SUNSET (1988 American movie)

 

r.: Blejk Edvards; ul.: Brus Vilis. Džejms Garner, Malkolm Mekdauel, Meriel (devojačko Mjuriel) Hemingvej, Patriša (devojačko Patricija) Hodž, mladi Dermot Malruni, negativci: M. Emet Uolš i Ričard Bradford, nema Grejema (devojačko Graham) Starka, nema Andrea Maranea, nema Herbetta Loma, nema montažera Ralfa Vintersa; scenario po neobjavljenom romanu Roda Amatoa

 

KINESKA ČETVRT SREĆE DARLING LILI

*  *  *

Ovo je jedan od skrivenih dragulja koji mi je neko preporučio pa sam pogledao uradak na jednom od tri ruska sajta.

Ja volim Blejka Edvardsa i nema šanse da ga sahranjujem, a nema ni potrebe.

Pun mi je kufer kritičara koji znaju bolje a sami nisu nikada ništa snimili, kritičara koji su uništili takve majstore scenarisanja i režiranja kao što su Ćimino, Esterhazi, ili Edvards koji je 1980-ih bio u punoj snazi i kad god mu producenti ne bi oduzeli final cut i išćerali ga pomoću ćacija – snimao je remek–delo.

Eto i ovom filmu su našli mali milion mana, Edvardsu su čak dali „Zlatnu malinu“ a Meriel su nominovali.

Vudi Alen je posle filma „Enterijeri“, u fazi dok je još bio zaluđem Dostojevskim na onaj nedokuvani, imbecilni  način, kao mlađi Henri Miler i mlađi Bukovski - lepo rekao: „Ne mogu da pobegnem od sebe, krenem kao Dostojevski, ali završim kao Mel Bruks!“ Edvards je sto posto mislio: „Krenem ja kao Polanski, ali završim kao Pink Panter“, ali to su za mene minorne zamerke.

On je depresivac, patio je od hroničnog umora celog života i više vremena je proveo sa svojim psihijatrom (koji mu je često pisao scenarije i čak se jednom pojavio kao kameo psihić u filmu o inspektoru Kluzou) nego sa suprugom Džuli Endrjus, što je valjda i razumljivo, jer, ako je suditit po autofikcionalnim filmovima „Desetka“ i „Takav je život!“, ona je bila pomalo frigidna i mnogo je zvocala, čistunica prava (a ipak ju je naterao da pokaže sise u „Pasjim sinovima“!). Pisao sam o tom reditelju na sada pokojnim sajtovima Petra Lukovića...

Ovo je film koji je autofikcionalan utoliko što potkazuje holivudske producentske smećare. Kako je Edvards preživeo toliko razbucavanja svojih omiljenih projekata, ja evo ne znam. Ali je ipak snimio 5 remek–uradaka u toj odvratnoj deceniji.

Početak je – pravi vestern. Ko ne zna o čemu se radi, zdravo će se iznenaditi kada se posle pucnjave u Filmskom gradu ispostavi da je to – „samo“ snimanje filma. I to štaviše nemog filma. Radnja se naime događa 1920-ih u Los Anđelesu, Brus Vilis igra Toma Miksa, pravu zvezdu iz tadašnjeg Holivuda, a Garner igra Erpa kao konsultanta. Erp je zaista to bio pri kraju života, a Garner je lika igrao još 1967. u biografskom filmu Hour of the Gun Džona Stardžiza i može se reći da je reprizirao sebe u dvostrukom smislu. Taj aspekt filma (buddy–buddy) je vrlo uspeo. Producent, nekadašnji slepstik komičar, Alfi Alperin dat je u tumačenju zlice Mekdauela. On je to odigrao tako da ga mrzite. Ime producenta je višestruko simbolično, Alfi je iz poznate filmske pesme Berta Bakaraka, a Alperin je aškenazijevsko prezime vrlo zloslutne simbolike (Turlakov bi prste oblizivao).

U filmu taj producent tera Toma Miksa da igra Erpa i nameće mu mentora u vidu pravog Erpa, ali u čendlerovskom obrtu se između njih dvojice događa „mejl bonding“ i oni udruženim snagama rešavaju zaveru koju su smislili i pokušali da sprovedu producent i korumpirani političar i korumpirani ljudi zakona. Kako to samo poznato zvuči, je l' da?

