 r.: Džo Rajt; ul.: Geri Oldman, Kristin Skot Tomas, Lili Džejms, Stiven Dilejn, Ronald Pikap, Ben Mendelson

CHURCHILL'S SECRET  2016 British TV film

r.: Čarls Staridž; ul.: Majkl Gembon, Romola Garai, Lindzi Dankan,

 

 CHURCHILL (2017 British film)

 r.: Džonatana Teplicki; ul.: Brajan Koks. Miranda Ričardson, Džon Slateri, Džulijan Uodam, Džejms Pjurefoj,

 

 PROPAGANDA NAJOBIČNIJA

Pogledao sam čak 3 (tri) filma o čika Čerčilu, toj odrtaveloj mešini koja je svoju telesinu koristila kao dr Krleža u romanu Bore Ćosića, dakle dimila je svoj pršut od 200 kila maltene od rođenja, sva tri snimljena tokom 2016–2017. godine. I sva tri masno lažu, i Čerčil je grejao noge u kravljoj balezi, samo ne u siromašnoj mladosti (koja se krije kao nećelava Krletova prošlost) već u slavnoj starosti, a kralj mucavko je navodno bio hrabriša i veliki državnik. Pa ipak samo je jedan film naišao na oštre kritike – onaj Džonatana Teplickog i po scenariju istoričarke Aleks fon Tuncelman – jer u njemu se Čerčil „samo dernja na sve oko sebe“ i prima šamare od Klementine svaki dan (liči na kombinaciju Trampa i Makrona), a druga dva su nahvaljena na pasja kola.

Čerčil na filmu & TV-u ima uobičajene trope: 

1) Vinston pije, puši i visikje ruši, 

2) ima posvećenu daktilografkinju ili negovateljicu, koja je prošla sve bezbednosne provere i spremno služi gospodaru i milija joj je otadžbina od brata, oca i ljubavnika koji neka izginu ako treba samo da ima pametan čiča da vodi državu, 

3) Entoni Idn je pizda, 

4) Randolf je pizda pijana, zar od onakvoga oca takvo đubre da nastane?!, 

5) Klementina je verna ljuba koja muževljevu kitu od rođenja sina nije videla 

6) za Čerčila dobrovoljno druge kite mlate gloginje i u smrtu hrle 

7) državni posô se sastoji od govorancija, koje se cifraju do besvesti u milion indigo primeraka.

Zanimljivo je da se nagrđeni film »Čerčil« napada zato što navodno laže, a svi priznaju da lažu sva tri. Dapače, u nahvaljenom oskarovskom filmu s Oldmanom, čak se de fakto laže da je Čerčič lagao i onda kada nije lagao (premda u dijegezi /kako bi rekao drug Broz Mita/, to je bilo opravdano da bi mobilisao narod za odbrambenu vojnu) dok se u pokaranom filmu i istinitim stvarima osporava faktičnost, jer »kako se usuđuju našega Čerčila klevetati«?!

Oldman, kao što se vidi na uvodnoj slici, više liči na Džonija Rotena ovih dana nego na Čerčila. 

Dirljivo je kako se čiča pokazuje totalno aseksualno, iz čista boga mira se uvodi scena u kojoj nova daktilografkinja na tren spazi starčeva muda i ---> postidi se, jadna.

Taj film otvoreno laže i to da je tipkačica imala brata u Denkerku, a nije imala, ali to se eto pominje kao dozvoljena autorska sloboda (u cilju a) pokazivanja sveprisutnog britanskog patriotizma i b) pokazivanja Čerčilove osećajnosti), dok se ista takva sloboda a obaška istinografija u napadnutom filmu negira kao »subjektivnost«, jer kako su se autori usudili da pretpostavljaju šta je Čerčil mislio?!

Lik Čerčila je kao posuvraćeni Hamlet: prilika matorcu da pokaže sve Hamletove osobine: ludilo, pretvaranje, depresiju, melanholiju, ali ojačanu stotinama hiljada grobova... Teško je i pobrojati sve glumce koji misle da su nešto mnogo dobro odigrali ako su se trovali tompusima i pili čaj boje ćilibara što imitira viski...

Čerčil se kao i Nabokov kupao po pola sata dvaput dnevno u kadi, redovno se praznio svakog jutra, što je verovatno uz gene bio razlog dugovečnosti, i bio je oralan tip koji je voleo da diktira i rediguje. Kad je stigao da napiše onolika dela, ostaće tajna.

