Ima nešto što bi trebalo da znaš
Po tekstu komada Truth Florijana Zelera adaptirao Miloš Lalović; ul.: Miloš Lalović, Milica Janketić, Bojan Krivokapić, Maja Nikolić
Zelera znamo po trilogiji Otac, Sin itd., prehvaljenoj i isceđenoj i na Brodveju i u Londonu i u Parizu i u filmovima, a ovo je pinterovština na vodviljski način. Sebi je Lalović dao neizdašniju ulogu, ulogu Majkla koja ima više teksta ali je vazdušastija, dok je enigmatičniji Pol dopao Bojanu Krivokapiću, koji glumi više mimikom i pokretom ali je to uzbudljivije. Lovac postaje lovina – to je pinterovština koja ovde radi u jednom vodviljskom maniru, s nekoliko tvistova što na kraju svaki lik razotkrivaju kao lažove koji su lagali, lagali, ali na kraju i sami slagani i namagarčeni.
Lako je zamisliti ovo kao francuski film, u kome gospoda bez finansijskih briga piju vince u finim stančugama s policama prepunih knjiga ili se nalaze po kafeima na kampariju i pričaju nadugačko i naširoko kao u filmovima Erika Romera. Bračni parovi u publici će se lako prepoznati, i često je smeh koji se čuje malo gorak, kao kada nam neka hrvatska predstava na gostovanju u Ateljeu ili JDP-u tresne u lice štos o “drago mi je što ste pobjegli na traktorima” ili slično.
Uloge Lorens i Elis, lepših polovinâ Majkla odnosno Pola imaju malčice manje teksta, u poslednjih desetak minuta sam se pitao šta će ispasti od uloge Lorens, ali Milica Janketić je dobila pravo mesto u finalu, gde je izrazom lica izvela konačni tvist.
Pol, koga smo u početku možda sažaljevali, sve je preveo žedne preko vode...
No comments:
Post a Comment