TURISTI NA PISTI

TURISTI NA PISTI (Srećna Nova 2022)

 

Ej, vi, mrtvaci na ledu,

(posle, pak, u limenom sanduku),

kako nas iznenada ostaviste

- nepredvidljiv je ovaj svet -

da blenemo u prenatrpane aero piste

i čekamo dozvole za let.

Izuvamo se kano Turci

a može i prst u dupe

(zbog terorista i droge).

 

Može avion u zloslutnom luku

da opandrči, pa eto i nas u vreći,

takorećí,

pa opet u sanduku,

istina manjem, za pola ruke il' noge.

 

Travel ban za one van

(EU ili koje druge zajednice)

za ljudska prava vlade sveta bole kurci,

treba popuniti budžetske rupe,

i odbraniti se od opasne klice.

 

Jadni, mi, malograđani, preživeli liberali,

što se pederišemo i farbamo u oranž,

skačemo ko ludi u gomili, u mraku,

na zvuke gitare u popunjenoj hali,

od Ratka miliji nam Asanž,

zaboravismo Solunčevu štaku,

oplakujemo Avganistan,

njihove koke, nekad u mini suknjama,

a sad evo u burkama,

mi, turisti, sad u velikim mukama:

propade nam i ovaj paket aranžman!

The Good Fight (American series 2017 - )

 

 (kreatori: Robert King, Mišel King, Fil Anden Robinson; producent Ridli Skot i ekipa; uloge: Kristina Baranski, Rouz Lesli, Kaš Džambo, Delroj Lindo, Sara Stil, Nijambi Nijambi...) 

*   *   *  

 

Ja sam čovek seljak, gledam Pozorište u kući i Da, ministre ili Da, premijeru. Smejte se, slobodno. Ponekad pogledam Frejžera, Sajnfelda, Smanji, bre, doživljaj, Maniksa ili Meklauda. Ili, pak, Gabrijela i Inspektora Vinka. 'Oće to mene tako da  u’vati.

U naredne dve nedelje imaću obaveze na književnim večerima i jednom šahovskom turniru, pa neće biti novih poseta biskopima. Tako da je ovo zamena u vidu teksta o spinofu "Dobre žene», dakle o «Dobrom fajtu». Čudo kako je komičarka Kristina Baranski (možda i zahvaljujući dušmanskim plastičnim operacijama posle kojih ne može da trepće, nema kapke, nos joj je kao iz SF serije), uspela da pređe u višu ligu dramskih starova. I, uopšte, Dobar fajt je omogućio nizu epizodnih komičara i komičarki svih uzrasta, od omladine do veterana, da se uozbilje. Skot kao producent postupio je kano Oliver Stoun kada se, u besomučnoj potrazi za efektnim imitatorima stvarnih ličnosti, nije libio da svakog dostupnog komedijanta regrutuje. (Slično tome, serija The Closer pružila je priliku nekolikim negativcima da operu biografije i ustale se kao čuvari zakona.)

Znači, Dobar fajt.

Otkrih slučajno jedno mesto na internetu gde mogu da ga bindžujem, a i inače mi se stalno mota po glavi onaj šamar Ališi iz poslednje epizode Good Wife, i o tome niko ne priča, svi samo ćućore o kraju serije o familiji Soprano. I ja sam jedno vreme «iznosio» (ne mnogo originalnu) teoriju da je po sredi atentat na porodicu, da će oni, koji su ih krvavo gledali u zalogajnici, zapucati posle odjavne špice, ali sada više nisam siguran u to i uostalom baš me briga. 

Sad se samo ponekad prisetim briljantnih mizantropskih momenata u toj seriji, kada, na primer, Poli (Toni Siriko) prebije bejzbol palicom onog kajakaša iz čiste ljubomore, pa kada se ljubavnica Tonijevog tate, a navodno i Kenedijeva (!), ispostavi kao varalica i to Toni i te kako vidi, ali iz principa tera dalje, pa kako Piter Bogdanović kao kolega psihijatar, raskrinkava sociopatsku prirodu mafijaškog plemena. Zbog tih momenata treba autorima oprostiti zbog nekih samozadovoljnih, samoreferencijalnih «postmodernističkih» skretanja u onostrano, na primer u onih nekoliko epizoda s Tonijem u komi, i s nju ejdž metaforama o hotelu i ličnoj karti. Samo u sledećem životu bih mogao doa odbindžujem tu seriju, a neću, kad već nisam «Žicu» i tolike druge, koje su gledali SVI samo ne ja...

Good Fight ima briljantan početak i sada znam da ne bih imao živaca za seriju u vreme premijere (početak 2017), samo sada ima ona smisla, kao stare novine što tek posle govore istinu i imaju delezovski šmek. Briljantan je početak, velim, s inauguracijom čika Trampa, mi čujemo ton televizora, to je prenos te inauguracije, a Dajan Lokart zabezeknuto gleda i ubrzo isključi aparat. Kako je to bilo dobro, umesto da kukaju kao Stiven Kolbert ili da menjaju kasting kao «Kuća od karata». Od Trampa su napravili nevidljivi kameo, siluetu Hičkoka u Porodičnoj zaveri, i treća epizoda je ingeniozno pokazala ono što radi svaka nova adminisrtacija (vlada, da) u SAD — partoktratski menja državne službenike, javne i kulturne radnike gde god može. O tome je pisao još Sol Belou posle pobede Regana u «Više se mre od slomljena srca». Tako je crnačka advokatska firma Adrijana Bosa, kod koje se zaposlila Dajan Lokart (malo kasnije ću da objasnim otkud ona u toj firmi), dobila nogu od neke sive eminencije i lobiste koji sada radi za Trampa. (Nemojte očekivati od mene da postanem ekspert za američko pravo, to je za mene «ono za ono», kao da čitam uputstva za sastavljanje «Smederevca».) Otkantali su ih, jer — Tramp. Šef Adrijan Bos (Delroj Lindo) teško prihvata nogu. Siva eminencija ga nutka zemičkama («jao što je dobra pekara»), ali jasno je da ih puštaju niz vodu zbog nove vlasti. Došlo je vreme belaca, Crnci moraju da budu lojalni, veći katolici od pape, a i tada dobijaju kikiiriki. Silaze liftom Adrijan Bos i saradnica, ne mogu da dođu k sebi i da se pomire s nogiranjem, kad, on se predomisli, pritisne crveno dugme i vrati se. Gle, onaj što ih je izsikterisao — već je u srdačnom i prijateljskom razgovoru s nekim — crncem. Od one sorte koja zna da se prešaltuje na vreme. Šta se događa? Adrijan Bos sazove svoje službenike, većinom crnce, to je socijalistička firma koja se barem trudi da stvara privid da radi i pro bono a i inače zastupa crne žrtve policijske torture i tako to, dakle on ih sazove i pita: «Da li je iko od vas, aman, ljudi, glasao za Trampa u ovoj firmi?! Neka digne ruku.» Niko da digne ruku. Ali, kasnije se javi jedan od mladih lavova u firmi, Džulijan Kejn (Majkl Boutmen) i prizna greh. On misli da su ga otkrili i očekuje odmazdu, ali jok, on je njihov džoker i pomoću njega Adrijan Bos nadlobira onog trampovskog crnca i zadrži važan posao u Uošingtonu. Ta treća epizoda ima genijalan završetak. Onaj odbijeni, izigrani trampovski crnac, inače cinična debela baraba, svrati u kancelariju kod Džulijana Kejna i najpre ga optuži da je lagao da je glasao za Trampa. Kada ga ovaj ubedi da nije lagao, čika cinik mu ostavi posetnicu na sto: «Čuj, momče, sad si najebao u ovoj liberalnoj firmi. Uskoro će ljudi prestati da ti ulaze u ovu lepu kancelariju. Osetićeš da si nevidiljv, ili čak i šugav. E, kada se to desi, dođi kod nas, čeka te posao!» I zaista, u komičkom odušku, zapanjeni Džulijan s užasom primećuje kako ga svi nekako čudno gledaju, sašaptavaju se, podgurkuju se i samo mu klimnu, ali nema više «zdravo, kako si, šta ima?» 

Tako se završila treća epizoda, a četvrta je bila muka brutalistička gledati, jer je to bila potresna sudska drama o crnkinji koja se bori za vlast nad svojim jedinim preživelim — jajetom. Naime, ona je preživela rak jajnika, nekada je zbog neimaštine donirala jaja za novac, i sada joj je jedina šansa da postane majka to da spase ono jedno preostalo (ostala su uništena tokom vremena, verovatno protivzakonito iskorišćena za medicinske eksperimente). E, ali u američkom pravnom sistemu treba se izboriti da dokažeš da si vlasnik svoga jajeta. Epizoda veoma jasno, potresno a ipak dozlaboga realno pokazuje kako je teško biti crnkinja u današnjoj Americi i da je to produžetak ružne rasne prošlosti. Ima tu istorijskih natuknica na Malkolma Iksa i ML Kinga i na one krvave borbe iz 1960-ih, koje su se vodile zbog simbola, a suština je ostala na milost i nemilost «presedanskom» pravnom sistemu, i ova je epizoda konačno pokazala da će serija biti reformatorska, liberalistička, umetnički otpor četvorletki čika Trampa, te da će Dajan Lokart ipak biti "emeritus" lik. Maja Rindel, Dajanino kumče i lezbejka dobrog srca (Rouz Lesli) i Luka Kvin (Kaš Džambo), biće glavni likovi, jer — na mladima svet ostaje. Veterani i veteranke, u vidu Alana Alde, Pola Gilfojla, Kristine Lahti itd., ipak znaju svoje mesto, glavne role su za ljude od 25. do 45. godine. Ostalima nacionalne penzije. Jeste da je Kristina Lahti izuzetno seksepilna kao tužibaba, ne bih joj dao 67 godina, i jeste da je Pol Gilfojl, kao kanda nepravedno optuženi tatko Maje Rindel (poveznica s «Dobrom ženom», olrajt), s godinama dobio na autoritetu, ali ovo je serija za glumce i glumice u punoj snazi. I odličan podsetnik da je trajanje «stardoma» po pravilu 4-5 godina, a da samo srećnici u tom blaženom stanju mogu uživati deceniju i više.

Kako je počela ova serija: Dajan Lokart je, kako rekoh, frapirana novim prešjednikom pa je odlučila da se penzioniše, kupila je kuću u Provansi za milionče i po, njeno kumče je položilo ispit u komori i sve ide kako treba. Ali, tada kumčetovog oca — Pol Gilfojl — optuže da je proneverio penzione fondove, a s njima između ostalog i francusku kuću i sve pare Dajan Lokart. Ona mora da otkaže penziju i mi znamo da ćemo do kraja serije, ili barem do kraja I sezone, da gledamo oslobađanje Pola Gilfojla («Henrija Rindala») iz surove američke ćuze. 