Korumpirane ljude igraju M. Emet Uolš kao truli odvjetnik i Ričard Bradford kao korumpirano uniformisano lice. Ovaj drugi je to posle reprizirao u de Palminim Nesalomivima i kladim se da je to bilo zbog ovog filma. Uolš je svojim licem radio čuda kao truli pravnik. Ona tetka Iber reče jednom: No movie featuring either Harry Dean Stanton or M. Emmet Walsh in a supporting role can be altogether bad.

Ali to je izgleda zaboravila pri sahranjivanju ovog filma.

Znači, film počinje kao „Bioskop za groš“ Pitera Bogdanoviča, zabavna kvazinostalgična sfumato bajka o tome kako je film nekada bio strava, ali Edvards ima druge stvari na umu, on se sveti Holivudu i odmah na početku ubacuje ubistvo jedne od skupih prostitutki iz bordela pod kodnim imenom „Candy Store“ a optužen biva mlađahni Dermot Malroni, to jest lik njegov Majkl Alperin – inače pastorak zlog producenta.

Ima nekoliko obrta u stilu „Kineske četvrti“. Niko nije otac kome treba da bude, ima sestara rođenih u incestu, mržnja u familiji, korupcija na sve strane.

Ali, Edvards je iz vodviljske familije, on ne može a da u svaki film ne ubaci makar po jednu numeru. Tako ovde imamo meksikansku kafančinu i pevačicu Liz Tores, koja je pljunuta Majkl Robinson kao transvestit iz „Pink Panter opet udara“.

Ima takođe i nekoliko slepstik tučâ, karambola i replika koje pristaju filmovima „Viktor Viktorija“ i „Darling Lili“. U svojim ranijim tekstovima o reditelju na sajtovima Pere Lukovića rekao sam da je to verovatno autoterapija: slepstik i neuništivost glavnih likova kao lek protiv depresije i straha od smrti.

E sada, ta žanrovska mešavina – mračnjaštvo tipa „Kineska četvrt“ (nesavladivost lokalne korupcije) i razigranost slepstika nemog filma – razočarala je mnoge kritičare lenja duha, neostvarene reditelje. Mene nije. To je Edvards. Čak je i Henri Mencini komponovao muziku kao Džeri Filding za Pekinpoa i da mi je neko rekao da je Filding komponovao – poverao bih.

Koliko su kritičari zakerala, vidi se po tome što im kod Patriše Hodž smeta, zamislite – „što suviše podseća na Džuli Endrjus“?! Pa jebote bog. Smeta im i „metikulozna“ rekonstrukcija epohe. Smeta im Meriel Hemingvej. Ja sam se tako ložio na nju, čoveče, meni je ona uvek bila dobra. Ne vidim čemu nominacija za Zlatnu malinu. Ovo je jedan od srednjeligaških Edvardsovih filmova, i krah na blagajni objašnjavam duhom vremena: osamdesete su bila ružna decenija, sa frizurama tipa Vlado Čapljić, čak je i Stalone imao frizuru kao Era Ojdanić (s rukama kao Popaj) i narod je hrlio u bioskope da se zabavlja, pa je film „Umri muški“; koji je pušten istovremeno (!) em popravio Vilisov imidž em upropastio Edvardsov arty uradak.

 (Era Ojdanić posle teretane)

Film ima emotivan značaj – Vilis je još imao kosu, bio je u punoj snazi. On je takav – ne može ni bolje ni gore, „Slučajni partneri“, „Hadson Hok“, „Sanset“, „Umri muški I-XXXII“, isto je to, a kritičarima da podmetnete Rubinov vinjak u flaši s etiketom Balantajna, nahvalili bi napoj na pasja kola. Garneru, inače, Vilis nije legao pa ga je iskritikovao kao što je Bora Kostić sasekao mlade fuzbalere.

 Garner je pokazao autoritet:

Edvards je u „Zalasku sunca“ izrazio svoje gađenje prema Holivudu, svoju najcrnju depresiju, sudbina žena u ovom noaru je sudbina njegovih filmova, koji su oteti, unakaženi i prodati u belo roblje ili u javne kuće. Njegova vodviljska, komedijaška žica, međutim, takođe je došla do izražaja, ali to je samo žanrovska nečistoća, ništa više. Ovo je koktel „negroni“, sladak koktel za odrasle (sweet cocktail for grown-ups) uz dodatak apsinta, angostura i možda „Gran Marnijea“, a ne bućkuriš, ali kritičari navikli na jeftinu brlju, vinjak i unučiće ispred trafike nisu imali živaca za to. Biser je bio bačen pred svinje. Mislim da je film zadocnio deceniju što se tiče afiniteta publike, ali Edvards sedamdesetih još nije bio toliko ogorčen...

