EVERYONE SAYS I LOVE YOU (1996 American film)

r.: Vudi Alen; ul.: Vudi Alen, Goldi Hon, Alan Alda, Edvard Norton, Dru Barimor, Džulija Roberts, Natali Portman, Gabi Hofman, Tim Rot.

 *  *  *

Ovaj film nikada nisam ni poželeo ni stigai da vidim na kablovskoj, a ni kritike nisam hteo da pročitam pre kinotečke projekcije, pa sam se zdravo iznenadio kada sam video da je to zapravo – mjuzikl. Urnebesno je bilo kada je Vudi “otpevao” jednu stroficu (ali nije bilo ušeparajuće kao npr. zavijanje Vokija Kostića). Mjuzikle nikada nisam gotivio, srećom ovo je light zikulić, ima više govorancije, a zikili je samo da ilustruje. Tarantino mjuzikl, takoreći. Mislim da sam negde posle četvrtog-petog filma u ovom ciklusu počeo da gubim evidenciju koji je koji film, definitivno sam prihvatio Tirnanićevu tezu da Vudi "celog života snima jedan te isti uradak, samo je menjao naslov". Ja inače volim komplikovane filmove a ne “one string” ili “one tone”, tako da mi se dopala barokna prenatrpanost, gomila glumaca (od kojih su neki starovi do somotskih nebesa) i polifona struktura, jelte, s više paralelnih priča, koje se ipak vešto ušniraju, jer Alen, i kada ga uhvati to njegovo da nadbergmaniše i nadfrojdiše svoje uzore, ipak ne zaboravlja Pudovkina, kontinuiti & priču, pa makar i kaleidoskopsku, ali, brate – priču. 

Ono što se ponavlja i u ovom filmu jesu šrinkovi koji ćute kao oposumi i na očajnička pitanja pacijenata samo uzvrate: “A kako se vi osećate povodom toga?!” (Evo, već sam morao da proverim u beleškama da li se ovde pojavljuje Demi Mur kao seksi psihoterapeutkinja, i ne, ne pojavljuje se, to je u “Hariju van sebe”.), dalje, ponavlja se strah od smrti ispovedan svima redom od prijatelja koji to moraju da slušaju pa do šrinkova (a kada se poruši Četvrti zid, onda i posetioci moraju da slušaju to jadanje svićedumremo), ponavljaju se te večite paralele između fikcije u filmu (jal u vidu romana u filmu, jal u nekom drugom mediju), ringišpil emotivnih veza, tu su na kamaru sadašnje, bivše i buduće žene, kao i novi muževi bivših, i budući muževi sadašnjih, zatim i obavezno zavođenje najnovije glumice (muze koja je rada dati guze), u ovom filmu to je g-đa milfača Džulija milostiva Roberts, zavedena na kvarno nabavljenim informacijama...

 

I ovaj film počinje za istočne Evropljane (uključujući i g. i d. DorČolce) višeklasnim, a za nerojalističku i sekularnu Ameriku koja se juče rodila samo srednjeklasnim miljeom, u svakom slučaju prebogatim miljeom, u penthausu od 100.000 kvadrata na Petoj aveniji, gde Alenova bivša živi s novim mužem i s tucetom ćeraka što njihovim rođenim, što iz prethodnih brakova, sa sve izlapelim tastom ili svekrom, nemam pojma, i sa sve kučetom i dadiljom/kuvaricom/pomoćnicom u vidu matore Nemice, što daje još jednu priliku za bajate naci-baci viceve. To je kao neki Beverli Hils Hajskul za sredovečne i gerijatriju. Alen je Džo Berlin, nekakav pisac (valjda) u krizi, koji živi u Parizu, što nam se pokazuje time što on prelazi preko mosta na Seni a pod miškom drži baget dugačak kao njegova kara. On je depresivan i pogrbljen kao da ide onkologu na tumačenje nalaza u nekom od prethodnih filmova. 

Alen će kasnije da dođe prijateljski u tu stančugu svoje bivše, na Petoj aveniji – on naime živi na relaciji posao-kuća-posao-Pariz-Nevjork-kuća-Venecija-posao-kuća – i lepo se ispriča i s mužem i s njom. Njegova bivša je Stefi Dendridž (Goldi Hon), a muž je Bob Dendridž (Alan Alda). Glumice koje su igrale sve te ćerke nisam popamtio, praštajte ako možete. Sina, Skota Dendridža, međutim, jesam zapamtio, jer je igrao mentalno zaostalog desničara na užas ultraliberalnih roditelja. Glumio ga je Lukas Has, a to što se na kraju filma pokazalo da je desničarstvo juniora bila posledica manjka kiseonika u mozgu zbog zakrečenja arterija, jeste politički nekorektan stejtment dostojan Komedi centrala.