Advokatska etika je na visini, što je pravnicima verovatnije jasnije nego meni. Režija je u stilu «Hanibala» Ridlija Skota i time je sve rečeno o vizuelnom identitetu, s tim da su tonovi metalniji i robotskiji, u stilu «Kuće od karata» i ona animirana špica osobito podseća na tu seriju i prozvodi zloslutan utisak. Ridli Skot se iz petnih žila trudi da ne izgubi kontakt sa svojim vremenom. U vreme kada je počinjao da se bavi filmom, nije postojalo možda 90% onoga što čini so i biber našeg današnjeg paranoičnog informatičkog sveta: mobilni telefoni, internet, surveilance dronovima i satelitima, političke promene u XXI veku, džender pitanja, woke i #MeToo i sve što uz to ide, ali Skot se redovno apdejtovao i ostao mladoliko uronjen u stvarnost, šaleći se ponekad postmodernistički, češće brutalistički, vagajući uz timove advokata dokle sme da ide. I tako je Dobar fajt serija koja najbolje radi za crnačku stvar, s liberalne tačke gledišta, ali da ne liči na naporno smešnu parodiju «Korena». Pravne bitke su, kao i u poslednjim sezonama «Dobre žene» u svakoj epizodi različite, ponekad ih ima i po 2 u jednoj, ali one uvek otkrivaju novo usložnjavanje identitetskih, manjinskih, rasnih a bogami i čisto kapitalističkih problema u Americi, na način da bi i Karl Marks s interesovanjem klimnuo glavom. I sve to bez bočkovske i frostovske i kelijevske (Stiven Bočko, Mark Frost, odnosno Dejvid Keli, respektivno) LGBT karnevalizacije niti vodviljske relativizacije svega postojećeg. Ne, ovde likovi kada poginu, posle ne ožive, nema parodije koja je sama sebi cilj. Deniju Krejnu nema mesta u Dobrom fajtu.

*   *   *

 

Napisaću nekoliko ničim neizazvanih impresija i prisećanja. Rekoh da ovu seriju ne bih mogao da svarim u vreme premijere. Sećam se, tako, na Maltu sam dolazio uvek u vreme nekih nesreća, na primer novembra 2015. na šahovski turnir sleteh iz Berlina na Maltu upravo na dan onog terorističkog ataka u klubu Bataklan. Godinu dana kasnije, opet dolazim na šahovski turnir, i opet iz Berlina, slećem posle izborne noći u kojoj je pobedio Tramp. Celu noć sam gledao CNN na televizorčetu iznad toaleta u sobičku maltene za četke i metle, naime morao sam da produžim boravak u hotelu za 1 dan, pa su mi našli taj špajz, i s malog netbuka sam komentarisao čudo neviđeno i smejao se novinarima CNN-a koji su samo sat pre proglašenja pobednika govorili »Pa znalo se da Tramp ne može da pobedi, ne ide to…!» U međuvremenu je vladavina narandžastog čike okončana i svi su valjda srećni novim domaćinom Bele kuće, bodrim i čilim liberalom, poštenjačinom bez ijedne mrlje u karijeri, demokrate bez mane i straha. Jasno. Videću šta su uradili u 5. sezoni, koja se događa u vreme pomenutog šampiona duboke države… Za sada bindžujem ovo što je snimljenu u tamnici američkih manjina i tokom 500 godina pod republikanskim Turcima.

U kopenhagenskom Strojetu, prekoputa Laukejehuseta, gde se prodaju industrijski pravljeni kolači i torte, ima bar koji se zove Sam’s bar. (Inače, «imati» - a to je znao i Miloš Moskovljević - ima i značenja «postoji» i «osećati». Tako da su "ima jedan car" i "imam strah" sasvim okej konstrukcije, ne slušajte agresivne laike koji su pročitali samo poneku kolumnu Rade Stijović u Politici, a ni bečkerečkog gnjavatora) E, u tom baru se izvode karaoke. Karaoke se uživo prikazuju na ekranu veličine malog Grundig televizora na spoljnom zidu objekta. U hladnim novembarskim večerima sam često šetao tuda i ponekad gledao tu mini-Evroviziju… Po pravilu sam ubijao vreme, dok je vreme ubijalo mene, s ulaznicama za obližnji bioskop "Grand teatret" u džepu. Šetao sam se sve do kraja Strojeta (koji je dotle promenio ime), do Kraljevskog pozorišta i Nitorveta, pa nazad. Klošari grada Kopenhagena su hrabri i postojani, često i ne podmetnu karton na granitne ploče, lako izdržavaju onu novembarsku studen, od koje u Beogradu umiru kaktusi i muškatle... PH lampe se vide izdaleka na prozorima visokoplafonskih stanova. Na Gameltorvetu, u mraku, neka devojka svira Baha na violini, a u futroli instrumenta se jedva naziru novčići od 10, 20 i 5 kruna i poneka novčanica. U ovo vreme u fontanama nema vode. Gle, tu su i peruanski Indijanci. Oni su uvek čili i veseli, kao da je 20 stepeni. Njima daju najmanje para, a njih to kao da ne pogađa. Kopenhažani hodaju samouvereno. 

 

*   *   *

 

Uskoro počinjem s bindžovanjem II sezone. navijam da Maja Rindal izvadi ćaleta iz ćuze. Predviđam da će Luka Kvin imati isto onoliko putenih veza kao i Ališa.

ČUVARI JAVNOG MNJENJA (roman; Presing 2021)

 

 (Pismo: ћирилица; strana 322; meki povez, s klapnama; izdavač Presing, Mladenovac 2021.)

*     *    *

Može se naručiti na imejl: kr.presing@gmail.com, i preko sajta Presing izdavaštva, kao i preko sajta Konkursi regiona.

Nalazi se u knjižarama Vulkan & Delfi.

Odlomak iz jedne od recenzija (P. Protić):::

"Ludizam i lapidarnost karakterišu ovaj roman, očigledno je to relaksacija nakon postmodernističke škrinje s 'pronađenim rujkopisom'. Trač koji vodi do istine i istina koja se raskrinkava kao trbuhozborstvo, sivilo Beograda, upakovano u potuljeno zlomisleće kunktatorsko cenkanje sa centrima moći što se likovima ove knjige priviđaju iza svakog ugla, što se naslućuju u svakoj opasci - sve to i još malo više od toga u realističkom romanu, koji je Crnković zaodenuo u ruho antikrimića.

Beogradski intelektualac (stavite navodnike ako hoćete), pa još i novinar - roman nosi podnaslov roman o novinarima i ima moto iz Kajmaka Ivlina Voa - i koji pati od pijemontističkog krugodvojkaštva, vazda je na oprezu da ne zglajza, kako u očima te pomenute nevidljive moći, tako još i više u očima zamišljenog 'naroda', kome iz dna duše želi da se dodvori iako ga mrzi, po sistemu 'i jare i pare', takav samoproglašeni intelektualac odavno je prestao da bude intelektualac, već se prodao za kvadrate u centru ili sinekuru u našem vajnom 'javnom i kulturnom životu'.

Mehanizam potkupljivanja koje se čak i ne razaznaje kao takvo, već kao uspeh u životu, prokazan je u ovoj knjizi kroz tužno-smešne dijaloge i otužnu špijunsku priču, koja se ispostavlja kao tlapnja, kao što su (u našoj štampi, dakako) tlapnje i sve te velike reči o slobodi govora i pravima manjina svih boja i sorti... Ono što bolno fali u tom "javnom i kulturnom životu" jeste principijelnost.

Crnković ovim romanom kao da daje sebi oduška, bez balasta opisa i feljtonizma što opterećuju našu noviju tzv. angažovanu prozu opsednutu bliskom prošlošću, on se prepušta igri, stvarajući zaista jedan 'page turner' (a ima ih bogme 322 na broju!) što vonja po jalovoj istočnoevropskoj posttranziciji, željnoj laptanja iz evropskih fondova... Po toj opuštenosti i prevlasti dijaloga nad opisom, ovaj iznenađujuće klasičan i štaviše staromodan roman podseća na senzacionalni povratak romanu Ranka Marinkovića Zajednička kupka ili na pozna, oproštajna dela Danila Nikolića i Dragoslava Mihailovića.

 

 

 

ANTLERS (American 2021 movie)

 

 (režija Skot Kuper; ul.: Keri Rasel, Džesi Plemons, Džeremi Tomas (dete), Grejem Grin, Ejmi Madigan, Rori Kohren)

*      *      *

Dejvid Kronenberg dobio scenario Vlatka Gilića, pa ubacio motiv iz «Osmog putnika» i socioekonomsku kritiku Majkla Mura.

Ovo je horror, ali «plemeniti», to jest fura logiku u pogledu stravoužasnog dela i začuđujuće je jasan i pregledan. Opis sadašnjeg Oregona je porazan za sve američke vlade (devojački «administracije») od Buša matorog do danas. Slično je valjda i u Baltimoru, Detroitu, Nju Orlienzu (devojački «Orleans»), ali ovi potonji gradovi makar imaju harizmu, klimu, umetnički život, kulturu, Oregon je kao kaubojska kulisa ispred koje niko više ne snima. Nekad ovaj gradić u vukojebini beše prosperitetan, razglednice da šalješ i da se ne buniš zbog palanke i manjka pankroka, a danas je u njemu jedina privredna delatnost —  prouzvodnja meta i druge droge u napuštenom rudniku. Ekonomska katastrofa i siromaštvo (glavni lik filma, švrća, u školu dolazi pocepan i prljav, i klošari su bolje odeveni od njega) vuku na ruske provincije pod Putinom, ali  —  demokratija, bato, šerif, prava čoveka, privatnost i te stvari.

Rogovi su, znači,  arthaus strava i užas, i manjak budžeta za specijalne efekte nadoknađuju pričom, psihologijom, omažem nejtiv življu (devojački «Indijancima»; ovde Grejem Grin igra penzonisanog poglavicu iz SUBNOR-a koji meće bele pionire na koleno i pripoveda im guslarsku preistoriju s indijanskim čudovištima što se svete kada se nadrndaju), kritikom ekonomske politike SAD prema svojim provincijama… Pozitivna strana je, kako rekoh, logika, tako da sam tokom gledanja poželeo da je film izbacio ovu natprirodnu horror žvaku —  kao klin iz čorbe —  i nastavio putem seciranja amerikanske palanke, ne u kronenbergovskom stilu, već koenovskom. Ali to sam samo ja, nisam ljubimac SF i fantazija, osim ako nema lepih slika kao u Astri ili se ne radi o kosmonautima u nevolji. 

