BLACK PHONE 2 (2025 American movie)

 

r.: Skot Derikson; ul.: Itan Houk, Mejson Temz, 

Medlin MekGrou, Demijan Bišir, Džeremi Dejvis

 

JOŠ JEDNA HOROR VERSKA PROPAGANDA

Pun mi je kufer horora koji reklamiraju veru. Ovaj uradak sam pogledao jesenas, po povratku iz Haga, i tek sada sam se setio da ga sahranim. Prvi Crni telefon je bio odličan, mogao je o istom trošku da bude i a) parodija na horore (serijski kidnaper i ubica a brat mu je smotan brat i neuspešno pokušava da informiše relativno sporog detektiva, to je imalo potencjal za urnebes), b) socijalna kritika palanke devetsto sedamdesetih, plus c) malo psihologije pred–adolescentskog doba i naravno d) horor koji može da bude ali ne mora da znači, ali – osim što je pri kraju prekasno nagovešteno pod a) – film se zadržao na d) pa i takav je prevazišao svoje ograničavajuće okvire.

I sada smo svi očekivali još veća čuda od nastavka. Izgleda da sam samo ja razočaran: nastavak je namlatio grdne pare a kritika se upiškila od sreće, pale su i neke nominacije u horor branši, svi se slažu: remek–delo. A meni sranje.

Iz reditelja i koscenariste Kargila pokuljalo je vojničko i kalvinističko vaspitanje, ko zna šta su im radili na časovima veronauke i u Crnom telefonu 2 horor je samo providan izgovor za uterivanje ideje Raja i straha od Pakla u mladež.

Ovaj nastavak je smešten u fiskalnu 1982. godinu, ali budući da se sav odigrava u planinskom domu u nekoj srednjezapadnoj vukojebini, producenti su uštedeli grdan novac za dočaravanje tzv. epohe, ona se u početku vidi samo po nameštaju kuće u kojoj žive Gven (Medlin MakGrou) i njen  šonjasti ćale Terens (Džeremi Dejvis, okoštali salmonelasti šesetosmaš iz naših filmova o tim gibanjima) i po sveprisutnim bakelitnim telefonima. Pa neće valjda po krevetima na sprat u spavaonici planinskog doma! (I po ulaznicama za „Djuran Djuran“, da ne zaboravim.)

U tako jadnoj scenografiji, koja bi se lasno mogla i na sceni nekog našeg pozorišta napraviti, sada se živahna i vitalna Gven ima obračunati s „Hvatačem“, jer on je živ, neumrli satanski duh, koji hoće da sredi preživele, a pobijene je dodatno zajebao jer – glejte sad – nisu propisno sahranjeni, šta li? (Zar nisu tako počeli i ratovi 1990-ih, s tim raskopavanjem kosaka?, ne može drugosrbijanac u men ida odoli da ne lane.) Jer – tako nedolično zakopani, tačnije zaleđeni u jezeru, pobijeni su završili kanda u Paklu i mnogo se pate, a samo da im se koske u džak metnu i okade i popa da otpeva opelo i evo lešića naših u Raju sve srećni i nogama u dupence se šutajući i od sreće pevajući! Tako da se Gven bori i protiv Sotone i za humano preseljenje umorenih rođaka i drugarica i matere u Raj. Samo da se braca i keva lepo premeste u grob i tamo odmore, kako to kaži naše bake i tetke.

Mnoga prosvetarka s hladnom trajnom bi suzu kanula tokom gledanja ovog filma, kada bi uopšte otišla da gleda stravu i užas, jer „koja je potreba da se snimaju takvi bolesni filmači, zašto se ne snimaju lepi filmovi koji propagiraju vrlinu i podstiču decu da budu fina i poslušna?!“ (pa da tim lakše postanu plen čiki koji im nudi bombone).

I to je to: iako se jedna ženturača, jedna od zaposlenih u planinskom domu jelte, isprva kritikuje zbog verske zatucanosti – koja je uostalom antidatirana i mogla bi biti realnije 201'-ih i kasnije – to je samo navlakuša, jer je ona opisana kao zbilja poštena vernica, a Gven, koja je isprva kritikuje, i sama otkriva da je njen zadatak ne samo da ucmeka „Hvatača“ već i propisno sahrani i opoje brata i kevu i tako im – to je poruka ovog religioznog smećeta – obezbedi večni boravak u Raju. Kao da su i „Hvatač“ i ovi klinci devetsto osamdesetih učili sholastiku na našoj Bogosloviji...

