r.: Martin Skorsese; ul.: Leonardo Dikaprio, Robert De Niro, Lili Gledstoun, Džejson Isbel, Džon Litgou, Brendan Frejzer, Džesi Plemons
ZRELOST GENOCIDA
Da se nisam napalio zbog Skorsesea, očekivao bih manje. Bio bih manje zakeralo da je režiju potpisao Oto Preminger ili možda Majk Nikols. Ili Sidni Lumet. Da, zbilja, šta sam to očekivao od Skorsesea? Fasciniran njegovom dugovečnošću i baroknom montažom (i ovde je umetnuo nekoliko superkratkih kadrova, na primer kada otimaju revolver jednoj od Molinih sestara, i u prvih 45 minuta ima tri vajlerovsko-hičkokovska reza u pudovkinskom stilu), hteo sam nešto više, ne znam ni ja šta tačno, nekakav skok u uvid, očekivao sam stejtment o Indijancima u stilu Vrata raja – jer pre snimanja opkoliše reditelja naslednici s kukom i motikom i nateraše ga da promeni scenario. Dobio sam one kružne kadrove, što je Kenet Brana eksploatisao do granica podnošljivosti još od svog Razobručenog Frankenštajna, dobio sam vargasljosovsku parodiju radio krimića. Mä dobio sam i stejtment.
Film počinje parodijom „Filmskih novosti“ a završava parodijom radio krimića. Tu je lično Skorsese narator koji maltene sleže ramenima objašnjavajući da je posle svega što smo videli i posle čega nam se smučio život – vuk pojeo magarca i nikom ništa.
Ono što su svi odreda hvalili u filmu, meni je, eto, bilo mana: Prijetova fotografija, muzika pokojnog Robertsona, smišljena ekonomičnost u adaptaciji (jer je izostavljen Huver sa svojim rođenjem FBI). Fotografija mi je bila previše svètla i jasna, prosto televizijska. Očekivao sam tamnije, i što se tiče boja i što se tiče svetla. Slou moušn mi je bio totalno neprimeren uz epohu, a i muzika, premoderna kao u diskaću. Ebertova inkarnirana tetka veli: „nikakva klasična filmska muzuka to ne bi mogla da podcrta...“, ali ja ne mislim tako.
Ovo je filosofija palanke na način Dogvila i na miteleuropski način Direnmatovog Povratka stare dame. Plinsko svetlo s pevanjem i pucanjem.
Parodijom „Filmskih novosti“ se na početku upoznajemo sa malo poznatom činjenicom da su raseljeni Indijanci Osejdž otkrili na svojoj novoj zemlji naftu i obogatili se. Ali rasizam i genocid duboke države, u sprezi korumpiranih organa vlasti, medicinara i lokalnih barabâ --> ta banda neće da dozvoli crvenima da se tek tako opare i uživaju u bogatstvu. Treba doći do njihove zemlje prividno zakonitim sredstvima, brakovima, institucijom „kompetentnosti“ (blagajnik rezervata dodeljuje siću Indijancima kao džeparac lošim đacima) i – neprestanim trovanjima i nerazjašnjenim likvidacijama. Tu je uloga para doktorâ – antipatičnih i nakaznih tako da je Martin Stroter iz Pekinpovih filmova za njih Mića Orlović ili Bred Pit – skandalozno relaksirana. Oni su karikature kao iz stripa o „Taličnom Tomu“ ali ovo nije komedija.
Film se završava parodijom radio krimića. Skorsese je odlučio da tako prikaže pravosudnu travestiju kojom pravda daleko od toga da je zadovoljena posle jednog tihog, mirnodopskog trovačko-kuršumskog genocida.
Između gledamo galeriju ogavnih karaktera, ružnih i spolja i u duši, galeriju palanke iz koje je nemoguće pobeći: ko pokuša, prođe kao Ljuba Tadić u našoj ekranizaciji „Povratka stare dame“ (gaslajtuju ga), ili ga spopadnu gde god bilo, navuku mu vreću na glavu i pucaju mučki u leđa, potiljak... Populacija ove palanke je prenapučena gadovima, polupismenim degenericima i moralnim nakazama, a Indijanci i Indijanke kao da se sami trće da budu pogubljeni. Pare im vire iz džepa, a oni nisu svesni da su u očima lokalnih belaca kao Čaplin u „Poteri za zlatom“ – zlatne koke.