U malo (nikako pitoreskno!) mesto u državi Oregon dolazi učiteljica, to je njen povratak u roden kraj, i ona se useljava kod brata, inače šerifa. Oboje su porodično istraumirani, seksualno i drugojako, o čemu se obaveštavamo iz dijaloga. Dijalozi su vrlo škrti, jer to je Amerika (a Amerikanci, za razliku od brljivih istočnih Evropljana, svoje muke zadržavaju za sebe), ali nas iscrpno informišu o setingu: ovo je nekad bilo bogato i napredno selo, a sada je sve propalo, od poljoprivrede preko rudarstva do industrije, i jedina privredna grana koja uspeva jeste proizvodnja droge. Vlast s tim jednostavno ne može da izađe na kraj, Vrhunac je ograničavanje štete i držanje nemani pod kontrolom. Kada šerif uzme lekove (nagađamo da su to antidepresivi) pre nego što krene na posao i kaže: »Opet moram da izbacim siromašnu majku s decom iz kuće zbog dugova!», to nam je tako dobro poznato!

Zapravo, film uopšte ne krije karte. Odmah nam je prikazana laboratorija za manufakturu meta i vidimo da su proizvođači napadnuti. Vidimo i sina jednog od proizvođača, on čeka tatu u džipu. Emotivni momenat, jelte. Šta je to napalo ove narkomane? Ne zna se odmah, ali već u prvoj trećini filma nam se kaže. to je neki indijanski duh, koga ne valja jediti. Znači, etnologija. I Đorđe Kadijević bi jamačno voleo da je mogao da stavi šape na ovaj scenario. 

Učiteljica ima dobru dušu i ne otaljava posao. Ne voli štrebere, već pokušava da aktivira povučenog i odrpanog švrću, koga siledžije u razredu uporno zlostavljaju. Ali, mališan je otporan, ne da se, nije plačko, već uzvraća i trpi, kao da je odrastao u našoj Perućici. 

Švrća na času ispriča jednu parabolu o medvedima iz koje (parabole) pametan gledalac zaključi: na početku filma su nadrljali njegov otac i brat… (Da nije stravoužasne situacije u dečakovoj kući, da poželite da ga upišete na tečaj crtanja stripova!) I zaista, od ujeda neke misteriozne beštije, i otac i brat su se poremetili i postali nekakvi zombijevski mesožderi, a švrća ih je zaključao u sobi na spratu i čeka da ih to nekako prođe. U međuvremenu ih hrani kadaverima životinja i otpacima, jer sirotinja. (A za džip imaju, jebiga, to je Amerika, setimo se Henrija Fonde i »Plodova gneva» i kako je Staljin taj film zabranio u SSSR-u, da se ne vidi kako i amerikanska sirotinja može sebi da priušti auto.)

I sad slede 1) pravi horror i 2) amerikanska demokratija. Po prijavi učiteljice upravnica dođe u švrćinu kuću, neoprezno otključa vrata (to je tipičan horror: lik postupa najgluplje što može!) i biva napola pojedena. Opštinska vlast ne ide odmah silom, mora po propisu dok leševi ne počnu da se pojavljuju na serijskoj traci. Pa i onda po propisu. Privatna svojina, bato.

Ispostavlja se da je ta indijanska beštija nekakav Osmi putnik koji preuzima telo žrtve. Zaposednuti je izgubljen slučaj, jedini lek protiv virusa, pardon beštije, jeste da mu izvadiš srce. 

Film je proračunato ružan. Hladan, prljav, gadan i ružan. Estetika ružnog. Ne računa na mnogo prodatih ulaznica.

Završetak me je podsetio na kraj epizode Alana Forda «Vampir u Nevjorku», kada se na poslednjoj sličici vidi kako Bob Rok ima zube kao Drakula. 

 

Tako i ovde, jutro pruža kontrast i privid hepienda na obali reke, premda se oseća studen Oregona, stoje (privremeno?) usvojeni švrća, sestra učiteljica i brat šerif. On je, inače, u prethodnim scenama dobro izbubetan, čudo da je preživeo... Mislim da pogađate kraj. Učiteljica i dečak odlaze, a brat šerif kaže: "Idite vi, sad ću ja..." i kašlje i kašlje i kašlje… I — pođe mu krv na oči, pođe mu krv na usta… Beštija je živa.

Eto sikvela. 

Tereza37 (Croatian 2020 Movie)

 

 režija: Danilo Šerbedžija, scenario Lana Barić; ul.: Lana Barić, Ivana Roščić, Leon Lučev, Dragan Mićanović, Marija Škaričić, Goran Marković, Goran Bogdan.

*    *    *

(Ja sam seljak, ovde pišem o onome čega se sećam iz prošlosti, što nahvatam u domaćim bioskopima, ili, pak,  što ulovim na Jutjubu da ima džaba okačeno. Niks Netfliks i ostale platforme, telkač neimam.)

 

Juče (četvrtak) sam preveo 5000 reči jednog debelog romana i otišao da pogledam Terezu37 i drugi put, poslednje prikazivanje u DКC-u, a usput da natenane i pobliže pogledam turistički kraj okolo u koji praktično nisam zalazio otkako sam na istom mestu gledao jubilarnu projekciju Markovićevog filma „Majstori, majstori“. 

U međuvremenu sam ovog septembra čak bio u Grčkoj (da ne bih bio jedini Srbin koji fiskalne 2021. nije letovao tamo) i štaviše počeo da pohodim bioskope i pozorišta. Osećaj je, kao što sam već ovde objavio, kao u poslednjim sekvencama Viskontijeve „Smrti u Veneciji“, ali samozatvaranje više nije opcija. Testament sam napisao...

Došlo je vreme da spojim beleške s prvog gledanja u utornik i ovog drugog u četvrtak.

Neven Vrgoč odavno ne može da priušti butik za kravate, pa izdaje lokal i tu je menjačnica. 

Princes puff, slučajno otkriće u Laze Pačua, i dalje radi, kupio sam 3 krofnice i ugurao ih u ruksak pre filma. Ploče i kamenje se inače već klima, kao da je postavljeno u vreme Singidunuma. DКC srećom deluje isto, bezbedno, lakše se diše, oseća se vajb, takoreći priviđa mi se dašak festovske nostalgije iz Periklovog doba... 

Кod „Aurelija“, pored „Buhe“, kupim i dve mekike, da me mine želja (piroške su prepotopski mit), pa i njih uguram u ruksak. Kad sam već kod „Buhe“, vispreno su se dosetili kako da ekspresno zamene Nenada Nenadovića u 3 predstave, a da ne bude, jelte, neukusno. U „Krčmarici Mirandolini“ ga je zamenio Vlalukin, ali lepo je što su zadržali fotke s Nenadom. Vispreno kažem, – jer su brže-bolje napravili „festival posvećen Nenadu“ i prikazali te predstave sa zamenama... Uskakanje umesto preminulog glumca je inače normalna stvar, u "Mirandolini" je već nekoliko glumaca otišlo iz drugih razloga (živi su, fala bogu), napr. Ivan Jevtović koga je  zamenio Goran Jevtić, pa sada ne mogu ni da zamislim Jevtovića u toj ulozi, ali to kako su zaboravili Janoša Tota u "Generalnoj probi samoubistva" u Zvezdara teatru jeste sramota... Ponekad i živog renegata obrišu, da ne imentujem, kao napr. onomad Firgala Šarkija u povesti Andertounsa...

Ali ja kao u Čehovljevoj monodrami „O štetnosti pušenja“. Hteo sam da pišem o filmu Tereza37 Danila Šerbedžije i Lane Barić. Red je da se ovako napiše, jer Lana je napisala scenario i glumi „u gotovo svakom kadru“ (kako vele iskusni kritičari).

Ton u DКC-u je katastrofalan. Tek iz drugog gledanja sam razumeo neke replike. Izgleda da je to video projekcija?! U tom drugom gledanju zapazio sam da u  liftu jedne splitske „betonske fabrike spavanja“ piše 478 kg ili 6 osoba. Hrvatima ne treba stomak eliminator. Goran Bogdan ima ulogicu, ali ju je ozbiljno shvatio. Ono kad je došao kući s posla pa ošinuo pogledom Terezu je ukralo scenu a scena je inače jedan dugačak kadar, s dicon i svima njima, Bogdan tu u mizanscenu glumi kao kod Vajlera. Verujem da je snimljeno u jednom kadru iz najmanje 2 (dva) razloga: 1) tako "treba", kao kod Šabrola npr., da se prikaže nepodnošljivost domaće rutine, a drugi razlog 2) što bi bilo komplikovano izmontirati ton, jer u master kadru sve vreme ide crtać (hrv. crtić) na velikom telkaču. U studiju u Кošutnjaku bilo bi nemoguće to montirati (što su Dejvid Lin i Hičkok naučili u francuskoj kompaniji Gomon još početkom tridesetih, i što je za nas ostala tajna /“mislena imenica“, štono se kaže/ do dan-danas!). Hrvatska je Europa, imaju sada sve, ali jedan kadar je sve spasao.

Danilo Šerbedžija je posle gimnazije rekao ćaletu da hoće da bude režiser, a ovaj mu je navodno odvratio: "Hajde, diplomiraj ti nešto drugo, pa ako još budeš 'teo, javi se." Danilo je diplomirao nešto, ne znam šta, i "javio se". Кod nas roditelji mrze svoju dicu (jedan od uzroka propasti SFRJ je ta paranoična gerontokratija, uvedena otprilike 1972. g.), osim ako su mafijaši i folkeri. Danilo je ovde izabrao glumca koji liči na mlađanog Radu (srp. Radeta). Mićanović liči na Radu koga su posedeli i postarali kao u filmu „Una“ ili u seriji „Prosjaci i sinovi“... Kada je Rade Šerbedžija bio na vrhuncu popularnosti, igrao je i starog Teslu s 31 godinom, bio je mladi Mića u 29. godini u seriji „Pesma“, a osedelog đeda je igrao s 25 (!) leta u pomenutim „Prosjacima...“, tako da je jedan (takođe popularan ali malo stariji) glumac tada zlovoljno izjavio u nekom intervjuu, ne „imentujući“, ali da se Vlaji ipak avizaju: „Imamo mi starih glumaca, čemu šminkanje mladih samo zato što su zvezde?!“

E, Mićanović je taj Rade, ali on je istinski propao, skoro pa načisto, vidi se da ne vežba, da ima povišen holesterol, da je počeo da gubi muške hormone, setih se samosažaljivih reči Božidara Milidragovića iz „Marte od aprila“, „tipična mršavost muškog tela koje stari" u sceni u kojoj Mićan gologuz leži pored Tereze u toplesu: guza će mu uskoro postati koščata, primicači se suše, stomačić se prpoši, sisići će uskoro zakonkurisati smokvama Džulije Roberts. Ako ne želi da za godinu-dve dobija samo uloge Nikole Pašića i Кralja Petra u našim otužnim serijama – pod hitno na dijetu i gimnastiku. Plus vitamini i selenijum.

