3:10 TO YUMA (2007 American movie)

 

 r.: Džejms Mengold; ul.: Kristijan Bejl, Rasel Krou, Ben Foster, Piter Fonda, Grečen Mol, Dalas Roberts, Logan Lerman,

 JOB NA DIVLJEM ZAPADU

Kada ste poslednju put (ako ikada) u nekom domaćem (pa i evropskom) filmu videli etično ponašanje, ljudsku dobrotu, vrlinu i čestitost? Dok vi razmišljate, ja idem dalje.

*  *  *

Ovo je rimejk staroga vesterna u kome je Glen Ford pokušao da igra negativca meka srca, nešto čemu je Sinatra težio čitavog svog glumačkog života. Jednonogi Den Evans (Kristijan Bejl) ubogi je rančer (ostao bez noge u ratu, a narod nije pozlatio) koga neće ni u stočarstvu pa je zapao u dugove sticajem nesrećnih okolnosti i zlih postupaka korumpiranog zemljodavca. On stoički trpi prezir rođenog sina Vilijama (Logan Lerman) i hlađenje lepe i verne žene (Grečen Mol), jer je em kljast em dobar, pa okreće i drugi obraz na paljenje ranča i uvrede. Sin je zaluđen stripovima o živom hajduku Benu Vejdu (Rasel Krou) koji ore divljezapadske drumove ali ne daje ni bogatima ni siromašnima, već sve zadrži za sebe i bandu. Kako Evans ćutke trpi te muke, to samo Job je mogao tako. A i Vejd voli da zamajava ortake citatima iz Biblije. I tako imamo antagonizam, jedan čova živi hrišćansku veru, drugi živi kao bandit a citate iz Svetog pisma koristi kao glazuru.

Na početku filma imamo fantastičnu akcionu scenu pljačke diližanse koja prevozi lovu. Kočija je oboružana mitraljezom iz Divlje horde, a banda je nabavila snajper od NATO pakta valjda. Veoma je uspešan lik kočijaša i agenta poštanske službe, ne mogu da se setim glumčevog imena (liči na nekog iz grupe S vremena na vreme). Čiča je zaista sempekinpovski primio metke u stomak i izdržao operaciju in vivo kao posle Igmanskog marša. E, posle te pljačke agent Pinkertona (ili neki takav agent, nije bitno) Baterfild (Dalas Robets) i veteran lovac na ucenjene glave Bajron (Piter Fonda) sakupe ekipu koja će dolijalog Vejda da dopremi na voz za Jumu u narečeni sat, a tamo u Jumi mu sleduje suđenje i vešanje. Evansu je dotle svako preduzeće propanulo, a verna ljuba Alisa (Grečen u modernom izdanju, kao Ejmi iz filma Kevina Smita) kao da diže ruke od muža. On čak primećuje kako Vejd uspeva da isflertuje nešto kod nje...! Mislim da je to bilo presudno što je volontirao da se za 200 dolara kao depjuti priključi ekipi koja treba čuvenog hajduka da privede licu pravde... Iskupljenje, stara američka priča. „Zasluži ženu“, reče jednom Tirnanić, valjda, a povodom ko zna kog filma Voltera Hila. Banda Bena Vejda je živopisna. Povremeno se ponaša kao ekipa koju je predvodio Tom Henks u Spasavanju redova Rajana. Ali, to su krimosi, nemojte to da smetnene s uma. Glavni u toj bandi je Čarli (Ben Foster) i on je anahronog ponašanja i govora, pre liči na člana rok benda Black Crows, ima feminizirano ponašanje, vrcka kukićima, veran je kao pas Benu Vejdu.

Eto to je zaplet, reklo bi se ama ništa posebno, ali ovi likovi imaju karakter, to su ljudi od krvi i mesa, imaju strahove, dileme, kukavičluke, odlučnosti, kolebanja i gledalac tačno vidi kako i zašto se to dešava a da nije nacrtano i napisano na transparentu. I na tom putu („a put je važan kao i cilj“) dolazi do mejl bondinga između Joba Evansa i hajduka Vejda. Ovome iz nekog razloga imponuje biblijska čestitost jednonogog Joba, to što ovaj život daje da obezbedi ženu i sina. Kada se ekipa s Vejdom nađe opkoljena u jednom hotelu u centru grada i nemaju kuda, a inteligentni Čarli, koji je dotle pristigao,  krene da deli šakom i kapom: „A za narod po 200 dolara ko se priključi da oslobodimo kvalitetnu osobu, oklevetanog Bena Vejda!“ i kada se, dakle, ta ekipa nađe opkoljena, svi odustanu, čak i zamenik Maršala, predaju se (da bi odmah bili ubijeni kao psi, naravno), samo Job Evans ostane uz uslov da mu finansijski osiguraju ženu i obezbede da mu ranč ne propadne a sin ide u školu. Vejd, koji se dotle već jamačno zaljubiška u Evansovu ženu, doživljava nekakvu promenu. Versku, šta li. To je neverovatno. Da ne zaboravim agenta iz Pinkertonove agencije (ili iz transportnog obezbeđenja, stvarno nije bitno, jebo ga bog) Baterfilda: odlična uloga Dalasa Robertsa: isprva upeglan agent s Istoka i u polucilindru i s ufitiljenim brkovima, a onda, kako se ekspedicija odvija, sve neobrijaniji i uplašeniji, ali častan i uporan da izvrši zadatak. Zapravo je to bezbožna zemlja u kojoj žive ovi likovi, ali ipak ne potpuno stateless, deluje tu pravna država kako-tako, zakon je ono za šta se ljudi hvataju, osim onda kada popuste goloj sili i tada bivaju surovo kažnjeni. Čitav film je jedna poruka i poduka našim vajnim "vikend borcima" za demokraciju.

