Bog i batina
Tekst: Miguel Santini (valjda Jasmina Reza); r.: Mihailo Laptošević, Aleksa Marković, Anđela Kiković, Jovana Berić
Zašto na plakatu i na sajtu piše da je autor Miguel Santini, znaju oni koji su tako stavili. Ovo je, naravno, predstava Jasmine Reza Bog masakra koju sam u režiji Alise Stojanović gledao u “Ateljeu 212” (Svetozar Cvetković i Jasna Đokić kao viša klasa, Dušanka Stojanović Glid i Tihomir Stanić kao srednja klasa). U jednom od pogledanih izvođenja, Jasna Đokić je bila trudna (u životu) pa, kako je u predstavi bajagi povraćala, domaćini Glidova i Stanić su napravili internu pošalicu pomenuvši drugo stanje u nekom kontekstu. To nema veze s ovom predstavom u “Slaviji”, ali ne smeta to pomenuti kao neku anegdotu.
Laptošević, koji potpisuje adaptaciju i režiju, dodelio je sebi Tozinu ulogu, a Stanićevu rolu je preuzeo Marković. Jovana Berić je bila pljunuta Glidova, dok je Kikovićeva izgledala kao stjuardesa. Naravno da sam upoređivao, štaviše sam odmah po povratku na Jutjubu pogledao i film Romana Polanskog snimljen po tom tekstu (podela: Kristof Valc, Džodi Foster, Kejt Vinslet, Džon Si Rajli). Morao sam da primetim da je Aleksa Marković premlad za svoju ulogu. Teško je zamisliti da on već ima dvoje dece.
“Adaptacija” se nije pretrgla: umesto farmaceutske korporacije u telefonskim razgovorima koje vodi Laptoševićev lik Alan pominje se “Batut” i to je sve, i to je okej, ali to je sve. Čak su i strana imena likova zadržana, a ono kada Stanić, to jest Majkl, to jest u ovoj varijanti Marković – skine maramu s vrata i kaže “Naterala me je da se obučem kao levičar!”, e to je moralo da se adaptira, kada se već adaptira, jelte, inače nema smisla. Moglo je to lepo da se prevede na našu političku situaciju i ulazak u Evropu i sve to.
Dalje, predstava naglašava nekakvu zatelebanost Majkla u Nensi, to jest Markovića u Kikovićevu, to jest u njihove likove, iako mislim da osim nekog flerta to nije bilo tako u originalu. Trebalo je adaptirati taj sukob iskompleksirane srednje klase koja se upinje da “umetnošću” i kulinarstvom i uopšte stilom nadomesti manjak klasnosti, s jedne strane, a s druge strane baš baš (a onog seronju u velikom nedeljniku, onog što mi se rugao kurzivima, e njega nabijem ga kurziv!) više klase, koja već zna da pare i klasu ne treba dokazivati žvakom o kulturi, ali to se nije adaptiralo, a moralo je, jer mi nemamo takve klase ovde.
Ali ona Alanova rečenica “Nisam ručao!” dok kao svinja ždere kolač od jabuka i bresaka, popularni klafuti, odražava seljaštvo i kod te visoke klase. Koja stoka. On je inače advokat koji za pare zataškava po svemu sudeći istinsku aferu s lošim lekom, jer propale bi tolike direktorske fotelje, a pa šta ako ima koja nuspojava, procenti su mali, mali, tako maji... Tako su i nas zajebali s ovim usranim vakcinama i u našim venama kola otrov koji u svako doba može da pokrene rak ili zatajenje srca ili šlog. A kako se osećamo, kako se penjemo uz stepenice – pa kažite sami sebi.
Moglo se adaptirati i u smislu ove naše situacije. Nije moralo sirovo i napadno, ne bi to bilo ništa nedostojno...
Prepoznao sam delove scenografije, onaj sto za telefon na primer, saksiju s nekom paprati, komodu, sofu, stajaću lampu, čiviluk -- > sve se to štedljivo koristi u više predstava.
No comments:
Post a Comment