Alen se ispoveda šrinku, to jest nama gledaocima magarcima u publici i sirotinji, da je ostao nezreli jebežljivi Ješa, koji ne ume da se skrasi i samo bi zaskakao svaku pičku koju vidi. (Ili je to bilo u "Hariju van sebe", ne mogu sad da se setim.) ”Zašto sam bre ostao ovako nezreo?”, jada se on šrinku, jer on se nije, kao ni Pipo Fink u Ugrešićkinom ”Forsiranju romana reke”, uglavio u familiju, jedva da poverujemo da ima sve one filmske ćerke iz braka s filmskom ženom Goldi Hon, jer, Alenovo očinstvo je na filmu uvek jednako ”proživljeno” kao kada naš desničar opisuje propast kapitalizma i napose Amerike, te otuđenost EU, znači kao amaterski SF o životu na Marsu. 

Spas od depresije, koji mu ne donose ni lova ni slava ni stančuga u Parizu ni ukusno nameštena garsonjera u Nevjorku ni ćerke ni zdravlje ni ništa, spas, dakle, od depresije, Alen nalazi u Veneciji (zloslutno predviđanje događaja iz života, s daškom ukazivanja na legendarni filmač Nikolasa Rouga, znate koji), gde sa ćerkom odlazi da proslavi neku godišnjicu, rođendan, šta li. Tamo se, poput Dadlija Mura u filmu Blejka Edvardsa ”Desetka”, zaljubi u selebriti facu fon Sideli (Džulija Roberts), nema veze što ona može da mu jede burek iz tepsije s glave, i nema veze što je ona već u vezi s tipom koji liči na bubnjara muža Pamele Anderson (znači mogao bi levom trepavicom da nokautira čika Vudija). Alenova filmska ćerka ga filuje osetljivim informacijama o zgodnoj Amerikanki (jer psihoterapeutkinja madam fon Sideli je nešto negde tamo ne znam šta nekome ko je zaova od pašenogove jetrve ćerke, šta li) kao Sirano de Beržerak što trenira svog kaskadera serenadistu s lepšim nosom, i Džulija pada na žvaku i "personaliti". I on i ona vole Tintoreta, Pariz u suvom centru i Bora-Boru i Tarkovskog i puževe u vino i sve to. (Alen puževe i ne baš, možda bi probao da ode na jednog Boru pa da posle vidi da li će i na drugog, i morao je da proda stan i kupi skuplji u kraju gde je Bili Vajlder snimao "Slatku Irmu"...) Nismo videli kako se ljube i nismo ih videli gole, ali kada Džulija u belom bade mantiliu sedne na kanabe i kaže ”Niko mi ovako nešto nije radio, sve što si učinio bilo je savršeno!”, i kada Alen dođe u svetlosmeđem bade mantilu, bosonog, i kaže: ”Nemoj mi zahvaljivati, ja tako uvek, više mislim na partnerku i mir u svetu nego na sebe!”, pomislimo na seks Džoa Pešija i Šeron Stoun, Denija Devita i Brigit Nilsen, ili Dadlija Mura i Bo Derek, pa opet pomislimo na Alenova stopala, koja bi pristajala bakici iz filma Devitovog filma ”Dupleks” ili Hičkokovog ”Dama koja nestaje”, i – poželimo da se propederišemo. 

 

Alen je opet snimio isti film, ali biologija čini svoje, pa je morao da pomene (he has to address) taj zub vremena, ali samo ga je pomenuo, nije uzmakao, još se ne da, još glumi glavnu ulogu s malčice falsifikovanom krštenicom, još nije stigao do ”Ljubavi i svega ostalog”, ovo je jedan od poslednjih trzaja produžene krize srednjih godina sa tek šačicom zloslutnih najava kanselujuće budućnosti. 

Film je i neuspešan pokušaj pomirenja sa starenjem u vidu prijateljskog odnosa s bivšom, Goldi Hon je frojdovska Smrt s kojom Alen pleše promenadom pored Sene, gde je nekoć hodio Keri Grant s Odri Hepbern (draguljarnica ”Tifani” iz Edvardsovog filma i ova lokacija iz Donenove ”Šarade” su dovoljne natuknice svakom ko ima makar 2 ganglije u glavi). 

Alen ima još samo ”par godina za sebe” pre vijagre ili cijalisa, on još negira taj fakat, spasavaju ga rad, pičke i kontinuitet u snimanju filmova. Naredni film ”Hari van sebe” je poslednji trzaj...