U našim filmovima se ceni silovanje ili seks bez spuštenih pantalona, o moralu pričaju „mangupi s asfalta“, u evropskom, pak, filmu izopačenost se maskira arthausovštinom, anglosaksonski festivali su inspirisani azijskom egzotikom, a ovde čista luteranska etika – pomozi drugome pa će se i tebi pomoći; ne kukaj na svoju muku, drugima je još teže. Hrišćanska transformacija Bena Vejda na kraju je nešto što je nepojamno ovdašnjem jajaru, secikesi i raznosaču alajbegove slame. Tako je Amerika Divljeg zapada iz delimično stateless i potpuno godless zemlje postala ono što jeste. Istočne i zaprane šonje u polucilindrima i s dilindžerima (tehničari) prevladali su neoprane kauboje sa smitovima&vesonovima (masne kurčine 2x) i zaživela je pravna država, simbolički ubivena jednog novemabrskog dana 1963. u Dalasu. Ali, Job Kristijana Bejla iz Biblije je izašao.

 

THE CONTRACTOR (2022 American film)

 

r.: Tarik Saleh; ul.: Kris Pajn, Ben Foster, Kifer Saterlend, Džilijen Džekobs, Dž. D. Pardo, Florijan Munteanu.

SYRIANA WITH NO NUTRITIONAL VALUE WHATSOEVER

Uspeh Petrović pitao na tvići koji film da gleda da odmori dušu od suza, znoja, krvi, filozofije patnje i predizbornih obećanja „u ovom teškom trenutku“ i ja predložih „Ambulance“ i ovaj uradak. Zdrava, brza i zabavna akcija, moralno prilično košer, ako i ne govori sve što je mogla, barem izravno ne laže. Kud ćeš više od savremenog filma (pogotovo „u ovom trenutku“ prostora i vremena)?

Američkim filmadžijama ponekad dođe mala snaga da progovore nešto baš-baš "samokritički", nekada davno to se žigosalo kao komunizam, naročito su to post festum činili zaludni amerikanski kampus liberali i evropski & istočnoevropski wannabe kritičari, koji su samo preko „Novog talasa“ smeli da gotive žanrovski film, oni kritičari koji ispred trafike komentarišu geopolitička pitanja uz lozu „13. jul“  i „Rubinov“ vinjak, e njima je onaj film Vilijema Velmana o linčovanju - „Incident kod Oks Boua“ - komunizam, pa im je „Tačno u podne“  Freda Cinemana komunizam, lupetaju oni tako, maštajući kako će jednog dana u Bostonu i oni da kusaju mafine, srču filter kafu  i zamašćuju Njujorker i kulturni podlistak Njujork Tajmsa... (E, pretekoše ih Borka Pavićević koja je prenoćila u krevetu Tita i Jovanke u Titovoj bosanskoj rezidenciji u okolini Mostara (dok ju je čuvao tada mladi Momčilo Perišić iz JNA) i Dubravka Ugrešić na književnom gostovanju. Ti stručnjaci za geopolitiku, uostalom, sada su se prešaltovali na dokazivanje da Ukrajinci nisu nacija... Jao, kada ih uskoro sjebe tzv. zaokret!)