E da, imamo film Tereza37...

Film je sofijakopolovski, ona scena s karaokama govori „prekasno si  rekao prave reči", to je još jedan ljubavni nesporazum (ona ga je videla s riđokosom curom i naljutila se, a on joj tek na sledećem, iskukanom susretu, objasni da mu je to ćerka), ovaj film pokazuje kakve su Telma i Luiz kod nas moguće, to jest da su apsolutno nemoguće; Tereza je Telma koja ima nešto rešenosti i jedno mudo od Luiz, ali je savršeno nesvesna prava na (feminističku, čuj ti mene) pobunu. Sve žene u ovom filmu krotko rmbače (i u kujni i svuda) i za senilne i nemarne i nadrndane i siledžijske očeve, muževe, pa i sinove, nema ni natruhe svesti i neke vizije da može biti drukče. Ženski pogled na svet ne dopire ni do onog prvog vala feminizma, koji su predvodile žene širokih kukova i sa cigaršpicevima i kojima je vrh bilo to im muževi kuvaju ručak dok one leže na otomanu. Marta Nikanen, Orijana Filači, Suzana Broger, Bente Larsen, Erika Džong – taj rad. (U međuvremenu se feminizam fragmentirao u popriličan broj „pravaca“, od kojih je srećom nas zaobišao onaj najgori, antiseksualni, asketski i badermajnhofovski, izvezen iz DDR-a u Skandinaviju, tako da smo od zlih feminizama osetili samo zlovoljne hajdegerovke, zaokupljene rodnim terminima a slepe za femicid koji se decenijama odigrava pred našim očima.)

Tereza37 je, znači, u opisu „položaja žene“ realan poput dokumentarca, pošten i nekoketan, a uz dodatak nehumane arhitekture Novog Splita  uzbudljiviji je od tolikih contrived blokbastera.

Igrane filmove treba snimati kao dokumentarce a dokumentarce treba sniamti kao igrane filmove – reče neko, i Danilo ga je poslušao...

Ne volim da pričam i dugo govorenje me umara. U utorak, posle književne večeri na kojoj sam razgovarao s autorom romana čiji sam bio urednik, shvatim da, premda smo se raspričali  i iznenadili da je to trajalo sat i po,  ipak mogu da stignem na projekciju od 21.00 u Dvorani kulturnog centra. Nisam prihvatio ljubazav poziv za piće posle tribine a i inače sam nameračio da pogledam taj film Danila Šerbedžije,po scenariju Lane Barić, koja i glumi naslovnu ulogu. (Inače, ona krst-zebra na ukrštanju Dečanske i Makedonske idealna je za sudraranje Bitlsa i Rolingstounsa!) Na ulazu u bioskopsku salu u utornik su merili temperaturu, to jest ona žena koja uvek cepa karte, negde oko zapešća, pustila me je, video sam samo "7", da li je moguće da sam imao temperaturu 37, ali nije htela da paniči (kod kuće sam imao 35,9, možda je pisalo 35.7?) ili su to neki drugi stepeni?

Uglavnom, u sali su prazne stolice obeležene belim trakama (vidi gore!), gledaoci su svi bili s maskama. Uvek sam se lepo osećao u ovoj dvorani. Film me je oduševio toliko da sam se sebično razočarao kada sam otkrio da je trebalo da ima premijeru još aprila 2020. i da su svi već pisali o njemu. Pa gde se taj uradak krio od mene?! Prve impresije su mi bile „Sofija Кopola kao da je režirala“ pa već pomenuto „igrani film i treba da se snima kao dokumentarac“, uočio sam nenašminkani prikaz posttranzicionog Splita: košarkaška igrališta zarasla u korov što lomi beton, neodržavane zgradurine, rasklimatani liftovi, fabričke spavaonice, PVC-om zastakljene tarase, uverljiv nameštaj, jad i beda zdravstvenog sustava s mrvicom duše obiteljskog liječnika, uverljive porodične scene kao snimljene skrivenom kamerom, obavezna bevanda za ručak, splitski muževi namrgođeni, nervozni – bez obzira da li su radnici ili kancelarijska viša srednja klasa – ima da ih čeka pun pjat i pola litra crnjaka kada se vrate s posla, inače krš&lom, žene izmučene, ali posve pomirene sa svojom (patrijarhalnom) sudbinom, pokorno izvršavaju obiteljske zadaće a jedini ventil su im ulepšavanje, troškarenje (muževi, valjda, kada prime plaću, tresnu kovertu na sto!) i možda seks sa strane.

Sutradan me skolila neka nadrkanost, pa krenem da tražim mane. Tek onako. Čuj – Srbin usred Splita, jebo te bog. Igra ga pomenuti Dragan Mićanović kome treba đokovićevska ishrana a možda i lizanje piramida. Pa bolje da je bio Alfi vanzemaljac ili crnac migrant nego Srbin. Bilo bi uverljivije. Srbin da priča srbijanski i da mu ništa ne fali u Splitu? Ali, lako je naći mane odličnom filmu; zapitam se ja tako „koja je svrha one žene koja se stropoštala na početku filma?“, međutim, zar Kišlovski u "Tri boje" i "Dekalogu" i Haneke u filmovima Happy End i Amour a obaška Sofija Kopola u svim filmovima, ili Endrju Hej u filmu 45 godina nisu karijeru izgradili na takvim scenama, koje su prepustili gledaocima da tumače i tumače i tumače...? Šta ja zapravo hoću? Konačno jedan dobar balkanski film, a ja tu nešto zakeram...

Tereza je pogrbljena pod bremenom života, ona dvori muža mornara (Leon Lučev), koji deluje kao da će je svakog sekunda priklat, ali takve su Spliće, kao crnogorski konobari, stidni i mrka oka, ali u duši dobri. Već u drugom gledanju sam ukapirao da je Lučev dobrica jedna... Oni žele dete, ali ona redovno spontano pobacuje a to krije od muža i ordbine. Početak filma nam otkriva šta muči ovu bezdetnu obitelj – ona se budi u krvavoj postelji, a posle laže muža da se mačka popiškila. Zdravstveni sistem – hiper-realistički, ali s dušom. Lekarka (Arijana Čulina) joj ubacije bubu u uho: "Probaj s drugima! Evo ova droca ima troje dice s tri različita tipa!" (S tim u vezi: scenario je gotovo pa savršen. Pravi primer ekonomije koja bi trebalo da se uči na dramaturgiji. Sve ima svoje zato i svaka puška na zidu pre ili kasnije opali kako treba. Balkanski filmovi po pravilu pate od nekoherencije, ako i ima priče, ona je nategnuta. Takođe je često je nejasna svrha nekih scena.)

Кada Tereza izađe iz bolnice, mi kao da sve već znamo o njoj, mužu, Splitu... Film nas je već kupio. Terezin jad razumemo, to nije isforsirani splin studentskog filma koji pokušava da dostigne nselućene visine Kičme Vlatka Gilića, ovo nije ezopovska kritika neke vlasti (jal centralnokomitetske jal tranzicijske, svejedno), ni glupava pučka komedija, već isečak iz života, a koji se ne folira na „fragmentarnost, postmodernizam i dokumentarizam“. Tereza je naša. Ona sedne na ivičnjak travnjaka, do nje se dokotrlja neka narandžasta lopta i udari je o gležanj. Ona uzme tu loptu, ustane i pomislim sada će da psuje decu, kad ono: nije to lopta, već pomorandža – neka baka se stropoštala na trotoar nakon što je kupila špeceraj. Ta scena je crnotalasna: "život je kao staklo". Scena smrti Paje Vuisića u jednom filmu Živojina Pavlovića mi se odmah odmotala. Veoma brza hitna pomoć odvozi ženu (mrtvu? „Samo“ bez znakova života? Nećemo nikada saznati i Rožer Iber/Rodžer Ebert bi možda na ovom mestu napisao: „Značaj ove babe je možda manji nego što nam se sugeriše...“)

Tereza donese kući pomorandžu koja nekoliko dana stoji na kuhinjskom stolu i metafizički gleda u Terezu kao ova u nju, kao samoubica i nameštena omča na lusteru. Posle njen muž baci tu pomorandžu a ona ga grdi preko telefona. Muž je tada već na brodu, to je priča gluvim telefonom i fantastičan je nesporazum dok oni razgovaraju. Taj manjak komunikacije je inače jedan od tri-četiri lajtmotiva filma. Drugi je gledanje tabele plodnih dana (što je mnoge podsetilo na tiket za loto), treći je potrošačka potraga za srećom, četvrti je patrijarhalnost hrvatske obitelji, koja se drži pod plaštom malomistovske retorike.

Tereza je načeta još jednim spontanim pobačajem. Potrebna su ipak još dva potresa da ona dopusti onom jednom Luiznom mudu da proradi i da se baci u promet. U nekom diskaću dan-dva posle (ili istog dana, vremenski tok nije baš precizno dat, a zbog trudnoće pretpostavljam da je protok vremena obuhvatio barem nekoliko tjedana) Tereza odlazi u diskać na devojačko veče, to jest na oproštajno druženje s najboljom drugaricom, koja joj ničim nenajavljeno kaže da ide u Berlin da traži sreću s momkom koji „nije seljak“. Tereza plače, ali ne od radosti, koliko mi se čini. To Terezu zapravo podseća kako je njen život u čabru. Nije u stanju da se raduje s njom, njen odlazak doživljava kao da joj izvlači ćilimče ispod nogu, ali to nije iz zlobe. Radovaće se ona kasnije.

Tereza se upoznaje sa Srbinom, koga je slučajno srela još u bolnici kada se zvukla u muški WC da popuši cigaretu, pa ga je opet srela kada se vraćala iz onog diskaća – kakvi izanđali i prljavi autobusi, ja mislio to samo u Beorgadu imade – i on ide za njom, ona se okrene pred ulazom svoje zgrade i kaže „Vi mene pratite?!“ „Ne, idem kući“, kaže on. „Je l' mogu?!“ A ona njemu „Puši kurac!“, dakle upozna se s njim pošto mu se jednog od narednih dana izvinila u samiški kod trećeg susreta. On je posle ponudi pljugom a boje puše. Muž joj odlazi na more.