Film o „Čerčilovoj tajni“ (zapravo tajni čitavog Komonvelta) jedva pominje fakat da se istovremeno s premijerovim moždanim udarom dogodila neuspela operacija žuči na Entoniju Idnu (nervozni hirurg je imao veliku tremu zvog važnosti pacijenta i unakazio ga toliko da su političara do kraja života pratili napadi žutice i promene raspoloženja „što mu je pomutilo rasuđivanje tokom Suecke krize 1956“, a zapravo je naseo na manipulacije Mošeta Dajana što se pak može videti u njegovoj autobiografiji „My Life“), tako da je, uzimajući u obzir da je Elizabeta još bila neiskusna, Ujedinjeno Kraljevstvo bilo praktično obezglavljeno. I Idn i Čerčil su preferisali da budu operisani na kuhinjskim stolovima u svojim rezidencijama, što je poseban kuriozitet.

U filmu Najmračniji čas se komično laganje da se čiča vozio metroom i tamo "osetio pravo raspoloženje naroda" čak hvali. Nama ovde to može da liči na jedno fikcionalno „bolje grob nego rob“ i „bolje rat nego pakt“, i ta ljubav naroda prema drugu Titu, čika Vinstonu jeste prezašećerena limunada. U tom filmu se takođe prenaglašava kraljeva aktivnost na pozitivan način, sok se u filmu „Čerčil“ ona čak uzdiže na nivo odlučujućeg faktora jer bi inače senilni i nadrndani čiča stopirao „Dan D“ zbog zakasnele griže savesti i brige za živote nevinih mladih vojnika! Ma šta mi naprića! Pa on je dotle već toliko svoje omladine, građana i ostalih radnih ljudi žrtvovao, da mu se skor pokojnikâ ne bi značajno promenio. Taj film takođe od Montgomerija pravi Ramboa, a od Ajzenhauera direktora marketinške agencije (pun intented, jer ga igra Džon Slateri iz „Momaka s Medisona“).

Glumice koje igraju Klementinu igraju Devicu Mariju.

Link -----> 

 Kristofer Hičens (još mlad i lep, kao zlatno dupence u nekom gej porniću) lepo sumira kad se amerikanski političari pozivaju na Čerčila: 1) kad urade nešto kriminalno; 2) kad moraju da daju ostavke; 3) kad se pokaže da su pijandure.

ZVAĆEŠ SE VARVARA (2024 Serbian TV series)

 

Scenario:. Miloš Radović; r.: Dejan Zečević; ul.: Una Lučić, Anita Ognjanović, Katarina Marković, Danica Ristovski, Branka Šelić

Nevezano ni sa čime rekao bih da su deformisani ljudi, unakaženi ružnoćom, salom i rahitisom i drugim uzrozima spolja a nejebicom i samomržnjom iznutra – skloni bez izuzetka da se povezuju s istim takvim, da utrobno mrze lepe i neoštećene ljude, da pod plaštom cinizma i „ne zanosim se i malim sam zadovoljan“ samo mrse konce talentovanijim i lepšima.

A sada o seriji, koja se napokon emituje na RTS-u posle januarskog prikazivanja na Super Star TV-u.

Tekst je pisao Miloš Radović i to je bio razlog što sam počeo da gledam. I epizoda nagoveštava nešto genijalno. To s Radovićem uopšte ne iznenađuje. On uvek nudi nešto transgresivno, opičeno, pomereno, duhovito, lucidno, nešto što deluje svetski iako je uvek naše.

Gledam ja tako i vidim jednu genijalnu scenu, pa drugu, pa treću i pomislim: „ne može ovako još dugo“, ali to tako tera dalje.  

Povampirila se Ljiljana Krstić, popularna Isidora Sekulić, u ulozi igumanije.

Ovo je ženska serija, žene su glavne u pet ili šest uloga. Kod Radovića su muškarci uvek nekako feminizirani, i sada se raspištoljio o počeo da priča priču iz ženskih uglova.

Koliko vidim iz kratkih sadržaja svih 12 epizoda, reč je o post–postmodernom kaleiodoskopu, u kome će se mnogi likovi conveniently albeit in a bit contrivedly manner sretati (a za neke će nam se kvarno jedno vreme prećutkivati da su ipak „stvarno“ (u dijegezi scenarija, kako bi rekao J.B. Mito) povezani. Tako iz SMS poruke na samom kraju I epizode shvatamo da su likovi Branke Šelić i Une Lučić majka i ćerka.