Ne, zbilja, dođe amerikanskim filmadžijama tako da traže smisao, poštenje i fer-plej usred kompetitivne korporativne džungle, ali retko se maknu dalje od obrasca; „skini cipele&čarape i hodaj bos po travi, poveži se s prirodom“, "poigraj bejzbol sa crnčetom iz komšiluka, i jednom godišnje im kupi ćurku za Božić". (Ili je to za Dan zahvalnosti, nikad da naučim.) Ben je Aflek igrao u dve ljige takve provenijencije, u Changing Lines i Man About Town. U prvom on pronalazi dušu i kaje se posle izliva besa nad Semjuelom L. Džeksonom, kome se usrao u život kao srpski pripadnik zna se čega nesrećnom komšiji, a u drugom je data „razorna kritika Holivuda“, pri čemu je jadna Šeron Stoun poslužilla kao žrtveni jarac. Ima ih koji su se na’vatali na te filmove kao somovi na bućkalo. „Muza“ se takođe može smatrati jednom bljutavom kvazikritikom holivudske hijerarhije, nije čudo da se Ebert naložio. Jedan od istinski subverzivnih filmova u tom pravcu jeste The News Džejmsa L. Bruksa (protiv industrije vesti, ne protiv Holivuda). „Sirijanu“ Stivena Gagana, pak, teško da će neko prevazići (sada bi taj film bilo nemoguće snimiti, danas ima mesta samo za spinovanja Ketrin Bigelou, za jogurtrevolucionarne dokumentarce onog guzatog i to je to). „Sirijana“ je rekla ono što je Berni Sanders vazda govorio a sada zalud govori sebi u bradu u polupraznim salama i kancelarijama amerikanskih hramova demokratije... Čak ni Majk Nikols nije smeo u filmu „Rat Čarlija Vilsona“ da ide do kraja, da kaže 2+2=4, zabranio mu lično tumač glavne uloge, Tom Henks, jer „ne bi bilo patriotski“.

U filmu „Hitna pomoć“ (Ambulance to jest) ima jedan dijalog koji ubitačnije progovara o onome oko čega „Plaćenik“ (The Contractor to jest)“ obigrava kao mačak oko vruće kaše, ne iz straha već pre iz lenjosti, čini mi se, naime ovaj dijalog: 

– Da li sikada video ovoliko para na jednom mestu? – pita Deni Šarp brata Vila. 

– Da, jednom sam predao ovoliku lovu Talibanima! – odgovara Vil.

„Plaćenik“ sledi istu formulu kao „Hitna pomoć“: ratni veteran, dobar, sposoban i pošten u svakom pogledu, nepopravljivi patriota, nađe se u finansijskom škripcu. I zbog porodice prihvata posao koji mora. Kao i u filmu Rambo I (First Blood), on ne mrzi domovinu. Kada Ričard Krena kaže Staloneu „Nemoj da mrziš Ameriku“, Stalone odgovara: „Mrzim?! Ja bih dao život za nju!“ I Vil Šarp u „Hitnoj pomoći“ i Džejms Harper u „Plaćeniku“ bi i dalje davali život za domovinu, patriotizam je neupitan, vrh vojske i države su u pravu, krivi su samo loši saradnici. 

Kada odlazi iz kasarne, otpušten i bez penzije, on ne može a da ne pozdravi zastavu. Kao Semjel L. Džekson u sjajnom Fridkinovom filmu Rules of Engagement, koji su politički korektne strine optužili da je rasistički i antiislamski.

S te patriotske strane, Ketrin Bigelou bi potpisala oba filma. Nisu oni došli do pitanja koje je postavio Bogdan Tirnanić u kritikama američkih „vijetnamskih (korejskih. itd.) filmova“: „Koji su moj uopšte išli tamo?“

U ovom filmu je Džejms Harper (Kris Pajn) hagiografski dat, njegova moralna veličina i odanost porodici, ljubav prema sinu, gordo nošenje uspomene na poginulog oca, kada je kao klinja bez jauka i suza dao mu istetoviraju američki zastavu, kao naši Srbi „Srbija u srce, mi u Čikago“. Harper naporno vežba da bi ostao fit, ali koleno ga jebe: da bi ostao u igri, uzima nedozvoljene supstance, koje su mi raniji oficiri tolerisali, ali nova birokratska bagra neće. Bez penzije i samo s jednim (ratnim, naravno) drugom, Majkom (Ben Foster), i s mnogo dugova, lak je plen za misterioznog Rastija (Kifer Saterlend), koji je oličenje poslovice „na jeziku med na srcu jed“. Isprva zadatak izgleda moralno ispravan – treba sprečiti Muslimana da usred Berlina pravi bojni otrov kojim bi pobio pola Amerike“ – a lova je brza i taman da se plate dugovi. Ali, mi znamo da kad je Kifer u filmu, nema tu poštene igre. Kifer je ovaploćenje negativca i glasom i filmskom predistorijom, nisu ga oprali ni Sava ni Dunav ni sve sezone serije „24 časa“. Majk, Džejms i ostatak ekipe odlaze u Berlin (prepoznadoh ulice kojima sam hodao između koncerata) da srede Salima Mohameda Mosina, koji izgleda stvarno ima privatnu laboratoriju...  Zadatak je obavljen,  laboratorija je uništena a Mosin moli da ga ne ubiju: „Ja spasavam milone života!“, ali Džejms se nije dao pokolebati. Bekstvo ne ide po planu, i oni moraju da se oružano sukobe s lokalnom policijom, i kao i uvek u sukobu čuvara javnog reda i tajnih agenata, ovi prvi izvuku deblji kraj. Zbir leševa je popriličan, a cilj zadatka više nije tako jednoznačno ispravan.