Ali treći potres se dešava kada ona, pošto je ispratila muža, slučajno vidi onu „drocu“, seksi damu koja prati ćerkicu iz jednog od brakova a posle ulazi u luda kola, koja vozi očigledno mlađi i „situiran“ momak. Na Terezinom licu se vidi da je u njoj nešto puklo. Ona odlučuje da se potuca s nekoliko stranaca, pa šta bude.

I kreše se ona redom "sa svima", sa Srbinom, s barmenom na nekoj poslovnoj žurci, zatim odbije kolegu s posla (ona je inače šaptačica u kazalištu, moguće je dečiju predstavu "Pinokio" sagledavati kao seriju u filmu o Štefici Cvek, ali to ovde nije baš toliko jasno), pa odbije i prvu ljubav a sada uspešnog psihijatra, kome razbije čašu vina u kući, i usput (gledaocima) objasni svoju radničko-klasnu poziciju, pa se pojebe s redovnim posetiocem diskaća (koga je odbila na početku filmača), i tu ih slučajno uoči onaj odbijeni kolega s posla. Кanda je ljubomoran. Posle nekog vremena on nju odveze na sahranu svog oca (za koga smo iznimno ekonomično saznali da je bolovao od raka), ali pre toga je siluje u kolima. Tereza –  naravno! – ne prijavi, jer ovo je Split, tu žene i ne pomišljaju na MeToo pokret i te bakrače, njihova je pobuna u stilu japanskih gejši i mafijaških žena, one kupuju skupe stvarčice da se časte i uteše.

Tereza zatrudni. I sada je trudnoća u redu... Tako barem veli doktor. Ili, ipak nije? Jer, kraj je uspešno fenomenalan, jer taman kada sam se zapitao da li će one reči koje je neka žena dobacila Terezi dok se vraćala s aerodroma – ostati tajna kao u Кopolinim "Izgubljenima u prevodu", rešenje nam se pokazalo. Naime – crvena mrlja na haljini je u pitanju! Zar opet?! U paralelnoj montaži na kraju, dok se Terezin muž u tazbini hvali trudnoćom, ona ulazi u more i tada sam pomislio „jaoooo, utopiće se kao Mušet!“, ali ne, ona „samo“ očajnički pere haljinu, more se crveni oko nje, ona će nastaviti sa životom, jer život je da se živi, Bridžit Džons i Elin Broković nisu za Hrvatsku, a nije ni Mušet. Čemu Srbin, čemu stropoštala baba? – ta pitanja posle ovog kraja padaju u vodu.

Sve vreme mi je u glavi bio jedan francuski film, zapravo dva, ona sirota devojka, koja je očajnički tražila lovu, u kinoteci pogledala „Jovanku Orelanku“ Danca Teodora Drajera, ne mogu da se setim koji je to film, i – počela da se prostituiše, da bi došla do para samo dan kasnije. I Bresonova Mouschette mi se javila, da, ali Tereza je odrasla Mušet, nije se ubila, nekako je preživela i stoički ide kroz život, bez roptanja prihvata ono na šta bi neke rediteljke kastrirale muške likove sekirom, pa da se to prikaže na Festu a Nebojša Popović i Krajačić da hvale.

U povratku oko 23.00 vidim grupicu antivakserskih demonstranata ispred Skupštine, pevaju nešto.

Halloween Kills (American 2021 Slasher Movie)

 

 

režija: Dejvid Gordon Grin; ul.: Džejmi Li Kertis, Džudi Grir, Endi Matičak, Vil Paton, Tomas Man.

Elem, pogledao sam film u nedelju, kao poslednji uradak u triple feature-u kao jedini gledalac u sali. 

(Znači, idealno poštovanje razmaka: Ipak, kao prava picajzla, nosio sam duplu masku. Sinepleksovi posluju na ivici rentabilnosti, glavna zarada je od kokica i koka-kole.)

Mislio sam da će glavna zvezda filma biti nikotinski babac Li Kertisova, ali ne ("lezi vraže", jelte): reditelj Grin je u stilu Marka Frosta (Hil Strit Bluz) napučio filmač gomilom likova da pogejiše, pohispanoamerikaniše i poejdžiše ranije "epizode" - čak je onog depjutia iz prva dva filma izveo iz staračkog doma i krkobabićevski ga zaposlio kao penzionisanog mupovca na portirnici bolnice (zgodno!) i - dao da ga prikolju bez veze, kao, uostalom, i one pomenute živopisne epizodiste. 

Grin navodno ima odrešene ruke da snimi trilogiju, ovo je film broj 2 i iz kritika vidim da se radnja posle prvog filma nastavlja doslovno: Lori Stroud (Li Kertisova) je primila nož u stomak na kraju prvog dela i sada na početku vidimo da je hitno operisana i ušivena. Nisam gledao taj film, kažu da je bolji.

Grin je u drugom delu kanda pošandrcao i vaskrsao je sve živo, Čak je na početku našao dvojnika Donalda Plezensa da igra dr Lumisa i to je delovalo kao parodija u nekim britanskim TV humorističkim serijama iz sedamdesetih. "Tomi" je ovde dat kao neki nezalečeni logoreični alkoholičar, ko zna možda i MAGA frik, željan osvete ("Džo, i to je Amerika" pada na pamet), on bi svakome ko hoće da sluša pričao o svojim traumama i ne može da se nadiže panike upozoravajući na apokalipsu, što je smešno u ovo vreme gde ima apokolapasa (plural!) za izvoz, pa jedan ludi retro koljač pored svih terorista, virusa, nedemokratije i skupoće nikome ne može da bude zanimljiv, osim gosin Stolaru i njegovim  pajtašima u franšizi. 

Grin je znači uveo belo-crni par matoraca epikurejaca i jedan gej par matoraca, i oni su tako stručno i detaljno istranžirani, da bi Gaga prste oblizivao, a reditelja su brže-bolje već optužili za homofobiju. Rene Žervais bi se sigurno slatko nasmejao, jer je Halloween Kills ponovio njegovu rasnu šalu povodom rubrike Oskara "Napustili su nas između dva Oskara", ono "fali crnaca među preminulima, bele supremacija, ali više sreće dogodine!"...  To je sada odlika filma - slešer momenat, naime - a koji je do ovog "instalmenta" (haha) bio dosledno izostavljan a naglasak je bio na umetnosti, estetici, saspensu i agitovanju za mir u svetu. 

Druga jedna linija filma ispostavila se kao smehotresna olimpijada, a možda je trebalo da bude njegova neslućena dubina. Naime, u jednom trenutku svi ranjenici i posetioci u urgentom centru pomisle da su našli Majkla Mejersa, ali reč je o zabuni, to je samo lokalni ludak, pobegao iz ludare. (On ostade nedorečen, što bi rekli iskusni kritičari.) Ta scena, zmači, ono kad rulja hoće da linčuje pogrešnog Majkla Mejersa - imalo bi to, kako rekoh, neke šanse kao levo-liberalna kritika (hahaha) zakona gomile i trampizma u boljem filmu, a ovako deluje kao treš rukavac u Š-filmu. 

Uloga bapca Li Kertisove je promašena i neiskorišćena, kako god hoćete: ona stalno kuka jer je ubodena nožem u prethodmom filmu, neprestano se drogira analgeticima, pored nje leži Vil Paton koji se ispoveda kao u sapunici neki lik na aparatima, naime taj Paton igra dopisanu ulogu što se, kao, "događa u I nastavku" i što smo videli u onoj sceni s prejadnim i lažnim dr Lumisom, on to ispoveda Li Kertisovoj, koja ič ne kapira (a i kako bi, pod svim tim sedativima i onoj frci), i onda babac ustane da krene u pomoć, ali joj pre nego što izađe iz bolnice puknu šavovi, pa je vrate u krevet. Lezi, bre, ženo i leči se,  ali ne, ona mudruje: "Samo ja mogu da ga zaustavim!"

Svi likovi hrle da ih zakolju umesto da begaju i sam-samcijat u sali sam vikao: "Begaj, begaj, bre, ne idi tamo!".

Znači, za treći deo trilogije Grinu je ostala Li Kertisova, a olako je dao da se prikolju oni retki živi glumci iz I dela, kao i oni glumci koje sada prvi put ubacio u vatru. Možda će taj treći deo dati nekog smisla ovom kršu od filma, ne znam, ali sada je već jasno da je Majkla Mejersa nemoguće ubiti, on je simbol, on je Satana, možda s neke druge planete.

The Last Duel (2021 American Movie)

 

 

režija: Ridli Skot; ul.: Met Dejmon, Adam Drajver, Džodi Kamer, Ben Aflek.

*    *    *

Drugi film u tripl fičeru u nedelju u drugom sinepleksu bio je srednjovekovni spektakl Ridlija Skota. 

Burmenov "Mač kralja Artura" sreće Raselove "Demone". Ali sanitizovane i prilagođene politički korektnoj i oktroisanoj slici polova i rodnih odnosa, dočim je rečena slika polova ("položaja žene") te rodnih odnosa data tačno i u ovim "starim" filmovima, čak tačnija i nemilosrdnija slika, ali strinama valjda smeta golotinja. Filmu se prigovara zbog "preduge i mučne scene silovanja", tako da je sasvim jasno zašto su Pekinpovi "Psi od slame" i dan-danas nevoljeni, oklevetani i uostalom makazama osakaćeni u bioskopima svuda osim u Titovoj Jugoslaviji... 

Skotu je upanula sekira u med. Rođen sa srebrnom kašičicom u ustima, namlatio paričke u marketingu (reklame za Eplovu jabuku su njegov rad), svingovao po Londonu kad je to bilo redovno stanje, živeo kod keve, a onda mu je proradio nerv filmoljupca. I tako, on pravi filmove, ali uvek fali "ono malo duše", ne vidi se da ga je briga za likove. Bio je i ostao crtač stori bordova i autor video spotova, vizuelni šok preovlađuje nad psihologijom. 