Priča se da Polanski obožava ovaj film...

Treba reći da je scenario nastao po neobjavljenom romanu Edvardsovog bliskog prijatelja Rodnija Roda Ametoa. Taj je čika samo godinu dana pre „Zalaska sunca“ napisao & snimio jedan film koji je ušao među „deset najgorih u istoriji“...

DEATH WISH (2018 American movie)

 

r.: Eli Rot; ul.: Brus Vilis, Vinsent D’Onofrio, Elizabet Šu, Din Noris, Kirbi Blis Betani, Kimberli Eliz, Kamila Morone

I OSVETA NAŠA KRVAVA ĆE BITI...

I original iz 1974. je jedva ostao živ kada su kolmovane tetke zadigle suknjetine i dočekale ga pletaćim iglama, ah taj Majkl Viner, snimio je Čatovu zemlju, koje besmisleno nasilje, juu!, bio je to krik političke korektnosti pre političke korektnosti. Ali ni tada nisu smeli da beknu na ono što ih je najviše pogodilo, na ono kada kijavičavi Vinsent Gardenija u ulozi detektiva kaže: „Pošto se viđilante pojavio, stopa kriminala se u našem Nevjorku smanjila za 78%, ali to ne smemo da kažemo javnosti, inače bi nastao građanski rat!“ 

E, ovaj rimejk meće prst u oko današnjim tetkama na drugi način, ali ni one ne smeju da guknu šta ih muči: tekuće rasno obojeno nasilje na ulicama i večiti problem oružja. Ono što je za nas Kosovo, to je za Amerikance oružje, tu nadrlja svaka opozicija. Otud su kritike filma komično zaobilazile tu muku i zvocale ovako: „Dobro, ’Posmrtna želja 1974’ đene-đene, tada je stopa kriminala bila stvarno visoka, ali onda je Džek Mejpl (pogledati seriju District) u tumačenju Krega T. Nelsona ’smanjio kiminal’, to jest stopu kriminala, pa zašto onda ovaj film diže paniku bez veze?!“

Neko je davno rekao, ne znam da li lično pisac romana, da bi bilo bolje da je ulogu Pola Kersija igrao tihi čova bez mišića a ne Bronson, koji je dotle poubijao negativaca kao Bata Živojinović Nemaca. Kao u stripu o grupi TNT, kada je Grunt promenio ime u Grunf da bi zabašurio germansko podrijetlo, tako su ovde umesto bronzanog ubojice metnuli – Brusa Vilisa. Ličio je na Milana St. Protića, znači bez kose i melanholičan s povremenim izlivima besa, i stavili su nam do znanja da je on samo krotak i pitom hirurg, kome je porodica sve i svja. Njegova pitomost nam je podcrtana početnom scenom na utakmici ženskog fuzbala u kome novi Kersi istrpi nadrkanog oca devojke iz protivničke momčadi. (Neki bivši agent ili istraumirana zelena beretka ili heroj sa Klošara ili nervozni žandarm iz Niš bi postupili drugačije.) Ali čika Vilisu je dosta što mu šćer uskoro polazi na koledž, što mu je žena (Elizabet Šu, prilično nadrndana sve vreme, gledalac stiče utisak da će sutra da podnese zahtev za brakorazvodnu parnicu) dobro kuva, od te ušećerene porodične idile gledalac maltene dobije dijabetes, te on kasnije gledaocima u lice baca poruku filma: „Plaćao sam porez, celog života sam radio samo dobre stvari, nikoga nisam dirao, nadao sam se unucima i mirnoj starosti, a ovo mi je hvala – ubiju mi ženu i ukomiraju ćerku, a policija ništa!?“ Da, ne treba učiti decu da je dovoljno da ona budu dobra pa im se ništa loše neće desiti...