Po prodakt plejsmentsima može se zaključiti da su BAT i DIN i razni regionalni tutunski kombinati tajni sponzori serije.

Sada krećem na gledanje II epizode.

U mini–serijama od 4 epizode uočio sam loše pravilo: II epizoda je najbolja i najavljuje svašta a onda, zbog pravila žanra ili nečeg drugog, sledi najloša III epizoda, da bi se onda u IV sve maloduđno ufircalo. Ta najbolja II epizoda od 4 je jedno loše pravilo koje prati četvorodelne serije.

Ajde da vidim šta će biti u II epizodi.

Znači, njegovo veličanstvo nelinearna naracija: naizmenično se će objašnjavati I epizoda i dodavati mesa likovima. Potrebno je ipak znanje iz prethodnih epizoda. Da li je ovo pokušaj da se napravi naa verzija "Magnolije", Pola Tomasa Andersona? Ne volim baš taj film. Ali ovo može biti naša najbolja serija u istoriji.

 

 

HOW TO MAKE A KILLING (2026 American movie)

 

 r.: Džon Paton Ford; ul..: Glen Pauel, Margaret Kvejli, Ed Haris, Tofer Grejs, Zak Vuds, Džesika Henvik, Bil Kemp,

ŠOK ZA SISTEM Beta i s limunom

Naleteo sam na urnebesnu najavu filma u tzv. kulturnoj rubrici jednog dnevnog lista i to je već bila crvena lampica: kulturne rubrike su odavno pretvorene u telale za distributere serija i filmova, kao i trač rubrike „paparaci uslikao poznatu facu vidi na šta liči“, i ta reklamerska preporuka je već vukla na krš. I odmah sam ga pogledao, još pre dve nedelje u stvari, ali zbog šahovskog turnira kome sam posvetio 9 mazohističkih dana sada pišem o još jednoj pojavi Glena Pauela.

Pomešani su mi utisci, uglavnom loši. Pomislio bih da su producenti naprosto sanitizovali prvobitno opasan i previše spajsi scenario Džona Patona Forda, ali onda vidim da je reč o nezavisnoj britanskoj producentskoj kompaniji. Uostalom, to je britansko–francuska koprodukcija.

Da li je onda reč o sindromu prebogatog drugog filma, kada autor – pošto je potrošio svoje autobiografsko blago što se tiče scenarija (Emily the Criminal) i dobio mnogo para da se raspištolji – ne zna šta će pre i onda udrobi sve što mu se može?

Ovo je rimejk britanske komedije Roberta Hamera Kind Hearts and Coronets iz daleke 1949. koja je već napravljena po predlošku (kako se ova reč koristila 1980-ih u Hronikama Festa i Sterijinog pozorja, jebote) viktorijanskog romana s početka XX veka. Ali smešteno takoreći u Uol Strit. Podsetilo me na norveški roman Plivaj s onima koji se dave Laša Mitinga, o čežnji za učlanjenjem u old money familiju, o lovačkim puškama čiji kundaci od vatrene brezovine i hrastovine vrede više od 100 Slobinih stanova i o odelima od tvida što s prenose s dede na unuka umesto da se u njima sahranjuju prvoborci... Tek juče sam pogledao taj Hamerov film ali osim suve fabule ne vidim šta je tu rimejkovano, stalno mi je na oči izlazio „Šok za sistem“ Jana Iglsona.

U stvari, pretpostavljam da je Ford metikulozno transkribovao britiš klas stori u nevjošrki brokerski svet mobilnih telefona i da je tu utrošio glavninu energije. To prevođenje je zaista ingeniozno. Od Ivlin Vo–ovske dekadentne atmosfere old mani zamkova, akcija, tantijema, kišobrana i polucilindara preći dalek put do Uol Strita i atmosfere Kola sreće Džona Lendisa velika je stvar, a ipak zadržati nevjorški duh 1930-ih, protestantski šmek Nove Škocije, pedantni pravopis Njujorkera, koji je danas zapravo ploča na glagoljici i istrgnut list Miroslavljevog jevanđelja na tabletu – e to jeste bio veliki posao, i ako ništa drugo, u načelu film Roberta Hamera nije oskrnavljen.