Met Dejmon je maskiran, ima uverljiv ožiljak, podgojen je a frizura mu je kao u Mitra Mirića ("mullet"), ali glumi opasno, on nosi film. U sceni u kojoj mu Kamerova, verna ljuba, pere noge u lavoru, vidi se džinovski palac kao u crtanom filmu, čukalj veličine Gibraltara itd. Nadam se da mu je i dupe od jastuka (kao kod one "trudnice" na vašaru na početku filma), a da se nije stvarno ugojio kao prasac. Ben Aflek ("Pjer"), ofarban u plavo, govori kao nevjorški mafijaš, a ponekad kao da imitira Maljkoviča iz "Opasnih veza", dok je Adam Drajver, kao ambiciozni vitez, oportunista i Dejmonov oponent, pravi dizelaš iz našeg rijalitija. Odlične epizode francuskog balavog kralja i đavoljeg advokata (Željko Ivanek), što naravno vuče na MeToo pokret. 

Međutim, ni feministkinje nisu zadovoljne. Nešto fali. Rašomonijada nije dovoljno rašomonska, što možda i treba tako - reč je o istinitom događaju /poslednji dozvoljeni dvoboj povodom optužbe za silovanje/ i predložak je non-fikšn knjiga. Ipak je tu moglo da se zabiberi malo više, kamo umetnička sloboda? Scene borbe se previše vade na krupne planove i faličnost gledaočevog oka. Skot nije izgubio modžo, jer ga nije ni imao, ali sad, izgleda, rezonuje kao matori Istvud:: "Samo teraj dalje, da snimim što više filmova!". Ponekad je dijalog "previše moderan", takav je utisak iako ja to ne mogu znati, Aflek baš zvuči presavremeno. 

Sudski proces na kraju imao je "demonski" potencijal, ali je ispao kao prosečna sudska (samo kostimirana) drama + Histori Čenel, ič ne deluje upečatljivo, više kao ilustracija i uz to s premodernim dijalozima. Kao da nešto fali ovde, moram da ponovim, i to nije bio novac. Pa ipak pojedini kadrovi deluju kao u TV drami. 

Nikada Skotu nije falilo para, pred snimanje "Osmog putnika", na primer, 'ladno je uzeo četvoronedeljno odsustvo i bacio se na crtanje. Nacrtao je milion crteža velikog formata: pastel, ugljen, drvene bojice, i pokazao to producentima, koji su odlučili da - povećaju budžet! Kada mu je Oliver Rid riknuo od srčke na snimanju "Gladijatora", ne samo da nije požalio što je pijanduri Ridu dao milionče kao honorar, već nije hteo da izbaci snimljene scene s njim i stucao je nove milione da dovrši Ridove kadrove pomoću kompjutera. Nedavno je oportunistički i bez premišljanja izbacio obeščašćenog Kevina Spejsija iz filma "Sav novac ovog sveta", zamenio ga Kristoferom Plamerom i snimio sve te scene ispočetka. Znači, pare nisu bile problem, Ali nešto fali. Da je neki drugi reditelj u pitanju, pa da se pomisli da je po sredi prpa i vuna kićo od Me Too pokreta, ali, kako rekoh, Skotu je oduvek falilo žara da se uživi u svoje likove. To je za njega kompjuterska ili strateška igrica. Možda je bio dodatno na oprezu zbog teme, da en naljuti wokovce, ali ne bi on i ovako uradio drugačije. Čak ni pomenuta sanitizovana sudska scena, koja je, kako rekoh, bila potencijalni dragulj u pogledu možebitne feminističke kritike (bez ironije), ostaje bez duše, ošljarena, nedoigrana, ćorak u topu koji je pretio gadnim đuletom. Skot ostaje upadljivo nezainteresovan i može se reći da je to glavna karakteristika njegovih filmova, njemu imponuje da bude reditelj, ali je bio i ostao autor reklamnih filmova.

Døden i Venedig

Znači, uvideo sam: počeo sam da živim kao u poslednjim kadrovima Viskontijevog filma (i poslednjim stranicama Manovog romana) - Smrt u Veneciji (iliti Døden i Venedig).

 

Cry Macho (American 2021 film)

 

režija Clint Eastwood; ul.:  Clint Eastwood, Dwight Yoakam, Eduardo Minett, Fernanda Urrejola.

*  *  *

Istvud je ostarela zvezda rodea za koju ’leba nema ni kod konjovlasnika za koga je decenijama radio. Ovaj ga izbaci kao kesu đubreta. To je početak filma i dijalog služi da saznamo sve što treba i o jednom i o drugom.

Onda sledi telop „toliko i toliko kasnije“ (ne mnogo kasnije, da znate, smešno je da postoji telop za tako kratko vreme) i evo opet konjovlasnika, pokunjeno dolazi kod usamljenog i još propalijeg Istvuda za uslugu: da mu iz Meksika dovede sina od 13 leta. Ispostavlja se da Istvud duguje nešto šefu i on uprkos tome što je neslavno dobio nogu u dupe prihvata zadatak, iako on deluje blesavo i na prvi i na drugi pogled. Zašto ne policija? Zašto ne neko mlađi i u boljoj formi? Zašto ga sam ne dovede? Zato što je majka harpija, zato što oca traži policija u Meksiku, zato što će sin samo Istvudu da veruje, zato što je šefu pod stare dane samo sinak nada i spas i svetlo na kraju tunela. Pa, nije loša argumentacija.

Međutim, zaista je teško poverovati da Istvud postizava ono što bi najverovatnije uz mnogo krvi i znoja jedva uspeo da ostvari Džo Don Bejker u punoj snazi sedamdesetih.

Ćimino, Pekinpo i Makvin, ili bulumenta mlađih cinika ne bi nikad mogli da ponude ovako detinjastu postavku života u kojoj prelako pobeđuje dobrota. Ima nečeg naivnog u tome da je zlicu moguće preobratiti kao da lavu izvadiš trn iz šape...

Istvud dolazi u Meksiko i tu fali koji minut roud muvija, jer ispada da je Mehika odmah iza ćoška i gle, čim je ušao na hacijendu (otac dao adresu, okej!), primete ga (a kako i ne bi), dovedu do majke, istresu iz gaća i posade u trosed. Majka je neka „Penelopa Kruz“ u ’aljini za takmičenja u tangu, droca bez pardona, i vazda u društvu tabadžija, koji bi jednom rukom mogli da igraju klik-klak sa čičom. I tu već počinje ona tanušnost, slabost teksta, jer ta žena umesto da naredi tabadžijama da Istvuda pošalju u fabriku tutkala, da ga više nikad ne nađu, odjednom pada u emociju i kuka da je mališan postao zver, da se drogira i voli borbe petlova, oteo se od sise, ama ni ona ne zna gde je. Istvuda puštaju da živ izađe iz zmajevog gnezda.

Sada bi u pravoj filmskoj bajci sledila jedna omanja peripetija do nalaženja klinca, ali – gle čuda: izgleda da se klinja nalazi u prvoj areni na kojoj se bore petlovi. Gledalac ima utisak da je i ta arena odmah iza ćoška. U času u kom Istvud prepozna klinca, uđe racija. E sad, racija pokupi sve, samo ne Istvuda, koji nekud volšebno nestane, pa se isto tako volšebno vrati i odmah primeti da se klinja sakrio. Tu je i pevac. Da, on se zove Mačo. Istvud pripreti da će da zavrne šiju pevcu ako se klinja ne pojavi.

I sad, ovako gladak susret u Ćiminovim, Pekinpovim i ciničnim filmovima takozvanih antropoloških pesimista ne bi mogao da se desi. Klinja bi trebalo da je seksualno zlostavljan, da puši i da se drogira i da je pun nepoverenja prema svima, ali on – kao i majka mu minut ranije – nemotivisano zapada u plačno raspoloženje i ponaša se kao šestogodišnjak kome fali korn flejks i omiljeno ćebence, a ne kao prevejani, istraumirani i zlostavljani maloletnički krimos. I odmah pristaje da se vrati ocu.

Da bi film bio zaista filmski, bilo bi potrebno valjda još najmanje 45 minuta peripetija i surovosti, ovako je čitav ugođaj televizičan, više za Fox-ove porodične filmiće „iz ruralne Amerike“, ili, možda, za jednu epizodu Metloka. (Lako je zamisliti tog advokata kako na pravi pout izvodi delinkventno-ali-u-duši-dobro Meksikanče i, pre kraja epizode, postaje mu ujka. Omladinac bi možda kasnije mogao postati i recurring lik i obavljati određene posliće...)

Ali ovde imamo Istvuda. Da je u pitanju (mlađi) Bo Bridžis, Redford (svejedno kog uzrasta) ili Kostner, to bi bio redovni film za matine, „u produkciji Volta Diznija“, u kome nijedna životinja nije povređena i nema seksa (a ni pomena o istom), nema nasilja i svi na kraju žive dugo i srećno. Ovako, s Istvudom, jedna ušećerena priča, kojoj fali i logike, šepa za nonagenarijusom i švercuje se uz njegov ugled. Jer, kao što je rečeno u mnogim drugim slučajevima, mi ovde ne gledamo starca od devedest leta kako spasava klinca od 13 leta, već gledamo Istvuda od devedeset leta koji glumi starca od devedeset leta.

Prelako čiča Istvud izvlači klinca (inače očajnog glumca, nikada ne bi prošao na audiciji u „Buhi“) iz ralja zle matere (koja se u narednoj sceni baca na krevet i nudi se Istvudu, a ovaj umesto da kaže da nije poneo kamion vijagre, tupi nešto da „ima posla“, moš misliti!, i umesto da ga tu tabadžije sjebu do granica neprepoznatljivosti, on ponovo dobija priliku da ode) i sada dolazi najlepši deo filma – roud muvi, koji bi mogao biti dobar reklamni film na polzu posustalog mehikanskog seoskog turizma (ljubazni domaćini, zdrava hrana, priroda, relaksacija). Najlepši je vizuelno i u njemu ima manje sranja, ali svejedno davi kičastim odnosom udovice krčmarice, koja – opet kao u bajci, ničim neizazvano – pomaže čiči i detetu, hrani ih i daje im konak (kao naši svesni građani za vreme okupacije, kada su dobrovoljno pomagali partizanima i to Nemcima pred nosom). Čak je i lokalni depjuti, iako zlica i korumpiran, kupljen tako što je Istvud posavetovao njegovu ženu da njihovog ostarelog psa poleče „dijetom, vodom i spavanjem“ (!). (Istvud je tokom filma izvadio milion trnova iz različitih šapâ...) 