Rimejk filma ima smisla. Drugo je pitanje što bi nekim multikulturalistima danas bolje legao neki crni viđilante. Ili im ne bi legao nikakav viđilante u vreme koje daje osećaj bureta baruta, već možda da se ostaci porodice žrtve dokusure?! Ali šta je to modernizovano i promenjeno u odnosu na tu daleku 1974? Fali šarmantni Gardenija, koji zaslužuje jedan spin-off u vidu serije. Njega je zamenio Deni Noris, koji donjom polovinom lica liči na Džejmsa Kana i veoma je dosadan. Pomoćnica mu je crnkinja s facom stroge učiteljice i to je jedina rasna promena. Ali ima društvenih mreža i interneta. Promenjeno je zanimanje Pola Kersija, on je sada hirurg a ne arhitekta. U početnoj sceni nasilja izostavljeno je silovanje i ćerka je preživela i nalazi se u komi. Dodat je neuspeli imitator viđilantea, on je ubijen i to je usnimljeno mobilnim telefonom. Zahvaljujći mobaču je i Kersi momentalno postao junak i već koliko sutra na radiju se glasalo Hero or Zero, kao nekada kod Kanjevca u emisiji Radio Begrada 2 petkom u 9 "To je samo rokenrol", npr.: „Ko je bolji::: ribolovci ili lovci?“. Kersi u akcijama nosi duksericu sa kapuljačom, tako da nije prepoznat... I brat je dodat, Frenk u izvedbi neurotičnog Visenta D’Onofria, on je lošiji braca koji se često grebe o starijeg, a u filmu služi kao glasnogovornik tzv. glasa razuma u stilu "ne budimo isti kao 'oni'"...

Tokom jedne hitne intervencije kada su dovezli ranjenog krimosa, ovome ispadne pištolj, hirurg Kersi ga samo šutne pod operacioni sto i posle gleda šta da radi. Međumrežje ima svoju ulogu: on na Jutjubu nađe uputstvo kako da ga rasklopi i sklopi. Internet daje savete i kako što sigurnije uništiti hard disk i druge nosače podataka – bušilicom, gde nabaviti metkove, dark veb je keva. 

Za razliku od korejskog veterana Bronsona, Vilis mora da uči from the scratch. Ali dobro mu ide. Kao kod kišnih glista, geni Džona Maklejna i tolikih B-akcionih filmova deluju i on je u stanju da strelicom za pikado pribode negativčevu šaku za šank i posle ga upuca iz keca. Ta scena je zanimljiva: posle napornog radnog dana u Urgentnom centu, Kersi na zadnjem izlazu pretura po kantama za đubre i nađe – duskericu. Obuče je i krene u akciju. U baru čiju adresu je na kvarno iskopao i gde dolaze osumnjičeni on uspostavlja kontakt s barmenom posle početne sumnjičavosti. Barmen se nešto šetka i spazi etiketu na dukserici (hirurg zaboravio da skine): tu piše ime preminulog pacijenta! Barmen se vrati za šank i spusti ruku da dohvati „dugu cev“. Kersi to vidi u odrazu činije za led. I onda sledi to sa strelicom za pikado. Kasnije kugla za kuglanje prospe mozak drugom kriminalcu. Ima još „grafičkog“ nasilja, što bi rekli loši prevodioci, prave se palačinke od mozgova i vratovi krckaju uz krvoliptanje. Vilis biva višestruko ranjavan i ispretucan. Detektiv Rejns (Din Noris, kako rekoh) s pomoćnicom tokom filma više progoni hirurga oko koga se „steže mreža dokaza i indikacija“ nego što traži bandu sileždija. Taj Rejns stalno nešto uzdiše. Ne sećam se da li krka krofne kao svi detektivi. 

U prvom filmu je i gradska vlast imala zanimljivu, gotovo komičnu ulogu. U ovom filmu se taj – sada se može reći, jer reč je dobila još jednu konotaciju – „džokerovski momenat“, odvija na društvenim mrežama. Sve ono što je u vidu poučnih dijaloga bilo izgovoreno u gradonačelnikovoj kancelariji, sada je totalno izopačeno u svako-ima-svoje-mišljenje blebetanje i kakofoniju  po internetu i „forumskim grupama“.

Urnebesno je koliko film smeta navodnoj levici i voukovcima i čistuncima i tetkama, ali ako bi progovorili o tome, razotkrili bi prave probleme koje guraju pod tepih. Tako da reže škrgućući zubima.

Kraj filma je doteran. Kada se ćerka oporavi iz kome, to deluje kao antiklimaks. Ali onda se u bolničkom liftu dešava ovo. U dizalo uskoči zlokobni dasa koji ošacuje oca i ćerku u kolicima, zapodene razgovor i iz čista boga mira pozdravi Kersija po imenu koje nikako nije mogao da zna. U sledećem kadru Kersi ode u prodavnicu oružja koju je obišao na početku: Čehov radi kao sat – ima da opali ta prodavnica na kraju, jer sada je kupio arsenal koji bi i Ukraj(i)ni značio. I onda konfekcijski kraj.