Bio bi greh ne pomenuti (evo da i ja upotrebim ovu oveštalu frazu) minijaturu Tima Rota, koji igra robijaša koga su pomilovali na inicijativu večite liberalke i aktivistkinje (ali koja nema vremena za vlastite ćerke), Stefi Dendridž, pa je posle pozvan na parti u taj penthaus i tamo se ponaša otprilike kao Vudi Harelson u tipskoj ulozi... To je mala bocka i liberalima, jer Alen ne pripada nijednoj stranci, kara on republikance, ali kara i demokrate. 

BERGMAN ISLAND (2021 co-production)

 

r.: Mija Hansen-Leve; ul.: Tim Rot, Viki Krips, Mija Vasikovska, Andeš Danielsen Li.

*   *   *

Mislio sam da je ovo dokumentarac, ali šta je tu je, u svakom slučaju "Laterna Magika", Berjmanova autobiografija u prevodu Mirka Rumca, pomogla mi je da ublažim neznalački i pakosni govor o reditelju, koji je ovde simbol, neka vrsta obrnutog Hemfrija Bogarta iz "Sviraj to ponovo, Sem", neko ko sapliće i opterećuje, ili, bolje rečeno, kao odsutna očinska figura koju treba ubiti. Budući da sam o tom Šveđaninu imao mnogo više predznanja od autora ovog senfa, osećao sam se kao štreber na času koji mora da trpi debila kome učiteljica prilježno objašnjava ono što je krapinski čolovjek iz Marinkove bare odavno ukapirao.

Berjmanovo ostrvo, znači, nije metafora, već doslovno, jelte, ostrvo, koje se reditelju prilikom jednog snimanja (na koje je i otišao preko volje) toliko dopalo da je na njemu izgradio dom, sa sve salom za privatne projekcije filmova na 35 mm (iz arheoloških razloga je to velika fora prikazivati filmove na 35 mm i to je pomenuto nekoliko puta u generičkim dijalozima). Tamo ga je jednom posetio i Dragan Babić, i to čak u društvu Liv Ulman, dok je Berjman tada već bio star i paranoičan. Babić je u svojim memoarima opisao odnos Berjmana i njegove poslednje žene ovako: "Došao je u godine kada mu je od supruge važnija poslušnost nego ljubav!" (Setio sam se kako je urednica Isidora Sekulić u emisiji In Memoriam povodom Babićeve smrti opisala emisiju u kojoj je on intervjuisao Liv Ulman: "Svi smo osetili hemiju između njih te večeri u studiju...!" Ja sam gledao skoro sve te emisije i rado bih Babića priupitao nešto za one razgovore s Mićom Danojlićem i Melinom Merkuri, dok mi je ta hemija s Ulmanovom promakla, ali tada sam bio mnogo maji, možda se nisam ni rodio, nisam znao šta je ljubav.)

Sada je ostrvo u šapama fondacije koja izdaje objekat u vidu rezidensija za pisce i druge stvaraoce. Postoji i "Berjman safari" (!) s busom koji liči na onaj žuti autobus koji razvozi decu po amerikanskim školama na Midvestu, to je obilazak lokacija na kojima su snimani filmovi, dok umetnici u rezidensiju mogu da pogledaju i filmove, samo jedno ne smeju - da sednu u rediteljevu stolicu. 

Umetnici koji su došli na Berjmanovo ostrvo da stvaraju su muž i žena, Toni Sanders (Tim Rot) i Kris Sanders (Viki Krips). Treba li reći da će barem jedno od njih patiti od kreativne blokade i da ćemo slušati jadikovke o tome kako ne mogu da pišu, koja je to muka, ono, naći se pred belinom papira.

Film obiluje ispraznim dijalozima i veštim pitanjima koja nabacuju loptu na volej pitanom ili samoupitanom liku, na primer Kris pita "može li se biti dobar supružnik i otac i režirati toliko i toliko predstava i filmova?!", a sagovornica, koliko se sećam Heda, odgovara "Berjman je režirao toliko-i-toliko predstava i toliko-i-toliko filmova, napisao toliko-i-toliko scenarija, pa da li je mogao da stigne i da pere pelene?!", a mi koji smo čitali Laternu Magiku možemo samo da se ispovraćamo na ove banalnosti.

 

"Spavaćete u krevetu u kome su snimljene 'Scene iz bračnog života', film, koji je milione gledalaca širom sveta doveo do razvoda!", kaže Ćerstin Brunberg, koja dakle glumi Hedu, upravnicu fondacije i domaćicu projekta. To je vic koji je ispričala valjda 27192043 puta. Treba li reći da će penkalo da presuši baš onda kada se inspiracija konačno pojavi, da će supružnici da se podžapaju i sve po redu. 