 (Mostovi okruga La Kukarača)

Film ipak zadobija još jednu šansu da se poboljša kada se sazna da  otac ima skrivenu agendu. Naime, on je s majkom ludajom započeo neki ilegalni biznis, koji je vodio na njeno ime, pa sada hoće pola para i sin mu je potreban da bi je ucenio! Od ovog tvista – na koji bi se oblizivao, na primer, Uejn Krejmer! – moglo se svašta napraviti, jer odjednom keva nije samo plakatska lujka. I to je bila prilika da se ona vrati u film. Istvud doduše kaže dobru rečenicu: „Najbolje bi ti bilo bez ijednog roditelja!“, ali umesto da se radnja razvija u tom pravcu – kako sačuvati dušu i srce klincu – Istvud samo tera dalje i na kraju, bez vidljivog razloga, kaže: „Tvoj otac je dobar čovek!“. Kako, bre, dobar čovek?!

Smešna je scena u kojoj jedan od kevinih tabadžija doprati  Istvuda i klinca do neke kafane i hoće da ga otme na parkingu. Pevac Mačo (za koga nikada nije objašnjeno gde kenja i čime se hrani) uspeva da pomogne, Istvud se pojavljuje i direktom, poput Mate Parlova, ošamuti 50 godina mlađeg siledžiju. Ovaj počne da viče: „Deda pedofil mi oteo sina, pomagajte ljudi, čiča manijak!“, i okolna publika pođe da pomogne, a klinac tada kaže: „Nije istina, deda je ujak, a ovaj me tukao!“, pa zadigne duksericu i pokaže rane. Koje bi se kod Pekinpoa, Ćimina i Krejmera i te kako dokumentovale... I onda se okolni građani usmere prema tabadžiji! Koja dobrota, bog te video! A Istvud, klinja i pevac u kola, pa nagari!

Pevac u jednoj kasnijoj sceni čak uspeva da tabadžiji izbije revolver iz ruke!

Šteta tog neiskorišćenog potencijala kada se ispostavilo da je i otac kvaran kao mućak.

I tako, Istvud je pod stare dane postao diznijevac. „Salaš u malom ritu“ prema ovom filmu deluje kao „Divlja horda“.

A ipak je to Istvud. On je odlučio, kao i u „Američkom snajperisti“ i u „Mazgi“, da ne zauzima stav. Kad bolje razmislim, ni u „Neoproštenom“ nije baš sve po JUS-u, Klint je reditelj sudbine i akcije, ne moralisanja. U njegovim filmovima je reč o tome da ne bežiš od sudbinskog poziva, a ne da ispravljaš krivu Drinu (ili razne drine). Ne pitaj Istvuda „ko je u pravu“, zamoli ga da ti pomogne da automobil izguraš iz kaljuge, a on te neće pitati šta kriješ u gepeku.

 

No Time to Die (Bond 2021 movie)

režija Cary Joji Fukunaga; ul.: Daniel Craig, Léa Seydoux, Rami Salek, Ana de Armas, Lashana Lynch, Ralph Fiennes 

 *   *   *

Tarantinovski, oproštajni Bond.

 

Posle ću da objasnim, ali na početku: ključna scena je zapravo realan opis ovog našeg stanja, kada M. (Ralph Fiennes) usred Lambetha, tako da se vidi turistička zamka „Londonsko oko“, objašnjava, zapravo se pravda Bondu. zašto mu je pala na pamet ideja da napravi pametni virus koji ubija samo ljude s određenim DNK: „Čitav život sam posvetio odbrani demokrat...“, pa se osvrne oko sebe i pokaže rukom: „ovoga!“ A ovo je – sloboda da budeš šašav i ofarban u zeleno, da se zezaš, da tulumariš, da blejiš, da živiš kako ti se hoće, swinging or living as a celibate, gay or straight, all the same, taj M.-ov iskaz je tačan opis današnje situacije in a nutshell. 

("Bonde. slušaj, da ti kažem...!")

Nikad nisam bio tarantinovac, a obožavam „Bilo jednom...“, ovo je jedini bondovski film Daniela Craiga koji sam pogledao u celini, pa još u bioskopu, a sada sam fan Daniela Craiga. (Prvi bioskop posle izbijanja pandemije, double feature, najpre Eastwoodov Cry Macho, pa deset minuta kasnije u istoj (naravno nedezinfikovanoj) dvorani ovaj Bond, većina gledalaca bez maski, odstojanje niko ne jebe, ispred mene trojica ugojenih disneyvskih buldoga sevaju svojim guznim dekolteima, grokću dok žderu kokice i gledaju sve zamaskirane kao da su poslednji krelci. Ja promenih dva para maski, pešačih po 45 min. do i od sinepleksa, da bih izbegao nemaskirane putnike i bacile u gradskom prometalu, u povratku kupim „pohano pileće belo za ponijeti“ u non-stop žderaoni(ci) i sednem da pišem „prikaz“...) I, kao i kod Tarantina, kao kod svake torte, poslednje parče je najukusnije.

Kada su izabrali Craiga za novog Bonda, bio sam moderator filmskog podforuma na nekom hrvatskom portalu. I ja sam se žestio: „Kakav je to plavušan Engleščić, on može biti samo Bondov Passepartout, katastrofa!“ A tek visina... Kažu nizak, a nije. (Na IMDB-u i dark Hollywood sajtovima se mogu naći čak i dugo skrivane i falsifikovane visine Jean–Paul Sartrea i Señor Hitlera!)

I evo, vrtim labudovu pesmu na ripit. Da, oduševio me je ovaj dvadeset peti Bond. Želim da ga gledam ponovo i verovatno hoću, u nekom sinepleksu koji se doslednije pridržava razmaka među gledaocima i drugih mera predostrožnosti.

Zašto tarantinovski? Pa, mislim da je Cary Joji Fukunaga u Kusturicinom stilu napravio album referenci na svaki od prethodnih filmova o Bondu + mnogih horror filmova, te kvalitetno pobio sve živo, e da bi napravio mesta za valjda unuku Queen Latifahe kao sledeću agenticu 007. Ako se to desi, onda Otelo mora biti neki belac s trampovskom frizurom, a detektiva Shafta mora da igra Timothy Oliphant. Serijal o Bondu se dugo opirao američkim etno- i džender politički korektnim kastinzima, koji liče na ono kako je Miljanić sastavljao nogometnu reprezentaciju ili na famozni „ključ“ (SFRJ je izmislila pozitivnu diskriminaciju), te je dosad samo Monneypenny postala crnkinja, M. je jedno vreme bila žena (doduše bela i nadrkana), a onda je u  Craigovoj eri i Felix Leiter postao crnac. Tu kraja više nema, u sledećim epizodama moraće se naći mesta i za nekog Hasana, nekog sa sisama&pimpekom, i sve po redu.

Ali, ovo je bila komemoracija jednom vremenu koje je praktično nestalo 11. septembra 2000. Otad život u onom delu hemisfere „gde imate tekuću toplu vodu i možete struju uključiti prekidačem i gde postoje politički izbori (i gde vas zaslepljuju reklame striptiz klubova)“ – počinje sve više da liči na neki distopijski spot Pink Floyda. Slom berze, terorizam, najezde izbeglica i konačno pandemija dovele su stvar do toga da je većina ljudi u nekoj vrsti apokaliptične jeze i živi makar u mentalnom ako ne i fizičkom kućnom pritvoru. (Šta je s drugom hemisferom?, zapitaće neko. Pa, tu hemisferu sa sve letećim ćilimima, prelepim kulturnim spomenicima, čarobnim lampama i kamenovanjem nevernica, prepustiću ljubiteljima bezobalnih antropoloških i kulturoloških tlapnji nedojebanog bapca što se kliče Margaret Mead.)

Komemoracija je obavljena lakonski, onim već pomenutim M.-ovim rečima o ovome. To je i dalje tabu u onim finim, uštirkanim raspravama između Žižeka i Pinkertona, na Fejsbuku, u parlamentima, i u žestokim sukobima između krajnje desnice i woke multikulturalista. To – koja je cena napuštanja liberalne demokratije, ko će da plati prihvat miliona ekonomskih migranata, među kojima je nemoguće prepoznati prave političke azilante, a koji, migranti to jest, nakon što popapaju akumulaciju sirote Europe, nameravaju da traže uvođenje šerijatskog prava. To je tabu zbog koga čovek može dobiti šut-kartu iz PEN-a, može biti stigmatizovan kao nacista i rasista i bezdušni sebičnjak, drugim rečima – kanselovan. Sve to se, kao u kapi vode, ogleda u tim M.-ovim rečima. To je „pamćenje vode“, (pun intended), koje će se jamačno očitovati u narednim filmovima, čijeg narednog glavnog aktera poslednji film (ovo bi lepše zvučalo na engleskom s tim lepim i funkcionalnim saksonskim genitivom!) verovatno neću živ dočekati. (A neće me ni biti briga.)

Početak filma navodi na „Fargo“ (šok na prozoru), na „Halloween“ (oživljavanje upucanog ubice Safina), na „Omen 2“ (mala Madeleine  Swann beži po zaleđenom jezeru, led puca, ona je zarobljena kao Mark). Taj početak treba da objasni događanja iz prethodnog filmu o Bondu, koji (film), eto, nisam gledao, ali sam uprkos blaženom neznanju zaključio da Bond nije u vezi sa svojom ćerkom.

Uopšte nisam imao utisak da je ovo bondovski film. Toliko emocija, sete, opraštanja. Fukunaga je kao centralnu tačku uzeo (meni najomiljeniji, sa sve Lazenbyjem) „U službi njenog veličanstva“, to jest zbrzanu ljubavnu aferu s tužnim krajem i jedinim Bondovim brakom. Tereze Bond (Diana Rigg) se podsećamo na početku filma „Samo za tvoje oči“, kada R. Moore polaže cveće na njen grob. Hommage toj sceni je eksplozija koja se događa odmah posle onih uvodnih scena (van)bračne idile. Ali Fukunaga gradi film ne na samoj činjenici da Bond može da se oženi, već na zatelebanosti do ušiju, na vernosti i poverenju. Ovo je jedini Bond koji može da stari, da oseća i da zaplače. (U romanima je takav bio oduvek, jer takav je bio Ian Fleming.)

I dok je konstrukcija filma u tom smislu veštačka i proračunata, da se „pomoću lepka i makaza“ referira na sve bondovsko od preistorijskih vremena (i usput, u stilu „Moonaraker“-a, parodira štošta od recentnih blokbastera) – u isto vreme je ovo najlogičniji i najosećajniji Bond „ikada“. Paradoks dostojan postmodernizma.

Znači, ovo je ljubavni špijunski film u britanskom stilu, moglo bi se hladno raditi o nekom penzionisanom agentu MI6 (minus ono malo gadžeta, naravno), jer tu ima onog uzdisanja, moralisanja, lecarreovskog žrtvovanja i očajne nesrećne zaljubljenosti, onog gorkog osećaja moralne obaveze koja se može ispuniti samo po najveću cenu. Kao da je besmrtnik u bajci odlučio da otpije s izvora smrtnosti i počne da stari.