Ovo je splačina najobičnija i Deriksonu mogu reći kao Tirke deda Avramu kada je ovaj odbio da se kandiduje: „Zbogom, gospodine!“

THE BLACK PHONE (2021 AMERICAN MOVIE)

r.: Skot Derikson; ul.: Itan Hok, Madlen Mekgrou, Mejson Temz, Džeremi Dejvis, E. Rodžer Mičel, Džejms Renson

 

“Moj takozvani život” u Moldaviji i Rumuniji 1978

”Doson Krik” ili ”Moj takozvani život”? ”Gimnazija na Beverli Hilsu” je ionako za kulove, o tome ne raspravljamo, ali ove dve serije su dovele do snažne zbunjenosti među Dorćolcima i drugim drugosrbijancima, dok ja još pamtim reči jedne od popularnih voditeljki s tada živog radija Be-92 “...gledanje reprize 'Mog takozvanog života' je naravno dozvoljeno...” (Ili je to bio Bilbija?) U smislu, ”samo seljaci gledaju TV u ovaj vakat...”

Napisaću knjigu o suštinskoj razlici između ove dve serije, izgleda da je samo ja uviđam. Moj takozvani život je, naravno, jedna od najboljih teen i razvojnih i porodičnih serija na svetu i u istoriji, vredna repriziranja na svakih 5 godina, pa i posle nuklearne kataklizme (na starim aparatima EI Niš i na struju iz biciklističkih agregata).

E, ovaj film je jedna odeblja epizoda te serije, smeštena na istok Evrope s kraja sedamdesetih (premda nominalno patrijarhalna amerikanska pripizdina, gde bi pripravnika rođaka Vinija u’apsili zbog nakaradne odeće). Čemu sedamdesete? Pa, nagađam da je to zato što su autori filma bili tako u mnogućnosti, a možda i da bi napravili omaž Kingu, možda i zato što vole zulufe, zvoncare itd. Mnogo ondašnje muzike, pak, ne čuh. Onaj tatko iz filma je preferirao radio drame II programa Radio Beograda, kao i da se s mitskom vatrom u kaminu vizantijski pogovara, šta li...

Važno je osvrnuti se na fakat da je film nastao po kratkoj priči (to bi trebalo da znači do 4 stranice, do 7200 znakova s proredima), jer – za razliku od mnogih dugometražnih krševa tako ubogo inspirisanih – ovaj film je kršten i vidi se da su autori scenarija nabudžili knjigu snimanja tako da se ne oseti sažetost inspiracije. Nagađam šta je to što ih je u kratkoj priči nadahnulo: sto posto preokret da je devojčica IPAK nasledila proročke sposobnosti od svoje nesrećno preminule matere... 

U amerikanskoj pripizdini ima jedna škola, u njoj braca i seka Zvečevo uredno pohađaju nastavu. U školi vlada zakon jačega, nema skupih patika i vokmena i rok muzike, ima bandi i siležija žarkovačkog izgleda i koji biju slabije od sebe jer su tako u mogućnosti. Nema školskog inspektora, a roditeljima se ne vredi žaliti, pogotovo ako je roditelj jadan, kukavan udovac, slabić, koji samo cepa pivčuge posle posla a od dece traži da budu mirna kao bubice. I – mlati ih kaišem kao u istočnoj Evropi i kod Nušića, niks versko ludilo u podrumu, niks oni zalasci sunca sa ćilibarskom spilbergovskom fotografijom, niks maturalci i fensi kabrioleti, deca su odrpana kao naši sirotani koji se raduju letovanju sa školom u Makarskoj u prvoj dekadi juna, ili, pak, u Prčanju u drugoj dekadi. Deca su obučena kao naša sirotinja iz sećanja Mome Kapora. Samo fale vuci da progone đake pešake.

Elem, braca Fini (Mejson Temz) i seka Gven (Madlen Mekgrou) vole se i paze. Seka je otresitija, od pokojne majke je nasledila vidovitost, ima i komplet alatki: pentagram, krst, minioltar, biblija, kristali, kerefeke razne... Braca uvek nosi isti džemper i nastoji da bude što nevidljivji, jer ne ume da se bije. Školske tuče u dvorištu i u ve-ceima su naturalistički napravljene kao na početku filma ”Spasavanje redova Rajana”. Ipak, i ta amerikanska pripizdinska sirotinja ima velike frižidere, ono, ovaj, jeste da nema pretrpanih špajzova s milion vrsta korn flejksa i konzervi prebranca i tegli kečapa kao kod stivenkingovskih uradaka, ali ima kikiriki butera i tosta kol’ko ti duša ište, a tost se čuva kao kod nas 1970-ih, u onoj kutiji za hleb jebote, kao u filmu Aleksandra Mandića ”Lične stvari, sećate se, ono kada Maja Sablić otkine parče belog bajatog hleba i posle ga zalije česmovačom... Koja je to poruka bila, čoveče... 