Nema pozitivnih likova u filmu i ne treba da ih bude. Ćerači kolo vode, umesto kauboja i romantike i tuče u salunima, gledamo prljave proletere koji su kao "vukovci" spremni da prihvate bilo kakav zločin, pa i ubistvo, za siću. De Niro igra oca palanke Hejla, popularnog kralja, a Dikaprio igra priglupog slabića Ernesta, friškog povratnika iz „pakla I svetskog rata“, možda malo poremećenog od onoga što je video, a i inače nenačitanog i spremnog na sve za platu. Teško je na kraju saosećati s braćom Indijancima, koji ne preteruju s inteligencijom. Dodajmo tome korupciju u vlasti što ide visoko, visoko, skoro sve do poštenog predsednika koji je imao loše saradnike kao i slizavanje s medicinskom profesijom i nemoć tzv. pravne države da ukroti lokalnu korupciju i tako imamo – 3 i po sata mirnodopskog genocida za koji nikog nije briga, dok pošteni predsednik Amerike napokon ne pošalje pripadnike FBI, tada samo BI, u akciju. Huver je počeo da gradi svoj aparat koji poštuje bezbednosni protokol do poslednje zapete.
Džesi Plemons igra Toma Uajta, šefa tog istražnog tima; kažu da je uloga bila ponuđena Dikapriju, i siguran sam da bi dobio Oskara za epizodu da ju je prihvatio, ali on je zapeo da igra gnjidu Ernesta. Možda mu je Istvud – kao nekoć Kostneru – šapnuo „da je vreme“ da zaigra kompletnog gada? Njegov lik je oličenje banalnosti, tupadžija koji nema ama nikakve skrupule. Lili Gledstoun igra fatalnu Moli Kajl, koja previše dugo ne može da se doseti da je muž truje injekcijama insulina. „Bolešljiv je to narod“, kaže na početku filma Hejl (De Niro je sada pljunuti Truman Kepot), „neće oni dugo, treba ih samo malo pogurati da pocrkaju i zemlja (a s njom i novac) je naša!“
„Pa zar oni stvarno misle da ćemo ih pustiti da odnesu novac od nafte na našoj zemlji?!“ Za razliku od Vrata raja, nema ni nagoveštaja katarze u ovom filmu; zahvaljujući presvetloj i prejasnoj fotografiji i dosadnoj diskaćskoj muzici, osećanje je nekako sanitizovano, kao u nekoj epizodi britanske serije Prethodnici Šerloka Houlmza. Trebalo je gledaocima dati nekog za koga bi navijali. Izostavljeni su misterija, saspens i epsko rađanje FBI. Američka kinematografija je imala Rađanje nacije, rađanje anglosaksonskog genocida (u Vratima raja), rađanje otimačine u Plavom vojniku, i šta ga znaš, možda je Skorsese posle potresnog susreta s Miroslavom Šolevićem i još neiseljenim Srbima pod pritiskom u Kosovskoj Mitrovici došao do zaključka da bi s trilerom i Huverom film em trajao 4 i po sata, možda i 5, em bi to estetizovalo gotovo nepodnošljivo banalni genocid plišanim sredstvima? Jer ovo su zakasnela Vrata raja, koja neće ugroziti filmadžije ne zato što je „sazrelo vreme“ da se priča o iseljavanju Indijanaca s Kosova i Metohije, već zato što više nikog nije briga... Liberalna fantazija iz Zapadnog krila, kada se u jednoj epizodi objašnjava ono oko na vrhu piramide na jednoj novčanici kao potreba za stalnim preispitivanjem prošlosti i nadoknadom štete s ciljem da se postigne konačno nacionalno pomirenje Afroamerikanaca i belaca, e, za to niko više ne daje ni pet para. Nisu hteli Bernija, pa su dobili najpre Trampa, a onda izlapetinu koji liči na mrtvog psa ljubimca iz jedne epizode animirane serije American Dad, i sada su u čudu, plus imaju rat u Ukrajini, kinesko biološko oružje koje je pobeglo iz laboratorije, a i „ovo u Gazi“. Nemamo mi kapaciteta da se uživimo još i u Indijance koji su vozili „Bugatije“ i nosili zlatno prstenje. Lili Gledstoun je polako venula kao Ingrid Bergman u Ozloglašenoj, dobila je konjske doze američkog novičoka i ne gine joj Oskar. Za Dikaprija ne znam.
Stiv Routman i Stiv Uiting, glumci koji su igrali ona dva taličnotomovska doktora, bez sumnje su se urezali u pamćenje gledalaca, Mengele je za njih mala maca.
Dok sam se šetao po prvom ovogodišnjem beogradskom mrazu u parku čekajući sledeću projekciju, palo mi je na pamet da ama nijednog od negativaca onaj mučeni inspektor Kolumbo ne bi mogao da nadmudri i navede da priznaju i pokaju se. Kolombo je živeo i radio u gradu, u društvu koje se donekle humanizovalo i privelo k poznaniju prava (ha), ali ovo što smo tri i po sata gledali, to je, brate, vilajet. Amerika je imala sreću što joj se potrefio Ruzvelt, ali – dan pošto je obećao Amerikancima socijalnu i zdravstvenu zaštitu i starosnu penziju kao da mu Ulof Palme šapuće na uvo socijaldemokratsku mantru – on je umreo. I seljak Truman je zaseo u fotelju.
