r.: Vudi Alen; ul. Lu de Laž, Melvil Pupo, Valeri Remersije, Nils Šnajder
POSLEDNJI FILM VUDIJA ALENA
Neko ko se toliko plaši smrti – kao Vudi Alen – mogao je (možda i nesvesno) da predloži način kako je „pobediti“, kad već ne pomaže učlanjenje u Katolike („koji su najorganizovaniji i imaju najbolji klabing“), Hare Krišna, Sidarta i Tibetanska knjiga mrtvih (reinkarniramo se u komarca i umlati nas „Pips“ ili pojede pauk). A to je da budemo orkestratori novih života, s mlađima kao bedelima odnosno zatočnicima, ali mi da smo ipak još prisutni, ne u vidu sećanja već kao mozak u nekom moćnom rastvoru. (Takorekuć hologram u obliku mesnog nareska.) Dok ne iznađu način da se glava transplantuje na telo mladog švarcenegera (ili žilavog Alena što se toga tiče).
Elem, pogledao sam „Coup de Chance“ iz 2023.g., prvi francuski filmač Vudija Alena, francuski u smislu da se parla fransez, jer francuski je bio i „Ponoć u Parizu“, s Amerikancima u Parizu. (Link vodi ka ovom ruskom sajtu gde se može pogledati i to s engleskim titlovima.)
Alen odavno ne može fizički da glumi, sada čak ni kao đed-savetnik u filmu „Anything Else“ (koji takođe preporučujem za mozak na Otavu) i on u boj šalje svoje bedele kojima daje prsten pečatar i detaljna uputstva i svoju biografiju. I kao i uvek, ovo je ISTI film, ali ne može da dosadi. Filmadžijstvo zato i jeste najlepši posao na svetu jer omogućava mejkerima da prožive nove živote. Večni život, ili bar nenormalno veliko produženje, omogućila bi ova ideja o mozgu u čarobnoj tečnosti, i koji bi smišljao scenarije i režirao. Kao Stiven Hoking s gomilom negovateljica i svitom sekretarica i obožavalaca. Bićemo besmrtni kao Hoking, degenerisani ali srećni. Naravno, uslov za to je da budemo bogati. Zato treba igrati loto.
I ovaj film se bavi strahom od smrti, i lepa je misao o lotou i životu, kako su šanse na lotou ipak nemerljivo veće od šanse koju smo već dobili – a radimo na tome da je prokockamo – naime što su se potrefile baš te kombinacije DNK-a. To je neka maglovita poststaračka poduka gledaocima koju oni naravno neće ni primetiti. I ovaj film se bavi ljubomorom pisca u pokušaju kome bogataš otme ljubav života. To je jedan od lajtmotiva poslednjih tridesetak Alenovih filmova, i Frojd bi mogao da analizira po kom sistemu je birao gadove koji bi da ukradu ženu njegovom alter egu.
Ovde je prvi put da je preljubnik sâm Alen, to jest lik koji ga predstavlja.
„Najduži vic o tašti u istoriji“, kaže se u nekom prikazu i film uopšte je primljen cinično i bez žara, jer filmski kritičari ne mogu da oproste Alenu što su se zaleteli u optužbama i što su neke dobre filmove sasekli.
Da se vratim na film: Alen je sada žabac Kermit, lutka koju bismo stavili na trosed pored jastuka i usvojili kao maskotu, ali on ne može ni da sedi uspravno, već se nakrivi, kao u poslednjem intervjuu (u kome mu ja konačno oprošteno), a da to i ne primeti. Drago Kalajić je jednom sa snimateljem Ratkom Kušićem posetio starog slikara de Kirika, tada oženjenog mnogo mlađom ženom koja je čekala da deda umre pa da se obogati njegovim slikama i tantijemama. Kušić je opisao sledeće: de Kiriko nije mogao ni da sedi na stolici za vreme intervjua, samo je skliznuo, kao šal, i to nije ni primetio. A njegova žena ga je jednom rukom podigla, kao da namešta sako ostavljen preko naslona stolice. Da li je Kalajić startovao suprugu? Moguće.
Film je veoma lep za dokolicu. Jesenji film, jer godišnje doba igra veliku ulogu, boje, opalo žuto lišće, preispitivanje životnih izbora, to je jedna metafizička melanholija, koja se tiče i konačnosti našeg života i smisla sreće i na kraju i same svrhe postojanja: „sve će se ovo nastaviti i posle...“. Ali kao i svi Alenovi filmovi i ovo je uživanje za oko. Ima smešnih scena, iako ne toliko kao obično. Romer ovo ne bi snimio kao crnu komediju već kao ljubavni film, Alan Korne bi ovo snimio kao pravi krimić, Šabrol bi opet napravio socijalnu kritiku (da li bi Izabel Iper pristala da igra taštu?!), dok je Alen kao što rekoh opet snimio jubilarni isti film. Ali faktički je ovo zimski film, ne jesenji. Možda kao poslednji Hjustonov film koji se zove „Mrtvi“. Jer Alenov lik biva ubijen. Da, nema hepijenda koji su spasavali sve njegove junake, bilo mlade zatočnike bilo stara gunđala – ne, drugovi: Alen je ubijen, istranžiran, stavljen u džak i bačen iz aviona u Atlantik. Kao što su hteli s ovim našim krimosom sad da urade, pa se nešto pobrkalo i evo, vade fleke s najvišeg mesta.
Kraj filma je, tako, otvoren ali badava. Film je završen onog trenutka kada nam je pokazano da je Alan Ober (Nils Šnajder) umlaćen. Ubojice su verovatno Srbeki koji liče na Krapinske čoloveke a govore – rumunski, jer i Alen misli da se Titova dežela zvala Čehoslovakija ili Jugoslovakija. Kada se desi smešno-tragični kraj, on ne upućuje da će se nešto lepo dogoditi posle, već samo podseća na kosmičku besmislenost.
Tokom gledanja sam stalno imao utisak da me glumci podsećaju na nekog. I oko polovine filma sam se setio: Alen je za ulogu Žana Furnijea imao u vidu Marka Valberga a dobio je Melvila Pupoa. Za ulogu Fani Furnije zamišljao je Sidni Svini a dobio je Lu de Laž. (Laaaž je izgovor). A liče! Tašta, pak, Valeri Lemersije - liči na naše glumce koji se presvlače u babe u pozorištu „Slavija“.
Prijatan je film i svi Alenovi tropi su tu: lagodan život, stan u pokrovlju (s ukusnim nameštajem!), susreti po kafićima i restoranima, razmena džepnofilozofskih misli o ljubavi i sreći u izborima, lagodan posao s dugim pauzama za ručak, ljubomora – a sve u scenografiji koja mami da se tamo preselite. Uz malograđanski šardone i/ili malograđanski širaz, dok pada jesenja kiša kada joj vreme nije, idealno vizuelno štivo da se mozak odvede na Otavu, uz mozak Vudija Alena.