Znači, imamo Crni telefon. Tu pripizdinu sa školom povremeno zapljusne talas kidnapovanja dece i omladine. Sumnja se na ”Hvatača”, koji navodno nosi odoru klovna i mami decu svežnjem crnih balona. U jednom trenutku na plakatima (koji liče na čitulje) nađe se i lik dečaka koji je upravo izbavio iz nevolje našeg glavnog lika Finija u zamenu za časove matiša. Uskoro i njega otmu. Otimač je u tumačenju Itana Hoka ambivalentan lik, mami na stokholmski sindrom. On otete klince trpa u podrum na čijem zidu visi crni telefon. Usudio bih se da kažem da je taj telefon kao klin u Andersenovoj čorbi. On zvoni iako nije ukopčan i služi kao sto sa svećama u spiritualističkim seansama – otetom Finiju se javljaju prethodno ubijeni oteti i daju mu savete. To je caka koja umešno nadomešta isfurani Kingov štos s ”dobrim crncem koji se iznenada pojavljuje i rešava stvar”, ili s bilo kojom drugom ubogom nakazom koja iznebuha pomaže lepom i zdravom glavnom liku u nevolji (i posle zgodno ugiba, da ne poružnjuje veliko platno). 

Film umešno rabi nekolike klišee, tipa: 1) neverica detektiva u vidovitost; 2) krutost školskog birokratskog aparata; 3) deca pametnija od roditelja: 4) sestrinska ljubav sve pobeđuje; 5) američki je potući se a ne cviliti za čika milicajcem. 

Otimač ima brata, što gledalac saznaje malo prekasno (ako ćemo da se igramo po pravilima whodunnit žanra), i dve scene s njim su dragulji filma, to su istinski komički odušci, i da ima još jedna takva samo, rekao bih da je ovo ingeniozna parodija, jedno terigiljemovsko recikliranje stivenkingovskog žanra ”istraumirani tinejdžeri u raljama palanke”. Ali ovako je to ostalo kao neobično uspeo nov začin u poznatom jelu.

Ima još jedan podatak koji se gledaocima servira prekasno, naime onaj lik strastvenog igrača flipera. Broj koji je on nožem urezao na ruci premlaćenog dečaka jeste broj kuće u kojoj stanuje ”Hvatač”. Čim Gven to ukapira, ona pozove detektiva Rajta, koji je slika i prilika pouzdanog čike iz Linčovog ”Plavog somota”. Ali, američki je da se junak sam spasi i ucmeka dušmanima, a policija posle dođe samo da ušije rane i pokupi leševe i ubaci ih u smiling bags... Umirujuće je gledati parkirana policijska kola (s nepotrebno rotirajućim svetlima) i one žuto-crne lepljive trake oko mesta zločina POSLE svega (tu se štrihuje sva ona papirologija koja neizbežno sledi)... Otac, jedan šezdesetosmaš okoštao u sredovečnom telu (Džeremi Dejvis), slabić i alkos, moli decu za oproštaj. Srećan kraj. S naknadnom pameću zapažam da u filmu ima jedan i po sec-momenat, čitav momenat kada sam poskočio zahvaljujući tonu koji je najavio levitirajuće telo s koga kaplje krvca, i pola momenta, kada mi je, zahvaljujući dolbi tehnici u bioskopu, u gotovo praznoj sali telefon zazvonio odmah pored levog uveta. Ovo je zapravo kidnaperska i socijalna drama, a stravoužasni i nadnaravni elementi su ubačeni da namame blazirane ljubitelje sedme umetnosti (haha). Lik oca je mogao da bude dragulj, kao što je to bio lik Maksa (Džejms Renson) ”Hvatačevog" brata.

U stvari, voleo bih da je film potrajao barem još sat i da se sve to nabudžilo u jednu soc-realističnu parodiju ”Kad jaganjci utihnu”... Ali ja sam alav, konobar u ”Prezentu” u Nevesinjskoj se začudio kada je uvideo da jednom jedinom gostu donosi dve torte i jedne šne-nokle. ”E bravo, svaka čast. Uživajte!”