 

"Oh, da li da spavamo u krevetu u kome su se razveli i karali Erland Jozefson i Liv Ulman, to će nam zacelo doneti nesreću!?", pita se retorički Kris. Znam za sličnu muku, tako se osećala i Borka Pavićević početkom 1990-ih kada je predvodeći malobrojne pripadnike građanske opcije (Beogradski krug, SZKD i ko još?) otputovala u Bosnu usred ratnih operacija, u Sarajevo, preko Mostara, da pokuša da spreči rat, ili barem da pruži ruku preostalim GRAĐANIMA susedne republike... U Mostaru je deo delegacije prenoćio u Titovoj rezidenciji, Borka je prespavala u krevetu u kome su spavali Jovanka i Tito, ne znam da li sama ili noga-glava s Natašom Kandić ili Sonjom Biserko, ne verujem da je s Miladinom Životićem, on mora da je uzeo kauč sto posto, onaj kauč uz onaj regal gde su sabrana dela Lenjina, Tita i Mao Ce Tunga, kao i "Prilozi za biografiju JBT I-III" Vladimira Dedijera. Ukusan portret Božidara Jakca na zidu da ne pominjem. Delegaciju je, inače, obezbeđivao mladi pukovnik JNA Momčilo Perišić, koji je škrgutao zubima: "Jebo vas bog, čuvam vas dok vi 'pružate ruku', tako mi je naređeno, a da se ja pitam...!"  

Ispraznost ovog filma je sve vreme asocirala na jednu američku, "poučnu" seriju, koja se inače uzdiže u nebesa (naročito naši dečiji psiholozi to čine), naime na "Doson Krik". Na onaj "scenario" koji Doson, Džoi i Persi prave a koji se sastoji od melodramskih proseravanja. Kris Sanders, tako, u šezdeset i nekom minutu filma uzme da prepričava mužu ideju za svoj scenario, što se ubrzo pretvara u "film u filmu" sa zasebnim glumcima. Ali taj "film u filmu" je toliko trivijalan, toliko sapuničast, da je jedino moguće tumačenje kako je to ustvari loše nadovezivanje na "Scene iz bračnog života" samo pre pre braka. I samo što nisam ukačio kakvo je to nadovezivanje. Valjda postmodernističko.

Ako sam dobro shvatio, Kris je prevarila Tonija s jednim lokalcem, zaposlenim u fondaciji. Viki Krips se sve vreme grči i uzdiše, ona glumi kao da igra logorašicu u nekom konc-lageru. Tim Rot se, pak, ne brije i ne kupa, samo piše kao lud, i tipično je lažno skroman u susretima s poštovaocima, on i u snu može da igra opuštenog uspešnog reditelja, zadovoljnog svojom mini slavom, mini publikom, svojom nišom u arthaus kinematografiji... I postoje već mirijade ovakvih multikoproduciranih (tako da špica s pobrojanim producentima i donatorima traje više nego prosečan short feature film) postmodernističkih filmova o umetnicima/piscima, koji se vuku od rezidensija do rezidensija, potpišu pokoju knjigu, dožive pokoju romansicu s nesrećnom obožavateljkom/obožaveteljem, usput ispale milion melanholičnih kaobajagi samorioničnih selfdeprecating fora i fazona, po pravilu uz vino, ili belo iz onih pederskih čaša ili crno iz onih čaša iz kojih naši seljaci cepaju konjak Martel, uz frugal dishes, uz skromne obroke koji se sastoje od smokava, sira i avokada (samo hleb ne, hleb je smrt!), te romansice podsećaju na avanture sredovečnih usamljenih žena u septembru na nekom mediteranskom ostrvu, ali Tim Rot je star, to jest ZVEZDA, ne mator već star, on je vazda isti, ima onu svoju facu i grčenje prtiju na rukama iz one serije o lažljivcima u čije odelo je ušao i u tom odelu će ga ia sahraniti, to mu je odelo za pogreb, on je svoje probleme rešio kada je priznao da su ga seksualno zlostavljali u detinjstvu, on je zvezda koja uvek može da ispali nešto sokratovski duhovito.

Kako je to grehota napučiti one lepe, skromne skandinavske kuće, udobne i rustikalno uređene, napučiti ih, dakle, ispraznim personama, kako je to bogu plakati praviti Gradić Pejton pozivajući se na Berjmana, pa mu se još popišati po liku i delu kroz reči jednog od minornih likova, nekog "mladoženje", nadrkanog i ružnog kao dupe, uz čašu belog vina, naravno i uz meze (bez hleba).

Čitajte "Laternu Magiku" u prevodu Mirka Rumca (Grafički zavod Hrvatske 1990), ako vas zanima ko je Berjman, on je tu rekao sve o sebi. Kao što je posle Dragan Babić konstatovao: "Da ne poželite da ga posle te knjige išta više pitate!"

Likovi iz filma, pak, uopšte nisu zanimljivi.