Samo što film nema veze ni sa čim, osim kao što rekoh malo sa „Šokom za sistem“. Ili sam to samo ja? Ко се још сећа тог филмача? A možda i s „Talentovanim gospodinom Riplijem“ ima veze: prvi ubijeni u nizu naslednika kao da je klonirani Džad Lou, što nije daleko od istine, jer ga igra upravo sin...Džada Loua.

Glen Pauel sa svojim okicama sitnim kao u Radeta Šerbedžije (izvor: Veljko Bulajić), kao i tuce nabildovanih holivuđanskih lepotana sišlih  s korica ljubića, samo se presvlači i tako će da ga raubuju dok ne ostari toliko da će morati da igra tastove. On treba da bude „Kristijan Bejl u fraku“, ali ta početna trejlerska priča se oteže i oteže u beskraj a lik Beketa Redfeloua (Pauel, a ima i dete koje ga glumi) nikako da se razvije, fali onaj momenat, rouzbadovski i/ili traumatični, da saznamo razlog zašto je on postao šizohe. Rano ostao bez oca, đed ne dâ nasledstvo, mali se zaposli kao krojač... - sitno je to. On ima sve sposobnosti talentovanog Riplija, ali samo je – lep i kao da ima vremena za 6 sati teretane dnevno plus suplementi za mišiće. Izmiče nam njegova zloba, jer Ford kanda nije imao vremena za to od silne rekonstrukcije epohe. Enterijeri su kao dezinfikovani setovi u studiju za neki Diznijev TV film.

Beket odluči da pokoka redom svoje rođake da bi došao na br. 1 stambene liste radničkog saveta. Odluka je nemotivisana, praštajte na vokabularu, evo ne sećam se šta ga je toliko najedilo. Ubistva su laka, prelaka, mi već znamo da ga neće ufatiti, barem ne pre kraja filma.

Romanse dve se ovde sukobljavaju. Jedna s poštenom đevojkom (Džesika Henvik), druga pak s lovkinjom na miraz (Margaret Kvejli). Treba li da kažem da su obe zvezde protraćene? Ha ha. Ona tetka Ričard Rouper, koji je nedavno preuzeo tetkinski sajt Rodžera Ibera, pokušava da bude duhovit: „Kvajli na svojim dugim hodaljkama beuzspešno pokušava da pronađe neki bolji film...!“  Liči na njega da ovom filmu zamera što „nije tako dobar“ (hej!) kao „Trepni dvaput“ one nepo–čepe Zoi Kravic! On misli "socijalno kritičan".

Taj trejlerski utisak s početka kao da ostaje tokom čitavog filma, ubistva sleduju kao video spotovi u pauzama nekog TV šoua, dok mi kao stare babe koje gledaju sapunicu treba valjda da strepimo koja li će od dve devojke da otme srce našega lepotana.

Liberalna moda omraze na bogate se vidi u ovom filmu, bogati bivaju ubiveni na razne načine, ali socijalnu kritiku mi vidimo, bato, u filmu „Autoput zločina“, a ne ovde. Ovde se u nama želi izazvati ona maštarija čitateljicâ herc–romana, da naletimo na bogatog nabildovanog frajera i da se udamo za njega.

Valjda da bi se oprao od te ljige, Ford pravi mizantropski, crnohumorni kraj u kojem oduzima svaku nadu.

Film je dat kao veeeeliki fleš bek, ili trejler od sat i po,  jer Beket sve priča popu u zatvorskoj ćeliji -->  pred pogubljenje, uveren da mu nema spasa. Kada spas usledi – naime brak s lovkinjom na miraz će fa spasiti, a devojka lepa ali sirota će ga pljunuti –  mi vidimo popa koga je skolila sumnja: on sedi za šankom nekog ćumeza, pripalio je cigaretu i cirka viskač. A narator (Beket) kenja kao grlica: „Izvini, pope, mora da sam ti uzdrmao veru...!“

E, da je glavni lik bio pop, makar u nekoj epizodi Tales of Unexpected ili Zone sumraka, e to bi bilo nešto!

Ali, moram se uzdržati od te navade da kenjam po filmovima u stilu „to je moglo biti bolje“ (= "da su meni dali da režiram!"), jer to je greh Rodžera Ibera i Džina Siskela, koji na duši imaju mnoge genijalne reditelje i scenariste (da pomenem samo Ćimina, Ferhofena i Esterhazija), a Bog je kaznio te kritičare najgorim boleštinama.