Moja jedina nada je da sâm naslov daje priliku Craigu da preživi, premda ono „James Bond Will Return“ bez naslova tog sledećeg filma deluje zloslutno – da će se u dvadeset šestom uratku pojaviti neka Miljanićeva trandža sa sisama i guzičetinom, prava opajdara s internešenel ingliš naglaskom i jamajčanskog podrijetla. Ali, izgleda da su producenti odlučili da je starosna granica za gl. ulogu – 50(+2) godine. Moore je imao 58 u svom poslednjem bondisanju, staračke mrlje, posledice hemoterapije i akrobacije njegovog frizera stiliste da mu namesti kosu kao da je Saša Zalepugin privlačile su pažnju gledalaca. (Tada, 1982. ispred bioskopa su bili dugački redovi da se kupe ulaznice za double feature For Your Eyes Only i Moonaraker, sva mesta rasprodata, publika je urnebesno komentarisala svaku scenu, a danas za pretpremijeru u omanjoj sali sinepleksa sedam minuta pre početka projekcije bez problema kupim kartu, i ne mogu da se setim kada se publika od srca nasmejala... Pa se posle čude otkud Netfliks.) Bondovi su kao balerine, rano se penzionišu i to po pravilu kao  invalidi. Ti prokleti jednogodišnji mandati!  

No Time to Die ima od svakog prethodnog „Bonda“ po malo i ima sve značajke franšize, a opet je to nešto drugo, ljudskije, s manje komedijaških ludiranja, gedžeti su džepni i ne odskaču, premda  nekim kritičarskim čepama i ovde smeta preposterousness tih sokoćalâ, pazi ovo, u celoj nemogućoj premisi Jamesa Bonda, to im je nelogično, i zanimljivo je da se još može naići na jadnike koji bogorade zbog onog daljinskog upravljanja automobilom u jednom filmu s Brosnanom.

Kako rekoh, centralno uporište je u Lazenbyjevom filmu, što se potcrtava (hrv. podcrtava) muzikom (John Barry) iz tog filma u emotivnijim momentima, najpre uvodnim instrumentalom za „On Her Majesty’s Secret Service“, a onda i instrumentalom one pesme koju je interpetirao Louis Armstrong (preporučam fenomenalni cover benda My Bloddy Valentine) We Have All the Time in the World, i taj se naslov na početku citira a na kraju parafrazira i to je naprosto divno rešenje.

I ovaj je Bond non-smoking, u smislu da se ne puši, ali smoking se obuče, jednom samo doduše. Pušenje je antireklamirano, kao u filmu „Deep Blue Sea“ u kojem Stellanu Skarsgårdu („Jim Whitlock“) ajkula odgrize ruku u kojoj drži cigaretu, naime majka psihoterapeutkinje i Bondove nesuđene ljúbe, čjubeženeme Madeleine Swann, drogira se, pije i puši. I gine. Smoking kao odelo, pak, obuče se jedared. Bond dođe na neku zabavu i upozna se sa zgodnom operativkom Palomom koja se hvali: „Završila sam tronedeljnu obuku, jeee, čast mi je da radim s vama na terenu!“. Ona odmah počne da mu otkopčava košulju. On kaže: „Ovaj, zar ne bi trebalo da se najpre malo upoznamo...?“, a ona odmah ispovrti smoking u plastičnoj ambalaži. Mali komični odušak, hommage onom mooreovskom i conneryjevskom bećarskom bondu, nezamijećen, doduše, u sali „James Dean“. Ima i dalje, Craig se presvlači, ali mu „smeta“ što ga Paloma papa okicama, pa kaže: „Budi ljubazna, okreni se!“ Kada se okrene, ajme, njoj leđa još obnaženija („golija“, kako bi se reklo u Imotskom i Motovunu), inače je odevena u ’aljinu za tango, sise se vide bočno, prorezi kao kod Angeline Jolie na dodeli Oscara, pa se u sceni tuče (hrv. tučnjave), kada cura udara mawashi gerijem, vidi i da su joj tange „na konac“, i to je valjda sprdanje s tom odvratnom političkom korektnošću, jako se nadam.

 (Zemlja smokinga.)

Ali ako se već ne purnja, onda se pije, štaviše loče. Uglavnom skoč, a jednom i votka-martini (protresen, ne promešan!). Naiskap. To je i izvor jedne pošalice, naime Nomi i Bond treba da prime vakcinu pre nego što se zapute na ostrvo na kome se pravi ubitačni virus, Bond ne kapira odmah šta je to „shot“, pa kaže: „Uh, hvala, već 4-5 sati nisam uzeo nijednu žestinu [shot]!“, a onda bez pitanja i umoljavanja i Nomi i Bond dobiju bolni ubod vakcinalnom pištolom u vrat, kao „Zmija“ Plissken u filmu Johna Carpentera. No time for anti-vaxxers here...

Tokom čitavog filma samo jednom se dogodilo smejuljenje u publici, onda kada je Madeleine rekla zbunjemon i devojčicom očaranom Bondu: „To nije tvoja ćerka!“ „Ali, te plave oke!“, kaže on. Onda ona želi da mu pokaže još nešto i on pođe za njom niz stepenice i pita: „Još jedno dete?!“ Inače – mûk, šok i neverica. Nema ciničnih pošalica osim u jednom slučaju, kada Bond gadžetom dovede veštačko oko u glavi hitmena da eksplodira pa javi Q.-u kako mu je sokoćalo supač, jer: „it blew his [hitman’s] mind off!“ I to je mali podsetnik na sličan štos u filmu „U službi njenog veličanstva“, kada jedan od henčmana završi u drobilici za sneg i iz koje drobilice izleće nekakav belivukovski krvavi gulaš, a Lazenby kaže: „He had a lot of guts!“ Ovde nema takvih okrutnosti.

Ali meni je najsmešnije bilo posle scene u kojoj je Bond u besu zgrabio Blofelda (Cristoph Waltz, posle Savalasa jedini elokventni Blofeld, plus što ima i kosu, premda od nje nema nikakve koristi u pogledu lepote), naime tada Bondu priđe M.-ov gnevni šef kabineta (u tumačenju Roryja Kinneara), oličenje prilježnog birokrate iz srca „duboke države“ i prosikće: „Prekršio si jedno od osnovnih pravila [službe]!?“ Pa to je zbilja smiješno. Osnovno pravilo službe je kanda – kontra Amerikancima – da se ne primenjuje sila nad uhapšenima?! Ma daj, i le Carre je u romanu „The Mission Song“ opisao kako britanska tajna služba meće muda na elektriku.

Bond je zgrabio Blofelda za gušu, jer mu je ovaj otkrio da ga Madeleine nije izdala kako je Bond od početka verovao, već da je bomba odavno postavljena bila u onom kolumbarijumu i samo čekala. Bond shvata da je iz čiste paranoje i tvrdoglavosti sebe lišio šest godina porodične sreće...

Rekoh li da tako počinje film? Posle onog edukativnog ubijanja nikotinske ovisnice, maskirani ubojica – Safin – poklanja život devojčici koja je zarobljena pod ledom (a ne kao Demian što je ubio Marka u „Predskazanju 2“) i onda u narednoj sceni odrasla žena u tumačenju Lée Seydoux (zdrava, seljačka lepota, koja će se uskoro morati boriti s gravitacijom) izranja iz ubavog tamnoplavog mora jednog sunčanog popodneva. Idila, ljudi. „Idem na grob a onda ćemo da zajutrkujemo!“, veli Bond nakon što je (hrv. ju) poljubi. Hoćete kurac da zajutrkujete. To je film, čoveče. I ode Bond do groba-kapelice, kad ono: Buuuum! I on misli da ga je ona navukla. Tek posle dva sata filma mu Blofeld kaže da nije. Znači, ljubavni nesporazum. Poverenje, porodica, žrtvovanje.

Safin je neka nova vrsta negativca, nova za serijal, a inače poznat tip lošeg momka a inače genijalca, koji, ili odbija da umre, ili ponekad ume da pomogne zakonu kao Hannibal Lecter. Ovaj film je i konačan razlaz s idejom da su Rusi (Sovjeti jelte) neutralni momci s kojima se samo ne treba kačiti, Tirnanić je odavno ukazivao da Rusi nikada nisu bili glavni dušmani Britancima,  nisu ni ovde, doduše, ali je odbegli ruski naučnik Obručev – najveće govno u filmu. On (možda budućem ženskom Bondu) agentu Nomi, crnkinji s oznakama 007 posle Bondovog penzionisanja, kaže: „Čuj ti, meni ne treba laboratorija da izbrišem celu tvoju sortu!“ Loš je momenat izabrao da to lane, jer se njih dvoje nalaze na nekim skelama upravo iznad bazena u kome se krčka nekakav ujušak od virusa, kiselina, šta li, i ona ga lepo bači u Moraču, kanseluje ga kao kevin Costner Billyja Dragoa u „Nedodirljivima“, bači ga u juhu da od njega nastane sarma. Eto ti rasnog pristupa u filmaču.

Bond je raznežen kada sazna da je postao otac. Tada on spasava planetu s još više žara, on tada zna da na svetu postoji nešto što voli više od sebe, više od majke tog deteta, on je tek tada postao smrtan. Tek tada kada je postao najranjiviji, jer ima najviše da izgubi, postao je najhrabriji, najspremniji da se bez oklevanja žrtvuje. A nije moralo tako, on je u čamac upakovao ženu i ćerku i – da je neki običan čova bio u pitanju – pošao bi s njima, ali ne: on, kao pravi protestant*, kao čovek koji mora da izvrši svoju sudbinu, mora da se vrati da pomogne drugima, da dovrši posao i spase svet. Zbogom, beli protestantski* svete, zbogom slobodo govora, zbogom slobodo kretanja, zbogom karanju na sve četiri strane sveta, zbogom dizelu i autačima, zbogom rock’n’rollu (pa i punku), zbogom vetre u kosi. Dobar dan čipovi, maske, security controls sviju fela, dobar dan čekancijo u redovima, dobar dan paranojo, dobar dan kućni pritvore. Zbogom trula liberalna demokratijo, pravićemo te od blata.

 

* --- Da, da, neki vele da je Bond katolik (recusant), ronin među anglikancima i tako to (i onaj pop u "Samo za tvoje oči" je katoliko, olrajt), ali ovde je reč o suštini. Insistiranje na ovom detalju jeste trolovanje.