Nema smisla prebacivati autorima filma što nisu više zalegli u tom pravcu. Mogli su da naprave akcionu mini „Sirijanu“ i revizionistički „Rat Čarlija Vilsona“, mogli su lik Mosina da ostave duže u životu i daju priliku sumnji u Džejmsu da lepo sazri, tu je bilo prostora za tvist ili dva (premda bi gledaoci i to lako pogodili). I susret Džejmsa i udovice na pravdi boga ubijenog naučnika posle pružao je materijal za fenomenalno parče filma, za duboku moralnu dilemu, pokoju suzu i veće uzbuđenje (možda i emotivnu vezu među njima...?! Ima rditelja koji bi hrabro krenuli u tom pravcu), a ošljaren je na brzinu. Ambalaža osrednje A-produkcije samo je povećala apetit, pa generičnost sadržaja B-filma tim više upada u oči. Jer, taman kada se pruži prilika da se zagrebe nešto škakljivo i moralno ambivalentno, kada se pruži prilika da se udari po političko-farmaceutsko-špijunskoj korupciji velikih razmera, da se emotivni, protivrečni odnosi zanimljivih likova zaoštre i da se gledalac nađe pred istinskom dilemom, film zbrzano prelazi u akciju. Akcija je tipa „Ubistvo trikom 1“ Roberta Mandela, ali od tog filma nismo ni očekivali grčku tragediju. Upotreba virusa u zapletu je tako ostavila utisak prejeftinog i olakog poentiranja posle dve godine lokdaunova i pandemijske paranoje, zazvučalo je to kao vajkanje dežurnog komentatora ispred trafike (rekoh već, uz „Rubinov“ vinjak i lozu „13. jul“).

Naučnik Mosin ipak nije pravio bojni otrov, već je proizveo vakcinu protiv prethodnika kovida. Šteta što nam autori filma nisu dozvolili da se emotivno angažujemo po tom pitanju, da malo mamu maminu tajnim službama i kapitalu u celini. Pekinpo je pokušao nešto tako u dva pozna filma, „Elita ubica“ i „Ostermanov vikend“. U prvom je odličnim glumcima dao da govore tirade protiv bezdušnosti tajne službe tako da su i Kan i Dival  kolutali očima, a iz filma se sećam samo psihotičnog Boa Hopkinsa (koji je ukrao film) i samoparodiranja „Divlje Horde“ s onim puščanim cevima koje vire na krovu... „Ostermanov vikend“, pak, trebalo je da bude još grđa kritika licemerja CIA. Ironija je filmskog kastinga da je negativca, lažova CIA najviše klase, igrao Džon Hart, koji će samo godinu dana kasnije igrati Vinstona Smita u „1984“! U „Ostermanovom vikendu“, u jednom od retkih komičkih odušaka, Hart se javlja Rutgeru Haueru preko – mikrotalsne rerne!? Da, to je smešno samo po sebi. (Što ne koristi frižider?, upitala bi se naša opozicija.) I rerna se zaglavi, u kuhinju kod Hauera uđe neki od gostiju, koje Hauer treba da špijunira (za dobro države, dakako) i sad je opasno: šta ako otkriju da su nadgledani?! Džon Hart se hladno preznoji u sekundi i smisli da glumi vremenka koji govori vremensku prognozu (rerna je portabl TV, podsećam). Ne razumem loše kritike tog filma. 

Šta sam ono hteo da kažem, da, „Plaćenik“ je mogao bolje da iskoristi tu staru žvaku: „Šalje te Država da uradiš nešto patriotski, uradi to i ne postavljaj pitanja, a evo i love“, to se nikad ne može istrošiti (setite se Spilberga i „Minhena“, uostalom to je istinita priča), mogli su, dakle to da stave u sadašnji kontekst i osveže staru žvaku, ali zadovoljili su se akcionim filmom, koji jeste pravi odmor posle nategnutih arthaus filmova, ali ipak, velim – šteta. Kao što je u ovakvim filmovima uvek šteta glumica koje igraju verne ljube. Glumci se nisu pretrgli, Ben Foster i Kim Saterlend su odigrali svoje fahove, a Kris Pajn, koji ima neku nezdravu pepeljastu boju kože, kao da se hrani viršlama i zemičkama od presovanih starih novina iz onih naših crvenih kiosaka, dakle liči na mlađeg Biblija Boba Torntona s prirodnom kosom, odigrao je jednu od najboljih uloga.