Tako da moram reći da je ovaj film vredi pogledati zbog hodaljki Margaret Kvejli.

Od epizoda pomlaćene rodbine treba spomenuti Tofera Grejsa, zvezde serije "Vesele sedamdesete", koji se iz petnih žila trudi da pobegne od uloge sitkomovskih šonjastih bejbi fejs nespretnjakovića i sada je ušao u krug glumaca tipa Aleksandar Berček, DiKaprio, Miki Runi, Žan-Majkl Vansan (devojčaki Vinsent) ---> dakle glumaca koji se stide svoje mladolikosti i bejbifejsosti pa žele da se postare i na silu, ne bi bili tako ušli u uloge autoritativnih ljudi. Uspelo mu je. 

 

 

Open Tamni vilajet (Mirijevo pripizdina), IX kolo

Open Tamni vilajet (Mirijevo), martovski rejting turnir

 IX kolo

Ja vs. Stanković, Ž. I.

1. e4 d6 2. d4 Sf6 3. Sc3 g6

 

Pirčeva odbrana

 4. Lg5

 

Bernova avrijanta

 

 4. ...Lg7 5. f4!?

5. Dd2, 5. Nf3 a igrao sam i 5. e5!, u sličnoj poziciji, i u jednoj ludoj partiji remizirao posle izmene kraljica i pozicione žrtve pešaka na e6: evo linka

Ni  5. f3 nije loše.

5. ...O-O 6. Lc4?

Ko bi rekao da posle ovog poteza crni već stoji nadmoćno?! Potcenjujem protivnika i planiram čim prije e5 a pre toga „samo još“ da sprečim da konjem skoči na d5. Hoću da pobedim blickrigom. Bilo je drugih, boljih poteza, na primer 6. Dd2 ili 6. Sf3.

6. ...c6?

Crni je imao je 6. ...Sxe4! (što meni uopšte nije palo na pamet) i 7. Sxe4 d5 i crni stoji mnogo bolje. Verovali ili ne, beli tada mora da igra 8. De2. Sada je pozicija jednaka.

7. a4?

Želim da sprečim b5 i b4 i još maštam o tome kako ću da mu uvalim e5 i pobedim na brzaka. Crni je sada opet mnogo bolji. Trebalo je da igram ili 7. e5 (sada bez nezdravih ambicija) ili 7. Lb3.

7. ...Db6?

Crni je opet imao isti štos: 7. ...Sxe4  8. Lb3 d5  i ja kao i prošli put moram 9. De2.

8. Lb3 Db4

 

E tek sada sam se zamislio. Polako mi je dolazilo do svesti da sam se zaleteo. Razmatrao sam 9. Lxf6, 9. e5 i odigrani potez.

 9. Dd3?! d5! (odličan potez koji uopšte nisam uzimao u obzir)

 

10. O-O-O?

 

Sada je crni jasno bolji. Trebalo je uzeti na d5 i posle Lf5 maknuti kraljicu na d2 i pomiriti se s jednakom pozicijom. Ali ja sam zacrtao pobedu i ne uzmičem.

10. ...e6??

 

Ovo je zaista kukavan, malodušan i preslab potez koji sve preokreće tumbe. Sada imam praktično dobijenu poziciju. Crni je imao 10. ...dxe4 11. Sxe4 b5!! i lep napad. Sada je trebalo da igram logično 11. e5 i gde god da crni povuče konja, ja krećem s neodbranjivim napadom h4 itd.

11. Sa2??

 

11. ...Da5 12. e5? (Još sam mogao da održim jednaku poziciju da sam igrao 12. Lxf6) 12. ...Se4 13. Lh4 Sd7?!

 

Crni me vraća u život. Trebalo je da igra 13. ...c5! i odmah napadne mog kralja na pogrešnoj strani table.

 14. Le1 Db6?

 

A sada opet imam lepu prednost. Bolje je bilo 14. ...Dc7.

15. g4??

 

Trebalo je da igram 15. Sc3 Sxc3 16. Dxc3 i spremnije bih dočekao napad, tačnije s lepom prednošću.

 15. ...c5! 16. Nf3 (jedino) Dc6?!

 

Daje mi šanse. Bolje Df6 ili Dc7. Ili cxd4 i posle serije izmena na d4 da je igrao f6, opet bi bilo bolje.

17. c4! Sb6 18. a5?