Viđilante je večita tema, to tinja u demokratskim društvima koja počivaju na narativu o sreći i pravdi i moćnom pojedincu. U nekoj istočnoevropskoj zemlji, koja nema pravni osnov da štiti privatnu imovinu i gde je kolektiv važniji od svakog pojedinca, to je nezamisliv koncept; tamo je Štazi i viđilante i kadija i veliki vezir, a pojedinac ima da sluša. Viđilante tako predstavlja samo dubiozno drmusanje liberalnog čamca, ništa više, nešto jezovito (kako bi rekli današnji imbecilni novinari), s onu stranu Gvozdene zavese. Daj ti viđilantea u Iranu, DDR-u, Rusiji, Kini, bato, ako smeš.

ONCE UPON A TIME IN VENICE (2017 American movie)

 

r.: Mark Kalen; ul.: Brus Vilis, Džon Gudmen, Famke Jansen, Džejson Momoa, Tomas Midldič, Ken Davitijan, Džesika Gomes

UTICAJ MILINKOVIĆA I ANDRIĆA NA POZNI HOLIVUD

Očigledno je debitant Kalen rešio da primeni uspešnu čađavodvocevsku recepturu Milinkovića i Andrića, ne znajući da je to pozajmljeno od Ričija.

Film je snimljen 2017. i Brus Vilis je u njemu mentalno još očuvan, nema da brinete. Malo je ufitiljio, nije išao u teretanu za ovaj uradak, ali treba primetiti da mu je lubanja izuzetno lepo oblikovana, kao kod američkih vojnika i oficira u izvedbi Magnusa (Roberta Ravijole) u stripu o grupi TNT. Vilis lepo govori svoj tekst i u to vreme je sve bilo u redu. Zaplet je inače skroz milinkovićevski, kao u „Poteri za srećkom“, na primer, treba nabaviti 5000 dolara za psića Stiva Forda (mislim, Vilisov lik je Stiv Ford, to je slovenski genitiv, a ime psetanceta nisam upamtio), privatnog detektiva kome pomaže Nikola Đurićko, potpisan kao Tomas Midldič. U stvari cena za kučence je 3000 dolara, iz ćeifa povećano na 4000, pa Stiv računa da nema razloga da držalac psa ne poveća otkup i na svih 5000 dolara, otud se zadužuje kod mafijaša koji po danu u spido gaćetinama do pupka metal detektorom skuplja otpatke na plaži, a po noći u odelu Bate Živojinovića glumi don Vita Korleonea i plaši dužnike kao u našim filmovima: puca pištljem u svoj plafon da dužnici čuju preko telefona. 

Opasan je taj čika nalik Deniju de Vitu na amfetaminima, pa Ford mora da opet da pozajmi da bi njemu vratio taj dug, a to čini od najboljeg drugara Dejva koga igra Džon Gudmen. On je prilično propao a kosu boji u svetlokestenjastu boju, tako da liči na Radmilu Savićević, baka Vukosavu. 

Ima i dve dobre ribe u filmu, Džesika Gomes i Famke Jansen, praznik za oči. Zaplet nisam ukapirao, izgleda da Amerikanci misle da mafijaši i mangupi s asfalta izgledaju onako kako u Srbiji zamišljaju da Ameri misle da treba da izgledaju.

E da, ima neki transvestit koji drži to Fordovo kuče (ne znam kako i zašto), nafrakan kao Zorica Brunclik a nabildovan kao Kristijan Golubović. On nokautira Vilisa, obuče ga u haljinu i veže ga za stolicu, pa ga našminka. A kada krene da mu obrije jajca, Vilis se volšebno odveže, do’vati peglu i tresne ga, pegla jača od pesnice, ali ipak je jedva pobegao jer se probuđenoj Brunclikovoj prodružila gomila nabildnovanih trandži pa ga svi jurili uz muziku iz, pazite sad – „Palp fikšna“, što je jedna jadna autoparodija, kao kada u „Munjama 2“ Sergej u prtljažniku autobusa otvara teglu...ajvara. 

Film nije uspeo u bioskopima, čudi me zašto, jer recepturu je ispoštovao do kraja.