 

Ideja je da oteram konja i nateram ga da se vrati na d7 i da tako u delekometnom raspletu moj pešak na g4 bude nenapadnut. Glupo. 18. De2 mi je davalo šanse, tako što bih se odrekao pešaka na c4 posle 18. ...Sxc4, ali bih s 19. Sc3! uspeo da se održim i čak pređem u kontranapad po h–liniji. To jest, tako kaže džabe kompjuter za Treći svet. Ništa od toga mi nije palo na pamet.

18. ...Sxc4 19. Lxc4 dxc4 20. Dxc4 b5!

Ovo uopšte nisam video i sada sam osim odigranog poteza razmatrao i efektno ali isprazno 21. Sb4!?!, kao i 21. axb6 (an pasan) axb6 i tek onda 22. Sb4. A najbolje je bilo 21. Dc2!! Ali i tada bi crni stajao mnogo bolje.

21. d5 exd5 22. Dxd5 Dxd5 23. Txd5 Le6

 Apsolutno mi je ovo izmaklo. Ode figura.

 24. Td3 Lxa2 25. b3 c4 26. Te3 Sc5 27. Lb4 Tfc8 28. Kb2 Lxb3 29. Lxc5 Txc5 30. Sd4 (Za vreme partije sam požalio zbog ovoga i mislio da bi 30. Sd2 davalo neke šanse, ali isto je sve.) 30. ...La4 31. Kc3 Td8 32. The1 Tcd5 33. Te4 Lb3?

Nije uticalo na rezultat, ali bolje je bilo 33. ...Lf8.

34. Sc6 T8d7 35. f5 Lf8 36. e6?

26. Sb4 je pružalo jači otpor.

36. ...Td3+ 37. Kb2 Td2+ 38. Ka1 Lg7+ 39. Se5 Td1+ 40. Kb2 fxe6 41. fxe6 Te7 42. Txd1 Lxd1 43. Kc1 Lxe5 44. Txe5 La4 45. g5 Kg7 46. Kd2 

 

46. ...b4 47. Ke3 b3 48. Kd2 b2 0–1

Tužan kraj turnira, tačnije: kako sam ga započeo – tako sam ga i završio. Izgubio sam 26 rejting poena. Bruka. Jedan od tri najgora turnira u životu.  

Kao i obično, pažnju su mi privukle neke partije na susednim stolovima. Na turniru su učestvovale dve simpatične devojčice iz Azije ili pod zastavom FIDE, Adiya Zhenis (FIDE) i Indonežanka Ariwibowo Nur Alya Ihda Sabila. Na partije su ih dovozili deda i roditelji, ili službenim kolima ili taksijem. 

U analizi partije s Rusom pod zastavom FIDE pomenuo sam već Adijinu partiju s Božićem. 

U ovom kolu je Indonežanka igrala crnim figurama protiv nabusitog Azerbejdžanca po imenu Gsimzade Davud [nije greška]. Taj tip je u prethodnom kolu remizirao s Adijom i umesto da se rukuje kao čovek, besno je udarao šakama po stolu. E, u ovoj partiji je protiv Indonežanke Arivibovo kao beli igrao ovako:

1. e4 25 2. Sf3 Sc6 3. d4 exd4 4. Lc4 Lc5 5. c3 d3 6. Dxd3 Sge7 7. Lxf7!?

Indonežanka se nije predavala i uspela je da dođe do ove pozicije:

 

Junački se borila i kada sam odlazio, uslikao sam ih kroz prljave prozore kluba (odakle je inače brižno partiju posmatrala i devojčicina majka):

Poziciju sam inače pribeležio ovako:

To je bila jedna partija, a neposredno do mog stola, s moje leve strane, igrali su jedan guzonja Bogdan Nikolić i moj dušmanin iz II kola, Radenković. Ispostavilo se da Nikolić ima neku "ekološku" flašicu s plastičnim zatvaračem koji škriiiiipiiii u pizdu materinu i ne znam koliko je puta otvarao i zatvarao flašu, možda trista hiljada puta. Njemu se kanda činilo da dobija partiju kao beli, zatim je očekivao remi, ali u ovoj poziciji on je zapravo izgubljen jer crni kralj pre stiže do pešaka na h4:

 

Hahahaha! Ako, ako, škripadžijo! (Ili je pozicija bila s istobojnim lovcima, možda je pešak bio na e7 a crni lovac na g6, ne znam sada.)